Витамини и Народни Чајеви

Витамини

Воћни и други биљни сокови садрже разне витамине, особито много витамина С, комплекса витамина В провитамина А (каротена). Витамини су сложена органска једињења која се налазе у малим количинама у биљним и животињским ткивима. Хемијска грађа многих витамина је већ позната и неки од њих су начињени и синтетски, вештачки. Наука је последњих година открила и доказала огромну улогу коју имају витамини у исхрани. Ми заправо живимо данас у доба витамина.

Чак ни пеницилин, стрептомицин и други важни антибиотици, који су учинили читаву револуцију у лечењу, нису умањили важност витамина. Витаминологија се развија у засебну велику научну грану биологије и свих дисциплина које се од ње изводе. Проучавање витамина је директно везано за свеже биље, за лимунов сок, младу коприву, кромпир, неољуштен пиринач, борове иглице и другу пресну биљну храну. Зелено поврће и румени плодови били су први витамински извори који су нам открили изванредан значај намирница биљног порекла у исхрани и хигијени исхране.

Витамини су неопходни за одржавање живота и здравља човека и разних животиња. Они у малим количинама обезбеђују његово растење и развој, исхрану, живчану равнотежу, размножавање, па чак и само његово постојање. Савремена наука о исхрани утврдила је веома важну улогу витамина у развијању и растењу организма; открила њихов значај и улогу у регулисању унутрашњег рада ћелија при сагоревању хранљивих материја и њихов утицај на разне биохемијске реакције. Животињски организам прима с биљном храном мале, али довољне количине витамина и провитамина, који немају никакве важности што се тиче хранљиве вредности, али само у њиховом присуству животињски организам може целисходно да искористи примљену храну. Недостатак витамина у храни изазива у нашем организму болести тзв. авитаминозе.

Постојање витамина у биљу откривено је тек пре неколико деценија. Истина је да се одавно знало да су лимунов сок и свежа, жива, зелена биљна храна уопште једини лек против скорбута. С друге стране је примећено да се на Далеком истоку јавља једна живчана болест међу људима који једу свакодневно искључиво ољуштен пиринач и да се болесник може излечити једући пиринчане мекиње.
1911. године је славни пољски хемичар Казимир Функ открио те супстанције иназвао их витамини (тј. животни амини). Данас се, међутим, зна да нису сви витамини амини, већ да припадају разним хемијским групама.

Од 1928. године до данас успело је не само да се издвоје многи витамини у чистом стању него да им се одреди хемијски састав и да се вештачки (синтезом) начине витамини А, В1, В2, В3, С, Д, Е, К и други. Проучавање витамина је у пуном замаху. Сваке године се у лечењу јавља по неки новооткривени витамин, или се успева доказати да неки ранији витамин није јединствен, него да је смеша од два или више витамина сличног, али друге хемијске грађе (група витамина В, Д) и друкчијег дејства на наш огранизам.

До открића витамина није се могло објаснити откуд потиче лековитост лимуна, поморанџе, рибизла, купина, першуна, младих ораха, мркве, рибљег уља, шипка и других биљних и животињских сировина. Никако се није знало објаснити шта је то у кромпиру што лечи скорбут, у свежем млеку и маслацу што лечи енглеску болест (рахитис) итд. Тек открићем витамина објашњена је лековитост многих биљака и животињских органа, јер су у њима откривени витамини. На тај начин су многи народни лекови постали и лекови или лековите сировине научне медицине, ветеране и фармације.

Витамине деле према њиховој растворљивости у води и мастима и уљима. У води се растварају, поред осталих мање важних, ватамин С и комплекс витамина В, а у уљима се растварају витамини А, Д, Е, К и други.

И – Витамини растворљиви у води (хидросолубилни)

У доба открића витамина мислило се да се ради о једном витамину В. Новија истраживања показала су да се првобитно познати витамин В састоји од више компонената, више сличних витамина, од којих је данас познато преко седам. Заједничка особина им је што се у води растварају, а међусобно се разликују различитим дејством и хемијском грађом. Сви су они веома распрострањени у биљу. Биљке су главни резервоари ових важних материја.
1912. године Пољак Казимир Функ успео је да из неољуштеног пиринча издвојисупстанцију која се може супротставити појави болести бери-бери и назвао је »витамин«.

Витамин Б1 (анеурин, тиамин)

Главни извори витамина Б1 су: пиварски квасац, житне клице и мекиње, житна зрна, купус, неке салате, спанаћ, разно воће и плодови, пре свега лешник, орах, поморанџа, патлиџан, кикирики, мање кромпир и друго. Нема га у маслацу, а мало га је у млеку. У црном пшеничном брашну га има више него у белом. Зато је бољи црни хлеб од белог.

1897. године холандски лекар Еијкман (Eijkmann) запазио је да се бери-бери јавља на Далеком истоку само међу сиромашним светом који се храни искључиво ољуштеним пиринчем и да се та болест може спречити кад се једу мекиње од пиринча. Још пре тога је 1883. године, Јапанац Такаки приметио да бери-бери у јапанској морнарици ишчезава ако се куваном пиринчу додаје свеже месо… После дугих испитивања, 1935. године, успело је да се одреди хемијска формула и изврши синтеза тога витамина.

Количина витамина Б1 у разном биљу: (Милиграма у 100 грама биљке)
Пиварски квасац, осушен
око 8
Спанаћ
0,25
Пекарски квасац
1-5
Мрква
0,2
Слад
0,6
Ротквице
0,2
Пиринчане клице
4
Црни лук
0,15
Ражене клице
4,5
Патлиџан
0,12
Пшеничне клице
2,1-4,5
Краставци
0,1
Јечмене клице
4,2
Млад кромпир
0,15
Јечмено зрно
0,6
Стари кромпир
0,1
Жути кукуруз
0,7
Ротква
0,18
Бели кукуруз
0,6
Салата
0,15
Зоб
0,8
Детелина
0,4
Раж
0,3-0,7
Арахис (земно орашче, кикирики)
3,6-7
Пиринчане мекиње
1,6-2,3
Лешник
0,6-0,1
Пшеничне мекиње
2-2,5
Орах
0,5-0,7
Брашно 95%
0,4-0,5
Суве шљиве, кестен
0,3
Брашно 82%
0,3
Бадем
0,25
Брашно 60%
0,07
Банана, јабука, лимун, поморанџа, мандарина,
шљива
0,12
Соја
2,1
Осушене кајсије, диње, крушке
0,1
Боранија
0,03
Грашак, сув
0,8
Пасуљ
0,5
Грашак, зелен
0,3
Сочиво
0,3
Купус
0,25
Карфиол
0.3

Сумпордиоксид уништава витамин Б1. То је важно знати при конзервисању воћа и воћних и биљних сокова сумпорастом киселином и њеним солима. Чист витамин треба чувати од светлости и влаге на мрачном, сувом и хладном месту. Човеку је потребно дневно да узима око 1 милиграм овог витамина, што је сасвим довољно ако се хранимо мешовитом храном, пре свега свежом биљном. Витамин Б1 служи за лечење бери-берија, неурозе и других болести.

Витамин В2 (лактофлавин, рибофлавин)

Овај витамин је веома распрострањен у биљу и животињама. Биљке га синтетизују. У зеленом биљу је (према Кухн-у) везан у облику комплекса великих молекула и вероватно делује као дијастаза. Пиварски квасац је главни извор и за овај витамин. Има га и у другом биљу без хлорофила, чак и у бактеријама, затим у разним алгама, инсектима, у дробу сисара, у белом луку, соји, клици семења, пре свега у пшеничним клицама, у плодовима и многим другим намирницама. Од биља и уопште највише овог витамина има (квашчева гљивица) торула (око 4 милиграма у 100 грама). Мање га има осушен пиварски квасац (око 3 мг); екстракт из слада има око 0,2, пшеничне клице до 1, раж до 1,4, пшеница око 1, црно пшенично брашно до 1, а бело испод 0,7, соја до 1,8. Од зеленог поврћа има га највише у салати, купусу, боранији, младом кромпиру и др. У осушеним кајсијама има овог витамина до 2 мг, а у свежем воћу око 0,5 мг, једино га у грожђу има мало.

Овај витамин је састојак жутог фермента у нашем организму и као такав активно учествује у дисању, а код извесних животиња позитивно утиче на растење. Његово дејство везано је за деловање осталих витамина В, нарочито у случајевима поремећаја у растењу дојенчади. Повољно утиче и на варење угљених хидрата. Даје се по 5 до 10 милиграма дневно.

Витамин Б6 (адермин)

Пиварски квасац је најбогатији резервоар и овог витамина. Има га и у кромпиру, кукурузу, спанаћу, пиринчу и другој биљној храни. Адермин има општи значај за одржавање здравља.
Антипелагра витамин (RR фактор)
И овог витамина има највише у пиварском квасцу, затим у пекарском квасцу, у непросејаном пшеничном брашну, пиринчу, соји, кукурузу.

Витамин С (аскорбинска киселина)

Недостатак аскорбинске киселине у храни доводи до појаве скорбута. Та болест је најдуже позната авитаминоза. Скорбут је стара болест која је кроз векове уливала страх поморцима на дугим путовањима на галијама, робовима и затвореницима, војницима опседнутим у тврђавама и свим оним који су силом прилика морали јести суву храну, који нису могли доћи до зеленог поврћа, воћа и свежег меса. Још у прастаро време Грк Хипократ спомиње скорбут.

А 1534. године Жак Картије је успео да освоји Канаду захваљујући употреби борових иглица. Његови људи су кували ове иглице и пили тај одвар, На тај начин су спречили појаву скорбута и успели да освоје огромну земљу. Данас се зна да су борове иглице важан извор витамина С. Из борових иглица се неко време вадила чиста аскорбинска киселина и правили витамински екстракти.

У XVII веку се наслућује да је узрок појави скорбута вероватно недостатак свежег поврћа у храни. Почетком XVIII века Крамер запажа да се скорбут може спречити лимуном. Десетак година касније други један научник утврђује да не само лимун него и све свеже поврће и воће има антискорбутичне особине.

Од половине XIX века енглеска морнарица обавезно мора носити на бродовима лимунов сок и употребљавати га за време пловидбе. Тај користан обичај примиле су и друге морнарице. 1906. године Хопкинс открива да је скорбут болест која настаје услед недостатка неких материја у храни. Већ наредне године Холст и Фролих изазивају вештачким путем скорбут на заморчету дајући му храну која има довољно беланчевина, угљених хидрата, масти, соли и воде, али је сва била хемијски чиста и стерилна. 1912. године Функ ову »антискорбутичну супстанцију« сврстава међу витамине. Тек 1918. године ова супстанција добија назив витамин С. 1932. године Сентђерћи изолује из 2000 килограма паприке 500 грама хексуронске киселине коју индетификује с витамином С, а Карер исте године назива ову антискорбутичну супстанцију – левом аскорбинском киселином. Наредне године је синтетизована.
У последњем рату овај екстракт је одиграо важну улогу у спречавању и лечењу скорбута у неким војскама. За време зиме читаве борове гране су чуване под снегом у с њих иглице бране и даване војницима да свакодневно кувају чај. То су нарочито употребљавали совјетски војници, јер је на крајњем Северу вајкадашњи обичај да се кувају иглице од бора да се не јави пуцање вена и крвављења из десни, испадање зуба, отпадање меса и смрт.

