Gajenje voća i vinograda

Voćarstvo

[Gde god nađeš zgodno mesto
tu drvo posadi,
a drvo je blagorodno, pa će da nagradi!]

(Zmaj Jovan Jovanović)

Dižite voće

Voće je bogatstvo. Voće osladi i razgali. Voće bolne leči, zato ga svaki voli.
Dižite voćke! Voćke zaklone kuću od sunca i žege, i zaklone od vetrova i od olujine. Voćke listom čiste vazduh i korenom čiste zemlju, te čine kuću za one, koji stanuju u njoj mnogo zdravijom. Tu su zdravija i deca i starci, i svi duže žive u toj kući, i manje se razboleva. A ko se razboli, lakše i pre preboli. I rednje manje na tu kuću nailaze, te i mnogo manje se mre u tim kućama, oko kojih je puno voćaka. Voćke ulepšavaju celu okolinu kuće i šire cvetom miris, a lepotom čisto zanesu svakoga. Voćke rađaju izvrstan rod, čistu hranu i lek. Svaka voćka blizu varoške pijace, lep je kapital koji sa malim ulogom raste, i bolje kamate nosi, nego ma koji drugi kapital. Voćke mnogo radovanja i zadovoljstva i ponosa daju onome ko ih digne. Dok god je živ, pa i po smrti ostane u voćki spomen lepši i dugotrajniji, nego mnogi nadgrobni kamen.

Zato se smatra dizanje voćaka za znak obrazovanosti i pameti u onih gazda čije su, i u učitelja i paroha i opštinskih starešina onih mesta gde su. A prazne i bez voćaka avlije, ulice i polja znak su neznalica.
Istina je, izvrsno voće teže je i dići i sačuvati što je dalje od stana, al oko stana, pred kućom i oko kuće vrlo je lako dići i sačuvati, a tu voćke i najbrže rastu i najbolje rađaju, jer je tu zemlja i snažnija, i đubrevitija i tu se najviše đubreta prosipa, a to sve voćki dobro dođe.

Šta je najvažnije znati i vršiti pri presađivanju voća i uopšte drveća, pa da se svaki presad omladi i primi

[U voćarsko-vinogradarskim rasadnicima, ili na pijacama u svakom našem selu, zapaženo je da naš narod najradije kupuje one sadnice koje su najstarije i najkrupnije. On se zanosi mišlju da će mu se one najlakše primiti prilikom presađivanja, a isto tako da će brzo i obilato roditi.

Tu želimo našem dobrom domaćinu da skrenemo pažnju. Kad ste već rešili da sadite voće, najbolje je da izaberete dobro razvijenu jednogodišnju sadnicu! Ona treba da ima dobro razvijen korenov sistem, da ima dosta krupnih i sitnih žila. Takva sadnica se najlakše primi, dobro napreduje i obilan rod obećava.

To će vam reći svaki agronom, ali nećete to čuti od onoga ko vam direktno prodaje loše sadnice, jer njegovo je da proda a vama kako bude. Dobro izabrane sadnice čim donesete kući odmah ih zakopajte u zemlju tako da tridesetak santimetara stabla i ceo koren budu u zemlji. Tu neka stoje sve dok ne počnete da ih sadite. Mi vam preporučujemo da sadite u jesen. Tada će posađena sadnica imati dosta vremena da se lepo ustali na svom stalnom mestu. Ukoliko pak iz raznoraznih razloga ne uspete blagovremeno u jesen da zasadite, možete, ako vam vremenske prilike dozvole i u toku zime ili što je moguće ranije u proleće. Dobro napupile sadnice u proleće ili čak delimično prolistale je zaista krajnje rizično presađivati.

Kako se kopaju jame za sađenje voćaka

Pre samog kopanja, obavezno je lepo isplanirati mesto za svaku sadnicu posebno. Ta mesta se obeleže nekim slabijim kočićima. Zatim se pristupa kopanju jama. Pogrešno je što stariji voćari upućuju one koji to žele biti, da pri sađenju iskopaju za voćku rupu veličine »ašov sa ašovom« a lozu da sade sadiljkom. Svakako da će vam ta preporuka biti lakša nego naša koju vam mi savetujemo. Ali mi vam dajemo garanciju da ćete duže vremena obilniji i dobar rod brati ako uradite ovako kako vam mi savetujemo. A evo vam naše preporuke koja je isto tako jednostavva samo što zahteva nešto više truda.
Od kočića prethodno zabodenog, unaokolo se obeleži krug koji od jednog do drugog kraja, idući sredinom, ima širinu otprilike dva srednja čovekova koraka, ili tačnije jedan i po metar, Kad je to obeleženo pristupa se samom kopanju. Za ovaj posao potreban je ašov i lopata.

Gornji sloj zemlje ili kako ga stručnjaci zovu prvi ašov, izbacuje se na jednu stranu. Lopatom se izbaci i onaj zaostatak prvog ašova. To je otprilike rupa dubine od oko trideset santimetara, što je nedovoljno za buduću sadnicu koja će tu živeti više decenija. Zato se kopa drugi ašov na isti način kao i prvi, s tom razlikom što se ova zemlja izbacuje na suprotnu stranu od gomilice prvog ašova.
Kad smo sve ovo završili, dobili smo jamu širine od jedan i po metar, a duboku od pedeset do sedamdeset santimetara.

Po mogućstvu se na dno jame baci oko dve vile stajnjaka. Sa ovim je završeno kopanje jama, koje naoko ne izgleda tako važno, a u stvari je i te kako važno.

Sađenje voćaka

Ne smemo dozvoliti da nam koren voćne sadnice bude duže vremena izložen vetru, a ne naročito direktnim sunčevim zracima.

Sadnicu vadimo iz našeg privremenog trapa i oštrim voćarsko-vinograradskim makazama vršimo njenu prvu rezidbu na ovaj način. Korenove žile prekraćujemo na dužinu petnaest do trideset santimetara. Ako ima i kraćih, nije opasno ali im obavezno moramo obnoviti rez. Ta rezidba korena ima višestruku korist, jer aktivira određene biljne hormone (fitohormon – biljni hormon) koji imaju zadatak da ubrzaju razvoj korenovog sistema.

Od načina uzgoja zavisi kako ćemo stablo orezati. Pogrešno se kod našeg naroda, naročito u Vojvodini i Slavoniji, odomaćuje saznanje da samo od sebe postoji voće sa visokim i niskim stablom, ili vernije preneto, visokostablašice i niskostablašice – zvano patuljasto voće. Svo bi voće bilo sa visokim stablom ukoliko se ne bi rezalo. A kad mi posađenu jednogodišnju sadnicu orežemo recimo na šezdeset santimetara od zemlje, ona će sa te visine početi i da se grana, pa smo na taj način dobili patuljastu voćku, za razliku od one kojoj ne prekraćujemo stablo a koja će ostati visokostablašica.
Kako se dalje u toku rodnosti voćke orezuju najbolje će te saznati ako na lice mesta dovedete agronoma ili drugo lice koje mora da ima položen kurs za rezidbu voća i vinove loze, koji će vam sve to konkretno pokazati i eventualno vas uputiti da pročitate odgovarajuću knjigu, Rezidba voća traži stručnjaka, a vi to možete lako postati ako češće konsultujete (pitate) agronoma koji će vam uvek rado pomoći, a da vam ni dinara naplatiti neće, što nije uvek slučaj sa drugim profesijama.
Za samo sađenje, nakon što se oreže koren, potrebna su dva radnika. Jedan pridržava sadnicu u vertikalnom-uspravnom položaju dok drugi nagrće zemlju uz povremeno nabijanje zemlje neposredno oko žila korena.

Pri samom sađenju želimo skrenuti pažnju na sledeće:
• da se strogo vodi računa da sadnica bude posađena na onu dubinu na kojoj je bila urasadniku, a to se obično da videti golim okom.
• da ispod i iznad korena dođe zemlja koja je pripadala prvom ašovu, jer se u njojnalazi lakopristupačna hrana za mladu voćku, dok se iznad i ispod ove zemlje stavlja stajnjak ili veštačko (mineralno) đubrivo. Izvađena zemlja drugog ašova se nasipa odozgo da se polako njeno bogatstvo u hranjivim materijama, pod dejstvom mnogih fizikohemiskih procesa, pretvara u plodno zemljište koje koristi voćka.
Važno je ovde zapaziti da ne sme ni stajnjak ni mineralno đubrivo da dođe u dodir sa korenom voćke jer će se odigrati hemiski procesi koji ne odgovaraju korenu i on se suši.
Bez korena biljka, u našem slučaju voćka, ne može ostati u životu. Pomoću onih najsitnijih korenovih žilica biljka uzima hranljive elemente (azot, fosfor, kalijum, kalcijum, gvožđe, ugljenik, kiseonik, vodonik, mikroelemente itd.) za svoju građuskelet. Putem lista biljka oplemenjuje, te nazovimo ih, sirovine u savršenstvo prirode, svima nama dobro poznate plodove.
• Nemojte gubiti vreme kupujući za sadnice-obične izdanke koje često srećemo napijacama širom zemlje. Isto tako vam skrećemo pažnju da ne kupujete sadnice ni u rasadniku koji vam ne izdaje za svaku sadnicu odgovarajuću deklaraciju, to jest da vam niko ne prodaje »mačku u džaku«.
Na isti način se sadi, ali samo po nuždi, i u proleće kada se oko svake sadnice pravi takozvana činija i redovno zaliva sve dok se golim okom ne uverimo da je dobro krenula.
Kalemi vinove loze se u našim krajevima dosta često mogu bez veće opasnosti saditi u proleće, u jamu iskopanu ašov sa ašovom, kako to naš narod obično kaže. Za onoga ko sadiljkom lozu sadi, susedi obično kažu da lako sadi a da će još lakše brati, jer će malen rod imati.]
Mladice voćke brzo dignuti
Mladice voćke posle sadnje brzo se dignu, kad se zadene grančica od plemenite voćke u poveći krompir, pa zatrpa u dobru zemlju da s dva prsta iz zemlje viri. Tako se najbrže u koren uhvati i lepo drvo bude.
Kalemljenje
To je izuzetno osetljiva operacija u kojoj treba da su između ostalog ispunjeni i ovi uslovi:
a) – da postoji ljubav kalemara prema kalemljenju
• da ga obavlja dobro uvežbano lice
• da se na vreme izvrši
• da pribor za kalemljenje bude čist i oštar
b) – da postoji biološka podudarnost (afinitet) između podloge i plemke-
pitomine. Sigurno već znate da se kajsija ne može primiti na jabuci. Naš narod obično kaže da se uspešno može kalemiti koštica na košticu, odnosno semenka na semenku, tu je on u pravu.
• da se ostvari prisan dodir kalem grančice sa podlogom. Samo botanički srodnebiljke se mogu uspešno kalemiti. Na primer breskva se uspešno može nakalemiti na badem, šljivu i kajsiju a kruška na dunju i mušmulu… i tako dalje za sve vrste voća se pouzdano danas zna na šta sve mogu da se nakaleme. Zapamtite i ovo da se svaka voćna vrsta može nakalemiti na svojim divljakama – samoniklom izdanku. Na primer šljiva pušta bezbroj dobro razvijenih izdanaka, odnosno divljačica na koje uspešno možemo nakalemiti i najelitnije sorte šljiva. O tome šta se podrazumeva pod pojmom vrsta i sorta voća biće reči u narednom izlaganju.
Pribor za kalemljenje
Da bi cela operacija kalemljenja išla kako treba neophodno je imati sledeći priručni materijal:
• voćarska testerica
• voćarske makazice a to su ujedno i vinogradarske
• nož zvani »kresač«
• kalemarski nož, po mogućstvu od boljeg materijala
• materijal za vezivanje kalema, a to je uglavnom rafija (lika) i gumice kupovneili isečene od unutrašnje gume na biciklu.
• kalemarski vosak da se njime rana premaže.
Kalemarski vosak
[Svakom dobrom voćaru neće biti naročito teško da sam za svoje potrebe napravi kalemarski vosak. Kalemarski vosak u prvom redu služi za premazivanje kalemova a zatim za premazivanje rana nastalih na raznorazne načine. Ozleđeno mesto se jednostavno premaže ovom voštanom smesom koja ima za cilj da zaštiti ranu od napada raznih štetnih gljivica, bakterija ili pak virusa. Za vaše potrebe napravite vrlo jednostavno dobar kalemarski vosak. Evo vam tog recepta:
Za spravljanje 1 hladnog kalemarskog voska treba:
• 730 g kalafonijuma, koji se u apoteci može nabaviti;
• 75 g pčelarskog voska, koga imaju pčelari, a i apoteka;- 75 g goveđeg loja, nabavite ga u mesnici-kasapnici; i – 120 g špiritusa koga ima svaka apoteka.
Kad je ovaj materijal pribavljen pristupa se samom spravljanju kal. voska. U veću šerpu se prvo stavlja kalafonijum, goveđi loj i pčelarski vosak. Ta smeša se na tihoj vatri, uz stalno mešanje da ne zagori, zagreva sve dotle dok ne postane kašasta masa. Nakon toga šerpu skidamo sa štednjaka, odnosno šporeta, da se ohladi pa se sipa pomalo špiritusa uz stalno mešanje. Ako se pri sipanju špiritusa čuje neko šuštanje to je znak da nam se smeša nije dovoljno ohladila, pa ćemo još malo pričekati da se ohladi i ponovo sipati špiritus uz obavezno mešanje nekim drvenim predmetom. Kad smo izručili sav špiritus, onda svu tu smešu, odnosno kalemarski vosak sipamo u pripremljenu koizervu ili neki drugi za to pogodan sud u kome će se čuvati sve do upotrebe.
Na ovakav način spremljen kalemarski vosak je za upotrebu najmanje 2 do 3 godine. Ako ga slučajno ne potrošimo blagovremeno on će da se stvrdne i nije za upotrebu u takvom stanju.
Zato se on ponovo stavlja na tihu vatru i zagreva uz dodavanje manje količine špiritusa dok se ne razmekša, a u tom stanju je i dalje upotrebljiv.
Kao što se vidi nije tako teško doći do kalemarskog voska koji uspešno zaceljuje svaku ranu na voćki. Kupovni kalemarski vosak je još bolji, ali znatno i skuplji.
Načini kalemljenja i tehnika
Istorija kalemljenja poznaje izuzetno dosta načina kalemljenja dok se mi želimo zadržati malo detaljnije samo na jednom za vašu upotrebu sasvim dovoljnom, a to je okuliranje ili kako ga neki zovu očenje, koje može biti u obliku slova T (najčešće primenjeno) zatim u obliku slova A i »na prozor«.
Mladi izdanci – mladice se mogu na ovaj način kalemiti u
• proleće neposredno pred kretanje vegetacije »rano okuliranje«
• mesecu maju i junu koje se zove »na budni pup«
• mesecu avgustu i septembru zovu ga »na spavajući pup«.

Za rano okuliranje kalem grančice se u toku zime pripreme i drže u trapu ili podrumu sve do momenta kalemljenja. Dok za kalemljenje na budni i spavajući pup se kalem grančica uzima neposredno pred kalemljenje.

Rano kalemljenje i kalemljenje u maju i junu će dati novoizbili mladar – mladicu u istoj godini, dok će kalemljenje u avgustu i septembru dati izdanak na proleće iduće godine, to jest oko pola godine nakon kalemljenja. Za koji od ovih načina da se odlučite zavisi od vas samih, a svaki vam garantuje približno isti uspeh.

Za uspešno okuliranje je potrebeco da se kora dobro odvaja od drveta. Da bi to odvajanje poboljšali 2 do 3 nedelje pre kalemljenja se priprema podloga na taj način što se u osnovi otseku sve bočne grane, a po potrebi se vrši češće zalivanje da biljka bude što sočnija. Najbolje je da podloga bude jedan do jedan i po santimetar debela.

