Vitamini i Narodni Čajevi

Vitamini

Voćni i drugi biljni sokovi sadrže razne vitamine, osobito mnogo vitamina S, kompleksa vitamina V provitamina A (karotena). Vitamini su složena organska jedinjenja koja se nalaze u malim količinama u biljnim i životinjskim tkivima. Hemijska građa mnogih vitamina je već poznata i neki od njih su načinjeni i sintetski, veštački. Nauka je poslednjih godina otkrila i dokazala ogromnu ulogu koju imaju vitamini u ishrani. Mi zapravo živimo danas u doba vitamina.

Čak ni penicilin, streptomicin i drugi važni antibiotici, koji su učinili čitavu revoluciju u lečenju, nisu umanjili važnost vitamina. Vitaminologija se razvija u zasebnu veliku naučnu granu biologije i svih disciplina koje se od nje izvode. Proučavanje vitamina je direktno vezano za sveže bilje, za limunov sok, mladu koprivu, krompir, neoljušten pirinač, borove iglice i drugu presnu biljnu hranu. Zeleno povrće i rumeni plodovi bili su prvi vitaminski izvori koji su nam otkrili izvanredan značaj namirnica biljnog porekla u ishrani i higijeni ishrane.

Vitamini su neophodni za održavanje života i zdravlja čoveka i raznih životinja. Oni u malim količinama obezbeđuju njegovo rastenje i razvoj, ishranu, živčanu ravnotežu, razmnožavanje, pa čak i samo njegovo postojanje. Savremena nauka o ishrani utvrdila je veoma važnu ulogu vitamina u razvijanju i rastenju organizma; otkrila njihov značaj i ulogu u regulisanju unutrašnjeg rada ćelija pri sagorevanju hranljivih materija i njihov uticaj na razne biohemijske reakcije. Životinjski organizam prima s biljnom hranom male, ali dovoljne količine vitamina i provitamina, koji nemaju nikakve važnosti što se tiče hranljive vrednosti, ali samo u njihovom prisustvu životinjski organizam može celishodno da iskoristi primljenu hranu. Nedostatak vitamina u hrani izaziva u našem organizmu bolesti tzv. avitaminoze.

Postojanje vitamina u bilju otkriveno je tek pre nekoliko decenija. Istina je da se odavno znalo da su limunov sok i sveža, živa, zelena biljna hrana uopšte jedini lek protiv skorbuta. S druge strane je primećeno da se na Dalekom istoku javlja jedna živčana bolest među ljudima koji jedu svakodnevno isključivo oljušten pirinač i da se bolesnik može izlečiti jedući pirinčane mekinje.
1911. godine je slavni poljski hemičar Kazimir Funk otkrio te supstancije inazvao ih vitamini (tj. životni amini). Danas se, međutim, zna da nisu svi vitamini amini, već da pripadaju raznim hemijskim grupama.

Od 1928. godine do danas uspelo je ne samo da se izdvoje mnogi vitamini u čistom stanju nego da im se odredi hemijski sastav i da se veštački (sintezom) načine vitamini A, V1, V2, V3, S, D, E, K i drugi. Proučavanje vitamina je u punom zamahu. Svake godine se u lečenju javlja po neki novootkriveni vitamin, ili se uspeva dokazati da neki raniji vitamin nije jedinstven, nego da je smeša od dva ili više vitamina sličnog, ali druge hemijske građe (grupa vitamina V, D) i drukčijeg dejstva na naš ogranizam.

Do otkrića vitamina nije se moglo objasniti otkud potiče lekovitost limuna, pomorandže, ribizla, kupina, peršuna, mladih oraha, mrkve, ribljeg ulja, šipka i drugih biljnih i životinjskih sirovina. Nikako se nije znalo objasniti šta je to u krompiru što leči skorbut, u svežem mleku i maslacu što leči englesku bolest (rahitis) itd. Tek otkrićem vitamina objašnjena je lekovitost mnogih biljaka i životinjskih organa, jer su u njima otkriveni vitamini. Na taj način su mnogi narodni lekovi postali i lekovi ili lekovite sirovine naučne medicine, veterane i farmacije.

Vitamine dele prema njihovoj rastvorljivosti u vodi i mastima i uljima. U vodi se rastvaraju, pored ostalih manje važnih, vatamin S i kompleks vitamina V, a u uljima se rastvaraju vitamini A, D, E, K i drugi.

I – Vitamini rastvorljivi u vodi (hidrosolubilni)

U doba otkrića vitamina mislilo se da se radi o jednom vitaminu V. Novija istraživanja pokazala su da se prvobitno poznati vitamin V sastoji od više komponenata, više sličnih vitamina, od kojih je danas poznato preko sedam. Zajednička osobina im je što se u vodi rastvaraju, a međusobno se razlikuju različitim dejstvom i hemijskom građom. Svi su oni veoma rasprostranjeni u bilju. Biljke su glavni rezervoari ovih važnih materija.
1912. godine Poljak Kazimir Funk uspeo je da iz neoljuštenog pirinča izdvojisupstanciju koja se može suprotstaviti pojavi bolesti beri-beri i nazvao je »vitamin«.

Vitamin B1 (aneurin, tiamin)

Glavni izvori vitamina B1 su: pivarski kvasac, žitne klice i mekinje, žitna zrna, kupus, neke salate, spanać, razno voće i plodovi, pre svega lešnik, orah, pomorandža, patlidžan, kikiriki, manje krompir i drugo. Nema ga u maslacu, a malo ga je u mleku. U crnom pšeničnom brašnu ga ima više nego u belom. Zato je bolji crni hleb od belog.

1897. godine holandski lekar Eijkman (Eijkmann) zapazio je da se beri-beri javlja na Dalekom istoku samo među siromašnim svetom koji se hrani isključivo oljuštenim pirinčem i da se ta bolest može sprečiti kad se jedu mekinje od pirinča. Još pre toga je 1883. godine, Japanac Takaki primetio da beri-beri u japanskoj mornarici iščezava ako se kuvanom pirinču dodaje sveže meso… Posle dugih ispitivanja, 1935. godine, uspelo je da se odredi hemijska formula i izvrši sinteza toga vitamina.

Količina vitamina B1 u raznom bilju: (Miligrama u 100 grama biljke)
Pivarski kvasac, osušen
oko 8
Spanać
0,25
Pekarski kvasac
1-5
Mrkva
0,2
Slad
0,6
Rotkvice
0,2
Pirinčane klice
4
Crni luk
0,15
Ražene klice
4,5
Patlidžan
0,12
Pšenične klice
2,1-4,5
Krastavci
0,1
Ječmene klice
4,2
Mlad krompir
0,15
Ječmeno zrno
0,6
Stari krompir
0,1
Žuti kukuruz
0,7
Rotkva
0,18
Beli kukuruz
0,6
Salata
0,15
Zob
0,8
Detelina
0,4
Raž
0,3-0,7
Arahis (zemno orašče, kikiriki)
3,6-7
Pirinčane mekinje
1,6-2,3
Lešnik
0,6-0,1
Pšenične mekinje
2-2,5
Orah
0,5-0,7
Brašno 95%
0,4-0,5
Suve šljive, kesten
0,3
Brašno 82%
0,3
Badem
0,25
Brašno 60%
0,07
Banana, jabuka, limun, pomorandža, mandarina,
šljiva
0,12
Soja
2,1
Osušene kajsije, dinje, kruške
0,1
Boranija
0,03
Grašak, suv
0,8
Pasulj
0,5
Grašak, zelen
0,3
Sočivo
0,3
Kupus
0,25
Karfiol
0.3

Sumpordioksid uništava vitamin B1. To je važno znati pri konzervisanju voća i voćnih i biljnih sokova sumporastom kiselinom i njenim solima. Čist vitamin treba čuvati od svetlosti i vlage na mračnom, suvom i hladnom mestu. Čoveku je potrebno dnevno da uzima oko 1 miligram ovog vitamina, što je sasvim dovoljno ako se hranimo mešovitom hranom, pre svega svežom biljnom. Vitamin B1 služi za lečenje beri-berija, neuroze i drugih bolesti.

Vitamin V2 (laktoflavin, riboflavin)

Ovaj vitamin je veoma rasprostranjen u bilju i životinjama. Biljke ga sintetizuju. U zelenom bilju je (prema Kuhn-u) vezan u obliku kompleksa velikih molekula i verovatno deluje kao dijastaza. Pivarski kvasac je glavni izvor i za ovaj vitamin. Ima ga i u drugom bilju bez hlorofila, čak i u bakterijama, zatim u raznim algama, insektima, u drobu sisara, u belom luku, soji, klici semenja, pre svega u pšeničnim klicama, u plodovima i mnogim drugim namirnicama. Od bilja i uopšte najviše ovog vitamina ima (kvaščeva gljivica) torula (oko 4 miligrama u 100 grama). Manje ga ima osušen pivarski kvasac (oko 3 mg); ekstrakt iz slada ima oko 0,2, pšenične klice do 1, raž do 1,4, pšenica oko 1, crno pšenično brašno do 1, a belo ispod 0,7, soja do 1,8. Od zelenog povrća ima ga najviše u salati, kupusu, boraniji, mladom krompiru i dr. U osušenim kajsijama ima ovog vitamina do 2 mg, a u svežem voću oko 0,5 mg, jedino ga u grožđu ima malo.

Ovaj vitamin je sastojak žutog fermenta u našem organizmu i kao takav aktivno učestvuje u disanju, a kod izvesnih životinja pozitivno utiče na rastenje. Njegovo dejstvo vezano je za delovanje ostalih vitamina V, naročito u slučajevima poremećaja u rastenju dojenčadi. Povoljno utiče i na varenje ugljenih hidrata. Daje se po 5 do 10 miligrama dnevno.

Vitamin B6 (adermin)

Pivarski kvasac je najbogatiji rezervoar i ovog vitamina. Ima ga i u krompiru, kukuruzu, spanaću, pirinču i drugoj biljnoj hrani. Adermin ima opšti značaj za održavanje zdravlja.
Antipelagra vitamin (RR faktor)
I ovog vitamina ima najviše u pivarskom kvascu, zatim u pekarskom kvascu, u neprosejanom pšeničnom brašnu, pirinču, soji, kukuruzu.

Vitamin S (askorbinska kiselina)

Nedostatak askorbinske kiseline u hrani dovodi do pojave skorbuta. Ta bolest je najduže poznata avitaminoza. Skorbut je stara bolest koja je kroz vekove ulivala strah pomorcima na dugim putovanjima na galijama, robovima i zatvorenicima, vojnicima opsednutim u tvrđavama i svim onim koji su silom prilika morali jesti suvu hranu, koji nisu mogli doći do zelenog povrća, voća i svežeg mesa. Još u prastaro vreme Grk Hipokrat spominje skorbut.

A 1534. godine Žak Kartije je uspeo da osvoji Kanadu zahvaljujući upotrebi borovih iglica. Njegovi ljudi su kuvali ove iglice i pili taj odvar, Na taj način su sprečili pojavu skorbuta i uspeli da osvoje ogromnu zemlju. Danas se zna da su borove iglice važan izvor vitamina S. Iz borovih iglica se neko vreme vadila čista askorbinska kiselina i pravili vitaminski ekstrakti.

U XVII veku se naslućuje da je uzrok pojavi skorbuta verovatno nedostatak svežeg povrća u hrani. Početkom XVIII veka Kramer zapaža da se skorbut može sprečiti limunom. Desetak godina kasnije drugi jedan naučnik utvrđuje da ne samo limun nego i sve sveže povrće i voće ima antiskorbutične osobine.

Od polovine XIX veka engleska mornarica obavezno mora nositi na brodovima limunov sok i upotrebljavati ga za vreme plovidbe. Taj koristan običaj primile su i druge mornarice. 1906. godine Hopkins otkriva da je skorbut bolest koja nastaje usled nedostatka nekih materija u hrani. Već naredne godine Holst i Frolih izazivaju veštačkim putem skorbut na zamorčetu dajući mu hranu koja ima dovoljno belančevina, ugljenih hidrata, masti, soli i vode, ali je sva bila hemijski čista i sterilna. 1912. godine Funk ovu »antiskorbutičnu supstanciju« svrstava među vitamine. Tek 1918. godine ova supstancija dobija naziv vitamin S. 1932. godine Sentđerći izoluje iz 2000 kilograma paprike 500 grama heksuronske kiseline koju indetifikuje s vitaminom S, a Karer iste godine naziva ovu antiskorbutičnu supstanciju – levom askorbinskom kiselinom. Naredne godine je sintetizovana.
U poslednjem ratu ovaj ekstrakt je odigrao važnu ulogu u sprečavanju i lečenju skorbuta u nekim vojskama. Za vreme zime čitave borove grane su čuvane pod snegom u s njih iglice brane i davane vojnicima da svakodnevno kuvaju čaj. To su naročito upotrebljavali sovjetski vojnici, jer je na krajnjem Severu vajkadašnji običaj da se kuvaju iglice od bora da se ne javi pucanje vena i krvavljenja iz desni, ispadanje zuba, otpadanje mesa i smrt.