Тамо су староседеоци због велике хладноће, слабог сунца, мало културног биља и уопште недостатка биља с хлорофилом, поготово зеленог поврћа, дошли до сазнања да су за сузбијање те страшне болести најбоље борове иглице, а бора има тамо доста.

Витамина С има у биљу и животињама. Он је веома распрострањен у живој природи. Највише га има у зеленом биљу, дакле у живим бићима која имају хлорофила. Отуд и постоји данас претпоставка о извесном односу између хлорофила и витамина С. Тако на пример, данас странци од нас траже стотине вагона копривиног листа, али тврде да она није из сваке државе једнако лековита, да неке земље извозе коприву која има више хлорофила и да је због тога лековитија. Домаћицама је познато да ни из једне биљке, кад се цеди, не излази тако зелен сок као из спанаћа. Спанаћ се, као што је свима познато, много цени као здрава храна коју ваља што чешће износити на наше трпезе. Дуго се тврдило да је спанаћ лековит и да даје снагу због тога што има гвожђа, више од осталих намирница. То многи и данас мисле. Међутим, од пре неколико година откако се и хлорофил сматра за лек, верује се да је и у спанаћу главна лековита ствар хлорофил, каротени (провитамин А) и витамин С. Наиме, примећено је да једна намирница има утолико више витамина С уколико има више хлорофила и каротеноида. Тако се данас испоставило да највише витамина С имају црвени, наранџасти и жути плодови, као што су шипци, глогиње, црвена паприка. Витамин С је врло распрострањен, али га нема у свим биљкама у једнаким количинама. Ни једна те иста биљка нема у свим деловима исти проценат овог витамина. Уколико се иде ближе лишћу и уколико је лишће зеленије, уколико има више аскорбинске киселине. Дакле, овај витамин је директно везан својим постанком за хлорофил. – Врло богати извори витамина С су црне и црвене рибизле, лишће перунике и перушуна, борове иглице, зелени ораси чија су језгра још мека, рен, парадајз, купус, поморанџе, лимунови, мандарине, купине, виново лишће и друго воће и поврће. У кромпиру нема много аскорбинске киселине, али како се он скоро свакодневно једе у доста великим количинама у сваком оброку; онда је он једна од најјевтинијих и најприступачнијих намирница за борбу против скорбута. Купус има око пет пута више аскорбинске киселине. То исто важи углавном и за кељ, карфиол и разне салате, мркву, келерабу, ротквице и друго поврће, које има велик значај као здрава и јевтина храна, а која се у нас, нарочито на селима, мало и ретко троши.

У намирницама животињског порекла има много мање витамина С. Тако на пример, док у 100 гр шипака има преко 1000 мг витамина С (а често и до 3000 мг), у глогињама око 500 мг, у 534 црвеној паприци исто толико, у купусу преко 100 мг, а у першуновом листу до 200 мг, дотле у већини намирница животињског порекла има најчешће од 1-2 мг. Тако у млеку има 2-3 мг, у месу око 4 мг, у крви свега 0,5 мг.
Количина витамина С у свежем биљу по Рандоен-у (Милиграма у 100 грама свежег материјала)

И – Плодови

Шипак
до 3000
Питоме јагоде
40
Глогиња
око 500
Кестен, парадајз
40
Црвена паприка
450
Малине
40
Поморанџина љуска
450
Диња
20
Лимунова љуска
до 400
Кајсија, трешња, бресква
20
Црвене рибизле
160
Слатка зелена паприка
100
Боранија
12
Купине
100
Шљива, орах
10
Шумске јагоде
80
Краставац, грожђе
5
Боровнице
80
Лубеница
4
Поморанџа
50
Крушка
4
Лимун, мандарина
50
Конзервисана боранија
4
Кувана боранија
2

ИИ – Листови

Купина, перуника
око 800
Спанаћ, свеж
45
Орах
250
Салата, репа
40
Першун
150
Кисели купус
8 – 30
Винов лист
150
Борове иглице
25
Целер, ротквица
115
Бели лук
25
Кисељак
100
Црни лук, свеж
20
Купус
90
Црни лук, конзервисан
10
Маслачак, празилук
60
Спанаћ, куван
6
Карфиол, коприва
50
Црни лук, куван
5
И
ИИ – Кртоле и корење

Рен
70
Мрква
15
Црвене ротквице
46
Топинамбур (чичока)
11
Репа
40
Куван кромпир
10
Ротква
30
Целер
8
Кромпир млад
20
Кромпир стари
8

Мрква, кувана
5
Као што се види, највише витамина С има у дивљим црвеним плодовима и у зеленом лишћу. У подземним органима има га најмање. У семењу кад клија има много С витамина.

Тешко је одредити минималну дневну дозу витамина С потребну за човека. Највише је потребан трудницама, око 85 милиграма дневно. Тежим радницима треба око 70, лакшим око 50, а деци око 60 милиграма дневно. Кад се погледају количине витамина С изнесене у табели, види се да у нашој свакодневној храни има довољно аскорбинске киселине ако је храна мешовита и ако је поврће и воће свеже. Витамин С је најосетљивији од свих витамина у води растворљивих. Оксидацијом не само на високој него и на обичној температури, самим додиром с ваздухом, он бива разорен. Осетљив је и на повишену температуру. Тако на пример, док сви остали витамини прилично добро издржавају температуру од 100°, витамин С бива разорен већ на 60° (сува топлота) или у воденој пари под притиском на 120°. Ни на ниској температури се не чува добро, а и алкалије га такође уништавају. Базе, кисеоник и друга оксидациона средства и топлота су три највећа непријатеља аскорбинске киселине. Сваки од њих је брзо разара, а ако се сва три удруже, онда су губици врло велики и брзи. Зато је најбоље употребљавати свеже и пресно воће, а по могућству и неко поврће. После три дана чувања спанаћ изгуби скоро сав витамин С. Боранија и маслачак изгубе за то време до 80%. Сушењем воћа и поврћа такође се губи већи део витамина у многим случајевима, јер се витамин С налази растворен у ћелијском соку који је кисео, а кад се биљни органи осуше, губи се и та киселост, а у алкалној средини витамин С се врло брзо губи услед оксидације под утицајем кисеоника из ваздуха. Кувањем у року од око четврт сата поврће губи извесну количину витамина С: купус 70 до 90%, спанаћ 25 до 80%, боранија и мрква 50 до 60%.

Неољуштен кромпир кувањем изгуби само 10% витамина С, а ољуштен много више. На масти печен кромпир губи до 50%. Услед примене стерилизације воће и поврће у конзервама већ на почетку изгуби до 50% витамина С. Није добар обичај неких наших домаћица што пре кувања додају мало соде бикарбоне, јер је она алкалне реакције, услед чега су губици аскорбинске киселине врло велики, Исто тако негативно утиче сумпордиоксид, сумпораста киселина, натријум бисулфит и друга једињења сумпорасте киселине употребљена за конзервисање. Брзо смрзавање воћа и поврћа најмање шкоди. Тако је кромпир охлађен и чуван на 3 до 5° после шест месеци још увек имао преко 90% витамина С.
Употреба аскорбинске киселине и витамина С је велика и разноврсна. Она расте сваког дана. Даје се пре свега као специфичан лек против скорбута, затим за лечење Мелерове и Барлове болести. У тешким случајевима даје се у облику ин‌јекција. Много је пријатније узимати сваког дана у облику пријатног напитка сок од лимуна, поморанџе, мандарине, малине, вишње, рибизле, купине, боровнице и друге витаминске сокове, него примати ин‌јекције. Давање ин‌јекција је узело маха, али ту има и претеривања. Време ће и ту учинити своје. Као што се за време Молијера претеривало са клистирањем, прочишћавањем и пуштањем крви (цела медицина тога доба углавном се била свела на то), тако и у доба у коме живимо многи лекари претерују давањем ин‌јекција сваком, и коме треба и коме не треба. Јер у народу, не само међу непросвећеним него и међу школованим људима, пред овај рат се уврежило мишљење да је добар само онај лекар који даје ин‌јекције.

Нема сумње да је зло боље спречити него лечити. А болести су велико зло и невоља.
Зато их ваља спречавати и храном богатом витамином С.

ИИ – Витамини растворљиви у мастима (липосолубилни)

Витамин А и провитамин А (каротени)

У биљу се не налази витамин А, него разни каротени. Тек у животињском организму каротени се претварају у витамин А. Каротени су добили име по мркви, каротин (Дауцус царота). Каротени су биљке наранџасте, румене боје. Дивна боја шипка у јесен, црвене паприке, глогиња, бундеве, јаребике, жутике, козлаца, бруснице, љоскавца, дрена, дивље тикве, бљушта, парадајза и другог дивљег и питомог воћа, плодова, потиче од каротена и њима сличних супстанција званих каротеноида.

Највише витамина А има у намирницама животињског порекла. На прво место долази уље од неких морских риба. Рибље уље пију деца, слаби и болесни. То је данас најбољи резервоар витамина А и Д. Зато се рибље уље све више троши у свим просвећеним земљама. Рибље уље се добија из јетри морских риба, разних гадуса. Те су рибе велике око 1 метар у дужину и тешке преко 20 килограма. За време зиме од јануара до априла мноштво гадуса, читава јата плове према Лофотским острвима и северним обалама Норвешке, пратећи друге, ситније рибе, које им служе за храну. Ти ситнији становници мора хране се разним мрким у црвеним алгама, морским биљкама које живе на морској површини и које носе морске струје или пливају близу обала. Те алге су изложене утицају сунчевих зракова и салрже много каротена и других сличних жутих и црвених биљних боја, које се сложеним биохемијским реакцијама у јетри морских риба претварају у витамин А, а вероватно и у витамин Д и Е.

Дуго се мислило да је рибље уље лековито због јода и брома, затим због арсена и фосфора. Тек открићем витамина А и витамина Д у том уљу објашњена је његова лековитост. Због велике количине витамина Д рибље уље се данас сматра за најбоље средство против рахитиса (енглеске болести), како за лечење тако и за спречавање ове тешке и доста честе дечје болести. Рибље уље је боље од синтетских, вештачких препарата, јер не може изазвати хипервитаминозу Д, пошто садржи и витамин А.

Под утицајем ултра-виолетних зракова сунца, у морским алгама створени су провитамини и витамини, који се затим нагомилавају у масном ткиву јетре разних риба које се хране тим алгама. У току тражења синтезе антирахитичног витамина Д (зрачени ергостерол) откривена је важна чињеница да се овај витамин може створити и у нашем организму под дејством ултравиолетних зракова, што значи под утицајем сунчане светлости. Тако се успоставила спона која везује два начина успешног лечења рахитиса: рибље уље и ултра-виолетни зраци. Наша кожа пропушта ултравиолетне зраке до дужине 9.000 Ангстрема, при чему фотохемијско дејство на стероле у нашим црвеним крвним зрнцима изазива стварање витамина Д.

Рибље уље се даје и за растење (витамин А), за развијање и јачање костију, за правилнији промет калцијума, а и против извесних врста туберкулозе и уопште као једно од најбољих природних нешкодљивих средстава за јачање и нарочито као предохрана против разних болести које се јављају највише међу децом и омладином крајем зиме и почетком пролећа.

