Ne kloni duhom, nego ustaj, leči se čim bolest osetiš. Napuštanje vodi u upropašćavanje.
Sporazumna reč sa nekim školovanim lekarima
Mada je u ovoj knjizi: »Ne mogu se izbrojati zločinstva što ih čine doktori«, itd. itd.
Navodeći reči doktora naučara, koji žestoko cepaju i osuđuju »naučnu medicinu«, voljni smo u isto doba priznati ustima mnogih naučara da jedna struka medicinska ima utvrđene naučne osnovice, daleko jače i pred sudom naučne kritike, opravdanije, za zasluge, učinjene čovečanstvu. Ta struka medicinskih nauka zove se hirurgija – nauka o ranama. Ali i ta nauka ne sme dići nos i prćiti se pred narodnom, prostom hirurgijom.
[Vasa Pelagić veoma mnogo kritikuje rad školovanih lekara, a narodne lekaresamouke veoma hvali. Međutim poznajući tadašnji razvitak medicinske nauke uspeh ionako malog broja lekara u to vreme nije ni mogao biti veći. Rad lekara nije mogao biti dobar, jer su i prilike u Srbiji u to vreme bile veoma nepovoljne. Mala produktivnost rada uticala je na materijalno stanje ljudi. Zbog toga je i higijenska kultura ljudi bila niska. S druge strane, naučno-medicinsko sprečavanje bolesti, kao što je bio slučaj sa difterijom i šarlahom u Srbiji u to vreme, nije bilo mogućno, jer su se mnoge vakcine i serumi javili u naučnom svetu i praksi tek kasnije.
Veoma sličnu situaciju nalazimo i na području hirurgije u to vreme. Zato nije ni čudno što Pelagić posebno hvali uspehe »narodnih prostih hirurga koji nameštaju i leče veštije i uspešnije sve prebijene i izlomljene kosti ruku i nogu od naučnih hirurga«.
Pre svega potrebno je ukazati na veoma mali broj lekara u Srbiji krajem prošlog veka. Samo da napomenemo da je drugi po redu diplomirani lekar u Srbiji bio dr Ramita Vito, rodom Italijan, koji je radio u Beogradu od 1824. do 1827. godine.
No posebna se pažnja u Srbiji poklanjala hirurgiji, što je i razumljivo s obzirom na ratove koje je Srbija vodila protiv Turaka i Bugara. To je uticalo i na otvaranje prvih bolničkih hirurških odeljenja. Prvi šef hirurškog odeljenja u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu bio je dr Subotić, 1889. godine. Skoro istovremeno je otvoreno i hirurško odeljenje u Vojnoj bolnici u Beogradu. Posle toga otvaraju se nova hirurška odeljenja 1891. godine u Kragujevcu, u Nišu 1896. godine, a kasnije u Zaječaru i Valjevu.
U prvoj dekadi 20. veka u Srbiji već postoji desetina hirurških odeljenja.
Istorijski pregled razvitka preventivne medicine pokazaće zašto su se svugde u svetu, pa i u Srbiji, javljale zarazne bolesti u epidemijskom obliku.
Prva iskustva u vakcinisanju protiv velikih boginja objavio je doktor Džener (Jenner) 1798. g. U Srbiji je ta vakcina protiv velikih boginja uvedena 1881. g. Vakcinisanje protiv difterije obavljeno je tek 1923. g. od strane naučnika Ramona (Ramon), pa nije ni čudo što je do tog vremena difterija kod dece bila redovna pojava i što su harale epidemije.
Borba stručnjaka protiv kolere bila je velika. Trajala je mnogo godina. Prvi put je čovek vakcinisan protiv kolere 1884. g. od strane naučnika Ferana (Ferran). Savršeniju vakcinu protiv kolere napravio je Hafkine (Haffkin) 1895. godine. Prvi put protiv kolere vakcinisana je srpska vojska početkom 1915, godine. Vakcina protiv trbušnog tifusa pronađena je 1896. g. od strane naučnika Pfajfera (Pfeiffer) i Kolea (Kolle). Srpska vojska je takođe vakcinisana prvi put protiv trbušnog tifusa početkom 1915. g.
Razumljivo je što je Pelagić, kao prosvetitelj u to vreme posebnu pažnju poklanjao narodnoj medicini. U nedostatku lekara i savremenih industrijskih lekova Pelagić preporučuje mnoge lekovite materije i trave.
Savremena medicina odbacuje mnoge stare lekove. Ali mora se napomenuti da su lekovite trave često korisne. I danas se u nekim zemljama neguju veoma stare metode lečenja. Tako je poznato da se u Kini mnogo upotrebljava akupunktura tj. bodenje pojedinih delova tela iglama. Danas čak postoje i instituti za akupunkturu. Isto tako je poznato da se i danas u nekim zemljama ispituje dejstvo pojedinih sastojaka biljaka. Pokazalo se npr. da beli luk može delovati na zarašćivanje rane i sprečavanje infekcije u rani (fitoncidi). Dejstvom belog luka na ranu i infekciju bavi se naročito profesor Tumakov u SSSR-u (u Kijevu).]
Sad prelazimo na samu stvar ovoga odeljka koji počinjemo ovim redom:
Za ovaj odeljak pribrali smo mnogobrojne oprobane lekove većinom iz narodne i nešto iz naučne medicine, za sve one bolesti za koje znadosmo da narod od njih strada i propada.