Tamo su starosedeoci zbog velike hladnoće, slabog sunca, malo kulturnog bilja i uopšte nedostatka bilja s hlorofilom, pogotovo zelenog povrća, došli do saznanja da su za suzbijanje te strašne bolesti najbolje borove iglice, a bora ima tamo dosta.

Vitamina S ima u bilju i životinjama. On je veoma rasprostranjen u živoj prirodi. Najviše ga ima u zelenom bilju, dakle u živim bićima koja imaju hlorofila. Otud i postoji danas pretpostavka o izvesnom odnosu između hlorofila i vitamina S. Tako na primer, danas stranci od nas traže stotine vagona koprivinog lista, ali tvrde da ona nije iz svake države jednako lekovita, da neke zemlje izvoze koprivu koja ima više hlorofila i da je zbog toga lekovitija. Domaćicama je poznato da ni iz jedne biljke, kad se cedi, ne izlazi tako zelen sok kao iz spanaća. Spanać se, kao što je svima poznato, mnogo ceni kao zdrava hrana koju valja što češće iznositi na naše trpeze. Dugo se tvrdilo da je spanać lekovit i da daje snagu zbog toga što ima gvožđa, više od ostalih namirnica. To mnogi i danas misle. Međutim, od pre nekoliko godina otkako se i hlorofil smatra za lek, veruje se da je i u spanaću glavna lekovita stvar hlorofil, karoteni (provitamin A) i vitamin S. Naime, primećeno je da jedna namirnica ima utoliko više vitamina S ukoliko ima više hlorofila i karotenoida. Tako se danas ispostavilo da najviše vitamina S imaju crveni, narandžasti i žuti plodovi, kao što su šipci, gloginje, crvena paprika. Vitamin S je vrlo rasprostranjen, ali ga nema u svim biljkama u jednakim količinama. Ni jedna te ista biljka nema u svim delovima isti procenat ovog vitamina. Ukoliko se ide bliže lišću i ukoliko je lišće zelenije, ukoliko ima više askorbinske kiseline. Dakle, ovaj vitamin je direktno vezan svojim postankom za hlorofil. – Vrlo bogati izvori vitamina S su crne i crvene ribizle, lišće perunike i perušuna, borove iglice, zeleni orasi čija su jezgra još meka, ren, paradajz, kupus, pomorandže, limunovi, mandarine, kupine, vinovo lišće i drugo voće i povrće. U krompiru nema mnogo askorbinske kiseline, ali kako se on skoro svakodnevno jede u dosta velikim količinama u svakom obroku; onda je on jedna od najjevtinijih i najpristupačnijih namirnica za borbu protiv skorbuta. Kupus ima oko pet puta više askorbinske kiseline. To isto važi uglavnom i za kelj, karfiol i razne salate, mrkvu, kelerabu, rotkvice i drugo povrće, koje ima velik značaj kao zdrava i jevtina hrana, a koja se u nas, naročito na selima, malo i retko troši.

U namirnicama životinjskog porekla ima mnogo manje vitamina S. Tako na primer, dok u 100 gr šipaka ima preko 1000 mg vitamina S (a često i do 3000 mg), u gloginjama oko 500 mg, u 534 crvenoj paprici isto toliko, u kupusu preko 100 mg, a u peršunovom listu do 200 mg, dotle u većini namirnica životinjskog porekla ima najčešće od 1-2 mg. Tako u mleku ima 2-3 mg, u mesu oko 4 mg, u krvi svega 0,5 mg.
Količina vitamina S u svežem bilju po Randoen-u (Miligrama u 100 grama svežeg materijala)

I – Plodovi

Šipak
do 3000
Pitome jagode
40
Gloginja
oko 500
Kesten, paradajz
40
Crvena paprika
450
Maline
40
Pomorandžina ljuska
450
Dinja
20
Limunova ljuska
do 400
Kajsija, trešnja, breskva
20
Crvene ribizle
160
Slatka zelena paprika
100
Boranija
12
Kupine
100
Šljiva, orah
10
Šumske jagode
80
Krastavac, grožđe
5
Borovnice
80
Lubenica
4
Pomorandža
50
Kruška
4
Limun, mandarina
50
Konzervisana boranija
4
Kuvana boranija
2

II – Listovi

Kupina, perunika
oko 800
Spanać, svež
45
Orah
250
Salata, repa
40
Peršun
150
Kiseli kupus
8 – 30
Vinov list
150
Borove iglice
25
Celer, rotkvica
115
Beli luk
25
Kiseljak
100
Crni luk, svež
20
Kupus
90
Crni luk, konzervisan
10
Maslačak, praziluk
60
Spanać, kuvan
6
Karfiol, kopriva
50
Crni luk, kuvan
5
I
II – Krtole i korenje

Ren
70
Mrkva
15
Crvene rotkvice
46
Topinambur (čičoka)
11
Repa
40
Kuvan krompir
10
Rotkva
30
Celer
8
Krompir mlad
20
Krompir stari
8

Mrkva, kuvana
5
Kao što se vidi, najviše vitamina S ima u divljim crvenim plodovima i u zelenom lišću. U podzemnim organima ima ga najmanje. U semenju kad klija ima mnogo S vitamina.

Teško je odrediti minimalnu dnevnu dozu vitamina S potrebnu za čoveka. Najviše je potreban trudnicama, oko 85 miligrama dnevno. Težim radnicima treba oko 70, lakšim oko 50, a deci oko 60 miligrama dnevno. Kad se pogledaju količine vitamina S iznesene u tabeli, vidi se da u našoj svakodnevnoj hrani ima dovoljno askorbinske kiseline ako je hrana mešovita i ako je povrće i voće sveže. Vitamin S je najosetljiviji od svih vitamina u vodi rastvorljivih. Oksidacijom ne samo na visokoj nego i na običnoj temperaturi, samim dodirom s vazduhom, on biva razoren. Osetljiv je i na povišenu temperaturu. Tako na primer, dok svi ostali vitamini prilično dobro izdržavaju temperaturu od 100°, vitamin S biva razoren već na 60° (suva toplota) ili u vodenoj pari pod pritiskom na 120°. Ni na niskoj temperaturi se ne čuva dobro, a i alkalije ga takođe uništavaju. Baze, kiseonik i druga oksidaciona sredstva i toplota su tri najveća neprijatelja askorbinske kiseline. Svaki od njih je brzo razara, a ako se sva tri udruže, onda su gubici vrlo veliki i brzi. Zato je najbolje upotrebljavati sveže i presno voće, a po mogućstvu i neko povrće. Posle tri dana čuvanja spanać izgubi skoro sav vitamin S. Boranija i maslačak izgube za to vreme do 80%. Sušenjem voća i povrća takođe se gubi veći deo vitamina u mnogim slučajevima, jer se vitamin S nalazi rastvoren u ćelijskom soku koji je kiseo, a kad se biljni organi osuše, gubi se i ta kiselost, a u alkalnoj sredini vitamin S se vrlo brzo gubi usled oksidacije pod uticajem kiseonika iz vazduha. Kuvanjem u roku od oko četvrt sata povrće gubi izvesnu količinu vitamina S: kupus 70 do 90%, spanać 25 do 80%, boranija i mrkva 50 do 60%.

Neoljušten krompir kuvanjem izgubi samo 10% vitamina S, a oljušten mnogo više. Na masti pečen krompir gubi do 50%. Usled primene sterilizacije voće i povrće u konzervama već na početku izgubi do 50% vitamina S. Nije dobar običaj nekih naših domaćica što pre kuvanja dodaju malo sode bikarbone, jer je ona alkalne reakcije, usled čega su gubici askorbinske kiseline vrlo veliki, Isto tako negativno utiče sumpordioksid, sumporasta kiselina, natrijum bisulfit i druga jedinjenja sumporaste kiseline upotrebljena za konzervisanje. Brzo smrzavanje voća i povrća najmanje škodi. Tako je krompir ohlađen i čuvan na 3 do 5° posle šest meseci još uvek imao preko 90% vitamina S.
Upotreba askorbinske kiseline i vitamina S je velika i raznovrsna. Ona raste svakog dana. Daje se pre svega kao specifičan lek protiv skorbuta, zatim za lečenje Melerove i Barlove bolesti. U teškim slučajevima daje se u obliku in‌jekcija. Mnogo je prijatnije uzimati svakog dana u obliku prijatnog napitka sok od limuna, pomorandže, mandarine, maline, višnje, ribizle, kupine, borovnice i druge vitaminske sokove, nego primati in‌jekcije. Davanje in‌jekcija je uzelo maha, ali tu ima i preterivanja. Vreme će i tu učiniti svoje. Kao što se za vreme Molijera preterivalo sa klistiranjem, pročišćavanjem i puštanjem krvi (cela medicina toga doba uglavnom se bila svela na to), tako i u doba u kome živimo mnogi lekari preteruju davanjem in‌jekcija svakom, i kome treba i kome ne treba. Jer u narodu, ne samo među neprosvećenim nego i među školovanim ljudima, pred ovaj rat se uvrežilo mišljenje da je dobar samo onaj lekar koji daje in‌jekcije.

Nema sumnje da je zlo bolje sprečiti nego lečiti. A bolesti su veliko zlo i nevolja.
Zato ih valja sprečavati i hranom bogatom vitaminom S.

II – Vitamini rastvorljivi u mastima (liposolubilni)

Vitamin A i provitamin A (karoteni)

U bilju se ne nalazi vitamin A, nego razni karoteni. Tek u životinjskom organizmu karoteni se pretvaraju u vitamin A. Karoteni su dobili ime po mrkvi, karotin (Daucus carota). Karoteni su biljke narandžaste, rumene boje. Divna boja šipka u jesen, crvene paprike, gloginja, bundeve, jarebike, žutike, kozlaca, brusnice, ljoskavca, drena, divlje tikve, bljušta, paradajza i drugog divljeg i pitomog voća, plodova, potiče od karotena i njima sličnih supstancija zvanih karotenoida.

Najviše vitamina A ima u namirnicama životinjskog porekla. Na prvo mesto dolazi ulje od nekih morskih riba. Riblje ulje piju deca, slabi i bolesni. To je danas najbolji rezervoar vitamina A i D. Zato se riblje ulje sve više troši u svim prosvećenim zemljama. Riblje ulje se dobija iz jetri morskih riba, raznih gadusa. Te su ribe velike oko 1 metar u dužinu i teške preko 20 kilograma. Za vreme zime od januara do aprila mnoštvo gadusa, čitava jata plove prema Lofotskim ostrvima i severnim obalama Norveške, prateći druge, sitnije ribe, koje im služe za hranu. Ti sitniji stanovnici mora hrane se raznim mrkim u crvenim algama, morskim biljkama koje žive na morskoj površini i koje nose morske struje ili plivaju blizu obala. Te alge su izložene uticaju sunčevih zrakova i salrže mnogo karotena i drugih sličnih žutih i crvenih biljnih boja, koje se složenim biohemijskim reakcijama u jetri morskih riba pretvaraju u vitamin A, a verovatno i u vitamin D i E.

Dugo se mislilo da je riblje ulje lekovito zbog joda i broma, zatim zbog arsena i fosfora. Tek otkrićem vitamina A i vitamina D u tom ulju objašnjena je njegova lekovitost. Zbog velike količine vitamina D riblje ulje se danas smatra za najbolje sredstvo protiv rahitisa (engleske bolesti), kako za lečenje tako i za sprečavanje ove teške i dosta česte dečje bolesti. Riblje ulje je bolje od sintetskih, veštačkih preparata, jer ne može izazvati hipervitaminozu D, pošto sadrži i vitamin A.

Pod uticajem ultra-violetnih zrakova sunca, u morskim algama stvoreni su provitamini i vitamini, koji se zatim nagomilavaju u masnom tkivu jetre raznih riba koje se hrane tim algama. U toku traženja sinteze antirahitičnog vitamina D (zračeni ergosterol) otkrivena je važna činjenica da se ovaj vitamin može stvoriti i u našem organizmu pod dejstvom ultravioletnih zrakova, što znači pod uticajem sunčane svetlosti. Tako se uspostavila spona koja vezuje dva načina uspešnog lečenja rahitisa: riblje ulje i ultra-violetni zraci. Naša koža propušta ultravioletne zrake do dužine 9.000 Angstrema, pri čemu fotohemijsko dejstvo na sterole u našim crvenim krvnim zrncima izaziva stvaranje vitamina D.

Riblje ulje se daje i za rastenje (vitamin A), za razvijanje i jačanje kostiju, za pravilniji promet kalcijuma, a i protiv izvesnih vrsta tuberkuloze i uopšte kao jedno od najboljih prirodnih neškodljivih sredstava za jačanje i naročito kao predohrana protiv raznih bolesti koje se javljaju najviše među decom i omladinom krajem zime i početkom proleća.