Не само рибе него и све наше домаће и друге животиње и човек снабдевају се провитамином А једући биљну храну. Витамин А је нађен у крви и млеку сисара. Али су ипак најбољи румени плодови и зелено биље. Ту пре свега треба споменути спанаћ, детелину (луцерку), салате, мркву, купус, борове иглице, першун, маслачак, црвену паприку, шипак, глогиње, дрењине, брескве, кајсије, шљиве и друго воће и поврће. Млеко и маслац добијеи од крава које су биле на паши има више витамина А и Д од млека добијеног од крава храњених сувим сеном. Ако се краве хране зеленом детелином (луцерком), њихово млеко има највише витамина, јер детелина има врло много каротена који се у јетри и крви претвара у витамин А. До авитаминозе А не може доћи међу особама које се хране свакодневно зеленом, свежом биљном храном, троше свеже млеко (не конзервисано), маслац и скоруп. Дроб свих домаћих животиња има много витамина А, а највише јетра. У Јапану су од вајкада сувоћу коже, опадање косе, нагло слабљење деце и обољење очију лечили дајући болесницима, нарочито деци, пилећу џигерицу. Свеже месо од здравих и дебелих животиња има више ових витамина него конзервисано или ако потиче од мршаве или болесне стоке.

Уопште, од квалитета биљне хране којима се хране домаће животиње умногоме зависи количина ових витамина у млеку и месу. Исто то важи и за човека. На тај начин се може објаснити зашто је летње млеко боље, јаче и лековитије од зимског, и зашто се могло подићи узорно сточарство у свету тек откако су људи схватили важност детелине и почели је гајити навелико.

Витамин А је отпоран на повишену температуру, али је врло осетљив на оксидациона средства и према светлости. Због тога је веома важно употребљавати само потпуно свеже поврће и воће, јер је врло тешко спречити разорно дејство светлости и кисеоника из ваздуха. Хлађење намирница и држање на леду је врло добро, јер ниска температура не разара овај витамин. Кувањем мрква изгуби око 35% витамина А. Овај витамин се доста добро одржи приликом конзервисања јер је термостабилан. Витамин Д (калциферол)

Витамин Д се назива још и антирахитични витамин, јер се његов недостатак у храни показује међу децом у облику тзв. енглеске болести или рахитиса, а код одраслих у форми остеомалације (омекшавања костију). Још половином XVII века један енглески лекар тачно је описао рахитис, али је требало да прође скоро два и по века па да се сазна да је узрок те болести недостатак витамина Д. Како се испоставило да је рибље уље одличан лек против рахитиса, витамин Д дуго је сматран за витамин А. Тек између 19201923. године утврђено је да рибље уље има поред витамина А и витамин Д, који је отпоран према кисеонику из ваздуха и оксидацији. Данас се већ зна да има више врста витамина Д. И овај витамин се налази највише у јетри морских, а мање у јетри слатководних риба. Мање га има у месу домаћих и дивљих животиња. Од биљних намирница највише га има у љускама од какаоа. Количина овог витамина у биљним и животињским органима зависи од количине стерола, који се зрачењем могу превести у витамин Д. Ми се сунчамо да би у нашој крви повећали количину овог витамина. Пре сунчања се мажемо разним уљима да не дође до упале коже, да пре поцрнимо и да се у нашем телу створи што више витамина Д. У нашој земљи има неколико лечилишта за оне који болују од туберкулозе костију. Она се налазе или на морској обали или негде у брдима и планинама, далеко од градова и прашине, дима и магле, где сунчеви зраци несметано допиру до земљине површине и делују као лек.

У тврдој раженој главици, паразиту наших жита, налази се један стерол (супстанције сличне мастима) звани ергостерол. Кад се он под извесним околностима зрачи ултравиолетним зрацима, добија антирахитичне особине као витамин Д. Према томе ергостерол би био провитамин Д.

И овај витамин је у директној вези са хлорофилом, са зеленим биљем, јер и њега имају више оне животиње које се хране вечито зеленом травом као што су морске алге. Летње млеко има много више витамина Д од зимског или у млеку крава храњених сувом храном. То је од огромног значаја за исхрану мале деце, поготово дојенчади чије мајке немају млека, па се морају прехрањивати крављим млеком.
Жива биљка је посредник између животиња и човека с једне стране и стена, минерала, мртве природе с друге стране. Помоћу сунчеве енергије и хлорофила, она у живој биљној ћелији синтетизује велик број најразноврснијих супстанција, међу којима има хранљивих, лековитих, отровних, мирисних, опорих, горких, љутих и других једињења.

Токоферол или витамин Е (антистерилитетни)

Витамин Е је откривен тек 1922. године. Утврђено је да је за нормалан ток трудноће и за постигнуће здравог нараштаја, способног за живот и даљи нормалан развој и расплод, потребна једна супстанција која се налази у уљу неког семења (неосапунљиви део масти и уља). Овај витамин је потребан за развој сексуалних ћелија. Биљке су главни резервоари овог важног витамина, у првом реду клице пшенице и других наших жита. Има га и у ораху, соји, кикирикију и другим семенкама, у младом зеленом лишћу, а нарочито се много нагомила у женском организму. Мисли се да су животиње неспособне да синтетизују овај витамин. Зато су потпуно упућене на биље. Нагомилава се у мишићима и поткожној масти. У безбојним мастима га нема. Највише га има у мастима жуто обојеним, што се доводи у везу са каротеноидима, дакле као и витамин А и Д. Много га има нарочито у салати, детелини (свежој и сувој), младом грашку и памучном семену. У неосапунљивом делу пшеничног уља из клице има око 1300 мг, а у уљу од кукурузних клица око 1000 мг у 100 грама уља. Од свих липосолубилних витамина, у мастима растворљивим, овај је најотпорнији према топлоти, кисеонику, оксидацији и ултравиолетним зрацима.
Пшеничне, кукурузне и клице осталих наших жита се пре млевења ваде и у облику гриза дају деци и болесницима као јевтина, лако сварљива и добра храна и лек. И овде треба споменуги детелину као врло важну сточну храну с великом количином витамна Е. Ово утолико пре што се већи део овог витамина очува и у сувој детелини, а то је од огромног значаја за исхрану стоке преко зиме. За краве музаре та исхрана је од особитог значаја, јер витамин Е прелази у млеко, па је много пријатније узимати тај витамин у млеку, него у облику ин‌јекција.
Витамин К (антихеморагични)
Витамин К је антихеморагични витамин. Биље је извор овог витамина. Налази се највише у зеленом лишћу, дакле директно је везан за зелену боју биља, за хлорофил. У подземним органима има га много мање него у зеленим надземним. У плодовима га има мање него у лишћу. Највшне га има у индијској луцерки (алфафа), листу питомог и дивљег кестена, у спанаћу, коприви, купусу, карфиолу, јеловим иглицама, алгама, парадајзу, грашку, житима, соји и неком другом уљевном семењу, мркви, кромпиру. Од животињских намирница највише га има у брашну од риба које су почеле трулити, у масти добијеној из свињске јетре и у дробу других домаћих животиња. У женином млеку има га више него у крављем. У недостатку овог витамина у храни јавлају се изливи крви, малокрвност и друге болести.

О белом и црном хлебу
Витаминизација белог брашна и белог хлеба

Вековима се расправља у свету тема о употреби белог или црног хлеба. Једни су за бели, а други за црни xleb. Кад се има у виду да је хлеб главна и основна наша храна, онда се још јасније може схватити значај тих проучавања разних научних институција широм целог света. Последњих година модерна наука о исхрани показала је на очигледан начин да бело брашно, бели хлеб и остале главније свакидашње намирнице, као што су шећер и ољуштен пиринач, не предстаљају пуну храну. У њима нешто недостаје. Од белог брашна се, истина, лакше прави хлеб, хлеб је укуснији. Због тога се још увек свуда у свету тежи међу широким потрошачким слојевима за искључивом употребом белог хлеба. Тим проблемом се данас бави и хигијенска секција Уједињених нација. Многе државе су вршиле испитивања у погледу хранљиве у биолошке вредности белог и црног xleba, јер је утврђено да здравствено стање становништва, а пре свега војника, зависи умногом од начина исхране.

Академије наука у друге научне установе разних држава годинама већају и контролишу све досадашње проналаске из области исхране становништва не би ли сазнали да ли је садашњи начин исхране правилан, да ли одговара открићима модерне науке о исхрани или не. На здравље, издржљивост, снагу, нервну конституцију и интелектуални рад могу да утичу веома много начин исхране и врсте хране. У многим земљама примећено је приликом регрутације војника да је непотпуна и недовољно мудра исхрана чест узрок великом проценту неспособних младића. Цео проблем проучавања исхране поставља се све више на научне основе, јер је примећено да је једини прави пут научноистраживачки рад и на овом тако важном пољу. У ту сврху ангажовани су најбољи стручњаци света. Испитивања се врше у болницама, институтима и лабораторијама, на људима и животињама. Испитују се количине и врсте хранљивих материја, елемената потребних свакој јединки за нормалан живот и рад. На основу извештаја добијених из разних земаља утврдило се да је у веома ретким случајевима исхрана правилна или довољна.

Приликом израде белог брашна од пшеничног зрна одстрањују се клица и мекиње, тако да се брашно добија само од средине зрна где има највише скроба. Напротив, кад се производи црно брашно, у брашну се налазе и клице и мекиње. Производња белог брашна у Европи узела је већег маха тек после француске револуције под утицајем француског војног апотекара Пармантјеа (Парментиер, 1737. до 1813), у то време најчувенијег познаваоца намирница у свету. До 1796. године француска војска је јела црни хлеб, а од те године војнички хлеб је прављен од брашна из кога је одстрањено 15% мекиња. Теза Пармантјеа, према којој је бели хлеб бољи од црног, пропагирана је и током XIX века и у другим земљама у које су продрле идеје француске револуције. Тако крајем прошлог и у овом веку бели хлеб постепено потискује црни у целој Европи.

Иако су широке потрошачке масе тражиле бели хлеб, ипак није сав научни свет у потпуности примио Пармантјеову тезу да је бели хлеб бољи од црног. У току последњих сто и педесет година често је веома снажно нападана његова теза. До првог таквог напада дошло је 1826. године. Француски физиолог Франсоа Мажанди (Франçоис Магендие, 17831855) огледом је доказао да пас храњен белим хлебом и водом пропада и угине у току од педесет дана; напротив, храњен црним хлебом и водом, остаје здрав. Иако је резултат огледа био тако јасан и очигледан, ипак се употреба белог хлеба све брже ширила не само у француској него и изван њених граница.

Други један напад, који је отпочео око 1846, године и који је трајао око педесет година, вођен је у вези с малим садржајем минералних соли у белом брашну. Нарочито је количина калцијума мала. Ова расправа завршена је тек 1903. године налазом да бело брашно има много мање минералних састојака, да оставља много мање пепела од црног брашна: црно шпенично брашно оставља 1,8% пепела, а бело пшенично брашно само 0,52% пепела.

Имајући у виду огромну важност извесних минералних састојака намирница за нормалан развој човека, овај очигледан хемијски налаз утицао је у извесној мери на научни свет у погледу враћања на црни хлеб, али су широки потрошачки слојеви још увек тражили само бели хлеб.