Za jednu i istu bolest često je navedeno više lekova zato da bi narod mogao izabrati onaj koji mu je jevtiniji i podesniji za njegovu prirodu. To smo učinili i zato što znamo da ima bolesnika sa takvom prirodom da mu ne pomogne jedan lek kao što je drugome pomogao od iste bolesti. Tu mnogo čini zdrava i pokvarena krv, zdrav i snažan, i nezdrav i slabunjav čovek i drugo. Zbog toga pružamo veliki i bogati izbor, pa neka svaki bira onaj lek koji za nužno nađe.
Prema rečenome uputno je, dakle, da na prvo mesto u Jevanđelju lekarstva, dođe:
Malaksalost, oskudica u krvi
(Anemia)
[Krv se sastoji od krvne tečnosti i čestica (crvena i bela krvna telašca i krvne pločice). Crvena krvna telašca služe za prenošenje kiseonika koji je neophodan za život. Bela krvna telašca pomažu u odbrani od infekcije.
Bolesti krvi mogu nastati kad se menja brojni odnos krvnih čestica (bilo da se povećavaju ili smanjuju) u kružećoj krvi, ili kad se smanjuje sposobnost zgrušavanja krvi, zbog čega dolazi do krvarenja u telu ili koži pa se tako smanjuje volumen kružeće krvi. Može i da se rasprsne neki krvni sud (ubod nožem ili slično), pa se krv izlije u šupljine tela ili teče van tela, zbog čega takođe dolazi do gubitka krvi. Na taj način, u najgrubljem obliku, možemo govoriti da dolazi do oskudice u krvi ili do anemije. Ako dolazi do bolesnih promena u samoj krvi i njenim sastojcima, onda govorimo o primarnoj anemiji, a kad se radi o gubitku krvi zbog povrede i slično onda govorimo o sekundarnoj anemiji.
Anemija smanjuje sposobnost krvi da prenosi kiseonik koji je potreban za život tkiva i organa čoveka. Najosetljiviji organi čoveka prema nedostatku kiseonika su mozak i srce. Zbog toga nastaju smetnje kao što su glavobolja, fizički i psihički umor, sklonost ka nesvestici, bledilo na licu i usnama, vrtoglavica, zujanje u ušima itd.]
Nemarnost je opasna. Čim se bolest opazi, namah joj treba tražiti uzroka i otklanjati uzrok i samu bolest.
Osnovni lek protivu toga je da se bolesnik tačno pridržava zdravstvenih pravila koja su ranije u knjizi ovoj iznesena. Bez toga su uzaludni svi troškovi oko lekara i lekarija. To će priznati i kazati svaki pošten doktor.
Zbog ove bolesti i radi boljitaka i olakšice takvih bolesnika, uputno je da ovde kažemo ovo:
Pravila protivu malaksalosti
Ako je neko opazio ma sebi prve znake bolesti, evo leka protiv njih:
Prvo, krećući se u prijatnom društvu i kakav olak rad vršeći, valja od sebe udaljavati sve misli koje bi navlačile tugovanje i žalost; radeći ili šetajući se radi ozdravljenja po vazduhu čistom, valja duboko zviždukati, jer tako se bolesnik prenese iz jednog duševnog stanja u drugo, te tako zaboravlja i gubi priliku i ne može se baciti u misli koje ga satiru.
Drugo, izbegavati, što se većma može, svaku ljutnju i svađu, a naročito pri jelu i leganju u postelju, i svako umno i telesno jako naprezanje.
Treće, držati u stanu, oko stana, u postelji i na telu najveću čistoću.
Četvrto, piti mleko. Piće mleka valja otpočeti sa jedno tri omanje čaše dnevno, i na toj meri ostati koji mesec dana.
Peto, umesto hleba jesti žitnu varu – varicu, o kojoj smo potanje govorili napred, ili bar hleb od neprosejana brašna ili kačamak.
Šesto, svaki dan po dvoje, po troje rovitih, sasvim mekano obarenih, skorašnjih jaja popiti. Zdravija su jaja kad se malo zagreju i umesto soli sa sitnim žutim šećerom piju i sa kojom kašikom varice založe.
Sedmo, uopšte je korisno, pa i za ovu bolest kao dobro može se preporučiti jedenje u što većoj meri slatkih zrelih trešanja, svežeg i suvog grožđa, sosa od crnog luka i presne rotkve. Rotkvu je bolje jesti bez soli; vara i rotkva čine te čovek ima pravilnu stolicu, a crni luk daje prijatan san.
Osmo, uživanje polne ljubavi svesti na najmanju vremensku meru.
Deveto, ako prilike dopuštaju, stanovati preko celog leta u nekom župnom i zdravom mestu.
Deseto, neophodno je u letnje doba svaki dan po sat-dva pre podne šetati na čistom vazduhu, metnuvši ruke na leđa, uspravno hodajući i neku najdublju pesmu zviždućući. Ako se nahodi neki brežuljak u okolini, udesnije je ovu šetnju penjući se na njega i silazeći sa njega činiti.