Ne samo ribe nego i sve naše domaće i druge životinje i čovek snabdevaju se provitaminom A jedući biljnu hranu. Vitamin A je nađen u krvi i mleku sisara. Ali su ipak najbolji rumeni plodovi i zeleno bilje. Tu pre svega treba spomenuti spanać, detelinu (lucerku), salate, mrkvu, kupus, borove iglice, peršun, maslačak, crvenu papriku, šipak, gloginje, drenjine, breskve, kajsije, šljive i drugo voće i povrće. Mleko i maslac dobijei od krava koje su bile na paši ima više vitamina A i D od mleka dobijenog od krava hranjenih suvim senom. Ako se krave hrane zelenom detelinom (lucerkom), njihovo mleko ima najviše vitamina, jer detelina ima vrlo mnogo karotena koji se u jetri i krvi pretvara u vitamin A. Do avitaminoze A ne može doći među osobama koje se hrane svakodnevno zelenom, svežom biljnom hranom, troše sveže mleko (ne konzervisano), maslac i skorup. Drob svih domaćih životinja ima mnogo vitamina A, a najviše jetra. U Japanu su od vajkada suvoću kože, opadanje kose, naglo slabljenje dece i oboljenje očiju lečili dajući bolesnicima, naročito deci, pileću džigericu. Sveže meso od zdravih i debelih životinja ima više ovih vitamina nego konzervisano ili ako potiče od mršave ili bolesne stoke.

Uopšte, od kvaliteta biljne hrane kojima se hrane domaće životinje umnogome zavisi količina ovih vitamina u mleku i mesu. Isto to važi i za čoveka. Na taj način se može objasniti zašto je letnje mleko bolje, jače i lekovitije od zimskog, i zašto se moglo podići uzorno stočarstvo u svetu tek otkako su ljudi shvatili važnost deteline i počeli je gajiti naveliko.

Vitamin A je otporan na povišenu temperaturu, ali je vrlo osetljiv na oksidaciona sredstva i prema svetlosti. Zbog toga je veoma važno upotrebljavati samo potpuno sveže povrće i voće, jer je vrlo teško sprečiti razorno dejstvo svetlosti i kiseonika iz vazduha. Hlađenje namirnica i držanje na ledu je vrlo dobro, jer niska temperatura ne razara ovaj vitamin. Kuvanjem mrkva izgubi oko 35% vitamina A. Ovaj vitamin se dosta dobro održi prilikom konzervisanja jer je termostabilan. Vitamin D (kalciferol)

Vitamin D se naziva još i antirahitični vitamin, jer se njegov nedostatak u hrani pokazuje među decom u obliku tzv. engleske bolesti ili rahitisa, a kod odraslih u formi osteomalacije (omekšavanja kostiju). Još polovinom XVII veka jedan engleski lekar tačno je opisao rahitis, ali je trebalo da prođe skoro dva i po veka pa da se sazna da je uzrok te bolesti nedostatak vitamina D. Kako se ispostavilo da je riblje ulje odličan lek protiv rahitisa, vitamin D dugo je smatran za vitamin A. Tek između 19201923. godine utvrđeno je da riblje ulje ima pored vitamina A i vitamin D, koji je otporan prema kiseoniku iz vazduha i oksidaciji. Danas se već zna da ima više vrsta vitamina D. I ovaj vitamin se nalazi najviše u jetri morskih, a manje u jetri slatkovodnih riba. Manje ga ima u mesu domaćih i divljih životinja. Od biljnih namirnica najviše ga ima u ljuskama od kakaoa. Količina ovog vitamina u biljnim i životinjskim organima zavisi od količine sterola, koji se zračenjem mogu prevesti u vitamin D. Mi se sunčamo da bi u našoj krvi povećali količinu ovog vitamina. Pre sunčanja se mažemo raznim uljima da ne dođe do upale kože, da pre pocrnimo i da se u našem telu stvori što više vitamina D. U našoj zemlji ima nekoliko lečilišta za one koji boluju od tuberkuloze kostiju. Ona se nalaze ili na morskoj obali ili negde u brdima i planinama, daleko od gradova i prašine, dima i magle, gde sunčevi zraci nesmetano dopiru do zemljine površine i deluju kao lek.

U tvrdoj raženoj glavici, parazitu naših žita, nalazi se jedan sterol (supstancije slične mastima) zvani ergosterol. Kad se on pod izvesnim okolnostima zrači ultravioletnim zracima, dobija antirahitične osobine kao vitamin D. Prema tome ergosterol bi bio provitamin D.

I ovaj vitamin je u direktnoj vezi sa hlorofilom, sa zelenim biljem, jer i njega imaju više one životinje koje se hrane večito zelenom travom kao što su morske alge. Letnje mleko ima mnogo više vitamina D od zimskog ili u mleku krava hranjenih suvom hranom. To je od ogromnog značaja za ishranu male dece, pogotovo dojenčadi čije majke nemaju mleka, pa se moraju prehranjivati kravljim mlekom.
Živa biljka je posrednik između životinja i čoveka s jedne strane i stena, minerala, mrtve prirode s druge strane. Pomoću sunčeve energije i hlorofila, ona u živoj biljnoj ćeliji sintetizuje velik broj najraznovrsnijih supstancija, među kojima ima hranljivih, lekovitih, otrovnih, mirisnih, oporih, gorkih, ljutih i drugih jedinjenja.

Tokoferol ili vitamin E (antisterilitetni)

Vitamin E je otkriven tek 1922. godine. Utvrđeno je da je za normalan tok trudnoće i za postignuće zdravog naraštaja, sposobnog za život i dalji normalan razvoj i rasplod, potrebna jedna supstancija koja se nalazi u ulju nekog semenja (neosapunljivi deo masti i ulja). Ovaj vitamin je potreban za razvoj seksualnih ćelija. Biljke su glavni rezervoari ovog važnog vitamina, u prvom redu klice pšenice i drugih naših žita. Ima ga i u orahu, soji, kikirikiju i drugim semenkama, u mladom zelenom lišću, a naročito se mnogo nagomila u ženskom organizmu. Misli se da su životinje nesposobne da sintetizuju ovaj vitamin. Zato su potpuno upućene na bilje. Nagomilava se u mišićima i potkožnoj masti. U bezbojnim mastima ga nema. Najviše ga ima u mastima žuto obojenim, što se dovodi u vezu sa karotenoidima, dakle kao i vitamin A i D. Mnogo ga ima naročito u salati, detelini (svežoj i suvoj), mladom grašku i pamučnom semenu. U neosapunljivom delu pšeničnog ulja iz klice ima oko 1300 mg, a u ulju od kukuruznih klica oko 1000 mg u 100 grama ulja. Od svih liposolubilnih vitamina, u mastima rastvorljivim, ovaj je najotporniji prema toploti, kiseoniku, oksidaciji i ultravioletnim zracima.
Pšenične, kukuruzne i klice ostalih naših žita se pre mlevenja vade i u obliku griza daju deci i bolesnicima kao jevtina, lako svarljiva i dobra hrana i lek. I ovde treba spomenugi detelinu kao vrlo važnu stočnu hranu s velikom količinom vitamna E. Ovo utoliko pre što se veći deo ovog vitamina očuva i u suvoj detelini, a to je od ogromnog značaja za ishranu stoke preko zime. Za krave muzare ta ishrana je od osobitog značaja, jer vitamin E prelazi u mleko, pa je mnogo prijatnije uzimati taj vitamin u mleku, nego u obliku in‌jekcija.
Vitamin K (antihemoragični)
Vitamin K je antihemoragični vitamin. Bilje je izvor ovog vitamina. Nalazi se najviše u zelenom lišću, dakle direktno je vezan za zelenu boju bilja, za hlorofil. U podzemnim organima ima ga mnogo manje nego u zelenim nadzemnim. U plodovima ga ima manje nego u lišću. Najvšne ga ima u indijskoj lucerki (alfafa), listu pitomog i divljeg kestena, u spanaću, koprivi, kupusu, karfiolu, jelovim iglicama, algama, paradajzu, grašku, žitima, soji i nekom drugom uljevnom semenju, mrkvi, krompiru. Od životinjskih namirnica najviše ga ima u brašnu od riba koje su počele truliti, u masti dobijenoj iz svinjske jetre i u drobu drugih domaćih životinja. U ženinom mleku ima ga više nego u kravljem. U nedostatku ovog vitamina u hrani javlaju se izlivi krvi, malokrvnost i druge bolesti.

O belom i crnom hlebu
Vitaminizacija belog brašna i belog hleba

Vekovima se raspravlja u svetu tema o upotrebi belog ili crnog hleba. Jedni su za beli, a drugi za crni xleb. Kad se ima u vidu da je hleb glavna i osnovna naša hrana, onda se još jasnije može shvatiti značaj tih proučavanja raznih naučnih institucija širom celog sveta. Poslednjih godina moderna nauka o ishrani pokazala je na očigledan način da belo brašno, beli hleb i ostale glavnije svakidašnje namirnice, kao što su šećer i oljušten pirinač, ne predstaljaju punu hranu. U njima nešto nedostaje. Od belog brašna se, istina, lakše pravi hleb, hleb je ukusniji. Zbog toga se još uvek svuda u svetu teži među širokim potrošačkim slojevima za isključivom upotrebom belog hleba. Tim problemom se danas bavi i higijenska sekcija Ujedinjenih nacija. Mnoge države su vršile ispitivanja u pogledu hranljive u biološke vrednosti belog i crnog xleba, jer je utvrđeno da zdravstveno stanje stanovništva, a pre svega vojnika, zavisi umnogom od načina ishrane.

Akademije nauka u druge naučne ustanove raznih država godinama većaju i kontrolišu sve dosadašnje pronalaske iz oblasti ishrane stanovništva ne bi li saznali da li je sadašnji način ishrane pravilan, da li odgovara otkrićima moderne nauke o ishrani ili ne. Na zdravlje, izdržljivost, snagu, nervnu konstituciju i intelektualni rad mogu da utiču veoma mnogo način ishrane i vrste hrane. U mnogim zemljama primećeno je prilikom regrutacije vojnika da je nepotpuna i nedovoljno mudra ishrana čest uzrok velikom procentu nesposobnih mladića. Ceo problem proučavanja ishrane postavlja se sve više na naučne osnove, jer je primećeno da je jedini pravi put naučnoistraživački rad i na ovom tako važnom polju. U tu svrhu angažovani su najbolji stručnjaci sveta. Ispitivanja se vrše u bolnicama, institutima i laboratorijama, na ljudima i životinjama. Ispituju se količine i vrste hranljivih materija, elemenata potrebnih svakoj jedinki za normalan život i rad. Na osnovu izveštaja dobijenih iz raznih zemalja utvrdilo se da je u veoma retkim slučajevima ishrana pravilna ili dovoljna.

Prilikom izrade belog brašna od pšeničnog zrna odstranjuju se klica i mekinje, tako da se brašno dobija samo od sredine zrna gde ima najviše skroba. Naprotiv, kad se proizvodi crno brašno, u brašnu se nalaze i klice i mekinje. Proizvodnja belog brašna u Evropi uzela je većeg maha tek posle francuske revolucije pod uticajem francuskog vojnog apotekara Parmantjea (Parmentier, 1737. do 1813), u to vreme najčuvenijeg poznavaoca namirnica u svetu. Do 1796. godine francuska vojska je jela crni hleb, a od te godine vojnički hleb je pravljen od brašna iz koga je odstranjeno 15% mekinja. Teza Parmantjea, prema kojoj je beli hleb bolji od crnog, propagirana je i tokom XIX veka i u drugim zemljama u koje su prodrle ideje francuske revolucije. Tako krajem prošlog i u ovom veku beli hleb postepeno potiskuje crni u celoj Evropi.

Iako su široke potrošačke mase tražile beli hleb, ipak nije sav naučni svet u potpunosti primio Parmantjeovu tezu da je beli hleb bolji od crnog. U toku poslednjih sto i pedeset godina često je veoma snažno napadana njegova teza. Do prvog takvog napada došlo je 1826. godine. Francuski fiziolog Fransoa Mažandi (François Magendie, 17831855) ogledom je dokazao da pas hranjen belim hlebom i vodom propada i ugine u toku od pedeset dana; naprotiv, hranjen crnim hlebom i vodom, ostaje zdrav. Iako je rezultat ogleda bio tako jasan i očigledan, ipak se upotreba belog hleba sve brže širila ne samo u francuskoj nego i izvan njenih granica.

Drugi jedan napad, koji je otpočeo oko 1846, godine i koji je trajao oko pedeset godina, vođen je u vezi s malim sadržajem mineralnih soli u belom brašnu. Naročito je količina kalcijuma mala. Ova rasprava završena je tek 1903. godine nalazom da belo brašno ima mnogo manje mineralnih sastojaka, da ostavlja mnogo manje pepela od crnog brašna: crno špenično brašno ostavlja 1,8% pepela, a belo pšenično brašno samo 0,52% pepela.

Imajući u vidu ogromnu važnost izvesnih mineralnih sastojaka namirnica za normalan razvoj čoveka, ovaj očigledan hemijski nalaz uticao je u izvesnoj meri na naučni svet u pogledu vraćanja na crni hleb, ali su široki potrošački slojevi još uvek tražili samo beli hleb.