Kalem grančica treba da je približco iste debljine kao i podloga. Sa nje ne treba uzimati ni donje ni gornje pupove već one srednje. Na ovo obratite pažnju. A kako se vadi taj pupoljak koji treba da nakalemimo? Kalem gracčica se okrene svojim vrhom ka kalemaru pa se oštrim nožem oko 2 santimetra ispod odabranog pupa zaseca kora i polako vuče nož ka sebi prolazeći ispod samog pupa dok ne stigne oko jedan santimetar iznad pupoljka. Tada se nož polako izvlači napolje otseče pod pravim uglom taj zasečeni deo. Tako izvađeni pup koji je sa donje strane zasečen a sa gornje otsečen ima dužinu oko tri santimetra.

Ako se naš pupoljak nalazi u pazuhu lisne drške, onda nije preporučljivo da odstranimo celu lisnu dršku već je prekratimo tako da uz pup ostaje oko jedan i po santimetar. Pored ostalog to će nam vrlo dobro poslužiti i za pridržavanje i umetanje samog pupoljka pod koru a da ga ne diramo našom rukom jer postoji mogućnost da ga uprljamo i da nam se zbog toga ne primi.

Postupak pri samom kalemljenju

Kad je sve prethodno dobro urađeno onda se na podlozi na oko desetak santimetara od površine zemljišta, ili desetak santimetara od osnove mladara na stablu, sa ravnije strane vodoravno zaseca oko jedan santimetar ali do samog drveta. Sa sredine ovog preseka se pravi uzdužan vertikalan rez dužine oko tri santimetra. Tako smo dobili rez u obliku velikog slova T. Zatim se drugom stranom kalemarskog noža pažljivo odvaja zasečena kora da možemo komotno smestiti na gore navedeni način pripremljen pupoljak. Kad smo ga lepo smestili moramo ga malo i pričvrstiti da se što je moguće bolje priljubi za drvo. Ovo postižemo vezivanjem gumicom ili rafijom.

I ovde želimo našem dobrom kalemaru i još boljem oplemenitelju prirode skrenuti pažnju da vezivanje počne na jedan i po santimetar iznad pupoljka i da ide polako na niže sve do tri santimetra ispod pupoljka, a namotaji rafije ili gumice da ne budu jedan uz drugi u razmaku otprilike za onoliko kolika je širina same rafije ili gumice. Ne sme se ni suviše stezati ni da bude labavo nego srednje jer to najbolje odgovara pupoljku. Kad je sve ovo gotovo onda se po mogućstvu spojne ivice premažu kalemarskim voskom, za čije spremanje smo vam u ovoj knjizi dali recept. Sa ovim bi se završilo kalemljenje i čekamo samo da vidimo da je pup počeo da kreće. Čim je on krenuo možemo komotno da odsečemo sve ono što se nalazi izdan njega tako da ostane samo nakalemljeni izdanak koji će još brže rasti ako ga zalivamo.

Da vam još napomenemo da je najbolje vreme u toku dana za kalemljenje do 10 časova pre podne i od 17 časova po podne a to je ono vreme kada nam suviše toplo vreme neće spaliti pupoljak. Otsecanje pupoljka za rano kalemljenje i kalemljenje na spavajući pupoljak treba da ima vrlo mali deo drveta ispod samog pupoljka, a kod kalemljenja u maju i junu može i bez tog malog tankog sloja drveta.
Na gore izneti način se danas najčešće kaleme breskve, jabuke i ruže u voćnjacima i vrtovima naših individualnih proizvođača. Ali i svako drugo drvo se na ovaj način vrlo uspešno kalemi. Ko želi da ovlada i drugim načinima kalemljenja, recimo vinogradari prostim i engleskim spajanjem, neka kupe bilo kakav priručnik za kalemljenje, novije ili starije izdanje to je svejedno.
Još i ovo na kraju da napomenemo da se dobar kalemar ne postaje preko noći, već za to treba biti strpljiv, uporan i redovno vežbati sve dok se potpuno ne ovlada tehnikom i tek tada kalemar može reći da je majstor svog zanata.

Iza ovog dela kalemljenja stavlja se i ovaj dopisani tekst.

Pomološka klasifikacija voćaka

Da bi naš vredni domaćin voćar imao malo širi pregled pred sobom iz oblasti voćarstva dajemo mu kratak pregled o kome on treba u svom slobodnom vremenu samo da razmišlja.

1. Jabučasto voćetu spadaju sledeće vrste: jabuka, kruška, dunja, oskoruša i mušmula.
2. Koštičavo voćetu su: šljiva, breskva, kajsija, trešnja, višnja i dren.
3. Jezgrovito voćetu su: orah, badem, lešnik (leska) i pitomi kesten.
4. Jagodasto voćetu su: jagoda, malina, ribizla, ogrozd, kupina i borovnica.
5. Suptropsko voćetu su: limun, narandža, mandarina, agrumi i smokva.

Sve ovo gore izneto predstavlja voćne vrste, počev od jabuke, kruške, dunje pa preko oraha, badema, lešnika do agruma i smokava. A unutar svake ove vrste postoje odgovarajuće sorte, kao na primer kod voćne vrste – jabuke postoji mnoštvo sorti. Navešćemo jedan manji deo koji vam istovremeno i preporučujemo da gajite. Navodimo ih po dobu zrenja počev od najranijih do najkasnijih. Sorte jabuka su: Beličnik, Džems

Gri, Jonatan, Zlatni Delišez itd.]

Šta treba raditi kad izmrznu voćke

Kad neka voćka izmrzne, što se poznaje po mrkoj i crnoj boji drveta i kori, to treba saseći suve kao i one grane, na kojima je drvo crnkasto, da mesto onde gde je odsečak proizveden, namazati. Ovako treba raditi i kad zečevi ili srne povrede koru. Ako je mlada voćka, pa je izmrzla i kora ispucala, to joj stablo treba preseći donde, dokle je izmrzlo i to pravo, ali tako, da mesto gde je odsečeno bude ravno, pa se zamaže sa kalemarskim voskom. Ako idućeg proleća potera voćka iz pitomog dela izdanka, to treba samo jedan najgornji ostaviti a one saseći. Ako je kalemljeni deo do same divljake ili podloge izmrzao, to ipak treba saseći donde stablo, dokle je god izmrzlo, pa idućeg proleća podlogu ili divljaku ponovo kalemiti.

Đubrenje voćaka zimi

U najviše slučajeva berba voća tada je najmanja, kad se oko njega ništa ne radi. Da
bi se voće nađubrilo, zemlja se mora, s jeseni ili početkom zime okopati oko njega, ali pritom paziti, da se žile ne povrede. Time će se postići to, da vazduh i vlaga lako prodiru u zemlju; mokraća razblažena u vodi da se posiplje oko voćke, ali ne baš oko samoga debla. Za vreme kretanja voćke, mora se isto tako voćka đubriti; i tada će plodovi biti znatno veći i ukusniji. Za đubrenje preporučuje se najbolje i najviše stajnjak, pepeo od drveta i veštačka (mineralna) đubriva.

Po opitima, koji su u Francuskoj preduzimani, zalivanje voćaka sa ceđom od pepela, naravno hladnim, pokazalo se po rezultatima kao izvanredno povoljno, jer se s jedne strane porast i razviće samog drveta ubrzao a s druge strane i plodnost uvećala. To nije nikakva novina; jer se od pamtiveka preporučivalo đubrenje voćaka sa pepelom od drveta, koji se podalje od debla razastre po zemlji. Kiša napravi ceđ od pepela i hranljivi sastojci silaze dole u zemlju ka žilama i žilicama. Naročito je od osobitog značaja ovo đubre za kruškova drveta.

Kad je velika suša za vreme leta savetuje se, da se otprilike na 60 santimetra daleko od stabla više rupa iskopaju koje bi bile duboke i široke 30 santimetra pa se u iste sipa razblažena mokraća. Voćka na taj način dobija više snage, plodovi se čvrsto drže i ne opadaju, i najzad veselo rastu.

Orah da bude rodniji

Često puta dešava se, da orah i ako veselo i bujno napreduje, ne pokazuje plodnost onakvu, kakvu bi trebalo da daje. Kako da se tome doskoči? S jeseni ili s proleća treba oko stabla iskopati nekoliko rupa udaljenu jednu od druge do jednog metra, a da budu duboke toliko, da se žile mogu videti, pa onda nasuti ugašenog pepela, u ove rupe, i posle povratiti onu zemlju koja je iskopana. Kad se ovako uradi, upravo nađubri orah, onda će orah biti plodniji a rod ukusniji.

Još jedan način da nerodno orahovo drvo rodi

Često se dešava, osobito po višim hladnijim mestima da orahova drveta dobro resaju a ne zameću plod. To dolazi otuda što često najpre resaju muške rese, pa ih većiia opadne pre nego što su se ženske rese razvile i postale oplodne, i tako omane rod, orasi ne rode. Da bi tu nezgodu otklonili, treba opale muške rese, dok se ženske još nisu potpuno razvile, sa zemlje pokupiti što više, prosušiti ih u hladovini na promajnom mestu i pričuvati dok se ženske rese razviju i postanu oplodne. Da li su ženske rese oplodne, poznaje se, ako se uzme malo muškog praška od prikupljenih resa i pospe po ženskoj resi na drvetu, pa ako se prašak zalepi i ostane na ženskoj resi, ona je sposobna za oplođenje. Sad se nakupljene muške rese strljaju u sitan prah, nekoliko ljudi uzmu podosta od toga praha, popnu se po lestvicama na orahovo drvo, naročito na onu stranu s koje vetar ćarlija, pa rukom razveju spremljen prah po orahovom drvegu. Ovo se može da uradi i sa zemlje ako drvo nije odveć visoko. Naravno da se ovo radi samo kad je toplo vreme, pa se ženske rese oplode i zametnu rod. Nešto utrošena radna snaga i trud se nagrađuje bogatim rodom.

Mesto kompleksne zaštite u voćarstvu

[Danas smo došli u takvu situaciju da sa jedne voćke želimo imati troduplo više roda nego pre 10 do 20 godina. A može li se to? Mi danas možemo tvrditi i svakome dokazati da može. Savremeno naučno saznanje iz oblasti poljoprivrede je dostiglo veoma visok stepen i uz tehnološki proces ono se približava jednom savršenstvu. Mi smo danas svedoci upravo fantastičnih rezultata u našoj poljoprivredi koji ne nalaze na žalost mnogo mesta u sredstvima informisanja. Te rezultate bi javno trebalo na svakom mestu isticati, jer oni vode narod u blagostanje. Nama se događa da na stranicama i naše ozbiljne štampe čitamo posve dugačke članke o nekom fudbaleru ili detalje iz avanture pojedinih filmskih zvezda, a vrlo malo recimo o tome šta svaki proizvođač treba da radi da bi usavršio proizvodnju i dao na tržište što više proizvoda dobrog kvaliteta. Od kvaliteta ishrane u mnogome zavisi zdravstveno stanje cele nacije.

U tom smislu se na društvenim gazdinstvima postiglo izuzetno mnogo, ali na individualnim posedima se često još uvek tapka u mestu. Mi to ne smemo dozvoliti i iz tog razloga što znamo da danas više od pola poljoprivrede pripada indivilualnim proizvođačima – seljacima. Naše društvo bi trebalo da skupi više snage da pomogne baš tom čoveku, a to može biti samo od obostrane koristi. Mi se ovoj pomoći delimično uključujemo puštanjem u prodaju jednog osavremenjenog Vasinog Narodnog učitelja, gde ćete uspeti naći dosta vrlo korisnih i praktičnih saveta.
Na sva rukovodeća mesta u poljoprivredi treba birati one ljude koji od srca vole polja. Nećemo se nikada složiti da nam rukovodstvo bude činovničko, nego ono koje će znati i da u blato zagazi i najbolja rešenja svakom preporuči.

Mi vas dragi proizvođači – ratari, stočari, voćari, vinogradari, povrtari i svi ostali upućujemo da za sve što vas iz vaše oblasti interesuje upitate agronoma, ili da preko zime organizujete više kurseva iz raznih oblasti, kako je to naročito lepo primećeno u Šumadiji, južnom Banatu, Hrvatskom Zagorju, a delimično i u Primorju.

Od vas danas tržište zahteva ne samo kvantitet (količinu) nego i određeni kvalitet. Ukus potrošača se izmenio u korist najlepšeg, a što je danas najlepše to već sutra nije i zato moramo, hteli mi to ili ne, uvek biti u toku i primenjivati onu agrotehniku koja garantuje sve najbolje. A najbolju robu će imati onaj ko sluša savete najbližih poljoprivrednih stanica, odnosno agronoma. Mi smatramo da vam danas najviše nedostaje znanja iz oblasti kompleksne zaštite biljaka. Ne možemo se pomiriti kad nam jedan voćar u okolini Smedereva hvalisavo govori kako je on prskao svoj vinograd sedam puta, iako mi pouzdano znamo da je te godine mogao uspešno zaštititi lozu i sa dva prskanja. Na to mu neko u današnje vreme mora skrenuti pažnju, jer on ne rasipa samo svoja sredstva. Zaštita biljaka, u sklopu ostalih agrotehničkih mera, svakako zauzima jedno od najvažnijih mera. Visoki prinosi su mogući ako biljku štitimo tokom cele vegetacije od njenih raznih prirodnih neprijatelja, kao što su u prvom redu biljne bolesti i štetni insekti (bube).

U prošlosti se nasumice lečila obolela biljka na primer posipanjem pepela po lišću, ili se sapunica običnom metlicom rasprskivala po biljci. Ovi, a i mnoštvo drugih načina, su tu i tamo pokazali neko poboljšanje, ali nikada nisu u potpunosti izlečili biljku.

U našem daljem izlaganju ćemo se potruditi da vam navedemo one bolesti i štetočine koje se najčešće javljaju, da vam kažemo kako se golim okom zapažaju, koji biljni deo najradije uništavaju i na kraju vam preporučiti za sada najbolji način suzbijanja.

Biljne bolesti u voćarstvu
Bolesti na jabuci (Malus Sylvestris)

Čađava krastavost
(prouzrokovač: Venturia Inaequalis)

Znaci bolesti ispoljavaju se na svim njenim zeljastim delovima, ali su najuočljiviji na plodovima u vidu krasta što se može videti na svakoj našoj pijaci. Da se ova bolest ne bi razvila preporučujemo vam da je tretirate preparatima na bazi bakra, sumpora, cineba, cirama i kaptana. Preparate daje fabrika-proizvođač pod raznim imenima što ne treba da vas buni ako znate šta je aktivna supstanca u tom preparatu (bakar, cineb itd.).

Pepelnica
(prouzrokovač: Podosphaera leucotricha)

Zaraženi delovi su pokriveni sivopepeljastom prevlakom. Zahvata sve biljne delove. Naročito svoje štetno dejstvo ispoljava na danas izuzetno omiljenoj sorti jonatan. Prskati je preparatima na bazi sumpora ili dinokapa.

Bolesti na kruški (Pirus Communis)
Pegavost lišća
(prouzrokovač: Septoria piricola)

Na lišću se pojavljuju okrugle mrke pege raznih veličina. Napadnuto lišće se suši i opada, a to je izvor zaraze sledeće godine. Protiv ove bolesti treba prskati u našim krajevima obično početkom maja meseca i to preparatima na bazi bakra, cineba ili cirama a sva ostala prskanja se obavljaju po potrebi.

Rak korena
(prouzrokovač: Pseudomonas tumefaciens)

Bolest opasna kako za drvenaste biljke tako i za zeljaste biljke. Pojavljuje se na korenu i korenovom vratu, stablu i granama. Golim okom ćete lako zapaziti izrasline koje mogu dostići veličinu pesnice ili još veće. Ovi tumori se kasnije raspada]u i sasušuju prouzrokujući i samu smrt biljke. Da do ovog zla ne dođe sadnice koje kupite moraju imati u svojoj deklaraciji i svedočanstvo, potvrdu (certifikat) da nisu zaražene ovom opakom bolešću. Ukoliko su pak sadnice obolele preporučujemo vam da ih smesta izvadite i zapalite.