Jedanaesto, još bolje i spasonosnije utiču na oporavljanje džigerice* i svega organizma, tela i mozga, kad se izdisanje i udisanje vazduha ovako uredi: Čim se ugrabi topal dan i kako se u određeno vreme dođe na čisto mesto u šetnju ili na rad, treba uspravljeno stati, prsa ispupčiti i uzdignuti uvis, i obe ruke na krstima prstima spojiti. Zauzevši takav položaj, treba polagano vazduh u se na nos udisati i u isto doba sasvim polagano ruke uz leđa uvis ka plećima podizati. Kad se već duboko udisalo, nužno je tako isto polagano izdisati i ruke naniže spuštati. Ovakvim udisanjem i dizanjem ruku daju se široke prostorije džigerici da se raširi i kroz sve svoje sunđeraste rupice i kanaliće čist vazduh propusti. A spuštanjem ruku i dubokim izdisanjem sužavaju se prsa i pluća, te se tako sav pokvareni vazduh iz tela izgoni. Tim se krv obnavlja i pluća leče. Ovo je najblagodetniji melem za bolesno i zdravo čovekovo telo. Ovim se udiše život a izdiše bolest i smrt; izdiše malaksalost, slabost, jektika, a udiše zdravlje.
* Džigerica ili bela džigerica – to su pluća kojima se diše, tj. vrši izmena gasova (kiseonika i ugljen-dioksida) u organizmu.
Nego i u ovome mora se biti oprezan i vešt, da se ne bi umesto koristi šteta stekla. Prvih dana valja udisati tek po nekoliko puta dnevno i to sa osrednjom dubinom udisanja. Druge sedmice povisiti udisanje na 10 do 15 puta, pa onda svakim danom sve po 3-4 udisaja umnožavati dok se ne dođe na meru 50. Na ovoj meri treba ostati jedan mesec dana. Tad se može udisati do najdubljih dubina. Koliko se više udisani čist vazduh zadrži, toliko se više krv prečišćava i pluća šire i oporavljaju poremećene svoje delove. Duboko i lagano udisanje i izdisanje traje čitav minut, tj. 30 sekunda udisanje a toliko i izdisanje. Kad se naumi prestati, mora se postepeno na manje spuštati, dok se do običnog disanja ne dođe. I za ovo treba najmanje 10-15 dana, jer nagli skokovi mogu škoditi i u ovome, kao i inače pri drugim odvikama.
[Sigurno je da ova pravila mogu biti korisna, ali ona su nedovoljna, i ne deluju na uzroke malaksalosti usled bolesti anemije.
Danas savremeno lečenje anemije polazi od uzroka nastanka anemije, koji se mogu otkriti laboratorijskim putem. Postoje različiti oblici primarne anemije, pa se prema tome orijentiše i lečenje. Tako se često u lečenju anemije daju vitamini, osobito grupa V-vitamina, zatim S-vitamina i folna kiselina. gvožđe u različitim oblicima i transfuzije krvi ili transfuzije čistih crvenih krvnih telašaca itd. Određena dijetalna ishrana takođe igra izvesnu ulogu (polukrvavo meso, džigerice i drugi životinjski organi, razno povrće i voće itd.). Sekundarne anemije koje nastaju zbog krvavljenja najbolje se leče kad se najpre leči osnovno oboljenje (npr. krvavljenje čira u želucu, krvavljenje pluća obolelih od tuberkuloze i sl.). Zatim se leči i sama anemija, najčešće davanjem transfuzije krvi. Transfuzija krvi usput podiže i otpornost organizma protiv infekcije. Važno je napomenuti da se kod anemije jako smanjuje otpornost organizma prema infekcijama, pa se stoga često daju i antibiotici.]
Tuberkuloza, jektika ili sušica
(Tuberculosis)
[Skoro bi se moglo reći da je tuberkuloza stara kao i sam čovek. Još pre naše ere, u doba poznatog grčkog lekara Hipokrata, koji se naziva ocem medicine, bila je tuberkuloza već poznata, mada se nije znao uzrok ove bolesti. Drugi veliki lekar starog doba, Galen, verovao je da je tuberkuloza zarazna bolest, pa je preporučivao da se ovakvi bolesnici izoluju od zdravih. Dalji razvitak medicinske nauke, posebno bakteriologije (nauke o bakterijama) i pojava mikroskopa omogućili su Robertu Kohu (Robert Koch) da 1882. g. otkrije pravog uzročnika ove bolesti, bacil tuberkuloze. Ovaj se bacil po otkrivaču i zove Kohov bacil ili B. K.
Kohov bacil je nepokretan, tanak štapić, dužine 1,3-8 mikrona, a nađe se pojedinačno ili u grupama u ispljuvku bolesnika. Ovaj bacil je vrlo otporan i teško se uništava, tako da u ispljuvku, zemlji i vodi može da živi po nekoliko meseci. Zanimljivo je da je vrlo neotporan prema sunčanoj svetlosti. Dovoljno je da sunčevi zraci ozrače bacil TBC pa da ovaj bude uništen. U tome je vrednost sunčanja posteljine, rublja i dr.
Bacil tuberkuloze napada čovečje telo kroz usta i nos, posredstvom vazduha ili hrane. Zato se bacil tuberkuloze obično i zaustavlja u plućima (beloj džigerici), koja najčešće oboli. Ali od tuberkuloze može da oboli svaki ljudski organ: creva, polni organi, crna džigerica (jetra), bubrezi, koža, oko, uho i druga organi.