Treći snažan napad je došao s otkrićem vitamina u zrnu pšenice, pirinča i drugih žita. 1913. godine profesor Šifner (Schüffner), iz Amsterdama, prvi je podvukao činjenicu da beli hleb očigledno mora imati manje vitamina protiv oboljenja beri-beri nego crni. Ovaj napad poslužio je kao povod za detaljnu analizu crnog i belog brašna u pogledu sadržaja vitamina. Ogledima je dokazano da belo braišo ima za 75% manje vitamina V1, V2 i nikotinske kiseline nego crno brašno (brašno s mekinjama). Daljim ispitivanjima je utvrđeno da ovih važnih vitamina ima utoliko manje, ukoliko je brašno belje. Dokazano je da u mekinjama ima mnogo ovih u vodi rastvorljivih vitamina, a u klici da ima mnogo ulja s velikim procentom provitamina i vitamina u mastima rastvorljivih, naročito vitamina E koji se daje protiv neuro-muskularnih poremećaja. Sem toga, u mekinjama ima lepka, koji je veoma bogat biljnim belančevinama važnim za našu ishranu. Od ovih mekinja se izrađuje izvrstan hleb za dijabetičare, za one koji imaju šećernu bolest. Količina lepka u brašnu je od ogromnog značaja. Tako je dokazano lekovito dejstvo crnog pšeničnog brašna, pšeničnih mekinja i klica. Na tim istraživanjima najviše je učinjeno između dva svetska rata.

Dokazavši nepobitnim činjenicama da je hleb od potpunog, crnog pšeničnog brašna bolji, hranljiviji i zdraviji od belog, mnoge vlade počele su forsirati upotrebu crnog xveba, ali bez velikog, često bez ikakvog uspeha.

Da bi koliko-toliko nadoknadile izgubljene vitamine u belom hlebu, neke države su za vreme II svetskog rata počele u vojnički, a mestimično i u građanski hleb dodavati one vitamine koji se nalaze u crnom pšeničnom brašnu. Tako su se u svetu pojavili vitamizirano brašno, vitaminiziran hteb i vitaminizirani kolači. U izgledu su i vitaminiziran pirinač, šećer, margarin, kukuruz, testa i ostale namirnice, koje su usled fabričkog prerađivanja, a naročito usled finog i dugotrajnog prečišćavanja izgubile vitamine, mineralne i organomineralne supstancije, tako važne i neophodne za normalan razvoj našeg organizma.

Traže se recepti za najbolju ishranu prosečnog građanina, radnog čoveka. Iz prirodnih hranljivih sirovina jedni proizvođači odstranjuju, bacaju ili pri radu uništavaju važne biohemijske faktore, svesno ili nesvesno, a drugi opet tim na oko veoma lepim i ukusnim namirnicama dodaju veštačke, sintetičke vitamine i razne soli. Običan čovek se mora pitati: da li će se to stanje moći održati? I da li je sve to potrebno i korisno? Zašto trošiti toliko vremena i truda oko uništavanja prirodnih jedinjenja prilikom meljave, sejanja, prečišćavanja, beljenja i drugih manipulacija, a posle toga dodavati te iste supstancije veštačkim putem? To je jedno. A drugo pitanje je ovo: da li su vitamini, mineralne soli i retki elementi jedini sastojci koje treba takvim »prebelim« namirnicama dodavati? I da li ta veštačka jedinjenja svojim hemijskim sastavom i međusobnim odnosima odgovaraju u potpunosti prirodnim molekularnim kompleksima i rasporedu u našim namirnicama? Nije li mnogo jednostavnije ceo taj problem uprostiti – vratiti se prirodi upotrebom namirnica u onom obliku kako ih je ona dala, primenjujući razne moderne agrotehničke i agrobiološke mere za povećavanje glutena u pšenici, vitamina u zelenom povrću?

Nema sumnje da će razne fabrike vitamina u svetu svim svojim moćnim reklamnim aparatom uticati na sve moguće načine na mnoge vlade da što pre pristupe proizvodnji vitaminiziranih namirnica. Vreme će pokazati da li je sve to bilo ispravno. Ne zaboravimo da su te industrije preko svoje moćne stručne štampe za poslednjih nekoliko godina pred rat htele sasvim potisnuti upotrebu ribljeg ulja i drugih vitaminskih sirovina preporučujući kao jedino ispravnu upotrebu čistih vitamina. Tek je poslednjih godina uspela prava nauka da dokaže da je, na primer, riblje ulje bolje od čistog vitamina D i A, jer ne može izazvati hipervitaminozu D. Trnoviti su putevi koji vode istini.

Zato svojim čitaocima preporučujemo crni hleb i što više prirodne hrane bogate vitaminima i drugim korisnim sastojcima.

Dobro sortirani povrtnjaci i voćnjaci, šume i polja s raznovrsnim biljem i divljim voćem nepresušni su izvori za održavanje našeg zdravlja i suzbijanje bolesti.

Antibakterijski sastojci višeg bilja
Antibiotici u višem bilju (fitoncidi)
Antibiotici su lekovite hemijske supstancije. Dobijaju se iz raznih živih, pre svega nižih organizama kao što su izvesne gljivice, aktinomicete i bakterije, ređe lišaji, alge i više bilje. To su jedinjenja koja su sposobna da unište ili spreče razvoj izvesnih vrsta mikroorganizama bez štete po čovečji organizam.
Živa bića su sposobna da stvaraju hemijske sastojke koji mogu da sprečavaju razmnožavanje škodljivih i neškodljivih mikroba. Životinje stvaraju u svojoj krvi, žlezdama i drugim organima razne zaštitne supstancije (lizozim, properdin, eritrin) koje utiču na mikrobe. Antibiotici su hemoterapijski aktivne supstancije koje nastaju kao proizvodi metabolizma živih organizama. Pojedine životinjske ćelije imaju sposobnost da uništavaju mikroorganizme.
Čovek je na osnovu vekovnog iskustva upotrebljavao biljne sokove, kašice i ekstrakte za lečenje raznih bolesti, ne znajući za hemijski sastav tih prirodnih lekova. Mi se i danas uspešno koristimo izvesnim prirodnim lekovima ne poznavajući njihov hemizam.
Od otkrića morfina, početkom XIX veka, do danas učinjen je na polju biohemije bilja velik napredak. Otkriće antibiotika u gljivicama i mikrobima unelo je još više svetlosti. Veliki i brzi uspesi antibiotika u terapiji privremeno su zapostavili proučavanje antibakterijskih svojstava višeg bilja i uopšte bilja sa hlorofilom. Naročito u drugoj polovini XX veka i na ovo polje hemije i farmakodinamije bilja obraća se sve veća pažnja. Laboratorijski je proučeno nekoliko hiljada vrsta višeg bilja i dokazano da je mali broj analiziranih biljaka koje ne bi imale bar izvesne minimalne antibiotične osobine. Dokazano je da antibakterijska svojstva imaju ne samo isparljive (na primer etarska mirisna ulja), nego i mnoge neisparljive materije, osobito tanini i druga polifenolska jedinjenja. Utvrđeno je da se ti sastojci nalaze u raznim delovima biljke i da antibakterijska svojstva biljaka zavise od mnogih spoljnih i unutrašnjih činilaca, kao što su nasledne osobine, klima, mesto, insolacija, temperatura, podloga i dr.

Proučavano je delovanje antibakterijskih sastojaka iz višeg bilja na mikroorganizme, na viruse, bakteriofage, na niže i više bilje, na domaće i laboratorijske životinje i na čoveku. Ti ogledi u humanoj, veterinskoj i biljnoj medicini dali su izvesne pozitivne rezultate koji su ohrabrili pionire ovih istraživačkih radova da nastave i produže započete oglede. Tako su antibakterijski sastojci višeg bilja ispitivani i u poljoprivredi i stočarstvu.

Iako se o fitoncidima (B. P. Tokin Je 1928, godine dao naziv fitoncidi antimikrobnim materijama višeg bilja) još malo zna, a pogotovo o njihovom hemijskom sastavu, ipak se već do sada moglo utvrditi da između klasičnih antibiotika i fitoncida nema velike razlike. Tako, pored ostalog, pastoji sličnost hemijske građe izvesnih antibiotika izolovanih iz višeg bilja i klasičnih antibiotika. Sem toga, i mehanizam biološke aktivnosti je veoma srodan.

Poznat je zahtev da lek ne bude otrovan za čoveka, a za lek koji se daje u obliku in‌jekcije (dakle i antibiotici) da in-vivo sačuva (terapijske) osobine koje je pokazivao in-vitro. Odmah treba priznati, da najaktivniji antibakterijski sastojci dobijeni iz višeg bilja ili gube antibiotična svojstva kad u krvi dođu u dodir sa enzimima ili nekim drugim antagonistima ili su tako otrovni, da su svi pokušaji da se uvedu u terapiju zasad propali. Kad se ima u vidu da je u početku i sa klasičnim antibioticima takođe bilo mnogo muke, onda nam to uliva nade da će se u medicinskoj praksi pojaviti i fitoncidni preparati.