Bolesti na dunji (Cydonia Vulgaris)
Crna pegavost lišća
(prouzrokovač: Fabrea maculata)

Napada lišće, plod a ponekad i mladar. Na obolelim delovima se pokazuju pege žuto-crvenkaste boje, koje nekada mogu da se spoje i da zahvate veći deo liske. To lišće opada. Treba prskati čim se primete prve pege a drugo prskanje oko dvadesetak dana kasnije. Preparati na bazi bakra, cineba ili kaptana.

Bolesti na šljivi (Prunus domestica)
Plamenjača, Medljika
(prouzrokovač: Polystigma rubrum)

Ova gljivica napada samo lišće na kome prouzrokuje okruglaste pege, u početku žute a kasnije crvenkaste, dok najzad ne postanu narandžaste. U Srbiji i Bosni se često dešava da šljive usled napada ove gljivice ostanu skroz bez lišća još pre berbe.

U tom slučaju plodovi ostaju sitni i ne dozrevaju. Obolelo stablo ponovo lista, a dešava se i da procveta, što ne dozvoljava njegovo normalno zdrvenjavanje, a to prouzrokuje izmrzavanje u toku zime. Odmah po precvetavanju preporučujemo vam da prskate preparatima na bazi bakra, cineba ili kaptana. Deset dana posle prvog prskanja ide drugo prskanje istim preparatima.

Rđa
(prouzrokovač; Pukcinija pruni – spinosae)

Sa donje strane lišća početkom leta se zapažaju mnogobrojne sitne narandžaste pege. Treba prskati u prvoj polovini juna meseca preparatima na bazi bakra ili cineba.

Rogači
(prouzrokovač: Taphrina pruni)

Ukoliko lišće ili cvetovi budu napadnuti vrlo brzo će propasti. Najveće štete su na plodovima. Plod se zarazi u vremenu zametanja ili neposredno posle toga. Plodovi se izdužuju i krive tako da po svom izgledu podsećaju na rog ili zrno pasulja (po tome su i dobili imena: rogači, pasuljare, krivači itd.). U plodu se koštica ni semenka ne razvijaju. Meso takvih plodova je neukusno. Šljivu treba prskati dve do tri nedelje pre cvetanja ili neposredno po procvetavanju. Pre kretanja vegetacije upotrebiti sumporno krečnu čorbu bakarne preparate ili preparat »Kreozan«.

Šarka šljive
(prouzrokovač: Prunus virus)

Simptomi se javljaju u vidu raznolikih šara razbacanih po celoj površini liske. Na plodu nastaju ulegnuća prstenastog oblika a mogu biti i nabori sa većim ili manjim uvalama. Meso ploda je crvenkasto-plave boje koja se prenosi i na samu košticu. Oboleo plod pre sazri i otpada. Ovaj virus se prenosi kalemljenjem a ne zemljom i semenkom. Zaraženo stablo je neizlečivo pa ga treba izvaditi i spaliti. U rasadnicima treba sprovoditi permanentnu borbu protiv lisnih vašiju koje su najglavniji prenosioci ovog virusa. I ovde vam želimo napomenuti da ne kupujete bolestan sadni materijal.

Bolesti na breskvi (Prunus persica)
Kovrdžavost lišća
(prouzrokovač: Taphrina deformans)

Javlja se u proleće za vreme listanja breskve. Lisno tkivo je zadebljano, krto, bledozelene do narandžaste boje, suši se i opada u toku vegetacije. Treba prskati u jesen ili dve do tri nedelje pre kretanja vegetacije. Za jesenje prskanje preporučujemo vam dvoprocentnu (2 kilograma plava kamena i 2 do 3 kilograma ugašenog kreča na 100 litara vode) bordovsku čorbu ili kako naš narod obično kaže plavi kamen. A za prskanje pre kretanja vegetacije preporučujemo 1,½ procentni preparat »Kreozan« koji je pokazao za sada izuzetno dobar kvalitet, Ako se on nestručno upotrebi može da »spali« breskvu.

Pepelnica
(prouzrokovač: Sphaerotheca pannosavar persicae)

U proleće obično posle listanja se javlja. Zahvata sve zeljaste delove breskve. To je beličasta navlaka na svim napadnutim biljnim organima. Rezati i uništavati zaražene mladare breskve i višekratna prskanja preparatima na bazi sumpora (Cosan, Sumporol, itd.).

Rupičavost lišća
(prouzrokovač: Clasterosporium carpophilum)

Na lišću breskve, kajsije i ostalog koštičavog voća obrazuje okruglaste pege oivičene crvenkasto-mrkom bojom. Ove pege posle izvesnog vremena ispadaju iz lista koji ostaje rupičast. Kišno proleće pogoduje razvoju ove bolesti. Preporučujemo vam zimska prskanja tj. u jesen po opadanju lišća i u proleće pre kretanja vegetacije, preparatima na bazi bakra ili sumpora.
U toku vegetacije prskajte 0,25% »cinebom« ili 0,30% »optocidom«.

Bolesti na jagodi (Fragaria vesca)
Siva pegavost lišća
(prouzrokovač: Mycosphaerella fragaria)

Na lišću se javljaju okrugle, beličaste pege oivičene zonom crvenkaste boje. Najjači napad je u vreme zrenja jagoda. Vlažno vreme pogoduje svim biljnim bolestima, izuzev pepelnica, pa i sivoj pegavosti lišća. Napadnuto lišće se suši i otpada.
Žiliće za sadnju uzimati od zdravih biljaka a jagode prskati preparatima na bazi bakra ili cineba.

Bolesti na malini (Rubus idaeus) Sušenje stabla i grana
(prouzrokovač: Didymella applanata)

To je najopasnija bolest maline. Javlja se početkom leta na osnovi mladara u visini okaca (pupoljaka) u vidu ljubičastih pega. Sa mladara opada kora i oni se suše.
Upotrebljavajte za sadnju samo zdrav sadni materijal. Sasecajte i spaljujte obolele mladare. A u proleće kada mladari dostignu visinu oko dvadeset santimetara prskajte preparatima na bazi bakra, cineba ili cirama.

Bolesti vinove loze (Vitis Vitis)
Plamenjača
(prouzrokovač: Plasmopara viticola)

Obično u maju mesecu na lišću vinove loze se pojavljuju kružne pege, zeleno-žute boje, prilično veliku površinu lista zahvate. Pega na listu potseća na uljastu pegu na hartiji po čemu je lako razlikujemo. Tokom vegetacije, pege se šire, list propada. Napada i ostale zeljaste biljne delove. Česte kiše omogućavaju da se ova bolest mnogo razvija a time dovodi vinograd u životnu opasnost. Najveća opasnost od ove bolesti za naše krajeve je između 1. i 20. juna, ukoliko je vlažnost vazduha mala a to je slučaj u mesecu julu, avgustu, septembru opasnost od nje je vrlo mala.
Da biste tačno znali kada da prskate preporučujemo vam da se raspitate u najbližim antiperonospornim službama koje postoje u svim našim vinogradarskim reonima. Ukoliko vam to čini teškoću zamolite svakog agronoma kome će biti zadovoljstvo da vam u tom smislu pomogne.
Da biste uspešno odoleli ovoj bolesti preporučujemo vam da na vreme izvršite proređivanje lastara, zakidanje zaperaka, zalamanje i vezivanje.
Lozu treba prskati preparatima na bazi bakra, (plavi kamen), cineba, cirama ili kaptana.

Pepelnica
(prouzrokovač: Uncinula necator)

I ova bolest je isto tako opasna kao i plamenjača a sušnih godina može biti i opasnija od plamenjače. Napada sve zeljaste biljne delove. Manifestuje se u vidu pepeljastih pega koje se postepeno spajaju, list se deformiše, suši i opada. Na mladarima su zagasite pege koje prouzrokuju izumiranje kore.
Prskanje ili zaprašivanje obavljati isključivo preparatima na bazi sumpora koji je izuzetno pogodan za sve pepelnice.

Štetočine u voćarstvu

Lisne vaši
(Aphididoe)

Lisne vaši su verovatno svima dobro poznate štetočine. U toku vegetacije jabuke one imaju više generacija. Poznati su krilati i bezkrilni oblici. Zimskim prskanjem »Kreozanom« se suzbijaju njihova jaja kojima prezimljuju. U toku vegetacije treba prskati sa jednim od sistemičnih insekticida a to su preparati »Ekatin« 100 grama na 100 litara vode, ili »Metasikstoksom«, »Etiolom«, »Rogorom« itd.

Glogovac
(Aporia crataegi)

Leptir je bele boje sa upadljivo tamnim nervima na krilima. Veličine je oko dva santimetra. Gusenice su pepeljaste sa crnim i crvenim prugama na leđima, dlakave a veličine 4-5 cm. U junu mesecu leptir polaže 100 do 500 jaja u gomilicama od po 30 do 100 komada. Gusenice oštećuju lišće koga skeletiraju a u jesen se upredu u list koji vezan paučinastim nitima visi tokom zime o grani. Godišnje imaju jednu generaciju koja može da izazove golobrst. Napada još šljivu, breskvu, krušku. Treba ga tretirati preparatima »Diazinona« ili »Sevina«.

Žutotrba
(Euproctis chrysorrhoea)

Leptir je bele boje a trbuh ženke je posednut žutim dlačicama – otuda naziv. Gusenice su tamno sive veličine oko 4 cm. Napada i mnogo šumsko drveće. U junu i julu polaže na lišće jaja u gomilicama 150-300 kom. prekrije ih svojim žutim dlačicama. U jesen se uprede u lišće dobro učvrsti uz granu gde prezimi. Pored mehaničkog suzbijanja koje je izvodljivo kod velike većine biljnih štetočina preporučujemo vam i hemijsko suzbijanje jednim od kontaknih ili utrobnih insekticida (DDT-i, Sevin itd.)

Jabučni smotavac
(Lespeyresia pomonella)

Leptir veličine oko 1 cm tamno sive boje sa karakterističnim znakom pri kraju krila, koji se dobro vidi kada leptir stoji i krovoliko drži krila. Najopasnija štetočina jabuke, kruške itd. Leptir leti noću sredinom maja. Gusenice se nakon piljenja odmah ubušuju u plod u kome se hrane prvenstveno izjedajući mu semenke. Gusenica se zaodene u kokon »kućica« u kome se vrši njen dalji razvoj. Tokom vegetacije ima dve generacije. U početku vegetacije preporučujemo prskanje preparatima »olovoarsenatom« a u drugom delu vegetacije »Diazinonom«, »Sevinom« itd.

Gubar
(Limantria dispar)

Leptir (mužjak) je sivo smeđe boje, veličine oko 1, ½ cm odnosno svetlo žute boje (ženka) duga oko 3 cm. Gusenice su izrazito dlakave, dužine i do 7 cm. Tokom juna i jula se pojavljuju leptiri. Mužjak samo leti predveče dok je ženka vrlo troma, ne leti nego samo puzi po stablu i granama. Polaže od 300 do 500 jaja u jednu gomilicu koju prekrije dlačicama sa svog trbuha, obrazujući na taj način leglo koje podseća na mladu gljivu-gubu (otuda naziv gubar). Od ranog proleća do kasne jeseni on je štetan. U našim uslovima on se masovno javlja skoro svake 4-5 godine što predstavlja izuzetno veliku nacionalnu štetnost. Iako živimo u vreme kada imamo dosta entomologa – stručnjaka za insekte mi dozvoljavamo sebi takav luksuz da naciji odnosimo ogromna materijalia dobra, a to sve iz razloga što ne želimo blagovremeno, tj. u periodu progradacije gubara da odvojimo deo sredstava za njegovo suzbijanje. Sredstva se nađu u onom momentu kada je svakom stručnjaku smešno da preduzima bilo kakve mere a da se ne posumnja u njegovu stručnost. Jer u kalamitetu – masovnoj pojavi gubara svake 4-5 godine se odobre sredstva, a biologija gubara govori da on sam od sebe nakon te masovie pojave počinje da nestaje. Sredstva treba odobriti u periodu retrogradacije-početka masovnije pojave gubara. Naš narod lepo kaže »bolje je sprečiti nego lečiti«.

Pored mehaničkih mera borbe, skidanje jajnih legala sa drveća u toku zime preporučujemo blagovremenu upotrebu preparata na bazi DDT-ia, Diazinona, Lindana itd.

Kukavičija suza
(Malacosoma neustrixia)

Leptir je svetlo žute boje, veličine oko 2 cm. Gusenica sivo-plave boje, na leđima ima jednu belu, dve narandžaste i dve crne pruge, veličine oko 5 cm. U junu i julu lete leptiri. Ženka 200-400 jaja polaže oko tankih grančica u obliku prstena. U ovim formama gusenice ostaju do proleća kada počinju da nagrizaju pupoljke i lišće. Žive zajednički u paučinastom gnezdu lista.*

* U prethodnom tekstu o biljnim bolestima i štetočinima u voćarstvu izneto vam je u najkraćim crtama šta treba da posluži za vaš uvod u ovu zaista veoma široku oblast prakse i nauke. Ko pokaže veće interesovanje neka svoju biblioteku obogati bilo kojim knjigama ili priručnicima iz ove oblasti. Ako malo pažljivije čitate ono što smo vam rekli, verujemo da će vam poslužiti kao dobra osnova za drugu stručniju literaturu.

Pored mehaničkog skidanja gnezda, prskajte preparatima na bazi DDT-ia, Lindana itd.]

Sprava za utamanjivanje raznih štetočina
Poznato je, da se gusenična gnjezda nalaze po svima delovima voćke pa naravno i u spletu od grana, gde nije moguće s nožicama raditi.

Da bi se dakle mogla gnjezda u svakom kutiću voćke uništiti C. Falbisaner i Šteber u Badenu, napravili su jednu prostu spravu sa kojom se cilj potpuno postizava. Naime, napravili su jednu široku cev od običnog lima, koja je na donjem kraju dancetom zatvorena a ispod koga je zalemljena kratka cev u koju se uvuče motka. Gornji kraj cevi produžava se najpre u kosu, pa naposletku završuje u užu cev kroz koju prolazi fitilj. Ona glavna i široka cev napuni se benzinom, špiritom, pa se fitilj zapali. Tom spravom tako nataknutom na motki, svakojako moguće je, da se svuda vršak upaljenog fitilja prinese, te da se spale gnjezda. Kao što se vidi, sasvim je prosta sprava a međutim i praktična je, jer se sa malo muke cilj potpuno postiže. Uništiti smolotočinu na trešnji
Valja ovako raditi: koru gde smola toči treba svuda unaokolo saseći čak do drveta, pa onda sapunjavicom oprati celo to mesto. Kad se tako dva tri puta uradi, prestaće smola da toči na tom mestu.

Mravi da se ne penju na drvo
Pomešaj čađ sa olajom, pa namaži stablo svud okolo u vidu pošireg prstena. Preko ovoga neće ni jedan mrav preći, niti će se popeti na drvo.

Kako i kad treba (kresati, rezati) voćku

Voćku treba da orezuješ da ti bude dugovečna, jer ćeš joj okresati izlišne grane; da ti bude lepša treba da grane ne stoje raštrkane nego da kruna bude okrugla. Potseci granje što teži zemlji; kruna u sredi nek je praznija radi sunca i vazduha. Otuda će voćka i bolje da rađa, jer kad odbiješ izlišne grane, rod će na ostalim granama da bude bolji i savršeniji. Ali pazi da ne sečeš ono što je dobro. Voćke koje snažno rastu najbolje je kresati u mesecu martu. Gde otsečeš granu (a preseci je do prstena ili obruča), tu premaži kalemarskim voskom ili goveđom balegom. Vrhove seci nad pupoljkom i malo koso. Kod skraćivanja gornjih grana meće se nož s protivne strane oka, i pazi da ti rez malo nadvisi oko. Glavno je, bilo da krešeš, bilo da se inače povredi, da ranu zamažeš kakvim melemom, jer će gola grana od mokrote trunuti, te će se drvo trovati i propasti.