Трећи снажан напад је дошао с открићем витамина у зрну пшенице, пиринча и других жита. 1913. године професор Шифнер (Schüffner), из Амстердама, први је подвукао чињеницу да бели хлеб очигледно мора имати мање витамина против обољења бери-бери него црни. Овај напад послужио је као повод за детаљну анализу црног и белог брашна у погледу садржаја витамина. Огледима је доказано да бело браишо има за 75% мање витамина В1, В2 и никотинске киселине него црно брашно (брашно с мекињама). Даљим испитивањима је утврђено да ових важних витамина има утолико мање, уколико је брашно беље. Доказано је да у мекињама има много ових у води растворљивих витамина, а у клици да има много уља с великим процентом провитамина и витамина у мастима растворљивих, нарочито витамина Е који се даје против неуро-мускуларних поремећаја. Сем тога, у мекињама има лепка, који је веома богат биљним беланчевинама важним за нашу исхрану. Од ових мекиња се израђује изврстан хлеб за дијабетичаре, за оне који имају шећерну болест. Количина лепка у брашну је од огромног значаја. Тако је доказано лековито дејство црног пшеничног брашна, пшеничних мекиња и клица. На тим истраживањима највише је учињено између два светска рата.

Доказавши непобитним чињеницама да је хлеб од потпуног, црног пшеничног брашна бољи, хранљивији и здравији од белог, многе владе почеле су форсирати употребу црног xveba, али без великог, често без икаквог успеха.

Да би колико-толико надокнадиле изгубљене витамине у белом хлебу, неке државе су за време ИИ светског рата почеле у војнички, а местимично и у грађански хлеб додавати оне витамине који се налазе у црном пшеничном брашну. Тако су се у свету појавили витамизирано брашно, витаминизиран хтеб и витаминизирани колачи. У изгледу су и витаминизиран пиринач, шећер, маргарин, кукуруз, теста и остале намирнице, које су услед фабричког прерађивања, а нарочито услед финог и дуготрајног пречишћавања изгубиле витамине, минералне и органоминералне супстанције, тако важне и неопходне за нормалан развој нашег организма.

Траже се рецепти за најбољу исхрану просечног грађанина, радног човека. Из природних хранљивих сировина једни произвођачи одстрањују, бацају или при раду уништавају важне биохемијске факторе, свесно или несвесно, а други опет тим на око веома лепим и укусним намирницама додају вештачке, синтетичке витамине и разне соли. Обичан човек се мора питати: да ли ће се то стање моћи одржати? И да ли је све то потребно и корисно? Зашто трошити толико времена и труда око уништавања природних једињења приликом мељаве, сејања, пречишћавања, бељења и других манипулација, а после тога додавати те исте супстанције вештачким путем? То је једно. А друго питање је ово: да ли су витамини, минералне соли и ретки елементи једини састојци које треба таквим »пребелим« намирницама додавати? И да ли та вештачка једињења својим хемијским саставом и међусобним односима одговарају у потпуности природним молекуларним комплексима и распореду у нашим намирницама? Није ли много једноставније цео тај проблем упростити – вратити се природи употребом намирница у оном облику како их је она дала, примењујући разне модерне агротехничке и агробиолошке мере за повећавање глутена у пшеници, витамина у зеленом поврћу?

Нема сумње да ће разне фабрике витамина у свету свим својим моћним рекламним апаратом утицати на све могуће начине на многе владе да што пре приступе производњи витаминизираних намирница. Време ће показати да ли је све то било исправно. Не заборавимо да су те индустрије преко своје моћне стручне штампе за последњих неколико година пред рат хтеле сасвим потиснути употребу рибљег уља и других витаминских сировина препоручујући као једино исправну употребу чистих витамина. Тек је последњих година успела права наука да докаже да је, на пример, рибље уље боље од чистог витамина Д и А, јер не може изазвати хипервитаминозу Д. Трновити су путеви који воде истини.

Зато својим читаоцима препоручујемо црни хлеб и што више природне хране богате витаминима и другим корисним састојцима.

Добро сортирани повртњаци и воћњаци, шуме и поља с разноврсним биљем и дивљим воћем непресушни су извори за одржавање нашег здравља и сузбијање болести.

Антибактеријски састојци вишег биља
Антибиотици у вишем биљу (фитонциди)
Антибиотици су лековите хемијске супстанције. Добијају се из разних живих, пре свега нижих организама као што су извесне гљивице, актиномицете и бактерије, ређе лишаји, алге и више биље. То су једињења која су способна да униште или спрече развој извесних врста микроорганизама без штете по човечји организам.
Жива бића су способна да стварају хемијске састојке који могу да спречавају размножавање шкодљивих и нешкодљивих микроба. Животиње стварају у својој крви, жлездама и другим органима разне заштитне супстанције (лизозим, пропердин, еритрин) које утичу на микробе. Антибиотици су хемотерапијски активне супстанције које настају као производи метаболизма живих организама. Поједине животињске ћелије имају способност да уништавају микроорганизме.
Човек је на основу вековног искуства употребљавао биљне сокове, кашице и екстракте за лечење разних болести, не знајући за хемијски састав тих природних лекова. Ми се и данас успешно користимо извесним природним лековима не познавајући њихов хемизам.
Од открића морфина, почетком XIX века, до данас учињен је на пољу биохемије биља велик напредак. Откриће антибиотика у гљивицама и микробима унело је још више светлости. Велики и брзи успеси антибиотика у терапији привремено су запоставили проучавање антибактеријских својстава вишег биља и уопште биља са хлорофилом. Нарочито у другој половини XX века и на ово поље хемије и фармакодинамије биља обраћа се све већа пажња. Лабораторијски је проучено неколико хиљада врста вишег биља и доказано да је мали број анализираних биљака које не би имале бар извесне минималне антибиотичне особине. Доказано је да антибактеријска својства имају не само испарљиве (на пример етарска мирисна уља), него и многе неиспарљиве материје, особито танини и друга полифенолска једињења. Утврђено је да се ти састојци налазе у разним деловима биљке и да антибактеријска својства биљака зависе од многих спољних и унутрашњих чинилаца, као што су наследне особине, клима, место, инсолација, температура, подлога и др.

Проучавано је деловање антибактеријских састојака из вишег биља на микроорганизме, на вирусе, бактериофаге, на ниже и више биље, на домаће и лабораторијске животиње и на човеку. Ти огледи у хуманој, ветеринској и биљној медицини дали су извесне позитивне резултате који су охрабрили пионире ових истраживачких радова да наставе и продуже започете огледе. Тако су антибактеријски састојци вишег биља испитивани и у пољопривреди и сточарству.

Иако се о фитонцидима (Б. П. Токин Је 1928, године дао назив фитонциди антимикробним материјама вишег биља) још мало зна, а поготово о њиховом хемијском саставу, ипак се већ до сада могло утврдити да између класичних антибиотика и фитонцида нема велике разлике. Тако, поред осталог, пастоји сличност хемијске грађе извесних антибиотика изолованих из вишег биља и класичних антибиотика. Сем тога, и механизам биолошке активности је веома сродан.

Познат је захтев да лек не буде отрован за човека, а за лек који се даје у облику ин‌јекције (дакле и антибиотици) да ин-виво сачува (терапијске) особине које је показивао ин-витро. Одмах треба признати, да најактивнији антибактеријски састојци добијени из вишег биља или губе антибиотична својства кад у крви дођу у додир са ензимима или неким другим антагонистима или су тако отровни, да су сви покушаји да се уведу у терапију засад пропали. Кад се има у виду да је у почетку и са класичним антибиотицима такође било много муке, онда нам то улива наде да ће се у медицинској пракси појавити и фитонцидни препарати.