Isparljivi i neisparljivi fitoncidi

Iako sve veći broj naučnih radnika na Zapadu prihvata naziv fitoncidi koji je dao Tokin, ipak, ni na Zapadu, a u novije vreme čak ni u SSSR-u nije jasno iskristalisana definicija antibakterijskih materija višeg bilja. I sam Tokin, radeći u početku s belim lukom, borom i drugim biljnim materijalom koji ima etarskog ulja ili može hidrolizom pomoću enzima dati izvesne isparljive materije koje prelaze sa vodenom parom ili vetre na običnoj temperaturi, smatrao je da su fitoncidi isparljive supstancije. Tek kasnije, i Tokin i mnogi drugi istraživači primetiše da neke biljke imaju antibiotična svojstva iako u njima nema etarskih ulja ili drugih isparljivih materija. Takvi su na primer smrvljen svež list hrasta, breze, božura, topole, crne ribizle itd. Ako se sitno isecka i zgnječi list breze (Betula) i kad se toj kašici približi na 2 do 3 mm (milimetra) kap vode koja visi na staklenom prutiću i u kojoj se nalaze posejane protozoe, one bivaju ubijene već posle 20 do 25 minuta. Ili ovaj drugi primer; kad se načini čaj od iseckanog svežeg korena lubeničarke (Sanguisorba officinalis L., biljka koju naši planinci upotrebljavaju protiv ujeda zmije), izvađenog u jesen, ovaj čaj (infuz) ima bakteriocidna svojstva prema Salmonella paratyphi A i B, Ebert-ovom bacilu dizenterije, i to u toku od svega nekoliko minuta ovo dejstvo je potpuno.
Neke mirisne biljke koje imaju fitoncidna svojstva ne gube svoju aktivnost ako im se odstrani etarsko ulje. Tako na primer, kad se načini kašica od sveže rutvice (Ruta graveolens L.) i postepeno odstranjuje ulje destilacijom s vodenom parom, primećuje se da fitoncidna moć nimalo ne opada, što znači da pored isparljivih u toj biljci ima i neisparljivih antibakterijskih sastojaka. – Takvi i slični primeri se u novije vreme sve više navode.
Isparljivi fitoncidi
Mirisio bilje je oduvek privlačilo pažnju čoveka. Nesumnjivo je da prijatan miris šarenog cveća ima uvek sugestivni i psihoterapijski efekt i da svaki lekar mora s tim računati. Međutim, u novije vreme, od otkrića antibiotika, obraća se sve veća pažnja na proučavanje hemijskog sastava raznih mirisnih biljaka, osobito njihovih etarskih ulja. Aromaterapija u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi uzima sve većeg maha i sve se više bazira na eksperimentalnim ispitivanjima.
Prvi pisani spomenici o leku i lečenju ukazuju da je čovek oduvek smatrao da izvesno aromatično (mirisno) bilje ima »zaštitnu«, profilaktičnu moć, osobito protiv zaraznih bolesti, za vreme velikih epidemija kuge, kolere, tifusa i drugih. To se vidi i iz činjenice što je čovek to mirisno lekovito bilje počeo gajiti. Osnivači mnogih religija (vera) koristili su antiseptičnu moć mirisnog bilja (bosiljak oko Mediterana, karanfilić i santalovo drvo u Aziji…), etarskih ulja (Arapi, a zatim drugi narodi), raznih aromatičnih (mirisnih) smola (tamjan, izmirna…) i balsama. Antičko konzervisanje namirnica i balsamovanje mrtvaca osniva se na antiseptičnoj moći raznih mirisnih sastojaka biljaka. Do epohalnih otkrića Pastera o sterilnosti u sterilizaciji namirnica, čovek se borio s velikim teškoćama da konzerviše, sačuva namirnice, osobito meso. Do Pastera čovek je solio, dimio u oblagao meso raznim začinima koji svojim mirisom, dakle etarskim uljem treba pre svega da odstrane razne insekte koji prenose zarazu (insekti-fugno dejstvo) i da svojim antiseptičnim svojstvima spreče kvarenje namirnica koje nastaje pod uticajem raznih fermenata.
U drugoj polovini veka eksperimentalno je dokazano bakteriostatično i baktericidno dejstvo mnogih mirisnih biljaka, dakle njihovih isparljivih sastojaka. Na taj način je i naučnim metodima dokazana opravdanost vekovne upotrebe izvesnog mirisnog bilja u zaštitne (profilaktične) i kurativne svrhe. Uostalom, nauka o fitoncidima je i počela (oko 1928. godine) proučavanjem antibiotične moći isparljivih sastojaka bilja, pre svega etarskih ulja borova i drugog crnogoričnog drveća, a zatim belog, crnog i nekih drugih vrsta luka koji hidrolizom daju isparljive antibakterijske sastojke. Tek poslednjih godina se obraća veća pažnja i na proučavanje antibiotičnih materija koje ne vetre.
Biljke sa sumpornim jedinjenjima, tzv. senevolima.
Ljutina i lekovitost bele i crne slačice potiču od senevola. Svi senevoli, isparljivi i neisparljivi, služe odavno kao antiseptici i konzervansi. Ren je lek zbog istog sastojka, alilizotiocijanida, koji se nalazi u crnoj slačici, gorušici, rotkvi, rotkvici i mnogom drugom bilju koje nam služi kao hrana ili začin i u čiju zaštitnu moć skoro svi narodi imaju tako veliko poverenje. Proučavajući uporednu etnomedicinu raznih naroda, epoha i kontinenata dolazi se do zanimljivog zaključka da su isto kao i danas mi, nekad Rimljani, Grci, Kinezi i drugi narodi mnogo cenili kao »zdravu hranu« presno bilje ljutog ukusa smatrajući to kao najbolju predohranu i u normalnim prilikama, a pogotovo u vremenima velikih epidemija.
Svi senevoli imaju jače ili slabije antibiotične osobine.
Iz lista dragoljuba dobijeno je sumporno etarsko ulje. Industrija ga je nazvala tromalit. Ima veliku bakteriostatičnu moć na gram-negativne i baktericidnu moć na gram-pozitivne bakterije, čak i u razblaženju 1:1,000.000. Tromalit se upotrebljava za lečenje organa za disanje i mokrenje, a dragoljub u iste svrhe u vidu salate od svežeg lišća kao dijetalna hrana. Sem dragoljuba, u Nemačkoj se počinju upotrebljavati u obliku salate i druge biljke iz iste porodice, jer i one imaju zaštitnu moć.
Neosporno je da su najviše i najpotpunije proučavane antibakterijske materije i osobine belog luka (Allium sativum L.) Iz njega je dosad izolovano nekoliko isparljivih fitoncida, među kojima najveću antibiotičnu moć ima alicin.
Antibakterijska moć alicina ide od razblaženja 1: 85.000 do 1:125.000 prema grampozitivnim i gram-negativnim bakterijama.
1 miligram (mg) alicina odgovara oko 15 i. j, penicilina.
Sem alicina upotrebljavaju se i neki drugi preparati dobijeni iz belog luka kao što su alizatin, garlicin, sativin i drugi, ali je njihova antibiotična moć znatno slabija.
Premda je poslednjih godina mnogo rađeno na proučavanju hemijskog sastava raznih vrsta luka, ipak se još ne poznaju svi sastojci ni belog luka.
Potrebno je naglasiti da je drugačije dejstvo alicina, a drugačije samlevenog luka, njegovog etarskog ulja i raznih proizvoda dobijenih enzimatskom hidrolizom, a zatim osušenog luka u prahu itd. Iako alicin ima tako širok spektar antibakterijskog i fungicidnog dejstva, on nije mogao dobiti neku širu primenu u terapiji, jer je otrovan, pogotovo ako se da u obliku in‌jekcije. To isto važi i za sve ostale preparate belog i drugih vrsta luka. Ostaje, dakle, da se reši krupno farmaceutsko pitanje izrade preparata koji bi sačuvao što potpunije i što duže svoja prvobitna antibiotična i fungicidna svojstva, a izgubio otrovnost.
Etarska ulja.
Mnogobrojni laboratorijski radovi poslednjih godina ukazuju da nekoliko stotina vrsta proučenih etarskih ulja poseduju jače ili slabije antimikrobne osobine, ali da ni dve vrste ulja nemaju isti spektar i istu antimikrobnu moć. I ne samo to. Primećeno je da etarsko ulje od iste biljne vrste nema istu antibakterijsku moć i da to zavisi od mnogih činilaca, kao što su hemijske ili fiziološke rase ili varijeteti biljaka (na primer naša majkina dušica, vranilovka, bosiljak…), klima, nadmorska visina, tlo, vreme berbe i način destilacije itd. Sem toga, ne treba zaboraviti da su etarska ulja vrlo složene smeše alifatskih, aromatskih i hidroaromatskih jedinjenja i da se sastoje od raznih ugljovodonika, alkohola, aldehida, ketona, estara, fenola, kiselina i drugih supstancija. Kao i u slučaju drugih fitoncida i u slučaju mirisnih biljaka treba naglasiti da je ozleđena živa biljka najaktivnija i da sušenjem i starenjem antibiotičnost opada, da se aktivnost menja u toku vegetacije itd. Problem mirisnog bilja i etarskih ulja je veoma složen zbog velikog broja sastojaka, njihove šarolikosti i nepostojanosti. Sem celih i samlevenih, živih i osušenih mirisnih biljaka, vršena su uporedna proučavanja antibakterijske moći etarskih ulja i pojedinih njihovih sastojaka. Zasad izgleda da fenoli, a zatim aldehidi, ketoni i estri imaju najizrazitija antimikrobna svojstva.
U našoj narodnoj medicini se i danas kao i pre mnogo vekova ima veliko poverenje u zaštitnu i lekovitu moć majkine dušice, vranilovke, bosiljka, čubra i nekih drugih biljaka koje imaju timola ili karvakrola, dva fenola za koje se odavno zna da su moćna antiseptična sredstva.
I drugi fenoli u etarskim uljima, kao što su eugenol iz etarskog ulja od karanfilića, anetol iz morača i anisa objašnjavaju vekovnu neprekidnu upotrebu ovih droga u narodnoj i školskoj medicini, preventivi i dijetetici.
Neisparljivi fitoncidi
Iz smilja je dobijen smolast mirisan ekstrakt tzv. arenarin, koji ima osobinu da zaustavlja razvoj mnogih mikroorganizama, podstiče nicanje paradajza i štiti biljke od napada bakterioza. Zbog toga se arenarin traži u poljoprivredi u cvećarstvu (hortikulturi).
Odavno je poznata antibakterijska moć štavskih, oporih materija hrasta, cera, jove, srčenjaka, trave od srdobolje i mnogoh drugih biljaka. Tanini i srodna polifenolska jedinjenja su nosioci te antibakterijske moći.
Juglon iz lista i ljuske oraha i njegovi metilirani derivati takođe imaju antimikrobnu moć.
Najzad ne bi trebalo zaboraviti ni antibiotičnu moć apomorfina, kolhicina, berberina, hinina, emetina, cefarantina i nekih drugih alkaloida koji imaju velik medicinski značaj.
Stephania cepharantha postala je od‌jednom veoma tražena biljka za ekstrakciju cefarantina, alkaloida koji se poslednjih 15 godina tako mnogo upotrebljava na Dalekom istoku protiv gube i tuberkuloze.
Umbeliferon iz lišajivice upotrebljava se od pre nekoliko godina u Francuskoj kao lek protiv bruceloze. Antibrucelozno dejstvo imaju osobito neki katehinski tanini, a još izrazitije umbeliferon izdvojen iz mnogih biljaka. Međutim, i ovde, kao i u većini slučajeva, treba naglasiti da je dejstvo biljke zavisno i od načina pripreme leka; u celoj, neozleđenoj biljci umbeliferon je većim delom u obliku heterozida, zbog čega je delovanje biljke utoliko jače ukoliko je biljni organ sitnije samleven, dakle ukoliko je više umbeliferona hidrolizom oslobođeno.
Proučava se mogućnost gajenja biljaka bogatih fitoncidima na javnim mestima, po parkovima, koncertnim i drugim velikim dvoranama, radionicama, stanovima i na svim drugim mestima gde se čovek zadržava, jer se želi ovim biljem postići prečišćavanje zagađenog vazduha.
Radi se i na primeni fitoncida u poljoprivredi. Sem pomenutog arenarina načinjeni su i drugi preparati.
Razni autori iz raznih zemalja, primenjujući razne metode rada i ispitujući razno bilje dobili su različite rezultate, zbog čega se ponekad javljaju veoma kontradiktorni rezultati. Nisu retki slučajevi neopreznosti od infekcije materijala, razne metode branja, tretiranja i dr. Tako je, pored ostalog, dokazano da većina biljaka ima najviše antibakterijskih sastojaka u doba cvetanja, dakle u vremenu najburnijeg razvoja.
Morska flora je slabo proučena, a život je potekao iz mora. Dokazano je da je halofitsko bilje sa stepa u Evropi aktivnije od onog sa nezaslanjenog zemljišta. Ni bilje iz tropskih i suptropskih krajeva nije proučeno, a to je takođe velik nedostatak, jer u toplim delovima Zemljine kugle bilje daje i više i raznovrsnijih materija nego u umerenom i hladnom klimatu.
Na kraju treba naglasiti činjenicu da više bilje ima izvesna antibiotična svojstva i da se ona ispoljavaju u sredini gde te biljke žive. Mnogi fitoncidi su izolovani, opisane su im fizičke i hemijske osobine. Međutim, mnogo je teže i složenije proučavanje evolucije biosinteze antibiotika u toku geoloških epoha, od početka života na Zemlji do pojave morske flore.
Domaći narodni čajevi
Zamena za kineski čaj
Upotreba kineskog čaja (Thea chinensis) iz godine u godinu raste. Stotine miliona ljudi širom sveta piju čaj kao prijatan napitak, lek i sredstvo za osvežavanje. Čaj je nesumnjivo veoma prijatan, ali je skup. Sem toga, u prvom i drugom svetskom ratu čaja je postepeno nestajalo na svetskom tržištu i već od polovine rata to je bila retkost vrlo skupo plaćana. I u mirno vreme čaj je vrlo skup, a u ratu još skuplji, zbog čega je nepristupačan širokim narodnim slojevima.
Mesto čaja mogu se upotrebiti domaće sirovine: šipak, list kupine, šumske jagode, ribizle, maline, ogrozda, lipov cvet i dr. Sve te biljke rastu u izobilju, svakom su pristupačne i uvek se mogu koristiti jer rastu najčešće kao prezren korov na »ničijoj zemlji«.
Čaj od šipaka je nesumnjivo najprijatniji, najzdraviji i najlekovitiji. Zbog toga nijedna kuća ne treba da bude bez nabranog šipka. Čaj od šipaka se može pripremiti na nekoliko načina, već prema tome šta se želi dobiti. Pre svega vrlo je važno napomenuti da šipak treba čuvati ceo i tek pre upotrebe zdrobiti. U celom, neozleđenom šipku mnogo se bolje i duže sačuvaju vitamini i provitamini, glavni lekoviti sastojci šipka.
U hitnim slučajevima i kad se želi samo prijatan natgtak, kašika šipka prelije se sa 2 do 3 decilitra ključale vode, poklopi i drži ukraj štednjaka 15 do 20 minuta, procedi, osladi i pije. – Naprotiv, ako se želi da u čaju bude što više vitamina, provitamina, kiselina, tanina i drugih korisnih sastojaka šipka, onda se ostavi 1 do 2 sata, pa tek onda procedi.
Najbolji stručnjaci rade ovako: u čajnik (posuda sa poklopcem koja služi samo za kuvanje čaja) stavi se 2 do 3 pune kašike zdrobljenog šipka i prelije sa pola litra hladne vode, poklopi i ostavi preko noći da se kiseli. Bolja je meka nego tvrda, krečna i gvožđevita voda. Sutradan se pusti da proključa svega 2 do 3 minuta, razume se, u poklopljenom sudu, Može se piti topao, mlak i hladan čaj. Čaju od šipaka ne treba dodavati limunove ili jabučne kiseline, ili limunovog soka, jer sam šipak ima dovoljnu količinu limunove i jabučne kiseline. Čaj ima vrlo lepu boju i prijatan miris i ukus. Ovako načinjen, čaj od šipaka je ne samo prijatan napitak koji osvežava nego je i lekovit, jer sadrži vitamina, tanina i drugih korisnih sastojaka.
U nekim našim krajevima vladaju leti nesnosne žege, a u mnogim predelima je loša voda. Blag čaj od šipaka u tim prilikama može biti od velike koristi.
Još lepšu boju (kao staro zlato) i prijatniju aromu ima čaj od šipaka koji se malo isprži: osušen šipak se drži u peći posle pečenja hleba dok ne dobije svetlu smeđemrku boju. Čim se izvadi, još dok je mlak, saspe se u mlake tegle ili boce, dobro zapuši i čuva do upotrebe. Prženjem šipak izgubi jedan deo vitamina, ali dobije prijatniji miris.
Može se upotrebljavati i šipak bez onih čekinjavih semenki (to su zapravo plodovi, ali se pogrešno nazivaju semenke): čim se ubere, oštrim nožem ili naročitim mašinama šipak se uzduž raspori, izbace čekinjava zrna i »polutke« osuše.
U mnogim zemljama šipak je postao narodni čaj. Najviše čaja od šipaka potroše oporavilišta, bolnice, dečji domovi, internati za školsku decu i vojska. Švedska i Amerika su glavni uvoznici i potrošači šipka na svetu.
Pekmez od šipaka se spravlja na razne načine. U svakom slučaju ne treba ga dugo kuvati, jer ukoliko se duže kuva, utoliko više vitamina izgubi. Dobro skuvan pekmez od šipaka je najzdravija hrana i najprijatnija poslastica. Mnoge zemlje kupuju stotine vagona šipaka za proizvodnju tzv. vitaminskih koncentrata, tj. na poseban način spravljenog pekmeza od šipaka. Ovaj pekmez se kao lek vrlo prijatnog ukusa, daje deci, bolesnicima, trudnicama, dojiljama i svim slabunjavim osobama. Mnogo je korisnije i prijatnije svaki dan pojesti na parčetu hleba malo masla (butera) sa nekoliko kašika pekmeza od šipaka, nego gutati skupe tablete vitamina S.
Šumsko ili divlje voće.
Za izradu vitaminskih koncentrata u mnogim prosvećenim zemljama poslednjih dvadesetak godina sve se više traži i sve skuplje plaća razno divlje ili šumsko voće, razume se samo ono koje nije otrovno. Najviše se ceni rumeno, crveno, narandžasto i žuto voće, jer ono ima mnogo vitamina i provitamina (beta-karotina). Isto tako se ceni oporo i kiselo voće, i ono se zbog toga dodaje za popravljanje kvaliteta pekmeza od pitomog voća. Svaki ovakav koicentrat (pekmez), bez obzira da li je skuvan od šipaka, divljih krušaka, šumskih jagoda, malina, borovnica, divljih jabuka, gloginja, drenjina, trnjina, brekinja, oskoruša, mušmula ili nekih drugih plodova, svaki za sebe ili u smeši, predstavlja čitav jedan arsenal, pravo bogatstvo raznih vitamina, provitamina, štavskih i drugih oporih materija (tanina), biljnih kiseliia, raznih korisnih soli i mnogih drugih lekovitih sastojaka. Ti pekmezi su zapravo savremeni prirodni multivitamini.
Voćni čajevi.
Od pre 10-20 godina ovi čajevi su u sve većoj upotrebi. Zovu ih i vitaminskim čajevima, jer se izrađuju od vitaminskog bilja i zbog toga sadrže dosta vitamina. Najčešće se prave od raznog divljeg voća. Divlje jabuke, kruške, oskoruše, mušmule, dunje i drugo voće se istruže na trenici, iscedi, pa u tankom sloju suši nekoliko dana na suncu, a zatim dosuši u peći ili štednjaku pazeći pritom da ne pregori, U većim preduzećima ovaj rad je mehanizovan, a sušenje se obavlja u termičkim sušarama na stalnoj temperaturi. Isceđeni sok je voćno vino kad prevri. Ili još bolje je ovaj sok sačuvati da ne prevri: prokuva se da ključa 5 do 10 minuta ili mu se doda 1 gram natrijum benzoata na litar slatkog voćnog soka i razlije u čiste boce. Ovi sokovi su danas u velikoj upotrebi u svim prosvećenim zemljama i služe kao jedno od najboljih sredstava u borbi protiv alkoholizma, pijanstva. Nazivaju ih raznim imenima, a najčešće vitaminski voćni sokovi ili tečno voće. Oni se toče u svim javnim lokalima. Njima se leče mnoge bolesti.
Osušeni voćni čaj se mora hermetički zapakovati, jer privlači vlagu i usled toga brzo poplesnivi i pokvari se.
Naši brđani i planinci, osobito u šumovitim i siromašnim krajevima, imali bi više koristi od ovih čajeva i voćnih sokova nego od rakije što je peku od sveg voća. A rakija je naše narodno zlo i nesreća. Milioni kilograma najplemenitijeg voća svake godine se kod nas pretvore u rakiju. Isto tako ogromne količine istrule ili ih pojede stoka.
Izrada zamene za kineski čaj.
U poslednja dva svetska rata u Evropi su izrađivane razne zamene za kineski čaj. Najčešće su upotrebljavane smeše u kojima je uvek bilo kupinovog lista. U drugom svetskom ratu redovno je dodavan i šipak. Radi prijatnijeg ukusa preporučujemo dodavanje osušenih šumskih jagoda i proprženih šipaka smeši prevrelog lišća od kupine, maline, ribizle, šumske jagode i ogrozda. Preporučujemo ovaj isprobani recept:
lista od ribizle
200 g
lista od kupine
100 g
lista od maline
100 g
lista od šumske jagode
10 g
lista od ogrozda
10 g
Beru se potpuno mladi, maljavi listovi sa vrhova grančica sa što manje držaka. Drže se 1 do 2 dana na gomilicama da svenu i zato vreme se češće prevrću da se ne bi ugrejali, »upalili«. Time postižemo da vrenje ne bude suviše burno, nego tiho i postepeno. Zatim se listići na stolu rukom uvrću. Uvijeni listići se vežu u velike marame i to se obesi iznad lonaca iz kojih izlazi vodena para; drži se oko pola sata.