Stare voćke, koje su prestale rađati opet podmladiti

Poodsecaj im dve trećine grana, i oko stabla otkopaj zemlju dve stope duboko pa tu metni plodnu zemlju. Odozgo nađubri.

Bolesne se breskve naročito tim načinom izleče; treba samo tu jamu još posuti izmešanim pepelom.
Nerodna voćka da rodi
Presađivanja takvih voćaka, koje svake godine ne rode, ili samo teraju letoraste, poznato je kao najbolje sredstvo. Baštovan Rivers u Engleskoj presadno je jedan put svoje voćke koje nisu rađale, i usled toga, otpočele su sve tako presađene voćke odveć mnogo roda da daju. Presađivanje ne treba u septembru mesecu preduzimati, jer po najnovijim opitima voćka mnogo oslabi, – više no kad se to izvrši u mesecu oktobru ili u polovini novembra. Kresanje u tom slučaju treba preduzeti tek s proleća. Da voćke bolje rađaju

Da voćke bolje rađaju treba zemlju oko voćaka dobro prekopati i pođubriti drvenim pepelom. Bujno rasteće, a neplodne voćke treba kalemiti na slabije rasteće, ali koje dobro rađaju u dotičnom predelu, Kad voćke cvetaju, treba ih zalivati vodom, u koju se najpre razmuti malo kravlje balege, ali malo podalje od debla; to najviše doprinosi boljem rađanju.
Skoro svi stručnjaci slažu se, da voće bolje i redovno rađa, pored koga ima pčelinjaka i pčela.

Da bolje napreduje mlado drvo
Da bolje napreduje mlado drvo treba da se obloži od dna do polovine trnjem ili nekim drugim sličnim granjem. To ga čuva od jake pripeke sunca u koren i zadržava vlagu oko njega.

Za učmalo skoro sađeno voće
Kad voćke mladice boluju i kunjaju bez ikakva napretka, treba ih odmah iz zemlje izvaditi, žile im potkresati i dobro očistiti, pa za tim opet na drugo mesto usaditi i dobro zaliti; da se zemlja oko žilica uhvati. To treba činiti do aprila meseca dok nisu vrućine nastupile.
Održati voćke trulih debala

Ko hoće da održi dobru voćku, koja je truležom iznutra šuplja postala a još rađa, neka takvu voćku ostruže i očisti dobro od truleža iznutra, i neka šupljinu napuni blatom od ilovače bez đubreta, a ozgo nek zamaže smolom, da ne može kiša to blato ispirati. Tako se može voćka na više godina u dobrom stanju održati, a to nije ni teško ni skupo. Ili da tu rupu napuni betonom, gde je odnos šodera i cementa 3 : 1. Pomoći voću, koje je od mraza stradalo

Ljudi koji se bave voćarstvom, dokazuju, da se postradaloj voćki od mraza može pomoći ovim načinom: treba podrezati sve grane postradalim voćkama do pola i rane kalemarskim voskom zamazati. Tako odrezane voćke poteraju nove grančice; time se voćki i život i rod održi.
Gnojiti voćke štalskom mokraćom od velike je koristi

Dokazano je da mokraća ima velikog uticaja na zdravlje i napredak voćaka. Gnojenje voćaka mokraćom biva ovako: Iskopaj nekoliko jama oko stabla voćke, pa uspi u njih mokraće, koju treba malo razblažiti sa vodom kišnicom. Na ovaj način gnojenja, drvo dobija bolji izgled, postaje zdravije i daje krupniji i ukusniji rod. Gnojenje ovo mora se od polovine maja do avgusta izvršiti, a to je kad voćka počne cvetati pa dok rod sazri. Za sve voćke ovo je dobro, a naročito za breskve i kajsije.

Smrznuto voće i zelje da učiniš kao novouzabrano
To će se postići ako staviš smrznuto voće u studenu vodu pomešanu sa snegom i ledom da nekoliko sati u njoj postoji. Zatim izvadi ga i u toplu sobu na suvo mesto ostavi. Kad se osuši biće kao novouzabrano. Ovde se razume i krompir, i rotkva, i šargarepa.

Radeći to treba imati na umu, da se onako smrznuto voće ne sme nipošto u toplu sobu uneti pri stavljanju u studenu vodu, nego staviti ga u vodu napolju u hladnom mestu; jer bi se inače ukvarilo i istrunulo.

Voće sačuvati na duže vremena posve sveže
Po jednom dopisu »Der Dresdener Landwirthschaft Presse,« jedan ekonom trapi svoje jabuke, da bi ih s proleća mogao skuplje prodati. On ih trapi na otvorenom mestu u rupe isto onako, kao što se to i kod krompira čini, s tom razlikom, što na dno rupe naslaže orahova lišća pa onda počne slagati jabuke, no i pri tome radu sa strane kao i kad svrši slaganje obloži jabuke takođe orahovim lišćem kako ne bi miševi i bube kvarili i nagrizali jabuke. Kad je kako valja, složio, onda s proleća otvori trap i sve jabuke izgledaju sveže, zdrave i sočne, kao da su s drveta obrane.
Mnogi tvrde da se tako i grožđe može do marta meseca taze održati.

Trešnje i višnje korisno je da sadimo
Ovog prekrasnog voća trebalo bi da svaka porodica što više oko kuće zasadi, neguje i uživa. Posle šljiva ovo je voće koje se najlakše negovati može. [Trešnje i višnje nisu samoplodne, zato ih u bašti treba imati više različitih sorti da sve obilno rode.] Ovo je voće probitačno imati, prvo zato, što je ono zdrava i jevtina i lekovita hrana, drugo s toga, što rano prispeva; treće što svake godine rađa vrlo obilato, i četvrto, zato, što trešnja na svakoj zemlji rasti i rađati može, osim močvarne i barušljive. One se mogu na nekoliko načina i za zimu spremiti za uživanje. Mogu se osušiti isto kao šljive u furuni, šporetu ili sušionici. S peteljkama osušene zdravije i slađe su.

Trešnja zahteva za svoje dobro uspevanje
Trešnja zahteva za svoje dobro uspevanje suvu zemlju, u kojoj ima i šljunka ali mnogo bolje rađa onda gde u donjim slojevima naiđe na svežu ilovaču. Na obrežjima trešnja najbolje uspeva, a na vlažnim mestima boluje od smolotočine.

Presada odraslog voća i drugog drveća
Ako neko mora da ukloni iz nekih uzroka voće ili drugo drveće u pravcu zidanja kuća ili građenja putova. Drvo treba potkresati i žile ostaviti bar metar dugačke. U jesen treba presaditi. [Sva presečena mesta premazati kalem voskom.] Drvo treba namestiti onako isto kao što je bilo, to jest, istočne grane prema istoku i zapadne prema zapadu. Kad se zaspe zemljom onda naspi dosta vode i to čini tri četiri dana. Posle dve nedelje dana treba oko drveta nasuti dosta zemlje i dobro utući odozgo da nema oduške preko zime i zgode za zaleđivanje, U proleće odgrni zemlju gornju i udesi tako kako će lako prikupljati kišnicu k sebi a u slučaju potrebe da bude udesnije za zalivanje. Takvim načinom i najdeblje drvo primiće se i brzo napredovati.

Gde treba koje voće usaditi?
Zemljište, vazduh i sunce, to su najglavniji uslovi koje svako voće uslovljava, pa da dobre plodove rađa; tako npr. ono voće, koje iz južnih, toplijih zemalja dobismo, kao kajsija, breskva i grožđe, zahtevaju mnogo i jakog sunca.
Jabuka
Jabuka npr. voli tešku zemlju, koja vlagu zadržava, a pri tome sveža pahladna ostaje, no u suviše vlažnoj i hladnoj zemlji boluje. Mesto koje je sveže i dosta hrane ima, gde ima crne ilovače (smoljnače), – to je za jabukovo drvo najudesnije. Jabuka ne uspeva dobro na bregovima, gde bi sa sviju strana hladnim vetrovima izložena bila.

Kruška

Kruška zahteva toplo, više suvo neželi vlažno mesto i »lakšu« zemlju, i voli onakova mesta, gde se duboko ukoreniti može. U teškoj zemlji zakržljavi. Dunja, gunja
Dunja, gunja voli deblju zemlju, koja je dovoljno vlažna; ona dobro uspeva i u hladovini.
Oguljeno voće i drugo domaće ukrasno drveće
Oguljeno voće i drugo domaće ukrasno drveće, treba odmah čim ga deca ili zečevi
ili drugo oguli, namazati s prsta debelo s goveđom balegom taze, pa obaviti debelim krpama i privezati konopčićima, te će tako drvo i opet biti održano i spaseno od propasti i truleža. Čim rana zaraste, odmah se skida krpa, da se ispod nje ne nastane štetne bube (insekti).
Turšija od krušaka i jabuka divljaka
Voće to treba nabrati rukama, a ne tresti, jer kad se tresu povrede se i pokvare turšiju, pa napuniti čistu kacu ili drugi sud. Da budu ukusnija treba sasuti na dno i u sredi suda po jedan kat lišća od bresaka, višanja i gunja. Povrh turšije treba takođe staviti podebeo kat tog lišća. Voda za turšiju treba da je rečna, a ne bunarska ili česmenska. Ma kako bila čista rečna voda, treba je prvo dobro provariti, pa pošto se u drugom sudu ohladi, onda nasuti turšiju toliko da dođe voda iznad voća. Tad treba ostaviti turšiju na miru oko 40 dana. Docnije imaćeš turšiju žutu kao dukat i vrlo ukusnu za jelo. Vaditi voće treba čistom velikom kašikom i to od‌jednom koliko će trebaš za pet, šest dana jesti.

Prekuvana rečna voda čuva turšiju da bude nepokvarena i zdrava.

Ako nema divljaka, mogu se staviti u turšiju i zimnjače kruške i jabuke od pitomih fela (sorti).
Ne treba zaboraviti da se ne sme uzimati crvljivo voće, nego samo ono koje je zdravo. Pri tom treba znati da voće uzbrano zajedno sa patrljicama njegovim ne samo što daje bolju turšiju, nego tad je turšija zdravija i lekovitija za jelo. Za neke bolesti patrljice od voća preporučuju se kao lek.
Osecanje i čuvanje kalemgrančica

Grančice za kalemljenje najbolje je oseći u januaru, u februaru do polovine marta, kako kad vreme to dopusti, dakle, treba ih oseći svagda pre, nego što nastane toplo vreme, kada voće počinje da kreće. Kad su jaki mrazevi, ne valja takođe seći kalemgrančice. Ako propustimo da te grančice rano na vreme osečemo, a nužno nam je da to učinimo kad je drvo poteralo, onda ih moramo odmah i upotrebiti, jer se onda brzo sasušuju, te se kalemi primaju teško i ostaju kržljavi.

Treba od zdravih i razvijenih drveta birati samo zdrave lanjske letoraste sa potpuno obrazovanim pupoljcima. Ovakve grančice punije su hranljivog soka, nego one od kržljavog i osušnog drveta, jer tu srašćivanje biva ispuštanjem soka stvaračkog iz podloge divljaka i iz kalemgranciče, te tako razvijenija grančica i sočnija prirašćuje lakše nego tanja i sušnija. Najpreporučljivije je kalemiti jednogodšpnje grančice debljine olovke. Dvogodišnje polanjske grančice ne bi trebalo nikad uzimati, sem u krajnjoj nuždi kad se želi da razmnoži osobito blagorodno a retko drvo, i onda se traži više obazrivosti i umešnosti jer se teže prima.

Ko ima dobar podrum može najbolje da sačuva grančice, ako ih pobode za 20 cm duboko u pesak, koji mora biti neprekidio vlažan, da se grančice ne bi osušile 10 cm da vire iznad peska. Od vremena na vreme valja te kalemgrančice ponovo prepobosti u pesak, da bi se zarašćivanje i teranje izdanka sprečilo. Kad počne vreme da otopljava, pa se grančice ne upotrebe, moraju se počešće polivati. Postupa li se tako s grančicama, mogu se očuvati do meseca jula a da ne isteraju izdanke. Treba upamtiti da se grančice stavljaju u pesak tako da vrh bude naniže, u pesku.

Na otvorenom mestu mogu se kalemgrančice takođe očuvati. Ako se ukopaju u trošnu zemlju, pa pokriju slamom, da bi se nagla promena temperature predupredila, tako ostaju dobre dokle se otopi, i onda se moraju upotrebiti jer će inače poterati izdanke. Ako su se kalemgrančice mnogo sasušile one se stave u vlažan pesak za nekoliko dana, ili se ponovo malo pri dnu prerube i metu u vodu, pa će opet da postanu sveže i upotrebljive. [Najbolje je kalemgrančice utrapiti pored nekog kućnog zaklona, ali sa severne strane.]

Sve o šljivama
Goleme koristi od šljiva

Šljiva je najblagoslovenija od naših voćaka, koja može da nam koristi većma nego sve druge voćke.
Plod od šljiva i u kući nam je preči od drugih, i daje se na različite načine zgotoviti za dnevno jelo i za ostavu; a za trgovinu i izvoz nemamo ni jednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili sušenu ili kuvanu u pekmez ili pečenu u rakiju.

Presna šljiva ako i jeste za nevičan želudac malo poteže jelo, opet je jedno od najdelikatnijeg trpeskog voća našeg. Šljiva je slađa od ma kog drugog voća; u njoj ima do 8% šećera, što u malo kog voća ima; i u mesu je sočnija, te i tim prijatnija od mnogog voća; al najprijatnijom je čini ona delikatna kiselina, kojom sve voće prevazilazi. Imamo i slađeg voća: krušku i grožđe; ali u ovima nema kiseline, da načini slast onu; a imamo i kiselijeg voća: ribizlu i jagodu, ali u ovima opet kiselina premašuje slast, da se mora dodavati šećera da bude prijatno. Na šljivi vidimo, da voće delikatnim ne čini ni mnogo slasti, ni množina kiseline, nego onaj srazmer od obojega, što našem zdravom telu najbolje godi, a to je priroda u našem podneblju najbolje udesila u šljivi, višnji, breskvi i nekoj jabuci; zato su ovo naša najdelikatnija voća.

Od šljive ume vešta domaćica da zgotovi različite čorbe, umokce, kompote, umesi ih u različita testa i ume na različite načine da ih spremi za ostavu, kuvano u šećeru, sirćetu, vinu, rakiji ili rumu ili ukuvano u pekmez i slatko ili prosto osušeno, a to je i najlakše i najbolje; pa inače svakojako je šljiva jedna od vrlo prijatnog i zdravog voća za staro i mlado, zdravo i bolno, osim toga što je ona u mnogoj nevolji lek preči od mnogih drugih.

Lekovitost šljive

Kolika raznovrsna lekovitost leži u šljivi, poznato je danas u svemu svetu. Čorba od suvih šljiva je jedno od vrlo lekovitih pića za mnogog bolesnika; ona ga bolje razgali, nego drugo piće; a čim se bolesnik samo tolicno oporavi, da mu se samo zalogajak ište i da ga može da podnese, onda su pomenuta jela od šljive prva za nj, jer je zgotovljena šljiva za želudac tako lako jelo, da ga s merom svaki bolnik može da podnese.