Испарљиви и неиспарљиви фитонциди

Иако све већи број научних радника на Западу прихвата назив фитонциди који је дао Токин, ипак, ни на Западу, а у новије време чак ни у СССР-у није јасно искристалисана дефиниција антибактеријских материја вишег биља. И сам Токин, радећи у почетку с белим луком, бором и другим биљним материјалом који има етарског уља или може хидролизом помоћу ензима дати извесне испарљиве материје које прелазе са воденом паром или ветре на обичној температури, сматрао је да су фитонциди испарљиве супстанције. Тек касније, и Токин и многи други истраживачи приметише да неке биљке имају антибиотична својства иако у њима нема етарских уља или других испарљивих материја. Такви су на пример смрвљен свеж лист храста, брезе, божура, тополе, црне рибизле итд. Ако се ситно исецка и згњечи лист брезе (Бетула) и кад се тој кашици приближи на 2 до 3 mm (милиметра) кап воде која виси на стакленом прутићу и у којој се налазе посејане протозое, оне бивају убијене већ после 20 до 25 минута. Или овај други пример; кад се начини чај од исецканог свежег корена лубеничарке (Сангуисорба officinalis Л., биљка коју наши планинци употребљавају против уједа змије), извађеног у јесен, овај чај (инфуз) има бактериоцидна својства према Salmonella paratyphi А и Б, Еберт-овом бацилу дизентерије, и то у току од свега неколико минута ово дејство је потпуно.
Неке мирисне биљке које имају фитонцидна својства не губе своју активност ако им се одстрани етарско уље. Тако на пример, кад се начини кашица од свеже рутвице (Рута гравеоленс Л.) и постепено одстрањује уље дестилацијом с воденом паром, примећује се да фитонцидна моћ нимало не опада, што значи да поред испарљивих у тој биљци има и неиспарљивих антибактеријских састојака. – Такви и слични примери се у новије време све више наводе.
Испарљиви фитонциди
Мирисио биље је одувек привлачило пажњу човека. Несумњиво је да пријатан мирис шареног цвећа има увек сугестивни и психотерапијски ефект и да сваки лекар мора с тим рачунати. Међутим, у новије време, од открића антибиотика, обраћа се све већа пажња на проучавање хемијског састава разних мирисних биљака, особито њихових етарских уља. Ароматерапија у западној Европи и Северној Америци узима све већег маха и све се више базира на експерименталним испитивањима.
Први писани споменици о леку и лечењу указују да је човек одувек сматрао да извесно ароматично (мирисно) биље има »заштитну«, профилактичну моћ, особито против заразних болести, за време великих епидемија куге, колере, тифуса и других. То се види и из чињенице што је човек то мирисно лековито биље почео гајити. Оснивачи многих религија (вера) користили су антисептичну моћ мирисног биља (босиљак око Медитерана, каранфилић и санталово дрво у Азији…), етарских уља (Арапи, а затим други народи), разних ароматичних (мирисних) смола (тамјан, измирна…) и балсама. Античко конзервисање намирница и балсамовање мртваца оснива се на антисептичној моћи разних мирисних састојака биљака. До епохалних открића Пастера о стерилности у стерилизацији намирница, човек се борио с великим тешкоћама да конзервише, сачува намирнице, особито месо. До Пастера човек је солио, димио у облагао месо разним зачинима који својим мирисом, дакле етарским уљем треба пре свега да одстране разне инсекте који преносе заразу (инсекти-фугно дејство) и да својим антисептичним својствима спрече кварење намирница које настаје под утицајем разних фермената.
У другој половини века експериментално је доказано бактериостатично и бактерицидно дејство многих мирисних биљака, дакле њихових испарљивих састојака. На тај начин је и научним методима доказана оправданост вековне употребе извесног мирисног биља у заштитне (профилактичне) и куративне сврхе. Уосталом, наука о фитонцидима је и почела (око 1928. године) проучавањем антибиотичне моћи испарљивих састојака биља, пре свега етарских уља борова и другог црногоричног дрвећа, а затим белог, црног и неких других врста лука који хидролизом дају испарљиве антибактеријске састојке. Тек последњих година се обраћа већа пажња и на проучавање антибиотичних материја које не ветре.
Биљке са сумпорним једињењима, тзв. сеневолима.
Љутина и лековитост беле и црне слачице потичу од сеневола. Сви сеневоли, испарљиви и неиспарљиви, служе одавно као антисептици и конзерванси. Рен је лек због истог састојка, алилизотиоцијанида, који се налази у црној слачици, горушици, роткви, ротквици и многом другом биљу које нам служи као храна или зачин и у чију заштитну моћ скоро сви народи имају тако велико поверење. Проучавајући упоредну етномедицину разних народа, епоха и континената долази се до занимљивог закључка да су исто као и данас ми, некад Римљани, Грци, Кинези и други народи много ценили као »здраву храну« пресно биље љутог укуса сматрајући то као најбољу предохрану и у нормалним приликама, а поготово у временима великих епидемија.
Сви сеневоли имају јаче или слабије антибиотичне особине.
Из листа драгољуба добијено је сумпорно етарско уље. Индустрија га је назвала тромалит. Има велику бактериостатичну моћ на грам-негативне и бактерицидну моћ на грам-позитивне бактерије, чак и у разблажењу 1:1,000.000. Тромалит се употребљава за лечење органа за дисање и мокрење, а драгољуб у исте сврхе у виду салате од свежег лишћа као дијетална храна. Сем драгољуба, у Немачкој се почињу употребљавати у облику салате и друге биљке из исте породице, јер и оне имају заштитну моћ.
Неоспорно је да су највише и најпотпуније проучаване антибактеријске материје и особине белог лука (Allium сативум Л.) Из њега је досад изоловано неколико испарљивих фитонцида, међу којима највећу антибиотичну моћ има алицин.
Антибактеријска моћ алицина иде од разблажења 1: 85.000 до 1:125.000 према грампозитивним и грам-негативним бактеријама.
1 милиграм (мг) алицина одговара око 15 и. ј, пеницилина.
Сем алицина употребљавају се и неки други препарати добијени из белог лука као што су ализатин, гарлицин, сативин и други, али је њихова антибиотична моћ знатно слабија.
Премда је последњих година много рађено на проучавању хемијског састава разних врста лука, ипак се још не познају сви састојци ни белог лука.
Потребно је нагласити да је другачије дејство алицина, а другачије самлевеног лука, његовог етарског уља и разних производа добијених ензиматском хидролизом, а затим осушеног лука у праху итд. Иако алицин има тако широк спектар антибактеријског и фунгицидног дејства, он није могао добити неку ширу примену у терапији, јер је отрован, поготово ако се да у облику ин‌јекције. То исто важи и за све остале препарате белог и других врста лука. Остаје, дакле, да се реши крупно фармацеутско питање израде препарата који би сачувао што потпуније и што дуже своја првобитна антибиотична и фунгицидна својства, а изгубио отровност.
Етарска уља.
Многобројни лабораторијски радови последњих година указују да неколико стотина врста проучених етарских уља поседују јаче или слабије антимикробне особине, али да ни две врсте уља немају исти спектар и исту антимикробну моћ. И не само то. Примећено је да етарско уље од исте биљне врсте нема исту антибактеријску моћ и да то зависи од многих чинилаца, као што су хемијске или физиолошке расе или варијетети биљака (на пример наша мајкина душица, враниловка, босиљак…), клима, надморска висина, тло, време бербе и начин дестилације итд. Сем тога, не треба заборавити да су етарска уља врло сложене смеше алифатских, ароматских и хидроароматских једињења и да се састоје од разних угљоводоника, алкохола, алдехида, кетона, естара, фенола, киселина и других супстанција. Као и у случају других фитонцида и у случају мирисних биљака треба нагласити да је озлеђена жива биљка најактивнија и да сушењем и старењем антибиотичност опада, да се активност мења у току вегетације итд. Проблем мирисног биља и етарских уља је веома сложен због великог броја састојака, њихове шароликости и непостојаности. Сем целих и самлевених, живих и осушених мирисних биљака, вршена су упоредна проучавања антибактеријске моћи етарских уља и појединих њихових састојака. Засад изгледа да феноли, а затим алдехиди, кетони и естри имају најизразитија антимикробна својства.
У нашој народној медицини се и данас као и пре много векова има велико поверење у заштитну и лековиту моћ мајкине душице, враниловке, босиљка, чубра и неких других биљака које имају тимола или карвакрола, два фенола за које се одавно зна да су моћна антисептична средства.
И други феноли у етарским уљима, као што су еугенол из етарског уља од каранфилића, анетол из морача и аниса објашњавају вековну непрекидну употребу ових дрога у народној и школској медицини, превентиви и дијететици.
Неиспарљиви фитонциди
Из смиља је добијен смоласт мирисан екстракт тзв. аренарин, који има особину да зауставља развој многих микроорганизама, подстиче ницање парадајза и штити биљке од напада бактериоза. Због тога се аренарин тражи у пољопривреди у цвећарству (хортикултури).
Одавно је позната антибактеријска моћ штавских, опорих материја храста, цера, јове, срчењака, траве од срдобоље и многох других биљака. Танини и сродна полифенолска једињења су носиоци те антибактеријске моћи.
Југлон из листа и љуске ораха и његови метилирани деривати такође имају антимикробну моћ.
Најзад не би требало заборавити ни антибиотичну моћ апоморфина, колхицина, берберина, хинина, еметина, цефарантина и неких других алкалоида који имају велик медицински значај.
Степханиа cepharantha постала је од‌једном веома тражена биљка за екстракцију цефарантина, алкалоида који се последњих 15 година тако много употребљава на Далеком истоку против губе и туберкулозе.
Умбелиферон из лишајивице употребљава се од пре неколико година у Француској као лек против бруцелозе. Антибруцелозно дејство имају особито неки катехински танини, а још изразитије умбелиферон издвојен из многих биљака. Међутим, и овде, као и у већини случајева, треба нагласити да је дејство биљке зависно и од начина припреме лека; у целој, неозлеђеној биљци умбелиферон је већим делом у облику хетерозида, због чега је деловање биљке утолико јаче уколико је биљни орган ситније самлевен, дакле уколико је више умбелиферона хидролизом ослобођено.
Проучава се могућност гајења биљака богатих фитонцидима на јавним местима, по парковима, концертним и другим великим дворанама, радионицама, становима и на свим другим местима где се човек задржава, јер се жели овим биљем постићи пречишћавање загађеног ваздуха.
Ради се и на примени фитонцида у пољопривреди. Сем поменутог аренарина начињени су и други препарати.
Разни аутори из разних земаља, примењујући разне методе рада и испитујући разно биље добили су различите резултате, због чега се понекад јављају веома контрадикторни резултати. Нису ретки случајеви неопрезности од инфекције материјала, разне методе брања, третирања и др. Тако је, поред осталог, доказано да већина биљака има највише антибактеријских састојака у доба цветања, дакле у времену најбурнијег развоја.
Морска флора је слабо проучена, а живот је потекао из мора. Доказано је да је халофитско биље са степа у Европи активније од оног са незаслањеног земљишта. Ни биље из тропских и суптропских крајева није проучено, а то је такође велик недостатак, јер у топлим деловима Земљине кугле биље даје и више и разноврснијих материја него у умереном и хладном климату.
На крају треба нагласити чињеницу да више биље има извесна антибиотична својства и да се она испољавају у средини где те биљке живе. Многи фитонциди су изоловани, описане су им физичке и хемијске особине. Међутим, много је теже и сложеније проучавање еволуције биосинтезе антибиотика у току геолошких епоха, од почетка живота на Земљи до појаве морске флоре.
Домаћи народни чајеви
Замена за кинески чај
Употреба кинеског чаја (Thea chinensis) из године у годину расте. Стотине милиона људи широм света пију чај као пријатан напитак, лек и средство за освежавање. Чај је несумњиво веома пријатан, али је скуп. Сем тога, у првом и другом светском рату чаја је постепено нестајало на светском тржишту и већ од половине рата то је била реткост врло скупо плаћана. И у мирно време чај је врло скуп, а у рату још скупљи, због чега је неприступачан широким народним слојевима.
Место чаја могу се употребити домаће сировине: шипак, лист купине, шумске јагоде, рибизле, малине, огрозда, липов цвет и др. Све те биљке расту у изобиљу, сваком су приступачне и увек се могу користити јер расту најчешће као презрен коров на »ничијој земљи«.
Чај од шипака је несумњиво најпријатнији, најздравији и најлековитији. Због тога ниједна кућа не треба да буде без набраног шипка. Чај од шипака се може припремити на неколико начина, већ према томе шта се жели добити. Пре свега врло је важно напоменути да шипак треба чувати цео и тек пре употребе здробити. У целом, неозлеђеном шипку много се боље и дуже сачувају витамини и провитамини, главни лековити састојци шипка.
У хитним случајевима и кад се жели само пријатан натгтак, кашика шипка прелије се са 2 до 3 децилитра кључале воде, поклопи и држи украј штедњака 15 до 20 минута, процеди, ослади и пије. – Напротив, ако се жели да у чају буде што више витамина, провитамина, киселина, танина и других корисних састојака шипка, онда се остави 1 до 2 сата, па тек онда процеди.
Најбољи стручњаци раде овако: у чајник (посуда са поклопцем која служи само за кување чаја) стави се 2 до 3 пуне кашике здробљеног шипка и прелије са пола литра хладне воде, поклопи и остави преко ноћи да се кисели. Боља је мека него тврда, кречна и гвожђевита вода. Сутрадан се пусти да прокључа свега 2 до 3 минута, разуме се, у поклопљеном суду, Може се пити топао, млак и хладан чај. Чају од шипака не треба додавати лимунове или јабучне киселине, или лимуновог сока, јер сам шипак има довољну количину лимунове и јабучне киселине. Чај има врло лепу боју и пријатан мирис и укус. Овако начињен, чај од шипака је не само пријатан напитак који освежава него је и лековит, јер садржи витамина, танина и других корисних састојака.
У неким нашим крајевима владају лети несносне жеге, а у многим пределима је лоша вода. Благ чај од шипака у тим приликама може бити од велике користи.
Још лепшу боју (као старо злато) и пријатнију арому има чај од шипака који се мало испржи: осушен шипак се држи у пећи после печења хлеба док не добије светлу смеђемрку боју. Чим се извади, још док је млак, саспе се у млаке тегле или боце, добро запуши и чува до употребе. Пржењем шипак изгуби један део витамина, али добије пријатнији мирис.
Може се употребљавати и шипак без оних чекињавих семенки (то су заправо плодови, али се погрешно називају семенке): чим се убере, оштрим ножем или нарочитим машинама шипак се уздуж распори, избаце чекињава зрна и »полутке« осуше.
У многим земљама шипак је постао народни чај. Највише чаја од шипака потроше опоравилишта, болнице, дечји домови, интернати за школску децу и војска. Шведска и Америка су главни увозници и потрошачи шипка на свету.
Пекмез од шипака се справља на разне начине. У сваком случају не треба га дуго кувати, јер уколико се дуже кува, утолико више витамина изгуби. Добро скуван пекмез од шипака је најздравија храна и најпријатнија посластица. Многе земље купују стотине вагона шипака за производњу тзв. витаминских концентрата, тј. на посебан начин справљеног пекмеза од шипака. Овај пекмез се као лек врло пријатног укуса, даје деци, болесницима, трудницама, дојиљама и свим слабуњавим особама. Много је корисније и пријатније сваки дан појести на парчету хлеба мало масла (бутера) са неколико кашика пекмеза од шипака, него гутати скупе таблете витамина С.
Шумско или дивље воће.
За израду витаминских концентрата у многим просвећеним земљама последњих двадесетак година све се више тражи и све скупље плаћа разно дивље или шумско воће, разуме се само оно које није отровно. Највише се цени румено, црвено, наранџасто и жуто воће, јер оно има много витамина и провитамина (бета-каротина). Исто тако се цени опоро и кисело воће, и оно се због тога додаје за поправљање квалитета пекмеза од питомог воћа. Сваки овакав коицентрат (пекмез), без обзира да ли је скуван од шипака, дивљих крушака, шумских јагода, малина, боровница, дивљих јабука, глогиња, дрењина, трњина, брекиња, оскоруша, мушмула или неких других плодова, сваки за себе или у смеши, представља читав један арсенал, право богатство разних витамина, провитамина, штавских и других опорих материја (танина), биљних киселииа, разних корисних соли и многих других лековитих састојака. Ти пекмези су заправо савремени природни мултивитамини.
Воћни чајеви.
Од пре 10-20 година ови чајеви су у све већој употреби. Зову их и витаминским чајевима, јер се израђују од витаминског биља и због тога садрже доста витамина. Најчешће се праве од разног дивљег воћа. Дивље јабуке, крушке, оскоруше, мушмуле, дуње и друго воће се иструже на треници, исцеди, па у танком слоју суши неколико дана на сунцу, а затим досуши у пећи или штедњаку пазећи притом да не прегори, У већим предузећима овај рад је механизован, а сушење се обавља у термичким сушарама на сталној температури. Исцеђени сок је воћно вино кад преври. Или још боље је овај сок сачувати да не преври: прокува се да кључа 5 до 10 минута или му се дода 1 грам натријум бензоата на литар слатког воћног сока и разлије у чисте боце. Ови сокови су данас у великој употреби у свим просвећеним земљама и служе као једно од најбољих средстава у борби против алкохолизма, пијанства. Називају их разним именима, а најчешће витамински воћни сокови или течно воће. Они се точе у свим јавним локалима. Њима се лече многе болести.
Осушени воћни чај се мора херметички запаковати, јер привлачи влагу и услед тога брзо поплесниви и поквари се.
Наши брђани и планинци, особито у шумовитим и сиромашним крајевима, имали би више користи од ових чајева и воћних сокова него од ракије што је пеку од свег воћа. А ракија је наше народно зло и несрећа. Милиони килограма најплеменитијег воћа сваке године се код нас претворе у ракију. Исто тако огромне количине иструле или их поједе стока.
Израда замене за кинески чај.
У последња два светска рата у Европи су израђиване разне замене за кинески чај. Најчешће су употребљаване смеше у којима је увек било купиновог листа. У другом светском рату редовно је додаван и шипак. Ради пријатнијег укуса препоручујемо додавање осушених шумских јагода и пропржених шипака смеши преврелог лишћа од купине, малине, рибизле, шумске јагоде и огрозда. Препоручујемо овај испробани рецепт:
листа од рибизле
200 г
листа од купине
100 г
листа од малине
100 г
листа од шумске јагоде
10 г
листа од огрозда
10 г
Беру се потпуно млади, маљави листови са врхова гранчица са што мање држака. Држе се 1 до 2 дана на гомилицама да свену и зато време се чешће преврћу да се не би угрејали, »упалили«. Тиме постижемо да врење не буде сувише бурно, него тихо и постепено. Затим се листићи на столу руком уврћу. Увијени листићи се вежу у велике мараме и то се обеси изнад лонаца из којих излази водена пара; држи се око пола сата.