Tuberkuloza je hronična bolest i obično dugo traje
Znakovi bolesti u čoveka koji se razboleo od tuberkuloze su: brzo i lako zamaranje
čak i pri lakšem radu, opšta slabost i malaksalost koja se javlja obično ujutro, posle spavanja, kad bi se normalan čovek obično osećao najsvežiji, zatim gubljenje apetita i opadanje telesne težine. Ovu bolest prate najčešće malo povećane temperature (od 37°37,5°) i to posle podne. Skoro redovno se javlja suvi i golicavi kašalj koji nadražuje. Uz kašalj obično dolazi i ispljuvak. Ako bolest uhvati maha, uz kašalj i ispljuvak počesto se nađe i krv, U narodu je poznato da je onaj koji uz kašalj izbacuje i krvav ispljuvak verovatno bolestan od sušice. Uz ove znakove javlja se i otežano disanje, pa i bolovi i bockanje, naročito između lopatica. Često se bolovi javljaju zajedno sa kašljem.
Utvrđivanje ove bolesti vrši se ne samo kucanjem prstima po grudnom košu ili slušanjem disanja nego je pre sveta potrebno pronaći bacil tuberkuloze. Ovaj se može naći pomoću raznih modernih metoda istraživanja u ispljuvku, u mokraći itd. Radi sigurnije dijagnoze ove bolesti veoma mnogo se koriste rendgenski zraci (rendgenaparati), kao i druga metodi ispitivanja pluća, dušnika, bronhija (dušnica), mokraćne bešike (mehura), mokraćnih kanala (cevi) itd.
Lečenje tuberkuloze pluća i drugih organa je veoma usavršeno i obavlja se sa velikim uspehom, jer je moderna medicina za borbu protiv ove bolesti napravila veliki korak napred. Tako savremeno lečenje može se u potpunosti obavljati i kod nas kako konzervativno tako i hirurško.]
Grehota je, šteta je i sramota je što zaboravljamo na potrebu narodnih lekova i saveta, pa trčimo u Beč, Peštu, Glajhenberg, Italiju i dalje, da pitamo za savet bečke doktore i da trošimo grdne novce u ime tog putovanja i vršenja onoga što nam oni preporuče. A to nam skoro mahom potroši kesu i kuću bez ikakvog osnovnog uspeha.
[Osnovno u lečenju tuberkuloze jeste mirovanje, klimatsko lečenje sa sunčanjem na lepom i svežom vazduhu, dijetalna ishrana koja jača organizam, lečenje lekovima kao i hirurško lečenje.
Higijensko-dijetalni režim u lečenju tuberkuloze ima veliki značaj. U to se računa dobra nega, mir duše i fizičko mirovanje, zadržavanje na čistom vazduhu i svetlosti, posebna i dovoljna ishrana. Posebno je važna ishrana ovakvih bolesnika: bolje više puta dnevno jesti ali u manjim obrocima, uzimati hranu sa dosta belančevina, masti, raznih vrsta šećera i vitamina.
U narodu se uvek vodilo računa kakva je ishrana tuberkuloznog bolesnika, pa su često i preporučivali med, medovinu, jaja i sl., koja je imala cilj da jača odbranu organizma.]
U Crnoj Gori i Dalmaciji sušicu i jektiku leče i ovim lekom dosta uspešno. Naprave puter od dobrog slatkog mleka. Taj puter promešaju sa istom količinom meda iz saća isceđenog. Pošto se ova smesa dobro izmeša, onda je jedu sa nešto hleba od neprosejanog brašna, ali od čiste pšenice. Bilo bi još bolje sa dobro svarenom pšeničnom i kukuruzmom varom. Može se jesti nekoliko puta prekodan. Za šest nedelja bolesnik ozdravi. Pisac je video takve bolesnike izlečene, ali ovi su se držali i drugih zdravstvenih preporuka. [Samo ovim se ne leči, ali je puter i med kao hrana vrlo izdašna i bogata vitaminima.]
Nije zgorega da spomenemo ovde i jedan prostački bosanski lek od sušice. Iz ove pripovetke videće čitaoci u čemu je stvar, a ta veli ovo. Jednom bosancu, đaku, savetuju bečki doktori da ide u mesto svog rođenja, jer inače mora skoro podleći oštrici jektike, koja ga je već uveliko napala bila. On ih posluša. Čim dođe kući, majka mu odmah poče variti puru (kačamak) od prosejanog čistog kukuruznog brašna, u koju je stavljala poviše taze sala svinjskog, ili samog kajmaka slatkog sa nešto meda. Osim voća i slatkog mleka nije ništa drugo ni jeo ni pio za punih tri meseca dana. Umesto vode mati mu je davala surutke hladne, pomešane sa nešto malo kiselog mleka. Postelja njegova visila je povazdan na plotu obešena. Noćivao je u košu svagda kad je ugodno vreme, a koš je bio na visokim direcima pored šljivika. Ni supe, ni riblje masti, ni drugih lekova nije tad ni video, a kamoli okusio, pa ipak ne samo da je potpuno ozdravio nego je još ugojen i snažan postao. Samo kiselu čorbu pileću i kokošinju jeo je više puta.
[Mnogo puta ranije nije mogla biti tačno utvrđena dijagnoza tuberkuloze, pa su se lakša oboljenja ili mršavljenje zbog zamora i slično lečilo kao TVS, a ovakvim lekovima pripisivani su veliki uspesn.