Poznato je dalje, da pekmez od šljiva, kao i suva kuvana šljiva i od njih čorba, čisti organe za varenje, i čisti ih više i lakše nego one bljutave soli i ulja, i ono gorko korenje i lišće što se radi toga uzimlje u apoteci; te tako šljiva može one u nebrojeno slučajeva da zameni. Sa toga se uzimlje šljiva za lek u svima nevoljama, što dolaze od te trbuhove neurednosti, kao što su: šuljevi i uz njih otoci na jetri, melanholija i nesanica, što je ono mnogi od onih ljudi imaju, koji se dobro hrane, a malo rade. Svima tim nevoljnicima pomogne šljiva, čisteći krv urednim otvaranjem trbuha. Isto tako pomogne šljiva i od kamena, i od uloga, od dugotrajnih ospa i rana i drugih nevolja, i ima malo slučajeva, da su se mlađi i stariji ljudi pomogli od tih nevolja samo jelom šljive kuvane, presne ili suve, i to neki su se pomogli bolje nego pićem kiselih, slanih, gorkih i drugih voda; a bilo bi nebrojeno njih više, koji bi sadili šljivu većma, nego mnoge druge lekove, samo da hoće da za vremena pokušaju s njom, ali da i izdrže, jer u tome je sva važnost ovog lečenja.
Eto to je, zašto se šljiva toliko danas u svetu ceni i sve većma i više od drugog voća traži, te u trgovini svako voće nadmašuje.

Dalje koristi od šljive još i ovo su:
Od nje se peče šljivovica rakija, bolja od sviju; a može kao i od drugog voća da se pravi vino, što ovo ni jedno voće nije ni blizu onako probitačno za domaću ekonomiju, kao prodaja suve ili sirove šljive.
Još imamo da napomenemo krasno mrko-crveno i tvrdo šljivovo drvo, – što se onako lepo uglačati daje, i od kojega se mnoge, ne samo zgodne sitne stvari, nego i najveći sobni nameštaji prave, koje mnogi voli više, od orahovih; sa čega je to drvo za tokare, pintere i stolare vrednije od drugog, osim toga što je suvo granje vrlo snažan ogrev.
To sve pokazuje, koliko je vredno dizati šljivu gde god mesta ima; a da se to još bolje vidi, evo ću još i ovo da navedem. Poznato je da zemlja voćkama zasađena tri i četiri puta više koristi donosi, nego zasađena najboljim vinogradom i žitom. Zato je zaista čudno, da na današnji dan gde se toliko gramzi za novcem, tako malo drži na voće i na voćnjake. Mada se naša šljiva ne obrađuje kao što treba, no i opet se rod od šljive dosta dobro plađa. 1878. godine plaćano je ovde na mestu 12 do 18 for. za centu (44 kile) suvih šljiva;* pa kad i rod ovih naših kržljavih drva jedno na drugo daje 100 kila sirovih od kojih izađe 25 kila suvih šljiva, to padne po 6 do 9 for., (69 do 90 groša) a kad i kad dva puta toliko. To nikad ne može onaj prostor zemlje, što ga jedno šljivovo drvo zauzimlje vinogradom zasađeno doneti. Pa kako se svake godine šljive sve više troše i traže i sve bolje plaćaju, a znamo da su naši krajevi za šljive pravi rajevi; to bi valjalo da svi pregnemo pa što više da šljivike dižemo; osobito kako je rad oko šljiva vrlo malen, jer šljiva ne traži svake godine sađenja, ni oranja, ni kopanja, kao što to ištu žita i drugi usevi i rasadi, nego se ona svake godine samo jednom lako okopava, pa da donese svakom domaćinu na stotine, svakom selu mnogo hiljada, a našoj zemlji na milione dinara koristi.

* Godine 1887. prodala je sama Kraljevina Srbija preko 41.295.700 kila suvih šljiva, a pekmeza prodaje svake rodne godine po nekodiko miliona kila, osim rakije.

Da od dobre nege zavisi ne samo izvrsnost ploda nego i rodnost, i snaga i dug vek voćaka, isto kao i sviju drugih živih travaka, o tome držim da je svaki od nas uveren i da ni reči gubiti ne treba.
Uzgred rečeno, ko hoće da podigne valjanu decu, mora im mnogo ljubavi posvetiti, što više, to bolje. Isto je tako i sa stokom i sa voćkama pa i sa šljivom. Samo što gajenje dece ište najviše veštine, gajenje stoke sila manje a gajenje voćaka i šljive najmanje i časom se nauči, ko samo hoće.

Najveće mane naše u držanju šljive ove su: ne gledamo da svoju šljivu oblagorodimo i da druge još bolje vrste uvedemo i razmnožimo; naučili smo gledati šljivu kao drvce neznatno, pa je nasadimo gusto; još neki naređa između njih jabuka i krušaka i oraha, te ova veća drva svojim višim i širim granama otmu ovim kukavicama i ono malo sunca, svetlosti i toplote, te moraju još većma da zakržljave, pa onda, malo ko u nas hoće, da svoje šljive očisti od gusenice, i od onoga drugog živog gada, što joj se zaleže po granama i po kori, niti ko hoće, da suvišno granje proseče, ošiša; nego pusti, te izađu prave metle i četke, tako gusto, da ne može grana od grane da odahne, nego se zaguše, još isprekrštaju i jedna na drugu legne, pa se taru i deru i sakate. Je li onda moguće od takvih voćaka tražiti valjana roda.
Prava je i najveća pogreška naša, što dižemo šljive od izdanaka. Istina, za podizanje šljiva od izdanaka, ne treba drugog posla, no samo malo nožem pomoći; ali dobije li se ono što se od mladice iz koštice dobije? Ko je samo jedanput uporedio i video, kakva je razlika između mladice podignute od koštice, i one od izdanka, taj nikad više, one iz izdanka pogledati neće, nekmoli kupovati je i rasađivati od izdanka. Najbolje je nakalemljene sadnice šljive saditi!

Mladica od koštice raste uredno, a to je: razvija se prvo u korenu i tu dobija osnov da bude snažno i dugovečno drvo sa krupnim i bogatim plodom i rodom. Ova je mladica u početku sva u korenu a u stablu je prema korenu tako neznatna, da je gotovo nema šta videti. Izdanak raste sasvim protivno: on se najpre razvija u stablu a koren mu je tako kržljav, da se na njemu ni podići ni održati ne može, no kako svu hranu sisa od matere, a ne mora da je sam iz zemlje vadi i prečinjava, to mu u početku i ne treba korena. Tek kad odvrkne, onda pusti i sam nešto korena, ali jadno i žalosno, samo neke nakaradne kraklje, jedva nalik na koren, koje jedva može, da nešto hrane navuče.

Još veće je zlo na mladici od izdanka što nema glavnog korena, koji ono raste u dubinu, i od kojeg zavisi snaga i dugovečnost voćke i izvrsnog ploda; ali ni ono drugo pobočno korenje ne ide duboko u zemlju, nego se na površini zemlje širi vrlo plitko; a tu ne samo što u takvom sloju zemlja nema dosta hrane, te mora još većma da zakržljavi, nego to plitko korenje časom pozledi motika i ašov pri prekopavanju zemlje, i đubre ga izgori, i škodi mu kiša i vazduh, i ubija ga mraz i vrućina. Korenom dakle ova mladica ništa ne vredi, a baš u tome je sva vrednost za rasadu; nje i nema ništa u korenu, nego sva u stablu, pa se učini onome, ko je nezna, da je i dva i tri puta starija od one podignute od koštice, zato je neznalice i kupe pa rasade, ali se još brže pokaju, jer čim se ova ocepi od matere, odmah klone i počne venuti i mnoga ugine; a koja se održi ostane uvek kržljava. Ona je samo donde ugledna, dok stoji s materom, a mladica podignuta od koštice, pošto se u korenu razvila i utvrdila, raste posle i stablom sila brže, i ne samo da onu od izdanka sustigne, nego je kud kamo premaši visinom i snagom drveta i suviše krupnoćom i slašću ploda i rodnošću.

Još kako voćke dignute od izdanaka teraju sve više izdanaka, te još većma oslabe i zakržljave, i kako njihove ćeri i unuke izađu još gore, jer nasledna mana svaka biva sve jača, to ide sa izdancima sva ličnost šljivina nazad, te od lepog drveta, provrgne se niskim i nikakvim šušnjem. Eto tako se zatre najbolja vrsta od šljive. Rasplođavajući dakle šljivu izdancima činimo sebi zlo i štetu.

Pri kupovanju od koštica podignutih mladica biraj one
Pri kupovanju od koštica podignutih mladica biraj one, koje su lepo i pravo izrasle, koje imaju najsjajniju koru koje su pravilno razgranate, i grane srazmerne prema snazi i veličini stabla, a koje imaju puno zdravih, jedrih crvenkastih ili smeđih pupaka, jer ovo su znaci od budućih najboljih voćaka.
Hoćemo li da podižemo mladice od semena, koštica, onda nigda nije svejedno, ma koje seme uzimati, nego valja birati, a tu imaju ova pravila: uzmi seme od najkrupnijeg i najlepšeg ploda i ako je mogućno od voćke podignuge od istog takvog semena ili koštice, jer takve mladice ne samo da neće podivljati, nego će sve lepši, plemenitiji plod rađati. Potraži dalje koštice od najzdravije i najrodnije voćke, i koja je u najvećem naponu, u cvetu svoje snage, a od drveta najizvrsnijeg; i koje stoji među mnogima isto tako plemenitim drvima, gde ne može ni prašak od drugog lošeg drveta do njega doći, da mu pokvari pleme.

Pravila za dobru osnovu šljiva ova su
Hoće li ko da uzme za rasplod semena ili koštice od drveta koje je mnogo roda ponelo, ono valja da to drvo odmah pri zametku roda protrese da što više roda svali i izbaci, te da ono, što ostane utoliko krupnije izađe, pa to seme da se uhvati. Još valja da ostavi taj plod na drvetu, da sasvim uzre i da prezre, pa od toga da uhvati seme ili košticu. Ne valja uzeti seme ni od vrlo mladog ii od vrlo matorog drveta, nipošto od slabog i bolešljivog, pošto svako seme u sebi prenosi, ne samo sve dobrote, nego i sve mane svoje i svojih predaka na svoje potomstvo. Iz semena od vrlo mlade voćke izađu mladice, koje vrlo sporo rastu i slabo rađaju, a razne bolesti i štetni insekti ih brzo uništavaju. Pa ako će se te mladice posle ma kako dobro negovati i oplemeniti, opet će dovek na sebi te svoje prvobitne mane vući. Najposle svako seme ili koštica, što se uzimlje za rasplod neka je lepo zrelo, i svetle kore: svaka koštica neka je velika i teška; što brže u vodi potone, to je bolja; jer što je zrelije i zdravije seme, to je jača i ona klica u jezgri, i ona hrana uz nju, te pre isklija i snažnije raste. Kad tako seme ili košticu dobiješ, a ti ih odmah u vodi peri tarući, sve dotle dok god vodu prljaju, pa onda ubrisano i zamotano u hartiji, sa označenim imenom, od kojega je drveta uzeto, drži na suvom i tamnom mestu do jeseni, ili do vremena, kad se sadi.

Da koštice pre niknu i isklijaju ima različitih načina
Kad se u gomili stave u zrelo stajsko đubre, pomešano sa malo zemlje, – ili kad se zarone u plitke jarčiće, pa đubretom pokriju, a one pre puknu.
Još pre puknu i isklijaju, kad se stave u testerinu od drva ili u lonac pun mekinja, pa se i testerina i mekinje neprestano kvase vodom osobito kišnicom; za 10 do 20 dana kvašenjem mekinja sve koštice popucaju.

Još je izvrsnije ovo što danas mnogi rade: stave s jeseni koštice u sanduke pune peska, sve kat peska i kat koštica, pa ostave preko zime, a u proleće izvade pa čekićem koštice razbiju tukući ih, ne po pljošti nego nasatice, da se nebi jezgra pozledila, pa onda te razbijene koštice posade u leje, te tako se još pre prime, jer ne treba da klica ljusku probija.

Kad koštice isklijaju i mladice malo porastu, onda se postupa s njima kao i s mladicama od drugog voća, a to je: presađuju se na šire leje i na dalje jedna od druge, najpre do po stope, a posle još više, da svaka mladica dovoljno mesta i hrane ima, i to u leje sunčane i đubrene. To se isto učini na iduće proleće ili još one jeseni po drugi put, gde još na dalje dođu, i opet u nađubrenu zemlju.
Pri presadi iskopa se svaka mladica posebno motikom, na svakoj se podseče sve korenje za 2/3, i onda se u zemlju stavlja.

Sve što se dalje oko njih činiti ima, to je, da se drži zemlja okolo mladica što čistije, da se svaka travka očupa, da nebi zagušivala mladice i ako bi suše bilo da se zalivaju; a tvrda zemlja mora se kadkad unaokolo okopavati, ali pažljivo da se ni jedna stabljika ni korenčić ne pozledi. Najposle mora se sve granje, što ga ove mladice ozdo izbijaju oseći, i to oštrim nožem, ili makazama i što ranije, jer tako rane zarastu i ne ostaje kvrga. Uz takvu negu izađu sve mladice u lepa i snažna drvca.
Kad su mladice sasvim na snagu stale, onda se presađuju na stalno mesto, i tu se ima poglavito paziti na zemlju i na položaj mesta, gde će doći, kao i na to, kako će se presaditi.

Kakvo je zemljište dobro za šljive?

Što se zemlje tiče, šljiva nije probirač, ona se zadovolji sa svakom zemljom, ali opet bolje raste i rađa na suvoj i teškoj zemlji. Na suvom mestu izraste veliko, jako i dugovečno drvo, rađa mnogo roda i plod je krupniji i slađi. Svi vešti vrtari vele da šljiva voli i pesak, da na peskovitoj zemlji najbolje rađa. U neveštih ljudi nađe se šljiva i uz potoke i reke, ali ne napreduju: plod biva sve sitniji, vodeniji, bljutaviji, na debla se nahvata mahovina i svakojake bolesti, i drva boluju dok ne uginu. Najzdravija i najčistija šljivova drva, ako slučajno udari voda pokraj njih ili vlaga, počnu odmah bolovati, »ošugaju« se, i jedno za drugim uginu, baš kao i ljudi što u vlažnim stanovima propadnu; a bolesna drva čim se presade na suvo mesto, odmah ozdrave i bolji rod rađaju. Kome se taj slučaj desi, da mu na suv šljivak naiđe nenadno vlaga i voda, neka odmah posiplje zemlju što više pepelom, ali neka vodu na jarkove propusti ili odvede.

O položaju mesta koje šljivi najvećma godi, ima se navesti, da koliko god može šljiva da rađa i na visovima od planina i na severnoj strani njihovoj, opet, kao i svaka druga plemenitija voćka, voli toplija i zaklonitija mesta, osobito južnu stranu od brda, na prigrevine, gde sunce najvećma greje; tu bude i plod krupniji i slađi i rađa mnogo više.

Na šta valja paziti pri presađivanju šljiva i drugih voćaka
Na šta valja paziti pri presađivanju šljiva i drugih voćaka, pa da se svaka omladi i privati. Što se tiče presade, ima se pri iskopavanju mladica najvećma na to paziti, da se koren što manje pozledi. Ko hoće kalemljenje, na osobito starije mladice da presadi, neka sve grane, do na 3 ili 4 oka skrati, odseče, ali koren što većma da štedi, i što je koren slabiji, tim manje da ostavi na stablu grana jer ih drukče ne može koren da othrani.

Dalje se ima pri presadi šljiva, kao i sviju drugih voćaka paziti na deblovu stranu od drveta, da deblo i grane mladice, što su na jug okrenute bile, opet tako dođu; drukče drvo boluje i mnogo ugine; zato pri iskopavanju drva, valja tu stranu obeležiti, ako nema nikakve boje (farbe) pri ruci, a ono blatom.
Još većma pri presadi ima se paziti na to, da se mladica nipošto ni za dlaku dublje u zemlju ne zakopa, nego koliko je bila. Dublje zakopavanje tako je škodljivo da gomila mladica samo s toga ili odmah ugine ili po više godina boluje dok ne ugine to je najbolje da se pri iskopavanju mladica obeleži na stablu i dubina.