Потом се мараме с лишћем притисну између две даске и оставе преконоћ у топлој одаји да лишће преври. Увијање, парење и врење понови се још два пута, све у циљу да се добије пријатан мирис сличан кинеском чају. На крају се листићи поново уврну као црни кинески чај и брзо осуше на сунцу или на јакој промаји. Још млак чај се запакује у херметички затворене судове (тегле, металне судове) да не би изгубио пријатан мирис и привукао влагу и стран мирис.
Липов цвет је најчешћи народни чај. Исто тако се пије и нана, враниловка, шарпланински чај, зова, камилица и чај од другог биља.

Које се болести могу излечити или ублажити медицинским биљем

Погрешно је схватање да се биљем могу лечити све болести. Далеко од тога. Често се чује да »не постоји болест – него болесник«. За сваког болесника лекар мора да тражи и нађе најбољи лек. Лековито биље се употребљава не само у научној него и у народној медицини.

Овим написом не желимо да ширимо назовилекарство. То никако. Али ипак признајемо да је у извесним случајевима тешко поставити оштру границу између научне и ненаучне медицине. Многе врсте лековитог биља које се употребљавају у народној, а неке чак и у научној медицини, нису довољно проучене. Не познаје се тачан хемијски састав, неких врста биља, тј. лековити састојци нису досад издвојени из биљке. У случају заразних и других тешких болести слепо поверење и искључива употреба лековитог биља може бити веома опасна, јер се због тога најчешће закасни, и лекар у том случају не може успешно да утиче на излечење. Значи: олако верујући да је лек у одређеној биљци, касно се тражи помоћ од правог стручњака!

Због тога ће овде бити наведене само оне биљке које су лекари клиничари деценијама или вековима са успехом употребљавали у лечењу болесника. Уосталом, не треба прећутати да је употреба лековитог биља у домаћинству далеко већа и разноврснија у индустријским земљама западне Европе и Северне Америке него у нас. Тамо ће назеблом путнику зимских дана у возу, авнону, на броду или станици понудити чај од липе и зове; човеку са поквареним стомаком чај од камилице и нане; узбуђеној путници слабих живаца понудиће лек од нане и матичњака и томе слично. Занимљиво је утврдити да уколико је један човек цивилизованији, утолико чешће употребљава ова углавном превентивиа блага средства по оном нашем народном: »боље је зло спречити него лечити«.

Подела биља по његовој лековитости (терапијска подела) није лака ни једноставна, јер су биљке сложеног састава, тако да је редак случај да у њој делује само једна хемијска материја, него обично њих повише. Ипак једна од тих материја је претежна и главна и о томе се мора водити рачуна. Исто тако не треба изгубити из вида да неко лековито биље има одређено дејство на човечији организам, а да неко друго лековито биље има сасвим супротно дејство оном првом, што је од великог значаја кад се састављају чајеви. Тако на пример, липов и зовин цвет изазивају јако знојење, а жалфија делује потпуно супротно, она »суши«; кора крушине отвара, а храстова кора затвара, делује заустављајући пролив; рен и слачица изазивају осећај топлине, а затим црвенило и пликове на кожи (ако се не пази), док камилица делује потпуно супротно стишавајући и ублажавајући сваку упалу коже и слузокоже слично као бели слез, салеп, ланено семе, дуњино семе и друге слузне (муцилагинозне) биљке. Корен љубичице изазива гађење у повраћање, а матичњак, нана и лимун делују против повраћања, што је за многе особе врло важно, поготово за неке труднице.

Биље које се овде наводи нема јако физиолошко деловање и због тога оно не делује брзо као што је то, напротив, случај с велебиљем, татулом, буником, буном, опијумом, једићем у другим биљем јаког дејства, где се знаци јављају већ после неколико минута или најдаље после четврт или пола сата. Ово благо биље делује спорије, али дуготрајније и зато се и знаци побољшања болести јављају касније. Због тога се, особито хроничним болесницима, препоручује да буду истрајни и стрпљиви приликом употребе ових лекова.

Болести органа за варење

За испирање уста, гргљање и против промуклости добре су углавном биљке које имају слузи, пре свега бели слез; он се може жвакати или се држи два до три сата у хладној води па се њоме испирају уста, гргља и најзад се вода попије. – Добар је и овај чај, поготово при упали усне шупљине: по једну кашику титрице, жалфије и листа од црног слеза попарити са пола литра воде, оставити један сат у поклопљеном чистом суду, процедити и тиме испирати уста и гргљати. – У исту сврху се могу употребити слузне биљке на начин како је речено за корен белог слеза: ланено семе, дуњино семе, корен црног гавеза, салеп и друго, а пиринач и зобна каша се могу прокувати. – Слично делују и опоре биљке, тј. оне које садрже штавске или танинске материје: стежа, срчењак, трава од срдобоље, коприва, подубица, храстова кора и шишарке, бедринац и др. – Често се успешно употребљава овај чај: по две кашике титрице, жалфије, листа од купине и корена траве од срдобоље попари се кључалом водом (пола литра), остави два сата, одлије и тиме испирају уста. – Или се узме по две кашике камилице (титрице), жалфије и дуњиног семена, прелије са четврт литра кључале воде и настави као што је речено напред. – У већини случајева је довољан јак чај од титрице са доста лимуновог сока или се после титрице једе настругана јабука, најбоље само опора и кисела (зуквара). Место јабуке може се употребити дуња.

Копитњак изазива повраћање: 5 грама корена прелије се са два децилитра (200 грама, шоља за белу кафу) кључале воде, остави два сата, процеди и од‌једном попије. У неким случајевима потребно је да болесник избаци покварену храну или отров, па се дају средства за повраћање.
Против гађења и повраћања најчешће се даје чај од матичњака: пуна кашика лишћа од матичњака прелије се децилитром кључале воде, сместа поклопи и после пола сата процеди, расхлади (или не) и пије по једна кашика. Ако гађење и повраћање не престану, начини се још једна или више оваквих шоља чаја или се начини чај од смеше у којој има две кашике матичњака, једна кашика питоме нане и једна кашика титрице; то се прелије са пола литра кључале воде, поклопи и поступи као напред.
Горка средства за јачање желуца
Горка средства за јачање желуца и уопште за јачање и враћање изгубљеног апетита. То је многобројно наше горко биље, међу којима има и таквог које је не само горко него је и мирисно, опоро или слузаво. Несумњиво да је једно од најбољих средстава наша линцура, која се цени свуда у свету као најбоља. Има више начина израде лекова од линцуре, а најбољи су горко вино и горка ракија: 200 грама линцуре исецка се и здроби у груб прах крупноће житног зрна, стави у суд и прелије до грлића најбољом комовом ракијом или најбољим старим црним вином, запуши и држи десетак дана у соби и зато време по неколико пута дневно промућка. После тога се одлије и тискањем исцеди. Пије се три пута на дан иа пола сата пре јела по једна ракијска или мала винска чаша. – На исти начин се може начинити горковача од кичице, хајдучице, горке детелине, коре од горке поморанџе, хмеља (шишарице), пелена, подубице, траве-иве, иђирота и многих других горких биљака. Извесним особама помаже чај справљен од ове смеше: по пола кафене кашике линцуре, кичице, иђирота и горке коре поморанџе прелије се са два децилитра кључале воде, поклопи, остави два сата, процеди и пије три пута на дан пре јела по једна кашика.
Горки лекови за апетит се не смеју сладиги и пију се само пре јела.