Pored higijensko-dijetalnog režima, dobre ishrane i povoljnih klimatskih uslova, savremeno lečenje tuberkuloze sve više je usvojilo lečenje antibioticima (streptomicin), zatim lekovima PAS, eutizonom i izonijazidom. Savremena hirurška tehnika pruža velike mogućnosti lečenja i tuberkuloze pluća i tuberkuloze svih drugih organa.
Rečeno je da je tuberkuloza zarazna bolest. Za sprečavanje ove bolesti važna je higijensko-zdravstvena propaganda i prosvećivanje. U to spada upućivanje ljudi da se redovno kupaju i održavaju čistoću tela, čistoću stana. Takođe je potrebno voditi računa o pravilnosti ishrane. Preporučuje se bavljenje sportom. Ali kad govorimo o suzbijanju tuberkuloze i o zaštiti od ove bolesti, onda treba paziti da se ne pljuje na pod, da se stavi maramica pred usta kad se kašlje, da se ne ljube u usta mala deca, a i stariji da izbegavaju da se ljube u usta, da radne prostorije budu svetle, čiste, suve itd.
Bolesti zuba i usta
Zubobolja
[Ovde se navode mnogostruki razlozi kao uzrok kvarenju zuba i zubobolji. Tako se, između ostalog, navodi da do toga dolazi usled nečistoće usta i zuba, uzimanja vrlo hladnog pića i vrlo vrućeg jela, posledica raznih zaraznih bolesti, upotrebe otrovnih lekova i metala, malaksalosti itd. U uvodu se počinje negom zuba.]
Da čovek održi zube i njihovo zdravlje
Da čovek održi zube i njihovo zdravlje, treba mu se od svega rečenog čuvati. Uz to, nužno je zube prati često ovim odvarom koji je posve koristan, a malo košta. On se sastoji u ovome. Uzeti jednu šaku trave rutvice i dve šake žalfije, sve skupa jednu pregršt, pa metnuti u jedan litar vode i ostaviti da se više od po sata vari. Voda se onda najpre procedi i u čisto, dobro zaptiveno staklence ostavi. S tom vodom treba svaki dan, a u vreme napada zubobolje dva puta dnevno, zube i usta ispirati.
Dobar i jevtin prašak za zube dobija se od ćumura (ugljena) bilo od vinove loze, bilo od lipova drveta, bilo od izgorelih hlebnih korica, kad se sitno istuče i proseje. Njime treba svake nedelje zube dva puta ispirati.
[Kad čovek jede, koliko god dobro žvakao čvrstu hranu, uvek između zuba ostane dosta ostataka. Takvi zaostaci hrane između zuba često podležu vrenju i utiču na kvarenje zuba. To se osobito događa noću ako pre spavanja nismo očistili zube. Može se ponešto uspeti da očistimo zube čačkalicom, ali to nije preporučljivo. Najbolje čišćenje zuba i usta može da se izvrši vodom i četkicom za zube, uz dodatak dobre paste za zube.
Četkica za zube ne sme biti sastavljena od previše gustih niti čvrstih dlačica. Najbolje su četkice od prirodne dlačice. Kupljenu četkicu za zube pre upotrebe potrebno je dobro oprati vodom i sapunom pa tek onda upotrebiti. Pasta za zube, prisustvom svojih hemijskih sastojaka i pene, rastvara i odstranjuje čestice hrane iz usta i pukotina između zuba, a ujedno osvežava usta i daje ugodan miris.
Kako se peru zubi
Najpre se usta ispiraju mućkanjem vodom da bi se odstranili grubi i veći ostaci hrane. Zatim se suvom četkicom skidaju manji i laki ostaci hrane sa zuba. Onda se tek stavi na mokru četku pasta i njom trljaju zuba sa spoljne i unutarnje strane. Pri trljanju zuba četkica se pokreće odozdo nagore i odozgo nadole. Time se postiže čišćenje zaostale hrane. Nije dobro trljanje četkicom levo-desno jer se tim pokretima ne iščisti hrana, već samo premešta s jedne na drugu stranu zuba. Veštom čišćenju zuba malo se poklanja pažnja, pa dolazi do kvarenja iako se uredno peru zubi. Nakon toga se ponovo vodom isperu zubi. Pranje zuba četkom ne sme biti grubo i ne smeju za vreme pranja da se povrede desni i da dođe do krvarenja. Čišćenjem i pranjem zuba štite se zubi od kvarenja, jer se sprečava vrenje ostataka hrane i razvoj bakterija.
Najbolje je prati i čistiti zube pred spavanje. Deca mogu početi da peru zube već od navršene druge godine života. Paste i praškovi za pranje zuba su više ili manje podjednako dobri. Ali posebno za decu može se i u kući napraviti dobar prašak koji se stavlja na četkicu. Dečji prašak za zube u kući može majka napraviti na sledeći način: dobro samlevena, istučena kuhinjska so izmeša se sa sodom bikarbonom, i to na jednu kašičicu kuhinjske soli uzima se tri kašičice sode bikarbone i dobro izmeša.
U novije vreme se smatra da je česti uzrok kvarenju zuba nedostatak fluora njegovih soli. Zato se sve više u svetu fluor dodaje u vodovodnu mrežu da bi se pijaćom vodom unosio u organizam.