Potom se marame s lišćem pritisnu između dve daske i ostave prekonoć u toploj odaji da lišće prevri. Uvijanje, parenje i vrenje ponovi se još dva puta, sve u cilju da se dobije prijatan miris sličan kineskom čaju. Na kraju se listići ponovo uvrnu kao crni kineski čaj i brzo osuše na suncu ili na jakoj promaji. Još mlak čaj se zapakuje u hermetički zatvorene sudove (tegle, metalne sudove) da ne bi izgubio prijatan miris i privukao vlagu i stran miris.
Lipov cvet je najčešći narodni čaj. Isto tako se pije i nana, vranilovka, šarplaninski čaj, zova, kamilica i čaj od drugog bilja.

Koje se bolesti mogu izlečiti ili ublažiti medicinskim biljem

Pogrešno je shvatanje da se biljem mogu lečiti sve bolesti. Daleko od toga. Često se čuje da »ne postoji bolest – nego bolesnik«. Za svakog bolesnika lekar mora da traži i nađe najbolji lek. Lekovito bilje se upotrebljava ne samo u naučnoj nego i u narodnoj medicini.

Ovim napisom ne želimo da širimo nazovilekarstvo. To nikako. Ali ipak priznajemo da je u izvesnim slučajevima teško postaviti oštru granicu između naučne i nenaučne medicine. Mnoge vrste lekovitog bilja koje se upotrebljavaju u narodnoj, a neke čak i u naučnoj medicini, nisu dovoljno proučene. Ne poznaje se tačan hemijski sastav, nekih vrsta bilja, tj. lekoviti sastojci nisu dosad izdvojeni iz biljke. U slučaju zaraznih i drugih teških bolesti slepo poverenje i isključiva upotreba lekovitog bilja može biti veoma opasna, jer se zbog toga najčešće zakasni, i lekar u tom slučaju ne može uspešno da utiče na izlečenje. Znači: olako verujući da je lek u određenoj biljci, kasno se traži pomoć od pravog stručnjaka!

Zbog toga će ovde biti navedene samo one biljke koje su lekari kliničari decenijama ili vekovima sa uspehom upotrebljavali u lečenju bolesnika. Uostalom, ne treba prećutati da je upotreba lekovitog bilja u domaćinstvu daleko veća i raznovrsnija u industrijskim zemljama zapadne Evrope i Severne Amerike nego u nas. Tamo će nazeblom putniku zimskih dana u vozu, avnonu, na brodu ili stanici ponuditi čaj od lipe i zove; čoveku sa pokvarenim stomakom čaj od kamilice i nane; uzbuđenoj putnici slabih živaca ponudiće lek od nane i matičnjaka i tome slično. Zanimljivo je utvrditi da ukoliko je jedan čovek civilizovaniji, utoliko češće upotrebljava ova uglavnom preventivia blaga sredstva po onom našem narodnom: »bolje je zlo sprečiti nego lečiti«.

Podela bilja po njegovoj lekovitosti (terapijska podela) nije laka ni jednostavna, jer su biljke složenog sastava, tako da je redak slučaj da u njoj deluje samo jedna hemijska materija, nego obično njih poviše. Ipak jedna od tih materija je pretežna i glavna i o tome se mora voditi računa. Isto tako ne treba izgubiti iz vida da neko lekovito bilje ima određeno dejstvo na čovečiji organizam, a da neko drugo lekovito bilje ima sasvim suprotno dejstvo onom prvom, što je od velikog značaja kad se sastavljaju čajevi. Tako na primer, lipov i zovin cvet izazivaju jako znojenje, a žalfija deluje potpuno suprotno, ona »suši«; kora krušine otvara, a hrastova kora zatvara, deluje zaustavljajući proliv; ren i slačica izazivaju osećaj topline, a zatim crvenilo i plikove na koži (ako se ne pazi), dok kamilica deluje potpuno suprotno stišavajući i ublažavajući svaku upalu kože i sluzokože slično kao beli slez, salep, laneno seme, dunjino seme i druge sluzne (mucilaginozne) biljke. Koren ljubičice izaziva gađenje u povraćanje, a matičnjak, nana i limun deluju protiv povraćanja, što je za mnoge osobe vrlo važno, pogotovo za neke trudnice.

Bilje koje se ovde navodi nema jako fiziološko delovanje i zbog toga ono ne deluje brzo kao što je to, naprotiv, slučaj s velebiljem, tatulom, bunikom, bunom, opijumom, jedićem u drugim biljem jakog dejstva, gde se znaci javljaju već posle nekoliko minuta ili najdalje posle četvrt ili pola sata. Ovo blago bilje deluje sporije, ali dugotrajnije i zato se i znaci poboljšanja bolesti javljaju kasnije. Zbog toga se, osobito hroničnim bolesnicima, preporučuje da budu istrajni i strpljivi prilikom upotrebe ovih lekova.

Bolesti organa za varenje

Za ispiranje usta, grgljanje i protiv promuklosti dobre su uglavnom biljke koje imaju sluzi, pre svega beli slez; on se može žvakati ili se drži dva do tri sata u hladnoj vodi pa se njome ispiraju usta, grglja i najzad se voda popije. – Dobar je i ovaj čaj, pogotovo pri upali usne šupljine: po jednu kašiku titrice, žalfije i lista od crnog sleza popariti sa pola litra vode, ostaviti jedan sat u poklopljenom čistom sudu, procediti i time ispirati usta i grgljati. – U istu svrhu se mogu upotrebiti sluzne biljke na način kako je rečeno za koren belog sleza: laneno seme, dunjino seme, koren crnog gaveza, salep i drugo, a pirinač i zobna kaša se mogu prokuvati. – Slično deluju i opore biljke, tj. one koje sadrže štavske ili taninske materije: steža, srčenjak, trava od srdobolje, kopriva, podubica, hrastova kora i šišarke, bedrinac i dr. – Često se uspešno upotrebljava ovaj čaj: po dve kašike titrice, žalfije, lista od kupine i korena trave od srdobolje popari se ključalom vodom (pola litra), ostavi dva sata, odlije i time ispiraju usta. – Ili se uzme po dve kašike kamilice (titrice), žalfije i dunjinog semena, prelije sa četvrt litra ključale vode i nastavi kao što je rečeno napred. – U većini slučajeva je dovoljan jak čaj od titrice sa dosta limunovog soka ili se posle titrice jede nastrugana jabuka, najbolje samo opora i kisela (zukvara). Mesto jabuke može se upotrebiti dunja.

Kopitnjak izaziva povraćanje: 5 grama korena prelije se sa dva decilitra (200 grama, šolja za belu kafu) ključale vode, ostavi dva sata, procedi i od‌jednom popije. U nekim slučajevima potrebno je da bolesnik izbaci pokvarenu hranu ili otrov, pa se daju sredstva za povraćanje.
Protiv gađenja i povraćanja najčešće se daje čaj od matičnjaka: puna kašika lišća od matičnjaka prelije se decilitrom ključale vode, smesta poklopi i posle pola sata procedi, rashladi (ili ne) i pije po jedna kašika. Ako gađenje i povraćanje ne prestanu, načini se još jedna ili više ovakvih šolja čaja ili se načini čaj od smeše u kojoj ima dve kašike matičnjaka, jedna kašika pitome nane i jedna kašika titrice; to se prelije sa pola litra ključale vode, poklopi i postupi kao napred.
Gorka sredstva za jačanje želuca
Gorka sredstva za jačanje želuca i uopšte za jačanje i vraćanje izgubljenog apetita. To je mnogobrojno naše gorko bilje, među kojima ima i takvog koje je ne samo gorko nego je i mirisno, oporo ili sluzavo. Nesumnjivo da je jedno od najboljih sredstava naša lincura, koja se ceni svuda u svetu kao najbolja. Ima više načina izrade lekova od lincure, a najbolji su gorko vino i gorka rakija: 200 grama lincure isecka se i zdrobi u grub prah krupnoće žitnog zrna, stavi u sud i prelije do grlića najboljom komovom rakijom ili najboljim starim crnim vinom, zapuši i drži desetak dana u sobi i zato vreme po nekoliko puta dnevno promućka. Posle toga se odlije i tiskanjem iscedi. Pije se tri puta na dan ia pola sata pre jela po jedna rakijska ili mala vinska čaša. – Na isti način se može načiniti gorkovača od kičice, hajdučice, gorke deteline, kore od gorke pomorandže, hmelja (šišarice), pelena, podubice, trave-ive, iđirota i mnogih drugih gorkih biljaka. Izvesnim osobama pomaže čaj spravljen od ove smeše: po pola kafene kašike lincure, kičice, iđirota i gorke kore pomorandže prelije se sa dva decilitra ključale vode, poklopi, ostavi dva sata, procedi i pije tri puta na dan pre jela po jedna kašika.
Gorki lekovi za apetit se ne smeju sladigi i piju se samo pre jela.