Против надимања, гасова, сметњи у цревима

Против надимања, гасова, сметњи у цревима и уопште болова у трбуху има знатан број мирисних (ароматичних) биљака међу којима прво место заузима наша титрица. У Лондону, Паризу и другим великим медицинским центрима лекари и апотекари кажу: »Ваша камилица је заиста изврсна, али, на жалост, никад је немамо довољно«. А две професорке Универзитета са Филипина рекоше 1954. године: »Ми смо на Конгрес у Париз дошле авионом; путовале смо два дана и две ноћи и нисмо имале никакве сметње у органима за варење, нисмо ником досађивале, јер смо целим путем место воде пиле јак чај од камилице«. Дечје клинике и породилишта у Западној Европи све више употребљавају камилицу.
Наш народ још увек једе као главну храну пасуљ. То је храна која се веома тешко вари и изазива надимања услед развијања гасова непријатног мириса. Чај од камилице и питоме нане је једно од најбољих средстава да се то смањи у ублажи. – Особе које пате од хроничних поремећаја органа за варење такође се хвале да им камилица највише помаже. Бебе које често имају грчеве и болове у трбуху смире се и заспу већ после неколико кашичица »камил-теја«. У борби против мрака и незнања, против опасне употребе макових чаура у неким нашим крајевима, најбољи начин је дати свакој мајци камилице у показати јој како да справи чај својој беби. Никад није довољно једно те исто говорити: макове чауре су опасне и могу изазивати смрт детета. Потребно је мајкама дати замену за макове чауре, нешто што је боље од њих. Камилица је та наша спасоносна биљка, која може потпуно заменити макове чауре, а није отровна.

Пуна кашика титрице стави се у чист суд и прелије са два децилитра кључале воде, поклопи и остави око један сат, а некад и до два и више сати ако се жели што јачи, лековитији чај. Неслађен чај пије се пре јела, а слађен после оброка. Деци се ставља мање титрице, према узрасту. И овде, као и у другим случајевима, боље је заслађивати чај медом него шећером, јер је у мед лековит.

Ко не може да поднесе мирис титрице, може пити чај од ове смеше: помешају се једнаки делови титрице, питоме нане и матичњака, па се од те смеше узме једна кашика на два децилитра кључале воде. – Другима помаже ова смеша: једнаки делови камилице, питоме нане, матичњака, очајнице у мајкине душице.
Ким је опште познато средство против надимања, гасова. Даје се сам или у смеши са исто тако добрим лековима као што су морач и анис; понекад се тој смеши дода и коријандар. Пошто ови плодови имају лековите састојке чврсто затворене у унутрашњости тврдих плодова, потребно је да се пре употребе здробе у авану. Кад се прелију кључалом водом, треба их оставити 2 до 3 сата у поклопљеном суду.
Пре јела се пије чај од ове смеше: једнаки делови кичице, очајнице, матичњака, нане и шишарица хмеља.
Некима помаже ова смеша: анис, мајкина душица, раставић и пелен; чај се пије пре јела. – Ови горки чајеви не само да смањују гасове, него истовремено враћају апетит и делују као лекови за јачање.

Хроничан катар лечи

Хроничан катар органа за варење многи су излечили хајдучицом, травом-ивом, од верема-травом, дебелом коком, петровцем, камилицом, наном, ораховим листом, мајкином душицом и неким другим горким, опорим и мирисним травама. Највише се употребљава млад свеж лист хајдучице: листови се између прстију згужвају у лоптице и то гута по неколико пута дневно. Зими се кува чај од осушених листова хајдучице. Добар је и њен цвет, али је најбољи лист. Многима су помогле ове смеше: једнаки делови хајдучке траве, водопије, ораховог листа и мајкине душице. – Или ова друга: једнаки делови хајдучице, камилице, петровца и кима.

Неки су се излечили свакодневном употребом (место воде) врло јаког чаја од камилице и хајдучице: 4 кашике камилице и 4 кашике листа од хајдучице прелије се литром и по кључале воде, добро поклопи и држи украј штедњака да буде топло, али да не ври, два до три сата, па се то пије по цео дан кад се ожедни. Некима је помогло већ после десетак дана, а неки су морали продужити по месец-два дана, То су понављали ако им се болест поврати. Ко не подноси горко, може чај осладити медом. Против пролива
Против пролива (diarrhea) помажу биљке које имају штавских (опорих, танинских), слузавих и пектинских материја: опоро дивље и питомо воће, трава од срдобоље, стежа, срчењак, храстова кора, жир и шишарке, нана, матичњак, камилица; лист од купине, малине, рибизле, шумске јагоде, огрозда, руже, жалфије, храста, цера, дуње, јабуке итд.

Успешно делује кантарион, лист и корен од коприве, лист и плод боровнице, лист медвеђег грожђа, љуска са плода нара (шипка), враниловка, разне врсте штавоља, петровац, трава-ива, бели лук, здравац, жива трава, плод жешљике и кантариона, лист црног слеза, стуцано дуњино семе и др. – Дојенчади и деци уопште препоручује се ова смеша која даје врло пријатан и добар чај: по две кашике матичњака и питоме нане и 3 кашике титрице. – Ако то не би помогло, тој смеши се дода једна кашика прженог и самлевеног храстовог жира, листа или плода боровнице или храстове коре. – Самлевене храстове шишарке, корен срчењака, траве од срдобоље и здравца врло брзо заустављају и јачи пролив. – Трава од срдобоље и стежа могу отклонити у многим случајевима чак и крв у столици. Али треба се обавезно јавити лекару за преглед – да се утврди узрок појави крви.

Благо слузаво средство био би чај од ове смеше: једнаки делови здробљеног дуњиног семена, цвета од црног и белог слеза и листа подбела; томе се обично дода мање или више титрице. Чубар, сам или заједно са наном, матичњаком и титрицом даје веома добру и успешну смешу. – Енергично средство је чај од смеше која има 1 кашичицу здробљеног корена траве од срдобоље и 2 кашичице коре од храста. – Стругане јабуке (нарочито опоре и киселе) су изврстан лек против пролива, особито дечјих.

Против затвора

Против затвора, за уређивање столице, има велик број биљних лекова. Неки делују врло нагло, поуздано, али изазивају грчеве и болове. Њих нећемо спомињати. То су тзв. драстични лекови које је напустила савремена научна медицина.
Дојенчади и малој деци помаже чај од титрице, са додатком или без додатка кима, морача или аниса. Несумњиво најуспешније средство је рицинусово уље. Међутим, не треба се преварити па јести или гутати рицинусове семенке, јер су оне веома отровне и нису ретки смртни случајеви. – Куване суве шљиве, наше народно воће, спадају у групу најблажих и најпријатнијих средстава за уређивање столице, поготово ако је затвор постао хроничан (сталан). – И куване смокве су пријатан лек. – У приморју се даје пекмез од тамаринда. – Чај од коре крушине или жестике даје добре резултате, али кора мора да је одлежала бар годину дана или мора бити грејана 1 до 2 сата на 110°Ц. Око 20 грама (једна пуна кашика) здробљене коре кува се у поклопљеном суду око 1 сат у 2 децилитра воде, допуни испарена вода, оцеди, ослади и све попије у року од 2 сата, узимајући по једну кашику. Често се овој кори додаје још и кима, аниса, камилице или морача да би се добио блажи у пријатнији лек. – Некима помаже чај од трновог цвета. Против цревних паразита
Против цревних паразита (пантљичаре и других) има неколико лекова, али њих треба употребљавати само под контролом лекара, јер су сви мање-више непоуздани, а сем тога могу шкодити човековом здрављу. Тако, на пример, ризом (подземно стабло) папрати навале наше је најбоље средство против пантљичаре. Али нестручном употребом човек може од ње пролазно или стално да ослепи, па чак у да умре. Зато приликом употребе лекова против цревних паразита мора се бити веома опрезан.
Мање успешан лек је бундевино семе, али је оно безопасно и може се употребљавати у већим количинама без бојазни од тровања. Ољушти се један тањир сирових семенки тако да се добије 60 до 100 грама (једна прегршт) ољуштеног семена и то се од‌једном поједе као оброк, обично помешано са пекмезом од шљива. После 2 сата узети горку со на чишћење. То се понови још двапут у размаку од 3 дана док год се глава пантљичаре не избаци. Може се узети и рицинусово уље за чишћење.

Против дечјих глиста (црва) употребљава се сем бундевиних семенки још и бели лук, његов сок, сируп или таблете које се праве у фабрикама лекова. Обари се једна главица белог лука (prethodno се очисти и исецка) у децилитру воде или у млеку и то употреби за једну клизму (клистир) против округлих дечјих глиста. – Употребљава се и овај чај: узети цвета од бухача и титрице, семена од бундеве и плода од пасдрена по 5 грама (1 кашика од сваког), једну кашику цвета од вратича и по две кашике пелена и мајкине душице па све то помешати. Од те смеше узети две кашике, скувати у четврт литра воде и попити у року од једног сата; после два сата узети кашику горке соли на чишћење. Ово се понавља неколико пута у размаку од три дана између сваког узимања.
Килограм мркве (шаргарепе) се опере, оструже и на ренде наструже па се под притиском исцеди сок и од‌једном попије. После 1 до 2 сата узме се једна или две кашике рицинусовог уља на чишћење. Истовремено се спреми вода за клистирање: 100 грама белог лука се скува у 1 литру воде и кад се смлачи на човечју температуру, даје се као клизма.

Чај од чубра, враниловке, тимијана, босиљка и мајкине душице такође доста често даје добре резултате.
Кад год се узима неки лек против цревних паразита, добро је јести што више белог лука и мркве. – Наш нар (шипак, моргањ – Пуница гранатум), кога има много на нашем јужном приморју, изврстан је лек против извесних цревних паразита, али се његова кора може справљати само у апотеци и давати под контролом лекара. За лечење јетре и жучних путева

За лечење јетре и жучних путева има неколико биљних лекова који се употребљавају са мање или више успеха. Изгледа нам засад да је од домаћег лековитог биља најбоље резултате дала питома нана. Због тога се она јавља скоро у свим познатим или патентираним домаћим и иностраним фабричким лековима. Лечење траје дуже времена, често по неколико месеци. Често се мора месец-два сваки дан пити јак чај од нане: 200 грама листа од питоме црне нане »Мичам« стави се у чист суд, попари литром и по кључале воде, одмах добро поклопи и остави око два до три сата да би лист пустио што више лековитих састојака. Може се пити заслађен и неслађен чај по цео дан. Изгледа нам да све друго наше лековито биље које ћемо овде споменути не може се мерити с питомом наном. – Израђују се чајеви од ових смеша: једнаки делови нане, матичњака, траве-иве, подубице, титрице и хајдучице, или се, још боље, узме нане колико ових свих других заједно. Или се нани примеша пелена, петровца, траве-иве, подубице, крушине, русе, маслачка, смиља, морача и женетрге, па се од те смеше кува чај. Ови чајеви су горки и непријатни, али се морају пити неслађени пре јела. – Да наведемо још неколико смеша које се употребљавају у научној медицини: нане, матичњака, русе и крушине – једнаки делови. Или ова смеша: нане 4 дела, а по један део пелена, смиља, хајдучице, морача и крушине. – Ми смо с овом смешом имали прилично успеха: питоме нане, очајнице и траве-иве – узму се једнаки делови. Лек је веома горак, а треба га пити без шеђера, због чега га многи нерадо узимају. Опоро и горко биље за јачање
Опоро и горко биље за јачање: лист и корен коприве, плод боровнице, петровац, хајдучица, трава-ива, подубица, храстова кора, жир и шишарка, орахова љуска и лист, цвет, лист и плод разних врста ружа, лист и плод купине, малине, рибизле, огрозда, дуње, јабуке, мушмуле, кора дивљег кестена, троскот, суручица, очајница, дрен, дрењине, трњине и друго опоро воће и биље. Оно се справља на разне начине, а најбоље га је киселити десетак дана у старом црном вину. Пије се трипут дневно по jedda чашица на пола сата пре јела.