Kvarni zubi nisu samo defekt zuba ili usta. Oni su često uzročnici mnogih čovekovih oboljenja. Zato se na zube mora paziti već u najranije dečje doba. Počev od šeste godine života, detetu se moraju i kontrolisati zubi. Ako se primeti neki kvaran zub, mora se odmah lečiti. Usled kvarnih zuba može da dođe do oboljenja bubrega, raznih vrsta reumatičnih oboljenja zglobova i mišića, zatim do oboljenja očiju. I do oboljenja srca može da dođe usled kvarnih zuba. Takođe je široko poznato da oboljenje želuca i creva može biti posledica loših i kvarnih zuba. Usta i zubi su usko povezani sa svim drugim organima u telu i mogu jedni na druge da utiču.]
Zadah iz usta
(Factor ex ore)
[Normalno se pri disanju oseća u čoveka blag, lagan i pomalo sladunjav miris iz usta. Zadah iz usta nije u toku dana uvek jednak, obično je najjači ujutro posle spavanja. Zadah iz usta je različit i prema godinama života – kod starijih osoba obično je zadah jači i malo nakiseo. Zadah iz usta može da nastane usled lošeg varenja u želucu, zatim usled jake mirišljave materije, koja preko cirkulacije krvi pri izdisaju daje jake mirise (primer beli luk). I neka se hemijska jedinjenja, koja se javljaju u organizmu kao posledica bolesti takođe pri izdisaju pojavljuju kao mirisi (npr. prilikom teških bubrežnih oboljenja, šećerne bolesti itd.). Razni bolesni procesi u plućima i bronhijama (dušnicama), ili u dušniku takođe daju neprijatan zadah iz usta (npr. gnojenje pluća usled tumora pluća i sl.). I gnojni sinusi (u šupljinama kostiju lica) mogu dati neprijatan zadah iz usta.
Samo po sebi se razume da i kvarni zubi mogu stvarati neprijatan zadah iz usta.
Loša higijena usta i zuba zbog raspadanja hrane u ustima takođe stvara neugodan zadah. Zato je potrebno prati zube i usta! Konačno i razna druga oboljenja usta i zuba mogu izazvati neprijatan zadah.
Da bi se lečio zadah iz usta, mora se prvo utvrditi uzrok. Ako su oboleli zubi i usta uzrok neprijatnog zadaha, onda se najpre oni leče. Ako su uzroci izvan usta (spomenuto je gnojenja izvan usta i zuba, šećerna bolest itd.), onda treba najpre lečiti bolesti koje izazivaju neprijatan zadah.
Zubni karijes, šupalj zub
(caries dentis)
[Ovo oboljenje zuba je najčešće kod čoveka. Ono se ne može samo izlečiti, odnosno zub se ne može sam od sebe regenerisati, već mora da se leči kod zubnog lekara.
Karijes zuba nastaje tako što se od ostataka hrane javljaju kiseline koje oduzimaju fosfor sa površine zuba, pa tako zub postaje manje otporan i počinje da se kvari. Karijes zuba se javlja najviše u onih zuba na kojima se najčešće zadržavaju ostaci hrane. Opšti uzroci pojave karijesa zuba mogu biti i drugi prirodno slabiji zubi, slaba nega zuba i usta, česta upotreba kiselina u hrani, slabija ishrana (nedostatak vitamina i nekih minerala u hrani). U pubertetu, za vreme trudnoće, usled promene zuba kod starih osoba, i konačno usled raznih drugih oboljenja (npr. sifilis, šećerna bolest, tuberkuloza, anemija itd.) može doći do kvarenja zuba.
Lečenje zubnog karijesa može se obavljati samo kod zubnog lekara. Ali važnije su mere koje mogu sprečiti pojavu zubnog karijesa: treba, pre svega, voditi računa o dečjim zubima. Detetu treba davati hranu bogatu vitaminima, to znači dosta povrća i voća, a posebno onih materija koje sadrže dosta D vitamina (riblje ulje). Zatim treba uredno prati i čistiti usta i zube i povremeno valja stavljati fluor u vodu. Važno je redovno pregledati zube. Čim se primete kvarni zubi, potražiti pomoć kod zubnog lekara. Važno je odmah zub lečiti dok je oboleo samo jedan. Kod trudnih žena valja voditi računa o ishrani (vitamini i minerali). Dobra ishrana i nega zuba sprečava poboljevanje zuba u majke, obezbeđuje i dobar razvitak osnove zuba dečjeg ploda, budućeg člana porodice.
Truljenje desni(paradontopatia)
[Česti uzroci ovog oboljenja su: zubni kamenac, lake naslage od ostataka hrane (naročito belog hleba, kolača, slatkiša i džemova) na zubima, grizenje stranih predmeta (razbijanje oraha zubima, grizenje olovke ili nokata itd.), jako stiskanje i stezanje zuba, ostaci hrane na žvakaćoj površini zuba, razne anomalije vilice i zuba; konačno i neka opšta oboljenja mogu biti uzroci truljenja desni (bolesti zbog poremećaja ishrane, skorbut, pelagra itd.), zatim krvne bolesti, alergične bolesti, razna zračenja (rendgen) a i hronična trovanja teškim metalima koje se javljaju kod radnika (trovanje olovom radnika u rudnicima, akumulatorista itd.)
.
Lečenje ovoga oboljenja zavisno je od uzroka. Ali je važno znati da može biti i više uzroka. Jedino uspešno lečenje, koje obično dugo traje jer je bolest uporna, najbolje može obaviti zubni lekar.