Protiv nadimanja, gasova, smetnji u crevima

Protiv nadimanja, gasova, smetnji u crevima i uopšte bolova u trbuhu ima znatan broj mirisnih (aromatičnih) biljaka među kojima prvo mesto zauzima naša titrica. U Londonu, Parizu i drugim velikim medicinskim centrima lekari i apotekari kažu: »Vaša kamilica je zaista izvrsna, ali, na žalost, nikad je nemamo dovoljno«. A dve profesorke Univerziteta sa Filipina rekoše 1954. godine: »Mi smo na Kongres u Pariz došle avionom; putovale smo dva dana i dve noći i nismo imale nikakve smetnje u organima za varenje, nismo nikom dosađivale, jer smo celim putem mesto vode pile jak čaj od kamilice«. Dečje klinike i porodilišta u Zapadnoj Evropi sve više upotrebljavaju kamilicu.
Naš narod još uvek jede kao glavnu hranu pasulj. To je hrana koja se veoma teško vari i izaziva nadimanja usled razvijanja gasova neprijatnog mirisa. Čaj od kamilice i pitome nane je jedno od najboljih sredstava da se to smanji u ublaži. – Osobe koje pate od hroničnih poremećaja organa za varenje takođe se hvale da im kamilica najviše pomaže. Bebe koje često imaju grčeve i bolove u trbuhu smire se i zaspu već posle nekoliko kašičica »kamil-teja«. U borbi protiv mraka i neznanja, protiv opasne upotrebe makovih čaura u nekim našim krajevima, najbolji način je dati svakoj majci kamilice u pokazati joj kako da spravi čaj svojoj bebi. Nikad nije dovoljno jedno te isto govoriti: makove čaure su opasne i mogu izazivati smrt deteta. Potrebno je majkama dati zamenu za makove čaure, nešto što je bolje od njih. Kamilica je ta naša spasonosna biljka, koja može potpuno zameniti makove čaure, a nije otrovna.

Puna kašika titrice stavi se u čist sud i prelije sa dva decilitra ključale vode, poklopi i ostavi oko jedan sat, a nekad i do dva i više sati ako se želi što jači, lekovitiji čaj. Neslađen čaj pije se pre jela, a slađen posle obroka. Deci se stavlja manje titrice, prema uzrastu. I ovde, kao i u drugim slučajevima, bolje je zaslađivati čaj medom nego šećerom, jer je u med lekovit.

Ko ne može da podnese miris titrice, može piti čaj od ove smeše: pomešaju se jednaki delovi titrice, pitome nane i matičnjaka, pa se od te smeše uzme jedna kašika na dva decilitra ključale vode. – Drugima pomaže ova smeša: jednaki delovi kamilice, pitome nane, matičnjaka, očajnice u majkine dušice.
Kim je opšte poznato sredstvo protiv nadimanja, gasova. Daje se sam ili u smeši sa isto tako dobrim lekovima kao što su morač i anis; ponekad se toj smeši doda i korijandar. Pošto ovi plodovi imaju lekovite sastojke čvrsto zatvorene u unutrašnjosti tvrdih plodova, potrebno je da se pre upotrebe zdrobe u avanu. Kad se preliju ključalom vodom, treba ih ostaviti 2 do 3 sata u poklopljenom sudu.
Pre jela se pije čaj od ove smeše: jednaki delovi kičice, očajnice, matičnjaka, nane i šišarica hmelja.
Nekima pomaže ova smeša: anis, majkina dušica, rastavić i pelen; čaj se pije pre jela. – Ovi gorki čajevi ne samo da smanjuju gasove, nego istovremeno vraćaju apetit i deluju kao lekovi za jačanje.

Hroničan katar leči

Hroničan katar organa za varenje mnogi su izlečili hajdučicom, travom-ivom, od verema-travom, debelom kokom, petrovcem, kamilicom, nanom, orahovim listom, majkinom dušicom i nekim drugim gorkim, oporim i mirisnim travama. Najviše se upotrebljava mlad svež list hajdučice: listovi se između prstiju zgužvaju u loptice i to guta po nekoliko puta dnevno. Zimi se kuva čaj od osušenih listova hajdučice. Dobar je i njen cvet, ali je najbolji list. Mnogima su pomogle ove smeše: jednaki delovi hajdučke trave, vodopije, orahovog lista i majkine dušice. – Ili ova druga: jednaki delovi hajdučice, kamilice, petrovca i kima.

Neki su se izlečili svakodnevnom upotrebom (mesto vode) vrlo jakog čaja od kamilice i hajdučice: 4 kašike kamilice i 4 kašike lista od hajdučice prelije se litrom i po ključale vode, dobro poklopi i drži ukraj štednjaka da bude toplo, ali da ne vri, dva do tri sata, pa se to pije po ceo dan kad se ožedni. Nekima je pomoglo već posle desetak dana, a neki su morali produžiti po mesec-dva dana, To su ponavljali ako im se bolest povrati. Ko ne podnosi gorko, može čaj osladiti medom. Protiv proliva
Protiv proliva (diarrhea) pomažu biljke koje imaju štavskih (oporih, taninskih), sluzavih i pektinskih materija: oporo divlje i pitomo voće, trava od srdobolje, steža, srčenjak, hrastova kora, žir i šišarke, nana, matičnjak, kamilica; list od kupine, maline, ribizle, šumske jagode, ogrozda, ruže, žalfije, hrasta, cera, dunje, jabuke itd.

Uspešno deluje kantarion, list i koren od koprive, list i plod borovnice, list medveđeg grožđa, ljuska sa ploda nara (šipka), vranilovka, razne vrste štavolja, petrovac, trava-iva, beli luk, zdravac, živa trava, plod žešljike i kantariona, list crnog sleza, stucano dunjino seme i dr. – Dojenčadi i deci uopšte preporučuje se ova smeša koja daje vrlo prijatan i dobar čaj: po dve kašike matičnjaka i pitome nane i 3 kašike titrice. – Ako to ne bi pomoglo, toj smeši se doda jedna kašika prženog i samlevenog hrastovog žira, lista ili ploda borovnice ili hrastove kore. – Samlevene hrastove šišarke, koren srčenjaka, trave od srdobolje i zdravca vrlo brzo zaustavljaju i jači proliv. – Trava od srdobolje i steža mogu otkloniti u mnogim slučajevima čak i krv u stolici. Ali treba se obavezno javiti lekaru za pregled – da se utvrdi uzrok pojavi krvi.

Blago sluzavo sredstvo bio bi čaj od ove smeše: jednaki delovi zdrobljenog dunjinog semena, cveta od crnog i belog sleza i lista podbela; tome se obično doda manje ili više titrice. Čubar, sam ili zajedno sa nanom, matičnjakom i titricom daje veoma dobru i uspešnu smešu. – Energično sredstvo je čaj od smeše koja ima 1 kašičicu zdrobljenog korena trave od srdobolje i 2 kašičice kore od hrasta. – Strugane jabuke (naročito opore i kisele) su izvrstan lek protiv proliva, osobito dečjih.

Protiv zatvora

Protiv zatvora, za uređivanje stolice, ima velik broj biljnih lekova. Neki deluju vrlo naglo, pouzdano, ali izazivaju grčeve i bolove. Njih nećemo spominjati. To su tzv. drastični lekovi koje je napustila savremena naučna medicina.
Dojenčadi i maloj deci pomaže čaj od titrice, sa dodatkom ili bez dodatka kima, morača ili anisa. Nesumnjivo najuspešnije sredstvo je ricinusovo ulje. Međutim, ne treba se prevariti pa jesti ili gutati ricinusove semenke, jer su one veoma otrovne i nisu retki smrtni slučajevi. – Kuvane suve šljive, naše narodno voće, spadaju u grupu najblažih i najprijatnijih sredstava za uređivanje stolice, pogotovo ako je zatvor postao hroničan (stalan). – I kuvane smokve su prijatan lek. – U primorju se daje pekmez od tamarinda. – Čaj od kore krušine ili žestike daje dobre rezultate, ali kora mora da je odležala bar godinu dana ili mora biti grejana 1 do 2 sata na 110°C. Oko 20 grama (jedna puna kašika) zdrobljene kore kuva se u poklopljenom sudu oko 1 sat u 2 decilitra vode, dopuni isparena voda, ocedi, osladi i sve popije u roku od 2 sata, uzimajući po jednu kašiku. Često se ovoj kori dodaje još i kima, anisa, kamilice ili morača da bi se dobio blaži u prijatniji lek. – Nekima pomaže čaj od trnovog cveta. Protiv crevnih parazita
Protiv crevnih parazita (pantljičare i drugih) ima nekoliko lekova, ali njih treba upotrebljavati samo pod kontrolom lekara, jer su svi manje-više nepouzdani, a sem toga mogu škoditi čovekovom zdravlju. Tako, na primer, rizom (podzemno stablo) paprati navale naše je najbolje sredstvo protiv pantljičare. Ali nestručnom upotrebom čovek može od nje prolazno ili stalno da oslepi, pa čak u da umre. Zato prilikom upotrebe lekova protiv crevnih parazita mora se biti veoma oprezan.
Manje uspešan lek je bundevino seme, ali je ono bezopasno i može se upotrebljavati u većim količinama bez bojazni od trovanja. Oljušti se jedan tanjir sirovih semenki tako da se dobije 60 do 100 grama (jedna pregršt) oljuštenog semena i to se od‌jednom pojede kao obrok, obično pomešano sa pekmezom od šljiva. Posle 2 sata uzeti gorku so na čišćenje. To se ponovi još dvaput u razmaku od 3 dana dok god se glava pantljičare ne izbaci. Može se uzeti i ricinusovo ulje za čišćenje.

Protiv dečjih glista (crva) upotrebljava se sem bundevinih semenki još i beli luk, njegov sok, sirup ili tablete koje se prave u fabrikama lekova. Obari se jedna glavica belog luka (prethodno se očisti i isecka) u decilitru vode ili u mleku i to upotrebi za jednu klizmu (klistir) protiv okruglih dečjih glista. – Upotrebljava se i ovaj čaj: uzeti cveta od buhača i titrice, semena od bundeve i ploda od pasdrena po 5 grama (1 kašika od svakog), jednu kašiku cveta od vratiča i po dve kašike pelena i majkine dušice pa sve to pomešati. Od te smeše uzeti dve kašike, skuvati u četvrt litra vode i popiti u roku od jednog sata; posle dva sata uzeti kašiku gorke soli na čišćenje. Ovo se ponavlja nekoliko puta u razmaku od tri dana između svakog uzimanja.
Kilogram mrkve (šargarepe) se opere, ostruže i na rende nastruže pa se pod pritiskom iscedi sok i od‌jednom popije. Posle 1 do 2 sata uzme se jedna ili dve kašike ricinusovog ulja na čišćenje. Istovremeno se spremi voda za klistiranje: 100 grama belog luka se skuva u 1 litru vode i kad se smlači na čovečju temperaturu, daje se kao klizma.

Čaj od čubra, vranilovke, timijana, bosiljka i majkine dušice takođe dosta često daje dobre rezultate.
Kad god se uzima neki lek protiv crevnih parazita, dobro je jesti što više belog luka i mrkve. – Naš nar (šipak, morganj – Punica granatum), koga ima mnogo na našem južnom primorju, izvrstan je lek protiv izvesnih crevnih parazita, ali se njegova kora može spravljati samo u apoteci i davati pod kontrolom lekara. Za lečenje jetre i žučnih puteva

Za lečenje jetre i žučnih puteva ima nekoliko biljnih lekova koji se upotrebljavaju sa manje ili više uspeha. Izgleda nam zasad da je od domaćeg lekovitog bilja najbolje rezultate dala pitoma nana. Zbog toga se ona javlja skoro u svim poznatim ili patentiranim domaćim i inostranim fabričkim lekovima. Lečenje traje duže vremena, često po nekoliko meseci. Često se mora mesec-dva svaki dan piti jak čaj od nane: 200 grama lista od pitome crne nane »Mičam« stavi se u čist sud, popari litrom i po ključale vode, odmah dobro poklopi i ostavi oko dva do tri sata da bi list pustio što više lekovitih sastojaka. Može se piti zaslađen i neslađen čaj po ceo dan. Izgleda nam da sve drugo naše lekovito bilje koje ćemo ovde spomenuti ne može se meriti s pitomom nanom. – Izrađuju se čajevi od ovih smeša: jednaki delovi nane, matičnjaka, trave-ive, podubice, titrice i hajdučice, ili se, još bolje, uzme nane koliko ovih svih drugih zajedno. Ili se nani primeša pelena, petrovca, trave-ive, podubice, krušine, ruse, maslačka, smilja, morača i ženetrge, pa se od te smeše kuva čaj. Ovi čajevi su gorki i neprijatni, ali se moraju piti neslađeni pre jela. – Da navedemo još nekoliko smeša koje se upotrebljavaju u naučnoj medicini: nane, matičnjaka, ruse i krušine – jednaki delovi. Ili ova smeša: nane 4 dela, a po jedan deo pelena, smilja, hajdučice, morača i krušine. – Mi smo s ovom smešom imali prilično uspeha: pitome nane, očajnice i trave-ive – uzmu se jednaki delovi. Lek je veoma gorak, a treba ga piti bez šeđera, zbog čega ga mnogi nerado uzimaju. Oporo i gorko bilje za jačanje
Oporo i gorko bilje za jačanje: list i koren koprive, plod borovnice, petrovac, hajdučica, trava-iva, podubica, hrastova kora, žir i šišarka, orahova ljuska i list, cvet, list i plod raznih vrsta ruža, list i plod kupine, maline, ribizle, ogrozda, dunje, jabuke, mušmule, kora divljeg kestena, troskot, suručica, očajnica, dren, drenjine, trnjine i drugo oporo voće i bilje. Ono se spravlja na razne načine, a najbolje ga je kiseliti desetak dana u starom crnom vinu. Pije se triput dnevno po jedda čašica na pola sata pre jela.