Pri zakopavanju valja odsečene grane i korenje još malo oštrim nožem ili makazama podseći, da nove rezidbe budu, jer se pre primi.

Da ma koja biljka, a osobito drvo, lepo izraste i razvije se, treba osim udesna mesta još i dovoljno prostora da ima za to, da može i sunce i vazduh i kiša slobodno do nj dopirati. Ničim se pri sađenju voćnjaka tako ne greši, kao stavljajući drva jedno uz drugo. Tim se zaguše, te ni koren ni grane, ne samo da nemaju kuda da se pružaju, nego ne nalaze dovoljno ni hrane, te ne može mladica ni u drveta da ojača pa ni roda onakva ni onoliko da rodi, kao ona drva, koja dovoljno prostora imaju. Koji god je voćnjak tako gust da se krune jedna uz drugu tiskaju, i gde ispod voćaka, makar da sunce sija, stoji hlad kao u šumi tako, da zrak sunca jedva gde probija, tu ne može biti ni krupna ni slatka voća ni mnogo roda, nego mora da bude sve sitno i kržljavo, kiselo i bljutavo, osobito na šljivi, koja po svojoj naravi više treba sunca i vazduha. Na gustom voćnjaku još je i to zlo što se ne da okopavati, jer je sva zemlja tako puna korena da se nigde ne da motika ili ašov zadeti, a da se gomila korena ne pozledi, a onda kao što znamo poteraju izdanci, koji drvo slabe. Dalje se još i to opazilo na gustim voćnjacima, da pre i većma stradaju od mrazeva, nego drugi, baš kao ono u tesnom mestu mnogo ljudi većma stradaju kad na njih posle zapare naiđe jača hladnoća. Sadimo svoje voćke, osobito šljive na ređe, a niko nek ne misli da će tim izgubiti na rodu, nego će baš nasuprot dobiti i više i krupnijega i izvrsnijega, i skupljega voća, osobito ako i najbolje za rasad odbere.

U dalju negu šljivika i drugih voćnjaka spada; okopavanje i đubrenje zemlje oko šljiva, čisto držanje voćaka i vešta rezidba, potkresavanje.
Ko hoće da mu šljive bolji, krupniji i slađi plod i više roda a izvesnije rode, valja da svake godine i to najbolje s jeseni zemlju okolo svake voćke okopa, ali, da pazi, da korena ne pozledi; ko s proleća okopava, neka i grude dobro izmrvi.

Osim okopavanja valja još zemlju i đubriti. Ovo se najbolje učini bušeći kocem oko stabla rupe i zalivajući ih tečnim, u vodi rastvorenim đubretom. U šljivicima na brdu valjalo bi još ispred svake voćke imati rupu za hvatanje kišnice, i jarčiće za dovod kišnice u te rupe.
Kakvo je đubre najbolje za šljive i uopšte za voće
Što se samog đubreta tiče, imamo navesti, da je osim običnog štalskog đubreta, vrlo dobro đubre za voćke čađ iz dimnjaka, kad se s vodom i mokraćom pomeša; pa u one rupe i jarkove oko stabla nalije, ili kad se čađ u rupe uspe pa vodom zalije. Sve voćke tako miluju čađ da se mnoge bolesne tim izleče, i slabe osnaže, a zdrave odmah veselije ozelene i mnogo lepši rod rode.

Čišćenje šljiva kao i drugih voćaka

Čišćenje šljiva kao i drugih voćaka sastoji se u tome; da se svake godine očiste debla i grane od mahovine, bolesti, legla insekata-buba, i od svega živoga gada, što se zaleže tuda, kao i ispod odlupljene kore i po krastama i kvrgama. Čišćenje ovo najbolje se čini strugačem, gvožđem kao što ga ono imaju tokari (dreksleri). Posao ovaj vrlo se olakša tim, kad se u proleće, osobito iza kiše, uzme debela i gruba platnena krpa, od džaka, ili otrcana tvrda četka ili metla, pa se njom deblo i glavne grane dobro otaru. Pri struganju valja paziti, na svaki komadić od odlupljene kore skinuti, jer tu se leže (crv) gusenica, koja posle voćku ždere.

Za trebljenje gusenica najzgodnije je vreme zima
Tada su sve gusenice u gnezdima na gomili; a najbolji je način skidanje makazama, nasađenim na dugačku motku, ili palenje zapaljenim i na dugačku motku nasađenim provlakom ili voštanicom, ali iza suvoga dana, jer je iza kiše gnezdo mokro, pa se ne da zapaliti. Još i druge preporuke o tome vidi na drugom mestu u ovom odeljku, koje uče kako se gusenice uništavati mogu.
Još glavnija briga svakome, ko voćnjake diže, neka je ta, da mu drva lepu krunu dobiju, jer od toga zavisi ne samo mnoštvo roda, nego i izvrsnost, krupnoća i slast ploda. Lepota krune u tome je, da su grane razređene na sve strane, da može sunce, vetar i kiša svaku grančicu dohvatiti. Ovo retko dođe samo od sebe, nego se mora terati i to šišanjem, a za ovo ne treba bog zna koliko veštine.

Rezidba šljiva
[Kod nas se uglavnom gaji šljiva Požegača a neki je zovu i cepača. Ako je njena bujnost zadovoljavajuća, onda se rano u proleće pristupa proređivanju krošnje. U osnovi se odsecaju one grane koje su višak, to jest da se međusobno prepliću, zasenjuju, idu iz istog mesta dve grane, oštećene grane na bilo koji način. Jednom reči bi se moglo reći da se odsecaju sve grane koje kvare izgled krošnje (krune). Cilj ove rezidbe je da krošnja bude ravnomerno raspoređena na stablo. Ne sme se dozvoliti da sve grane idu u jednom pravcu, nego u sve strane. Suviše bujne grane skraćujemo za jednu petinu do jednu četvrtinu. Pregusta krošnja ne može dati tako kvalitetne plodove kao proređena. Rezidbom se kod svih voćaka ravnoteža krune mora postići!

Ako je stablo staro i iznureno, podmladite ga na sledeći način. Sve grane iznad bočnih se skraćuju u septembru. Preseke premažite kal. Voskom. Ovo je jedan od prostih mačina da produžimo koristan vek šljive.]

Glavna pravila pri šišanju šljiva i drugih voćaka u glavnome ova su
Da se podseku svi izdanci ozdo i svi prutovi – vodopije na granama, jer ovi samo jalovo cvetaju, a nikad roda ne donesu; da se poseku sve one grane, koje se ukrštavaju, zapletu, osobito ako jedna na drugoj leži i ako se češu i taru; isto tako da se poseku i sve one grane, što se unutra u krunu pružaju te je zagušuju; dalje ima se paziti, da grana od grane bar po ¾ do celu stopu razdalje dođe i da se pružaju na sve strane, da što manje jedna drugoj sunce zaklanja, zato da se druge poseku, i to bolje one, što natrag stoje dalje od sunca. Veštiji vrtari savetuju, da je bolje šljivi srezivati krajeve od grana, nego grančice. Svi preporučuju da se nipošto ni jedan šiljak, trn, na grančicama ni na granama ne ostavlja, i vele da je samo tim sasecanjem šiljka mogućno nerodnu šljivu rodnom učiniti, i izvesti plod mnogi i vrlo krupan. Najposle svi veštiji vrtari preporučuju, da je bolje rezati voćke, osobito šljive, s jeseni, jer tada rane bolje zarastu i manje drvetu škode, nego u proleće, kad sokovi naiđu.

Šišanje voćaka, osobito šljiva, tako je valjan posao, da ko je rad, da mu šljive što većma i izvesnije rode, valja da to po navedenim pravilima svake godine čini, i onda, kad su krune sasvim se razvile.
Pri rezidbi starijih drva ima se još i na to paziti, da se i svaka suva grana odseče, a pošto se šišanje preduzimlje u jesen il proleće, to da se bolje zna koja je grana suva, valja leti, dok je drvo u listu, obeležiti bilo povezom ili kojom bojom. Debele suve kao i sirove grane odrezuju se testerom, a manje makazama vrtarskim; i to sasvim do kore od grane, koja ostaje na drvetu. Što se ranije odseče, to se pre i bolje rane zaleče i zarastu; inače voćka boluje i mnoga ugine.

A što se šljivinih rana tiče valja znati ovo
Šljiva je jedna od onih drva, koje na svaku ranicu hoće da pušta smolu od koje boluju i mnoga ugine. Zato je nužno da se rane šišanjem načinjene, dobro izleče.
[To se postiže tako što se posle rezidbe, ako je povoljno vreme, pristupa prskanju. Može se prskati sredstvima na bazi bakra (Cu) ili cinebom, ciramom itd. Na svakom preparatu piše koliko se treba staviti na 100 litara vode, na primer ako piše »upotreba 0,20-0,25%«. To znači: da na 100 litara vode valja staviti 200 do 250 grama hemijskog sredstva.]

U reči o ranama ima se još navesti, da šljive kao i druge voćke stradaju jako od tuče, grada. Jaki grad načini tako mnoge rane, da voćke obole i mnoga ugine, ne samo mladica, nego i starije drvo. U tom slučaju preporučuju vešti vrtari, kao najpreči lek i pomoć, da se odmah ta drva ošišaju, i to da se sve ranjave grane poseku; tako se drva održe, a drukče sva uginu jedno za drugim.

Sve ovo što dovde navedosmo, čini se za ljubav boljega, krupnijega roda i ploda. U tom istom pogledu ima još da se spomene i ovo: češće se dogodi, te voćke ponesu roda premnogo tako, da bi se morale sve grane polomiti i drva izginuti, kad bi se sve ono ostavilo. U tom slučaju vešti vrtari, protresu voćke još u zametku roda, pa mnogo ploda svale, te ga dobiju istina manje ali tim krupnije i slađe, i pri onom mnoštvu sitnog ploda u drugih, koji nisu svoje voćke otresali, prodaju svoje voćke krupnije mnogo skuplje te suviše naknade ono. Još čine vešti vrtari ovo: ako je u cvetu suviše kiše, te ne mogu prašnici da uzreju od vode, a oni svako jutro svoje voćke malo otresu od kiše te tim dobiju više ploda, nego oni, koji to ne čine; a ako je u cvetu previše suše, te ne može prašak da se uhvati a oni prskalicom svoje voćke svaki dan poprskaju, te učine, da sila više roda bude.

To je, što imamo kao poglavitije o nezi šljive reći. Kad i mi dakle svoje šljive tako dizali i negovali budemo, onda ćemo i mi imati zdrava, snažna, lepa i dugovečna drva, i dobićemo sila više izvrsnija ploda pa i prodavaćemo ga skuplje i dobijati na tome dva i tri puta više nego ovim nedotupavim podizanjem od izdanka i ovom danas našom neveštom i nikakvom negom.
Da pregledamo sad i drugu (stranu) polu od ralnje oko šljiva, a to je da vidimo kad je najudesnija berba za sušenje šljiva i kuvanje pekmeza ili pecivo rakije.

Kao što svuda oko šljiva tako i pri branju činimo pogreške na veliku štetu sebi i svojim šljivicima. Te pogreške su, što beremo šljive prerano, pa i to vrlo nedotupavno [pogrešno].
Poznato je, da je svako voće, što bolje na drvetu sazre to bolje i za jelo i za svaku drugu potrebu, bilo da se od njega kuva madžun [džem] il slatko. Osobito se za šljivu zna, što je zrelija da tim manje treba ogreva, bilo da se suši, ili kuva ili peče; po tome bi valjalo ostaviti plod na drvetu dok ne počne venuti, pa onda brati. Kod nas se beru šljivici kao i vinogradi pre vremena; a na šljivi potrošimo dok je osušimo, u pekmez skuvamo il rakiju ispečemo, toliko mnogo ogreva, da gotovo sve na ogrevu izgubimo, što na njoj dobijemo. Razumni i vešti ljudi ostave berbu na dvadeset dana poznije, pa dva puta skuplje prodaju svoje vino, i na sušenju šljive toliko zaštede ogreva, da dobiju na šljivama dva puta više, nego oni, koji tako ne učine. Pokušajmo i mi samo nekoliko puta, da s dve ili tri nedelje dana poznije oberemo šljive ili vinograd, pa će svaki videti, kolika je razlika na trošku oko sušenja šljiva, ili kuvanja pekmeza kao i onamo na izvrsnosti vina.

Pravi znalci rada oko šljiva ovo su nam dokazali: Prve nedelje kad se šljive počnu sušiti kod nas, dobije se od 100 kila sirovih po 27 kila suvih, druge nedelje 33, treće 36 do 37 a četvrte nedelje, a to je oko miholja dne dobije po 40 oka suvih od 100 oka sirovih. To je zato što su šljive u početku nezrele, pa imaju u sebi mnogo vode. Pri tom za ove zrele ne treba toliko drva koliko za sušenje zelenih, i zrele bolje i skuplje prodaju i gotovo nikad ne ukvare. To bi trebalo imati na umu svima, koji se sa šljivama bave. Šljive su dobro zrele kad plodovi sami od sebe počnu jače opadati.
Koliko ranom berbom sebi omanjimo dobitak od šljive, još većma osakatimo svoje voćnjake neveštim branjem. Tresući a osobito mlateći voćke, pokrhamo na njima baš ono, što je za budući rod najvažnije, vrške od grančica. Na onim sićušnim grančicama, što iz mlaćenja puno ispod voćaka vidimo na zemlji ležeći, na njima su zametci od roda za iduću godinu, a mi tresenjem i mlaćenjem baš to pokrhamo, te tim iduću berbu sasvim osujetimo, ubijemo.

Svaki ko drži voćke, treba da ima i opravku za berbu, a ta je vrlo mala i vrlo jevtina. Najglavnije su dve sprave: vrtarske letve, koje se sa svojim podupiračima na svakom mestu podići mogu; i berilo, na motci nasađena zupčasta kotarica il kesica, kojom se bez krhanja granja svaki komad od voća može da obere, i to tako, da se ni najmanje ne pozledi, a to je i za sušenje voća vrlo važno, pošto se ugruvano voće ne da ni prodati ni držati ni osušiti kao neugruvano.

Pri branju šljiva kao i drugog voća valja paziti
Pri branju šljiva kao i drugog voća valja paziti; da se berba drži na lepom, vedrom, suvom danu, jer vlažno obrano voće brzo se ukvari i ne da se držati. Sve letnje voće šljivu kao i trešnju i višnju, jagodu, dinju, lubenicu valja brati rano izjutra i za hladovine, onda je voće daleko ukusnije, nego kad se bere usred dana ili popodne i pod veče; po sebi se razume da valja brati samo ono voće, što je najzrelije i najlepše, a samo one vrste letnjega voća, koje hoće da obrašnjave, kao što su kajsije i neke breskve i kruške, beru se pre nego što sasvim uzru, pa se ostave da koji čas provenu, te tim izađu ukusnije. Svako voće ukusnije je kad se obere s peteljkom, nego bez nje. Kotarice u koje se šljive meću, treba da su omanje, jer se u većima voće izgnječi i ukvari. Pri branju i kupljenju šljiva odmah o jednom poslu odabirati one šljive, što će se sirove prodavati, ili ostavljati ili sušiti, a to su najkrupnije i najzdravije, pa baška metati, a baška ostale sitnije i lošije, koje će ići na kuvanje pekmez ili na pecivo rakije. Najposle šljive određene za prodaju na pijaci ili za ostavu kao i za sušenje, ne valja kući nositi na kolima, da se tresenjem ne pognječe, nego nositi na rukama pa kod kuće odmah staviti na suvo mesto i hladno, i to ne ostaviti na gomili, nego razastrti; tako ostalo voće mnogo je ukusnije za jelo.
Kako da se sačuvaju šljive i drugo voće na duže vremena

Ko hoće da sirove šljive i ostalo voće sačuva na duže vreme, treba ovo da zna; da se bolje drži voće od toplih i suvih godina, nego od godina vlažnih i hladnih. Koje je voće raslo na osoju, prigrevici, bolje se drži, nego ono iz pize, sena, hlada i vlage. Voće sa južnih grana od drveta bolje se drži, nego ono sa severnih. Duže se drži voće pozno, jesenje i zimnje, nego rano letnje. Sila duže se drži voće, koje je bolje na drvetu dozrelo, nego nedozrelo. Na lepom suvom danu, obrano voće duže se drži, nego obrano na mutnom i vlažnom vremenu, zdravo komađe od voća duže se drži, nego crvljivo, nagnječeno. Voće s peteljkom duže se drži nego bez nje, i voće naslagano peteljkom u vis duže se drži nego drukče. U hartiju zamotano voće duže se drži nego nezamotano i pre zamotavanja ili slaganja u sanduke ostavljeno voće tri ili četiri dana na toplu mestu da provene, duže se drži, nego odmah zamotano. Na suvom tavanu, koji zimi nije hladan, složeno voće u slamu, sve sloj slame na sloj voća, i pokriveno slamom i rogozima, što jača zima to većma, duže se drži, nego ostavljeno golo. Još bolje se drži poslagano u sanduke, mekinje, plevu il pesak, ali mora sve ovo biti suvo, a blizu tih sanduka da nipošto ne stoji ništa što trune, plesnivi ili zadaha kakva ima, jer u mah voće onaj zadah navuče, te pre počne da trune. Još treba znati da ne valja stavljati mnogo slojeva voća jedno na drugo, jer se pognječi, osobito šljiva, nego najviše 3 il 4 tavana, s toga su bolji plići sanduci: pa kad se još sanduci il burići svuda oblepe smolom, pa oblepi i zaklopac i drže na suvu hladnu mestu, onda se voće najduže drži.