Горко и мирисно биље за јачање

Горко и мирисно биље за јачање: кичица, линцура, горка детелина, трава-ива, подубица, хајдучица, пелен, цвет од сунцокрета, кора од горке поморанџе, иђирот, очајница, одољен, маслачак, хмељ и др.
Болести органа за дисање
За лакше искашљавање употребљава се ово биље: бели и црни слез, подбел, слатки корен, иђирот, оман, јагорчевина, сапуњача, турчинак, пупољци од јаблана, тополе и бора, слатка папрат, анис, морач, дуњино семе, багремов и липов цвет, љубичица, дан и ноћ, бршљан, козлац, клекиње, зова, мајоран, бели лук, исландски лишај, плућњак, боквица, милодух, нана, дивизма и др.

Корен белог слеза се употребљава сам, а његов лист и цвет најчешће у смеши са подбелом, боквицом, зовом и другим мирисним биљем. Има велик број најразноврснијих смеша. Тако, на пример, пријатан је чај од смеше једнаких делова: морача и аниса; или од цвета подбела, црног у белог слеза. Или смеша од једнаких делова морача, нане, пупољака бора у тополе и мајорана (или враниловке). Често се у апотекама налази ова смеша: морач, плућњак, боквица и подбел. – За избацивање густог шлајма (слузи) у промету је и овај чај; по две кашике аниса и јагорчевине, по једна и по кашика зове и подбела и једна кашика корена љубичице. – Средство за ублажавање кашља се састоји често од једнаких делова морача, исландског лишаја и белог слеза, са додатком или без додатка нешто мало титрице и нане.
У овој групи углавном преовлађују биљке које садрже мирисна (етарска) уља и сапонине (материје које пене као сапун).
Врло је пријатан цветни чај против кашља: помешају се једнаки делови цвета од белог и црног слеза, трандавиља, руже, јагорчевине и љубичице.
Сви ови чајеви који помажу искашљавање и стишавање кашља пију се ослађени, боље медом него шећером, а најбоље планинским медом из борових шума.

Против великог или магарећег кашља има неколико биљних лекова, који се употребљавају више за ублажавање и стишавање напада него за лечење и излечење. Фармацеутска индустрија прави разне сирупе (слатки лекови) углавном и најчешће од тимијана, ређе од мајкине душице, листа питомог кестена, росуље и неких других бубоједих биљака, листа дуголисте и широколисте боквице, зове и др. Ево неколико смеша; једнаки делови тимијана, мајкине душице, боквице и зове. Или: тимијан, боквица, зова и росуља са додатком или без додатка котрљана.

Нападе астме (загуши, заптивања) донекле се ублажују пушењем листа од татуле и бунике, али ту треба бити опрезан, јер су то врло отровне биљке. Некима помажу чајеви од ових ароматичних (мирисних) биљака: лавандуле, рузмарина, хајдучице, рутвице, титрице и других. У промету се налазе и ови чајеви: једнаки делови хајдучице, листа подбела, листа црног слеза и цвета лаванде; или: 2 дела рутвице и по 4 дела бедринца и стеже. Ређе се наилази на ову смешу: једнаки делови гороцвета и сасе, али се овај лек може дати само на рецепт, јер су обе биљке отровне. – Неки се каде листом омана, а другима помаже чај од омановог корена (ослобођено оманово етарско уље ублажава нападе астме).

За утишавање напада кашља од астме употребљава се чај од омана: једна кашика ситно исецканог корена попари се с 2 децилитра кључале воде, добро затвори да не ветри и пије на два сата по 1 кашика; слади се медом (најбоље багремовим).
За заустављање крволиптања из носа начини се овај чај: 2 кашике ситно исецкане коре са младог храста (глатка кора са летораста) и 4 кашике корена траве од срдобоље, кува се око 2 сата, охлади, процеди и у то се натопи чиста вата па ставља у нос.
Од назеба и упале плућа добро је облагати се свеже самлевеним слачичиним брашном, али чим болесник осети да га пече, облог одмах треба скинути и то место које је поцрвенело намазати уљем или машћу, да се не би јавили пликови или опекотине. Болести бубрега и мокраћних органа
За лечење оболелих бубрега са највише успеха се даје млад брезов лист у облику ситног прашка (3 до 4 пута дневно по 1 дечју кашику) или у облику чаја: пуна кашика иситњеног лишћа попари се са два децилитра кључале воде, дода на врх ножа соде бикарбоне и пије неколико пута дневно по једна кашика, – Лечење траје дуже, али ипак у многим случајевима помогне.
Даје се с успехом и друго биље, често смеше у којима је било поред брезе још и медвеђег грожђа, босиока, раставића, троскота и имеле, али је досад било највише успеха са чистим брезовим лишћем. У случају да болесник има и висок притисак, добро је да једе бели лук и с времена на време пије чај од имеле и рутвице.

За лечење упале мокраћних путева најчешће се употребљава чај од листа медвеђег грожђа и ситнице са додатком или без додатка брезовог лишћа. У промету се налазе ови чајеви: једнаки делови лишћа медвеђег грожђа, ситнице, цвета белог слеза и листа од жалфије; или: бреза, медвеђе грожђе, слатки корен и кукурузна свила. Понекад, у новије време, јавља се у овај чај: петељке од вишања, брезов лист и корен од селена.

У случају отежаног мокрења дају се чајеви који се састоје углавном од кукурузне свиле, маслачка, петељака од вишања, семена од лубенице, зечјег трна, аниса, першуна, клекиње, коре беле тополе, корена сите и одољена. У нас се у народу често употребљава вења или клекиње и пошто се не зна доза (количина), често се узме превише, због чега се болест погорша и болесник почне да мокри крв. Због тога при употреби ових лекова (особито вење) треба бити веома опрезан и увек се обратити лекару. За знојење
За знојење се употребљава повећа количина што топлијег чаја од цвета зове, липе и камилице, ређе од багрема и морача. Користе се дан и ноћ, помоћница, разводник, клека, димњача, добричица, враниловка, нана, репушина, сапуњача, шимшир, мајоран и др.
Против знојења се употребљава чај од жалфије: 2 кашике здробљеног листа на 2 децилитра кључале воде. Јаче и поузданије средство је велебиље, татула, буника и аришева туба, али су то биљке јаког дејства (отровне) и могу се добити једино од апотекара на рецепт лекара. – Са мање успеха се даје још и очајница, милодух, орахове љуске и бели лук.

Против шећерне болести употребљава се (особито се то чинило у ИИ светском рату) са мало успеха лист коприве и боровнице, махуне од пасуља, добричица, лист брезе, лист маслачка и неко друго биље.
Живчане болести

Као лекови за умиривање, против нервозе, неурастеније и хистерије даје се пре свега корен одољена. Око 200 грама сувог корења ситно се исецка, стави у теглу и прелије једним литром јаке комовице, остави десетак дана и по неколико пута дневно промеша; после тога се оцеди и пије кад затреба. Лек највише троше жене слабих живаца.

Слично дејство имају донекле и бели лук, нана, матичњак, мајкина душица и чубар, затим хмељ, враниловка, рузмарин, селен, рен, слачица, анис, морач, мирођија, першун, целер, босиљак, салата, камилица и др. У промету се често наилази на ове чајеве: 5 кашика нане, 2 кашике матичњака, 1 кашика одољена; или; једнаки делови одољена, хмељових шишарица, нане, матичњака и лавандуле. Било је успеха са овом смешом: 6 кашика матичњака, 4 кашике нане, 3 кашике титрице и по 1 кашика одољена и хмеља.

Против несанице најчешће се даје чај од хмеља: 2 кашике шишарица прелије се са два децилитра кључале воде, поклопи и после 1 сата оцеди, медом ослади и пије. Против несанице се препоручује ова вечера: парче хлеба премазано маслом (бутером) и пекмезом од шипака поједе се уз чај од шишарица хмеља, нане и матичњака, а после тога – непосредно пре спавања поједе се јабука.
За време последњег рата, у недостатку многих лекова, бабице, па и неки лекари, давали су против изостале менструације (месечног прања) камилицу, одољен, нану, матичњак, рутвицу, целер и першун.

Болести коже и слузокоже

Несносне екцеме народ лечи купањем у води у којој је по неколико сати кувана храстова или церова кора, лишће од жесљике, лист и љуске од ораха, хајдучица и друго опоро биље.
Против чирева (ницина) једе се квасац или се од квасца начини овај лек: 4 кашике кукурузног брашна, исто толико шећера и квасца размути се у литар воде, поклопи и држи преко ноћи у топлој соби да што пре превре. Сутрадан преврела течност се одлије и пије уместо воде, а на остатак у суду поново се дода исто толико квасца и шећера, па се кроз неколико сати поново пије и тако неколико дана док се чиреви не почну сушити. Ово је уствари лечење витамином В.

Познато је да је титрица једно од најбољих средстава против разних упала коже и слузокоже, па чак и за опекотине. Може се употребити јак чај или, још боље, уље, које се може на овај начин зготовити: 30 грама титрице стави се у чисту суву теглу, дода 300 грама фина и свежа уља (не сме бити старо ни ужегло), умота у чисте крпе и стави у лонац хладне воде, у који се метне сламе да би тегла право стајала. Тегла не сме да има сувише широк отвор, да би се могла добро и потпуно затворити. Греје се неколико сати, остави да се прохлади, оцеди, исцеди и чува у чистој боци. – На исти начин израђује се и уље од кантариона за лечење посекотина, рана и убоја; ово уље постане црвено. Болести срца и крвних судова
Скоро све биљке које се са много успеха употребљавају као лек за срце мање-више су отровне. Зато њих може издавати и за лек справљати једино апотекар на рецепт лекара.

То су разне врсте дигиталиса (напрстка), гороцвет, ђурђевак, лијандер, кукурек, приморски лук и друго биље јаког дејства.

Од мање активних и мање лековитих биљака даје се за олакшање чај од ове смеше: одољена, нане, кима и морача; или чај од одољена, матичњака, срдачца, лавандуле и морача. У извесним случајевима се са успехом употребљава чај од цвета или плода глога. Против скречавања крвних судова и високог притиска: помешају се глогов цвет, бели лук, раставић и имела; кашика ове смеше попари се са 2 децилитра воде и после 2 сата одлије и од‌једном попије. Пије се по 1 шоља изјутра у једна увече. – У исту сврху се препоручује бели лук, рутвица и увече росуља.

На крају треба нагласити да за употребу биља ради лечења треба питати лекаре и апотекаре.