Gorko i mirisno bilje za jačanje

Gorko i mirisno bilje za jačanje: kičica, lincura, gorka detelina, trava-iva, podubica, hajdučica, pelen, cvet od suncokreta, kora od gorke pomorandže, iđirot, očajnica, odoljen, maslačak, hmelj i dr.
Bolesti organa za disanje
Za lakše iskašljavanje upotrebljava se ovo bilje: beli i crni slez, podbel, slatki koren, iđirot, oman, jagorčevina, sapunjača, turčinak, pupoljci od jablana, topole i bora, slatka paprat, anis, morač, dunjino seme, bagremov i lipov cvet, ljubičica, dan i noć, bršljan, kozlac, klekinje, zova, majoran, beli luk, islandski lišaj, plućnjak, bokvica, miloduh, nana, divizma i dr.

Koren belog sleza se upotrebljava sam, a njegov list i cvet najčešće u smeši sa podbelom, bokvicom, zovom i drugim mirisnim biljem. Ima velik broj najraznovrsnijih smeša. Tako, na primer, prijatan je čaj od smeše jednakih delova: morača i anisa; ili od cveta podbela, crnog u belog sleza. Ili smeša od jednakih delova morača, nane, pupoljaka bora u topole i majorana (ili vranilovke). Često se u apotekama nalazi ova smeša: morač, plućnjak, bokvica i podbel. – Za izbacivanje gustog šlajma (sluzi) u prometu je i ovaj čaj; po dve kašike anisa i jagorčevine, po jedna i po kašika zove i podbela i jedna kašika korena ljubičice. – Sredstvo za ublažavanje kašlja se sastoji često od jednakih delova morača, islandskog lišaja i belog sleza, sa dodatkom ili bez dodatka nešto malo titrice i nane.
U ovoj grupi uglavnom preovlađuju biljke koje sadrže mirisna (etarska) ulja i saponine (materije koje pene kao sapun).
Vrlo je prijatan cvetni čaj protiv kašlja: pomešaju se jednaki delovi cveta od belog i crnog sleza, trandavilja, ruže, jagorčevine i ljubičice.
Svi ovi čajevi koji pomažu iskašljavanje i stišavanje kašlja piju se oslađeni, bolje medom nego šećerom, a najbolje planinskim medom iz borovih šuma.

Protiv velikog ili magarećeg kašlja ima nekoliko biljnih lekova, koji se upotrebljavaju više za ublažavanje i stišavanje napada nego za lečenje i izlečenje. Farmaceutska industrija pravi razne sirupe (slatki lekovi) uglavnom i najčešće od timijana, ređe od majkine dušice, lista pitomog kestena, rosulje i nekih drugih bubojedih biljaka, lista dugoliste i širokoliste bokvice, zove i dr. Evo nekoliko smeša; jednaki delovi timijana, majkine dušice, bokvice i zove. Ili: timijan, bokvica, zova i rosulja sa dodatkom ili bez dodatka kotrljana.

Napade astme (zaguši, zaptivanja) donekle se ublažuju pušenjem lista od tatule i bunike, ali tu treba biti oprezan, jer su to vrlo otrovne biljke. Nekima pomažu čajevi od ovih aromatičnih (mirisnih) biljaka: lavandule, ruzmarina, hajdučice, rutvice, titrice i drugih. U prometu se nalaze i ovi čajevi: jednaki delovi hajdučice, lista podbela, lista crnog sleza i cveta lavande; ili: 2 dela rutvice i po 4 dela bedrinca i steže. Ređe se nailazi na ovu smešu: jednaki delovi gorocveta i sase, ali se ovaj lek može dati samo na recept, jer su obe biljke otrovne. – Neki se kade listom omana, a drugima pomaže čaj od omanovog korena (oslobođeno omanovo etarsko ulje ublažava napade astme).

Za utišavanje napada kašlja od astme upotrebljava se čaj od omana: jedna kašika sitno iseckanog korena popari se s 2 decilitra ključale vode, dobro zatvori da ne vetri i pije na dva sata po 1 kašika; sladi se medom (najbolje bagremovim).
Za zaustavljanje krvoliptanja iz nosa načini se ovaj čaj: 2 kašike sitno iseckane kore sa mladog hrasta (glatka kora sa letorasta) i 4 kašike korena trave od srdobolje, kuva se oko 2 sata, ohladi, procedi i u to se natopi čista vata pa stavlja u nos.
Od nazeba i upale pluća dobro je oblagati se sveže samlevenim slačičinim brašnom, ali čim bolesnik oseti da ga peče, oblog odmah treba skinuti i to mesto koje je pocrvenelo namazati uljem ili mašću, da se ne bi javili plikovi ili opekotine. Bolesti bubrega i mokraćnih organa
Za lečenje obolelih bubrega sa najviše uspeha se daje mlad brezov list u obliku sitnog praška (3 do 4 puta dnevno po 1 dečju kašiku) ili u obliku čaja: puna kašika isitnjenog lišća popari se sa dva decilitra ključale vode, doda na vrh noža sode bikarbone i pije nekoliko puta dnevno po jedna kašika, – Lečenje traje duže, ali ipak u mnogim slučajevima pomogne.
Daje se s uspehom i drugo bilje, često smeše u kojima je bilo pored breze još i medveđeg grožđa, bosioka, rastavića, troskota i imele, ali je dosad bilo najviše uspeha sa čistim brezovim lišćem. U slučaju da bolesnik ima i visok pritisak, dobro je da jede beli luk i s vremena na vreme pije čaj od imele i rutvice.

Za lečenje upale mokraćnih puteva najčešće se upotrebljava čaj od lista medveđeg grožđa i sitnice sa dodatkom ili bez dodatka brezovog lišća. U prometu se nalaze ovi čajevi: jednaki delovi lišća medveđeg grožđa, sitnice, cveta belog sleza i lista od žalfije; ili: breza, medveđe grožđe, slatki koren i kukuruzna svila. Ponekad, u novije vreme, javlja se u ovaj čaj: peteljke od višanja, brezov list i koren od selena.

U slučaju otežanog mokrenja daju se čajevi koji se sastoje uglavnom od kukuruzne svile, maslačka, peteljaka od višanja, semena od lubenice, zečjeg trna, anisa, peršuna, klekinje, kore bele topole, korena site i odoljena. U nas se u narodu često upotrebljava venja ili klekinje i pošto se ne zna doza (količina), često se uzme previše, zbog čega se bolest pogorša i bolesnik počne da mokri krv. Zbog toga pri upotrebi ovih lekova (osobito venje) treba biti veoma oprezan i uvek se obratiti lekaru. Za znojenje
Za znojenje se upotrebljava poveća količina što toplijeg čaja od cveta zove, lipe i kamilice, ređe od bagrema i morača. Koriste se dan i noć, pomoćnica, razvodnik, kleka, dimnjača, dobričica, vranilovka, nana, repušina, sapunjača, šimšir, majoran i dr.
Protiv znojenja se upotrebljava čaj od žalfije: 2 kašike zdrobljenog lista na 2 decilitra ključale vode. Jače i pouzdanije sredstvo je velebilje, tatula, bunika i ariševa tuba, ali su to biljke jakog dejstva (otrovne) i mogu se dobiti jedino od apotekara na recept lekara. – Sa manje uspeha se daje još i očajnica, miloduh, orahove ljuske i beli luk.

Protiv šećerne bolesti upotrebljava se (osobito se to činilo u II svetskom ratu) sa malo uspeha list koprive i borovnice, mahune od pasulja, dobričica, list breze, list maslačka i neko drugo bilje.
Živčane bolesti

Kao lekovi za umirivanje, protiv nervoze, neurastenije i histerije daje se pre svega koren odoljena. Oko 200 grama suvog korenja sitno se isecka, stavi u teglu i prelije jednim litrom jake komovice, ostavi desetak dana i po nekoliko puta dnevno promeša; posle toga se ocedi i pije kad zatreba. Lek najviše troše žene slabih živaca.

Slično dejstvo imaju donekle i beli luk, nana, matičnjak, majkina dušica i čubar, zatim hmelj, vranilovka, ruzmarin, selen, ren, slačica, anis, morač, mirođija, peršun, celer, bosiljak, salata, kamilica i dr. U prometu se često nailazi na ove čajeve: 5 kašika nane, 2 kašike matičnjaka, 1 kašika odoljena; ili; jednaki delovi odoljena, hmeljovih šišarica, nane, matičnjaka i lavandule. Bilo je uspeha sa ovom smešom: 6 kašika matičnjaka, 4 kašike nane, 3 kašike titrice i po 1 kašika odoljena i hmelja.

Protiv nesanice najčešće se daje čaj od hmelja: 2 kašike šišarica prelije se sa dva decilitra ključale vode, poklopi i posle 1 sata ocedi, medom osladi i pije. Protiv nesanice se preporučuje ova večera: parče hleba premazano maslom (buterom) i pekmezom od šipaka pojede se uz čaj od šišarica hmelja, nane i matičnjaka, a posle toga – neposredno pre spavanja pojede se jabuka.
Za vreme poslednjeg rata, u nedostatku mnogih lekova, babice, pa i neki lekari, davali su protiv izostale menstruacije (mesečnog pranja) kamilicu, odoljen, nanu, matičnjak, rutvicu, celer i peršun.

Bolesti kože i sluzokože

Nesnosne ekceme narod leči kupanjem u vodi u kojoj je po nekoliko sati kuvana hrastova ili cerova kora, lišće od žesljike, list i ljuske od oraha, hajdučica i drugo oporo bilje.
Protiv čireva (nicina) jede se kvasac ili se od kvasca načini ovaj lek: 4 kašike kukuruznog brašna, isto toliko šećera i kvasca razmuti se u litar vode, poklopi i drži preko noći u toploj sobi da što pre prevre. Sutradan prevrela tečnost se odlije i pije umesto vode, a na ostatak u sudu ponovo se doda isto toliko kvasca i šećera, pa se kroz nekoliko sati ponovo pije i tako nekoliko dana dok se čirevi ne počnu sušiti. Ovo je ustvari lečenje vitaminom V.

Poznato je da je titrica jedno od najboljih sredstava protiv raznih upala kože i sluzokože, pa čak i za opekotine. Može se upotrebiti jak čaj ili, još bolje, ulje, koje se može na ovaj način zgotoviti: 30 grama titrice stavi se u čistu suvu teglu, doda 300 grama fina i sveža ulja (ne sme biti staro ni užeglo), umota u čiste krpe i stavi u lonac hladne vode, u koji se metne slame da bi tegla pravo stajala. Tegla ne sme da ima suviše širok otvor, da bi se mogla dobro i potpuno zatvoriti. Greje se nekoliko sati, ostavi da se prohladi, ocedi, iscedi i čuva u čistoj boci. – Na isti način izrađuje se i ulje od kantariona za lečenje posekotina, rana i uboja; ovo ulje postane crveno. Bolesti srca i krvnih sudova
Skoro sve biljke koje se sa mnogo uspeha upotrebljavaju kao lek za srce manje-više su otrovne. Zato njih može izdavati i za lek spravljati jedino apotekar na recept lekara.

To su razne vrste digitalisa (naprstka), gorocvet, đurđevak, lijander, kukurek, primorski luk i drugo bilje jakog dejstva.

Od manje aktivnih i manje lekovitih biljaka daje se za olakšanje čaj od ove smeše: odoljena, nane, kima i morača; ili čaj od odoljena, matičnjaka, srdačca, lavandule i morača. U izvesnim slučajevima se sa uspehom upotrebljava čaj od cveta ili ploda gloga. Protiv skrečavanja krvnih sudova i visokog pritiska: pomešaju se glogov cvet, beli luk, rastavić i imela; kašika ove smeše popari se sa 2 decilitra vode i posle 2 sata odlije i od‌jednom popije. Pije se po 1 šolja izjutra u jedna uveče. – U istu svrhu se preporučuje beli luk, rutvica i uveče rosulja.

Na kraju treba naglasiti da za upotrebu bilja radi lečenja treba pitati lekare i apotekare.