Danas svi voćari preporučuju, da se najbolje sačuva voće u sanduku u sitno utučenu drvenu uglju, u njemu se drži voće do drugog voća, a tako, kao da je sad uzbrano; može se otvoriti sanduk kad se hoće i vaditi iz njega voća koliko hoće, pa da ostalom ne škodi; ako se koji komad i pokvari, opet onaj uza nj ostane zdrav, jer ugalj ne da truležu da prelazi dalje, ne mora se pored uglja ni u hartiju zamotavati, ako se samo tako u uglju složi, da se voće ne dodiruje; a sanduk može se držati na svakom mestu u nekoj suvoj ladovini.

Ko hoće da suši, neka gleda, da to izradi valjano. Bolje je ne raditi nego kojekako. Valjano osušena šljiva daće se s onog mnogog šećera svog godinama održati i odneti od kraja do na kraj sveta, a da se niti ukvari niti što od vrednosti izgubi. Za valjano osušenu šljivu svaki dragovoljno više i plati, a za šljivu, neosušenu kako valja, neće niko ni da zapita, ni da je pogleda.

Šljiva se suši kao i drugo voće ili na suncu ili u pećima i na ognjištima uzgredno, ili u naročito za to načinjenim sušionicama.

Šljive održati taze, friške

Šljive održati taze, friške, do januara i dalje, moguće, ako u bure naslažemo kat lišća šljivovog a kat šljiva celih, rukom uzabranih. Kad napuniš bure onda ga zatvori i zakopaj duboko u zemlju da do njega, bureta voda i vazduh ne dopru, prodru.

To isto važi i za grožđe. Ili ovako: Kad grozd otkineš od čokota onda mu patrljicu umoči u rastopljen vosak pa ga obesi o nešto strmoglavce – onako kako je stajao na čokotu – o koncu i biće taze sve do januara.

Opštinske peći i sušionice koje mogu svo selo poslužiti
Ovih opštinskih sušionica ima različito načinjenih, danas su najbolje one, što se prave po predlogu Lukasovom, koji je u svetu čuven voćar. Ta sušionica suši s najmanje ogreva najviše voća i izradi ga najbolje. Sušionica ne košta mnogo, te tako se za jednu jesen isplati. Na njoj je dobro i to što ih se može više, jedna niz drugu, staviti, prema mnoštvu šljiva il voća, što koja opština ima da suši. Ona se danas od sviju poznatih sušionica odlikuje prostorom stroja, jakošću i udesnošću tim što najmanje ogreva potroši, a najbolje i najviše voća osuši, te tim sve druge sušionice nadmašuje. Ili neka bar svaka opština načini običnu našu »pušnicu« furunu – da u svoje vreme svakoj porodici po potrebi voće osušiti može.

U nuždi može se sušiti šljiva kad i ostalo voće na suncu, ili u furuni ili u »šporetu«; na ljesicama i daskama, ali tako treba oprati pri upotrebi, jer mušice ga pogane. Domaćice, koje tako suše šljive i drugo voće u furuni ili šporetu, tvrde, da je daleko slađe i ukusnije no one šljive što se u pušnicama suše i po dućanima prodaju. Čestita domaćica i porodica ne treba da dočeka jesen, zimu i proleće bez prilične količine suvog voća, pa ma kako ga sušila, ovako ili drukčije.
Da sad vidimo koje je voće za sušenje najbolje? Nije svaka šljiva za sušenje. Ko već hoće da troši ogreva i truda, a on valja da odbira voće ono, što je najbolje; samo na tome može se nadati koristi, drukče može uzalud biti trud. Za sušenje je ono voće najbolje, koje je najzrelije, najzdravije i najkrupnije. Nezrelo voće potroši silan ogrev i opet ne izađe slatko, nego još izađe suvoparno i časom zagore, a crvljivo voće bude namesto slatkog kiselo. Međutim je na crvljivom voću to dobro, što ono samo od sebe otpadne, te se tim samo odluči od zdravog, osobito šljiva. Samo ono voće koje hoće da obrašnjavi kao neka kajsija, kruška, jabuka, ne sme se dočekati da prezre, pa da se onda suši, a šljiva, kao i višnja i trešnja, onda je za sušenje najbolja kad je na drvetu prezrela i već počela da se smežurava, i peteljka da vene. Ta prezrela šljiva ne samo što izađe najslađa, nego i najmanje ogreva treba za sušenje.
Za sušenje obrane šljive valja još neki dan ostaviti na suvu mestu, da provenu, pa onda u peć stavljati. Što bolje provenu, to manje ogreva treba za sušenje. Ostavljajući ih da provenu ne valja da stoje na gomili, nego razastrto na policama. Najbolje provenu na vrelom tavanu ispod krova crepom pokrivena, ili na suncu, ali sačuvano od prašine, koja sav ukus šljivi kao i drugom voću ukvari. Da bi od svake strane dobro provenule, valja ih koji put prevrnuti, i to najbolje drvenom varjačom ili grabljinama, ali pažljivo da se ne pozlede.

Kad su šljive tako spremljene za sušenje, onda se slažu na police od sušionice, ili ljese što su od pruća načinjene i razređuju, da jedna drugu ne pritiskaju, jer tako se najbolje osuše, a ostavljaju se tako, da peteljke u vis dođu, jer drukče sok pocuri, te se okore i iziđu nevaljale. Zato se i ostavljaju peteljke na šljivi, kao i na trešnji i višnji, kajsiji i breskvi, pa se s peteljkom suše, jer bez peteljaka iscuri sav sok, a u tome je sva slast i sva vrednost voća.

Pri sušenju voća neka se ova glavna pravila paze
Koštičavo voće, kao što je šljiva, višnja, trešnja, kajsija, breskva ne sme doći odmah u vrelu peć na sušionicu, dok sok na peteljku ne iscuri, nego mora peć manje topla biti, a to je od prilike onako kao što je peć kad se pri pecivu hleb iz nje izvadi. Tek kad je to voće 5 ili 7 sati u toj toploti postajalo, i vlage iz njega malo otparilo, te sok se zgusnuo, onda se jače vatra loži a drukče ispuca, iscuri; a semenjavo voće kao jabuka i kruška stavlja se odmah na najjaču vatru, u peć zažarenu da u svom soku vre, pa posle se popušta s toplotom, inače ako se iz tiha suši izađe kiselo. Pri sušenju valja paziti, da voće na ovim policama ili stranama od njih, gde je manje vrelo mesto u peći dalje zato se police menjaju, pa koje su najpre stajale u sušionici odozdo bliže do vatre ili u običnoj peći u dubini, te se meću u sušionici ozgo, od vatre, ili u običnoj peći bliže do vrata, a one druge police na toplije mesto. Šljive ne ostavljaju se u peći, da se sasvim osuše, nego pošto su se dobro smežurale izvade se i dosušuju na suncu i vazduhu. Ako se šljive lepe ili ako su mekane, to je znak da nisu dobro osušene, i moraju se dosušiti, inače će brzo da se ukvare; ako su suviše tvrde, da čisto zvone, kad koju pustiš da padne na golu trpezu, onda su preveć suve, a ovo je još gore, nego ono. Voće je onda dobro osušeno, kad raščupano ili prstom prognječeno soka ne nušta. Najposle ne valja ni jedno voće ostaviti u peći da se ishladi, jer izgubi lice, potamni; nego ga valja izvađeno iz tople peći odmah staviti na hladno mesto, da se ishladi; što je mesto hladnije tim voće ostaje svetlije.

Dobro uzrele šljive u dobroj peći ne trebaju više od 18 najviše do 24 sata, da se osuše; a kod nas se žari peć po pet i šest puta, te grdna gomila ogreva straći.

Osušene šljive ne valja odmah pošto su izvađene iz sušionice trpati u džakove ili u sanduke na ostavu, jer se ulepe i poplesnive; nego treba da su na vazduhu rastrte i prevrtane nekoliko dana te da se prosuše, pa onda se ostavljaju u sanduke ili džakove i drže na suvu tavanu, gde se po više godina održe, ako se pazi da ih miševi i bube ne pojedu. Neki vele da se najbolje održe u pletenim od mreže kesama ili kotaricama od pruća, koje ne hvataju više od 50 kilograma, obešene na tavanu. Drugi preporučuju nekalaisane lonce, da se u njih nabijaju; još neki vele, da ih valja u burad ili sanduke nabiti, pa držati na suvom mestu, ali gde nikakva zadaha nema, jer ga i suva šljiva hoće odmah da navuče. Suva šljiva kao i drugo suvo voće ima se osobito čuvati od miševa.

Još pre nego što se metnu u burad ili sanduke na ostavu, treba šljive razlučiti na vrste po krupnoći, i najkrupnije za se a najsitnija za se ostavljati, tako se najbolje prodaju. Odabiranje i slaganje šljiva u burad ili sanduke valja činiti na suvom danu a nipošto na vlažnom, jer šećer i soli u suvoj šljivi navuku vlagu, te voće ovlaži i lako se pokvari.

Plesne šljive popraviti
Suvo voće, bilo da je složeno u burad ili u sanduke i džakove valja kad-kad pregledati i preporučiti, jer ovo svakom voću čini dobro, osim što se tom prilikom vidi, da nije naišao crv, ili uhvatio plesan, pa ako bi se ovo opazilo, to ih valja odmah na časak u vrelu peć staviti, najbolje posle izvađenog hleba, time se najbolje ubije i plesan i (crv) larva.

Pekmez od šljiva vrlo je zdravo i prijatno jelo za decu i ljude
Ovo važi za sve, koji nisu pijanice, a deca ga više vole nego ma koju drugu poslasticu. Još bolje je razno slatko što se kuva od šljive u sirćetu, vinu ili rakiji; jer su prijatna i zdravima, a bolne čisto razgale.

Za pekmez su šljive bolje što su zrelije; najbolje su zbaburane, pa makar i sitne bile, samo ako nisu crvljive. Pre nego što će se kuvati, valja ih dobro oprati od blata, prašine i druge nečistoće, jer ovo sav ukus ukvari, pa pošto su se presušile od te spoljne vode, onda se cepaju i koštice povade, pa onda se u kotlu na tihoj vatri kuvaju, neprestano drvenom varjačom mešajući ih da ne bi zagorele, i da bi što pre pustile sok, vodu, a onda se kroz rešeto ili sito procedi, i onda se dalje kuva uz neprestano mešanje dok se pekmez toliko ne ukuva i zgusne, da se kao testo za varjaču počne hvatati. Što se bolje ukuva to se duže drži.

Kotao, u kojem se pekmez kuva, treba da je dobro kalaisan, drukče primi pekmez bakra, osobito ako postoji u kotlu, te postane škodljiv za ljude koji ga jedu. Da se dozna ima li u pekmezu bakra, valja malo pekmeza s malo vode pomešati i u retko testo razmutiti, pa u njega staviti nov sjajan nož ili drugu koju od gvožđa sjajnu stvar da prenoći i ako se izvađen nož nađe crvenkast, znak je da u pekmezu ima mnogo bakra, pa taj je pekmez za jelo vrlo škodljiv, otrovan.

Pekmez od šljiva
Naši kuvaju pekmez prosto, bez ikojih začina, a Nemci i Francuzi meću u nj pri kuvanju oraha sa onom zelenom ljuskom na njima, kore od limuna, korena, karanfilića i dr. te dobije pekmez prijatniji miris, ukus i boju. Vrlo delikatan pekmez dobije se, kad se na svakih 2 kgr. šljiva doda pola kgr. šećera i satlik (1 dcl) dobra vinska sirćeta pa od toga kuva pekmez.

Ko mora u vlažnoj godini i od prezrela voća da kuva pekmez, mora dodati i šećera, drukče uskisne.
Ukiseljen pekmez popraviti
U kiselom pekmezu kao i drugom kuvanom uskislom voću pomogne se, kad se doda malo sode bikarbone pa onda ponovo malo prokuva, samo kao što je, ili sa umešano malo vode u nj.

Bosanci prave frišak pekmez i od slatkih jabuka i krušaka: voće dobro istuku i sok iscede i vare dotle dok se malo ne zgusne i dok dobro sladak ne postane. On je nakiseo i za jelo umače se hlebom, ili se razvodni pa se sa hlebom udrobi pa jede. Ukratko svedena pravila što se ima činiti za šljive
Sadimo šljivu gde god prazna mesta imamo; podižimo je od koštica a nikako od izdanaka; birajmo koštice najbolje i od najboljih drva, oplemenjujmo svoju šljivu kalemljenjem, zavodimo nove bolje vrste, izvodimo velika i snažna drva; sadimo ih na ređe, a na suvu, svetlu i toplu mestu; okopavajmo svoje voćnjake; đubrimo zemlju ispod njih; čistimo svoje voće od gada živa i mrtva; šišajmo ih vešto i na vreme; ostavljajmo voće sirovo za prodaju, kao i za sušenje i kuvanje svako za se; gledajmo da ga sirovo što više prodamo; računajmo dobro pošto možemo prodati presno, a šta će nas doći suvo i hoćemo li ga moći sa hasnom prodati, pa radimo ono, što je probitačnije; sušimo voće razumno u zgodnim sušionicama; odlučujmo suve po krupnoći radi bolje prodaje; držimo suve na zgodnu mestu i čim se iole cena pokaže prodajmo; pravimo što više pekmez i suva voća uopšte za domaću upotrebu i zimnje doba; dižimo rasadnike u svakom mestu, pa tu podižimo u velikom mnoštvu mladice, i poklanjajmo ih, i zasađujmo njima sve golo zemljište i držimo za njih vešte čuvare; podižimo svuda opštinske sušionice; otvarajmo kurseve o nezi šljiva bar u svakoj komuni po jednu; sastavljajmo fondove za izdržavanje tih kurseva; platimo agronome i šaljimo ih po narodu; izdajmo nagrade, da se napišu uputstva za prost narod, kako se ima sve voće, pa i šljiva držati, pa napišimo ih, i poklanjajmo ih da može svaka kuća imati, i navodimo, da se to svakom prilikom čita, osobito u nedeljnoj štampi, odraslijoj omladini; pravimo izložbe i dajimo nagrade ne samo onom, ko najbolje sirovo il suvo voće iznese, nego i onome, ko najviše mladica podigne i od najbolje vrste, kao i onome, ko ma šta probitačnije i udesnije smisli za podizanje i gajenje našeg voćarstva.