Radi predohrane od ove bolesti, pa i u toku samog lečenja, potrebno je voditi računa o higijeni usta. Zato je dobro usta ispirati vodenim rastvorom kuhinjske soli, blagim vodenim rastvorom hipermangana, ili čajem od kamilice i žalfije.
Ovde se pominje bolest skorbut ili poljačina. To je više ili manje bolest sirotinje. U Pelagićevo vreme te bolesti je bilo veoma mnogo. Danas je to retka bolest.
Skorbut ili poljačina
Ova bolest poznaje se po tome kad je bolesnik jako nemoćan, slab, malaksao, pobledeo u licu, rukama i desnima, i kad je neka bolja u nogama i rukama, kad su desni modre, zadah smrdljiv, i kad iz usta idu sline noću pri spavanju a danju pri govoru, kad desni bole pri žvakanju, kad iz njih ide krv i kad po telu ili po nogama otvrdnu neka mesta, pa onda pomodre ili požute, i kad se zubi počnu njihati sve više i više dok naposletku i sami jedan po jedan ispadati počnu.
Ova bolest dolazi kod onih koji žive u vlažnim i nečistim stanovima, po hapsanama, koji putuju po hladnim i vlažnim vetrovima i koji ne jedu dovoljno belančevine i kiselog kupusa i krastavaca, i koji piju vodu ustajalu u nečistim sudovima, a naročito u drvenom sudu koji se ne pere i ne osuši na suncu svake nedelje. Ovakva voda iz takvih sudova donosi još i druge bolesti i opasnosti za zdravlje.
[Skorbut nastaje onda kad u ishrani nelostaje vitamin S. Ovu bolest su najpre otkrili kod mornara na dugim prekomorskim putovanjima kad su se ovi hranili većinom konzervisanom hranom. Zbog nedostatka S vitamina dolazi do potkožnih krvarenja, do otoka zglobova, do krvarenja na zubnom mesu i desnima. Desni su obično otečene, a javljaju se i bolovi u zubima i ustima. Zbog promene na zubnom mesu dolazi do labavljenja, pa i do ispadanja zuba.
Lečenje skorbuta postiže se hranom bogatom S vitaminom, kojeg osobito ima u voću i povrću (limun, kiseo kupus, šipak, borove iglice i drugo).]
I ovde velimo svakome, a naročito omladini ženskoj i muškoj: čuvaj zube kao dragoceni nakit života svoga, jer zubi su ne samo pola zdravlja i moć za jasan i čist govor nego su i ogledalo zdravlja i čiste krvi omladine. Žalosno je videti krezubu omladinu, koja je delimice i sama kriva za unakaživanje tog divnog ukrasa.
Zarazne bolesti
Malarija ili groznica
[Ovo je još uvek jedna od najrasprostranjenijih bolesti na svetu. I danas se računa da godišnje od malarije oboli skoro 150 miliona ljudi. Ova je bolest odavna poznata, još pre naše ere. Najviše se javlja oko močvarnih terena i baruština. Otuda i potiče njezin naziv (mala aria – rđav vazduh). Malarije osobito ima u predelima sa umerenom klimom, uz velika jezera, velike reke i njihove pritoke, naročito gde vode plave. Doline Morave, Vardara, Save itd. bile su nekada legla malarije.
Uzročnika malarije pronašao je Laveran 1880. g., a takođe je otkriven i komarac kao prenosnik. Uzročnika malarije ima 3 vrste. Komarac se zarazi sišući krv bolesnog čoveka. Leteći dalje prenosi bolest na drugog zdravog čoveka. Komarac koji ima u sebi klice malarije ubode zdrava čoveka i tada unese u krv te klice. One brzo ulaze u crvena krvna telašca. Kad takva klica u crvenom krvnom telašcu izraste, razbija ga i prodire u druga crvena krvna telašca. Tako se ta klica obnavlja u krvi zaraženog čoveka.
Uzročnici malarije izazivaju tri vrste ove bolesti: malariju. tzv. tercijanu, kvartanu i tropsku.
Malarija se brže i lakše prenosi pod posebnim uslovima terena, temperature, a najviše od juna do novembra meseca. Malarije je bilo u našoj zemlji pre rata veoma mnogo (u zaraženim krajevima na 1000 ljudi bolovalo je oko 27). Ali posle upotrebe zaštitnih sredstava i uređenjem bara i močvarnog tla (DDT prašak kao sredstvo protiv komaraca i njegovih larvi), malarija je postala veoma retka. Dok je broj registrovanih obolenja u 1937. godini iznosio 244.769 slučajeva, u 1949. g. iznosio je 8.562 slučaja.
Prvi znak bolesti malarije je jeza, zimica, drhtavica, a zatim konačno nastupa prava groznica sa visokom temperaturom i treskavicom koja traje 1-2 časa. Za to vreme bolesnik je bled, uznemiren, ima bolove u krstima i listovima, malaksalost, katkad povraćanje, nesanicu, pa i bolove u celom telu.
Temperatura se posle nekoliko časova ili dana potpuno vraća na normalu, ali uz jako znojenje, pa se posle toga bolesnik smiruje. Posle 24-48 časova opet se javlja groznica i temperatura. To znači da se groznica ponavlja. To naizmenično pojavljivanje groznice sa visokom temperaturom i znojenjem, a zatim potpuno opadanje temperature u pauzi od 1-2 dana, upravo je karakteristično za malariju. Ako se bolesnik ne leči, groznica ga iscrpe, organizam slabi, dolazi do mršavosti velikog stepena. Često trbuh raste zbog velikog uvećanja slezine. Groznica i malaksalost dovode i do smrti.
Najbolje ćemo se zaštititi protiv malarije uništavanjem legla komaraca, posebno na mestima gde se oni zadržavaju, kao što su bare, močvare, plavna polja, reke i potoci. Komarci se preko dana zadržavaju i u zelenilu, zatim po stajama i starim zidinama. Treba ih uništavati polivanjem rastvora DDT-a, petroleumom, uljima, pariskim zelenilom itd.). Za ličnu zaštitu čoveka na malaričnom terenu mogu se upotrebiti zaštitne mreže, mogu se rasterivati komarci dimom, buhačem, a može se i premazivati koža eteričnim uljem, mastima itd. Dobro sredstvo predohrane je i uzimanje malih doza kinina.
Za lečenje malarije danas se upotrebljavaju ovi lekovi: kinin, atebrin, plazmohin i paludrin.]
Papatači – groznica
[Druga vrsta groznice koja je relativno česta u našim krajevima je papatačigroznica, (»pseća«, »vardarska« groznica).
Ova vrsta groznice je blaža nego malarična groznica, i kraća je po trajanju. Nju prenosi komarac koji se zove papatači. Ova groznica počinje naglo, zimicom i nelagodnošću i povećanom temperaturom. Pri tome se javlja teška glavobolja, bolovi u kostima i mišićima, osobito u mišićima nogu. Oči postaju mutne, krvave i suzne. Temperatura, koja je obično visoka i do 39,5°, traje 2-3 dana i spada potom na normalu. Čovek se posle oseća jako slomljen, oseća bolove u mišićima, ali se temperatura više ne ponavlja.
Zaštita od ove vrste groznice je ista kao i od malarije.
Lečenje se sastoji od dijetalne i lake ishrane. Obolelom se daje aspirin ili piramidon.]
Bolesnicima grozničavim preporučuje se umerenost u svemu i čuvanje od nazeba, pokvarenih voda, masnih, teških i preslanih jela, vlažnog stana, zelenog voća, velikog umora itd.
Pri svakoj groznici nužno je pre svega očistiti želudac obilatim pićem surutke.
Ona bolje deluje topla nego hladva, i bolja je današnja nego jučerašnja.
Kašalj
(tussis)
Kašalj i muka u prsima
Ima mnogo osoba koje nešto muči u prsima i koje kašlju, a nisu ni jektičavi ni udarom povređeni. Nekima to biva sa kašljem i glavoboljom, a nekima i bez toga obadvoga. Nekima to biva jednako, a nekima to dolazi ili nedeljno ili dnevno pokoji put. Nekima to biva olako, a drugima vrlo teške bolove i teškoće pričinjava, pa čak i sam govor oduzme i teško disanje donese.
Dolazilo to tako ili onako, bilo to zbog prostude, ili duboke nervoznosti, ili otrovnih lekova pre tog uzimanih, ovaj lek odlično pomaže bolesniku:
Treba svariti teja, odvara od zovinog (zobikovog) cveća, pa ga piti sa medom po 1 dobru čašu svako jutro i svako veče, ali ne odveć vreo. Za 10 do 20 dana izbaviće se bolesnik svoje muke. Ovo je oprobano na mnogo mesta.
Ili: uzeti teja od belog sleza, podbela i kunice (hajdučke trave), pa to u čisto zaptivenom loncu dobro svariti i proceđeno u staklo ostaviti na hladovinu. Od tog odvara valja svako jutro i veče po jednu šoljicu odliti, ugrejati i piti, pošto se u lek saspe sitno očišćenog nišadora jednu četvrtinu kašičice. Zasladiti se može medom ili šećerom. To je vrlo neprijatno piti, ali produžiti treba bar 10 dana, pa će se bolesnik kašlja kurtalisati. Taj je lek zdravo proslavljen, čak i tamo gde su i bečki doktori digli ruke od bolesnika.
Pored tih lekova, za sve koji kašlju dobro je da nose vunene čarape i flanelu na prsima i trbuhu, i konačno da ostave kafu, duvan, novo vino, rakiju i sva ljuta i paprena jela, kao i sva mesta u kojima se nalazi dima, prašine i vlage. Ko to ne učini, dugo će od kašlja patiti.
[Kašalj nije posebna bolest. To je samo znak (simptom) mnogih bolesti, posebno bolesti pluća, bronhija (dušnica), dušnika, grkljana, ždrela. U stvari kašalj je naglo i glasno izbacivanje vazduha iz pluća.
Kašalj se često javlja kao propratni znak tuberkuloze pluća. Takav kašalj može biti suv, tj. bez izbacivanja sluzi, ali kasnije obično se uz kašalj nalazi i ispljuvak.
Kašalj se zatim javlja pri zapaljenju pluća, pri gnojenju pluća (apsces ili bronchictasiae), kao i pri drugim upalnim ili tumoroznim procesima u plućima, bronhijama ili dušniku. Kašalj se javlja i prilikom izolovanog zapaljenja bronhija ili dušnika, te može biti suv ili vlažan (sa ispljuvkom). Kašalj može nastati izazv