Jagodasto voće
Nema baštovana koji će u svom vrtu imati puno zadovoljstvo bez jagodastog voća. Za njegovo gajenje i oplemenjivanje je potrebna ljubav, a to svaki pravi baštovan, voćar ima u izobilju. Kakvo li je samo zadovoljstvo ovo voće direktno brati u usta.
Razgovarali smo sa mnogim vrednim domaćinima u Novom Sadu, Vrbasu, Subotici, Vršcu, Požarevcu, Tuzli i mnogim drugim mestima, koji su nam rekli da bi rado gajili jagode, maline, ribizle, ogrozd i domaću borovnicu, ali da nemaju dovoljno zemljišta. U to smo ih brzo razuverili kad smo im rekli da u svom dvorššu imaju bar desetak kvadratnih metara neiskorišćenog prostora i da im je to sasvim dovoljno da ispune svoje zadovoljstvo gajeći jagodasto voće.

Mi bismo hteli preporučiti svakom našem građaninu, koji ima bar malo zemljišta, da neguje ovo voće. Kako su samo lepi sokovi od ovog voća. Kakva bi sreća bila za sve nas kad bi se više pilo sokova no žestokih alkoholnih pića. Na žalost možemo reći da se još i dan danas više pije alkohol, iako se svi slažu da je više nego štetan. Kafane niču na sve strane, a prodavnice bezalkoholnih osvežavajućih pića tu i tamo. Svesni smo da nešto ne valja, ali ga opet gradimo sve zbog onog dinara, ne vodeći dovoljno računa da naš najneprosvećeniji čovek ostavlja najviše para u kafani. Mi vam savetujemo da bežite od otrova zvanog alkohol. Kad vidite jednog hronično obolelog alkoholičara, posmatrajte ga, sigurno takvo stanje nećete poželeti nikom bližnjem ii daljnjem. Razočaranim savetujemo da ne traže lek u alkoholu, već u radu. Kad im je u životu teško, neka nađu bilo kakav posao gde će se zabaviti malo duže i u međuvremenu će ih preći želja za pićem. Stari ljudi vele da je za sve bolesti umeren rad najbolji lek. Ko je u stanju da radi taj je srećan. A raditi u vrtu oko jagodastog voća je odmor i razonoda.

Jagoda
(Fragaria vesca)

Kod nas je najraširenija vrsta jagodastog voća. U svakom domaćinstvu koje oko nje zna raditi pokazala se kao prava blagodet. Za decu nema lepšeg doživljaja u proleće nego kad sami beru jagode.
Stare sorte jagoda, kao na primer Madame Moutot i Pobednik, su davale oko pola kilograma ploda sa jednog kvadratnog metra, a danas ih ima koje daju i oko tri kilograma.
Kako uzgajati jagode
U toku jula meseca se pripremi zemljište za sadnju. Ono treba da je dovoljno rastresito i nađubreno po mogućstvu stajnjakom, tresetom ili kompostom. Preporučujemo vam da upotrebite i kompleksna mineralna đubriva, koja možete nabaviti u poljoprivrednoj apoteci ili u mesnim poljoprivrednim zadrugama. Tu će vam agronomi reći kako se upotrebljava.

Kad je zemljište pripremljeno pristupa se sađenju, koje se obavlja u našim uslovima od avgusta do novembra i na proleće od marta do aprila. Mi vam preporučujemo da sadite u avgustu, jer ćete odmah na proleće brati rod. Pre sađenja se rondele ili leje dobro natope vodom. Živiće jagoda ćemo nabaviti u renomiranom rasadniku ili od domaćina kod koga smo videli da ima dobre jagode. Sađenje se obavlja sadiljkom ili motičicom. Razmak između redova je 30 do 40 santimetara, a u redu jedna od druge je udaljena 20 do 30 santimetara. Posle sadnje se redovno zaliva vodom iz kante na kojoj nema ruže. Ovako posađene jagode se lepo prime i dalje razvijaju. Oko desetak dana nakon sadnje se jagode obično primaju.
U proleće se prihranjuju jednim od veštačkih đubriva koje ima dosta azota da poboljša bujnost jagode i u više navrata se okopava (praši). Pred zrenje se vrši zastiranje obično plevom, tresetom ili kukuruzovinom (šašom) koja se stavlja uzdužno da jagode ne dolaze u dodir sa zemljom, da se ne isprljaju. Berba po potrebi, a nakon nje ne zaboravite da ih okopate kako bi dobili što više živića za popunjavanje ili novu sadnju, ili pak da poklonite onome ko ih nema a želi da ih gaji. Sa jednog bokora je najbolje dozvoliti da se razvijaju 4 do 6 vreža, a sve ostale otkidamo prstima još dok su u začetku.
Da bi vam vrt bio uvek privlačan za sada vam predlažemo da nabavljate sledeće sorte:
Rane sorte: Regina, Maheranova rana.
Srednje rane: Senga Sengana, Talisman, Afrika.

Kasne sorte: Direktor Paul Walbaub – koji ima samo ženske cvetove i ne bi mogla plod doneti ako u blizini ne gajimo neku drugu sortu koja je sposobna da je oplodi. Madam Muto je najzastupljenija. Da vam kažemo i to da se jagode brzo izrode, a to je dalo povoda našim selekcionarima da dobijaju uvek nove sorte koje su bolje od prethodnih. Što je danas najbolje sutra to ne mora biti, pa vam preporučujemo da svake treće godine u vaš jagodnjak uvedete nove sorte, a stare da vadite. To nije ni najmanje teško za onoga ko od srca voli svoj vrt.
Ko nabavi sortu Senga Prekosa, taj sigurno neće biti njome razočaran.]

O jagodi mesečarki

[Za male vrtove kako u gradu tako i u selu su pogodne jagode takozvane mesečarke. One rađaju neumorno cele godine, sve do oktobra. Plod im je dobar za upotrebu u svežem stanju, ali ništa slabiji nije ni za spravljanje soka, slatkog ili džema. Treba da vam skrenemo pažnju da one ne stvaraju vreže pa ih je dobro staviti pored staza u vrtu ili bašti. A kako doći do ovih kod nas još dovoljno nerasprostranjenih jagoda. Preporučujemo vam da se odlučite koje sorte želite i da ih u prodavnicima semenske robe kupite i onda proizvedete rasad baš tako kako dobro znate proizvesti rasad od patlidžana, paprike i slično. Navodimo vam par sorti mesečarki: Hummi Triska (u toku godine tri puta rodi) zatim Baron Solemacher, Ruigen i tako dalje.]

Mi činimo veliku nepravdu mesečarkama, jer one rađaju dosta krupne i šumskim jagodama slično mirišljave plodove i u ono doba, kad krupnorode prestanu da rađaju. Što su one tako odbačene, biće uzrok, što ih ne ume svak kako treba da gaji, pa ne rađaju onako i u onoj meri, u kojoj bi mogle i treba da rađaju.
Sa svakog gledišta one zaslužuju da ih ponovo i u većoj meri otpočnemo da gajimo, a evo ja ću pokazati tačno i jasno način, kako se one podižu i gaje.

Kad plodovi sazru, treba odabrati najzrelije, najlepše i najkrupnije od njih, pa ih dobro izgnječiti, seme isprati, osušiti i u kutijici do idućeg proleća očuvati. Meseca marta il aprila, treba uzeti male sandučiće il popliće činije, pa ih napuniti lakom, đubrevitom zemljom, kompostom i tu seme oređe posejati i istom zemljom ovlaš samo pokriti i vodom poprskati. Dobro će biti, da se staklenim oknom pokriju. Treba ih na toplom i vidnom mestu držati. Otprilike posle tri nedelje, ako uzimaju dosta vlage i toplote, nići će jagode, pa kako se razviju prvi pravi listovi, treba ih pažljivo povaditi i u veće lonce rasaditi, pa kad ovde dovoljno ojačaju, onda ih treba, na već dobro priugotovljenu i sagorelim đubretom nađubrenu leju, a u daljini od 30 do 40 santimetara presaditi. Vrlo pogodno mogu se rasaditi u istoj daljini i pokraj putova i putanja po bašti.

Sad ih treba samo čisto držati i dobro zalivati, pa po neki put i u vodi razmućenom kravljom balegom. Biljke će se na ovaj način podignute i negovane, do jeseni snažno razviti i biti spremne, da iduće godine obilat rod donesu.

Idućeg proleća treba, kako se zemlja od zimnje vlage dovoljno ocedi, jagodama zasađenu leju prekopkati i sagorelim đubretom posuti. I sad treba prilježno zalivati, naročito za vreme cvetanja i obrazovanja plodova; to će mnogo doprineti da jagode bolje i krupnijim rodom urode. Kako otpočne rod da rudi treba slabije zalivati, da ne budu jagode odviše vodnjikaste, jer odviše vodnjikaste, gube i slast i miris.
Na rečeni način podignute i negovane mesečarke jagode, rađaju od proleća pa do same jeseni, neprestano, obilato i srazmerno krupne plodove. Mada ovi stari bokori još i druge godine dosta rađaju, opet je zato bolje, da se svake godine nove biljke izvode.
Jagode biće krupnije i rodnije kad se svaki struk njihov pospe usitnjenim praškom od ugljena drvenog, pa onda okopa oko njega tako da se ugljen sa zemljom pomeša.

Malina
(Rubus idaeus)

[Sve više i više osvaja male vrtove, a nije beznačajna ni za naša velika poljoprivredna gazdinstva. Plod se koristi u svežem stanju i za preradu. Malina je suviše bujna pa se izdancima brzo proširi na sve strane zbog čega je neko ne voli, jer brzo ode i u komšijsku baštu što dovodi do repertoara ružnih reči. Sve ono što ide van našeg plana uklanjamo u maju i junu ašovom i onda ne dolazi do svađe.
Izdancima i reznicama se vrlo lako razmnožava. Po Vojvodini je primećeno da se malina ne zna pravilno rezati, iako je njena rezidba jedna od najlakših. U jesen ili rano u proleće se odsecaju u osnovi svi oni mladari koji su doneli rod, a ostavi se oko 6 lepo razvijenih mladara koji te godine nisu rodili, ali će sledeće doneti lep rod. Ko tako radi imaće mnogo krupnije i ukusnije plodove.
Za sada vam preporučujemo sorte u odnosu na doba zrenja:
Maling Promays
Maling eksploid
Maling đuvel
Lord Džordž, koja u toku godine dva roda daje.
Gore navedene sorte su novijeg datuma kod nas i dobro se pokazuju, ali nisu loše ni naše sorte: Valjevka i Jelička.

Ribizla
(Ribes Rubrum i R. Nigrum)

Crvena i crna ribizla su veoma bogate sa S vitaminom, neophodnim za dobro zdravlje našeg organizma. Isto kao i malina se razmnožava izdancima i reznicama (mladar se odseče 30 do 40 cm). Najbolje je da sadite u oktobru. U vrtu se sadi obično na krajevima da predstavlja živu ogradu, baš kao malina i ogrozd. Sok od ribizle se preporučuje kao lek protiv mnogih bolesti.
Ona nije tako bujna kao malina pa treba više pažnje posvetiti obradi zemljišta oko nje.
Evo vam par predloga za sorte:
Crna ribizla – Boskopski džin, Mendip kros itd.
Crvena ribizla – Red Leu, Leverel, Ajaks, Heros itd.
Ogrozd ima bodlje na mladarima pa je i iz tog razloga često posađen pored ograda. Njegov plod je bobica slična bobici vinove loze. Mnogi imaju ogrozd u svojoj bašti kao grm ne znajući ni kako se zove, a kamoli nešto više. No u svakom slučaju je bolje i to nego onaj ko poseduje dvorište i baštu a ono mu stoji golo. Rezidbom ovaj grm treba prorediti tako da ostane otprilike 6 dobro razvijenih mladara. Tako se svake godine radi da ne dođe da žbun bude pregust, jer je onda kvalitet, ovih izuzetno korisnih bobica, jako umanjen. Upotreba u svežem stanju sveži i najvećeg bolesnika. I ovu kulturu treba širiti svuda gde ima mesta jer nije veliki probirač.]

O vinogradarstvu

Najbolje mesto za vinograd
Najbolje je mesto za vinograd ono, gde sunce najduže i najvećma greje, a to je gde sneg prvo okopni, gde trava i drugo divlje bilje najpre ozeleni. Obično je to južna strana od brda, osobito od istočna vetra. Posle dolaze mesta na jugozapadnoj i na zapadnoj, pa onda i na jugoistočnoj strani, a najlošija su mesta na istočnoj i na severnoj strani, osobito ako su i otvorena te vetru izložena. Samo uz velike reke može da napreduje vinograd i na istočnoj pa i na severnoj strani, jer voda drži svu okolinu toplije, ne samo parom i maglom već, i odbijanjem zraka sunčanih od ogledala svoje površine. Najbolji gnoj za vinograd
Vinov list, lastar i vinova loza kad ugore, najbolji je gnoj za vinograd. U njima je gotova hrana čokotu, i ne mora je tek prikupljati ni tražiti. Isto tako dobra je hrana čokotu pepeo od izgorele loze i čokota, što ih svaki razuman gazda treba da skuplja, a da ne baca, i treba u vinograd da iznosi, pa i onaj pepeo što iz luženja košulja ostane, još je dobar i treba ga u vinograd iznositi i onde posuti i zatrpati. Isto tako je snažna hrana i ona komina, džibra što ostaje iza peciva rakije. I tu valja skupiti i pošto dobro ugori, u vinograd unositi i đubriti ga. Ako ko ne veruje neka pokuša samo dve tri godine dana tako đubriti i uveriće se, da će mu onaj komad vinograda, koji bude tako gnojio, nezamišljeno više rađati i bolji rod donositi. [Danas se uglavnom đubri stajnjakom, a prihranjuje veštačkim đubrivom.

Kreč pomaže vinogradu
Poznato je da vinograd mnogo bolje rodi, rađa na zemlji, u kojoj poviše kreča ima. Ako je dakle vinograd na zemlji, u kojoj nema dovoljno kreča, valja svaki čokot obasuti šakom sitna kreča i zatrpati ga zemljom. Kad se učini tako vinograd će mnogo bolje rađati.

O prozebu vinograda
Poznato je da vinogradi zebu s proleća zorom, pre no što će sunce da se rodi. To se spreči ovim: nasade se svuda oko vinograda male gomilice vlažna đubreta pa se uzoru, a u one dane, kad je najviše strah, da će prozepsti zapale i to od one strane, od kud hladna struja bije, da nosi dim na vinograd. Najviše dima načini se od mokra đubreta, mokre slame ili mokra korova. Ovo valja da čine dogovorno svi susedn vinogradima, pa je sigurnije i manje košta. A dalje pazi se, da se na ona mesta gde većma mrazevi navaljuju, nasađuje loza pozna, a ne rana. Pri tom treba uobičajiti da se vinograd poznije odgrne, kopa i reže.

[Šta sve treba u vinogradu da se radi
Rezidba vinograda
U našim uslovima klime preporučujemo vam rezidbu u proleće. Kako ćete rezati zavisi od načina uzgoja vašeg vinograda i sorti koje su u njemu zastupljeie. Recimo na primer da u većini slučajeva gajite vinograd uz kolac. Iz čokota je izbio veći broj lastara (letorasta) nego što je vama potreban, odnosno više nego što može loza pravilno da nosi. Zato ćete vi rezidbom da regulišete rodnost loze. Treba da vam napomenemo da se sve sorte ne režu na isti način. Drukčija je rezidba vinskih sorti od stonih sorti. Uglavnom može da važi pravilo da su donji pupoljci kod stonih sorti nerodni a gornji rodni i obriuto kod vinskih. To je pri rezidbi od neobične važnosti. Vinske sorte orezujemo kraće (uglavnom se na lastaru ostavljaju do tri pupoljka) a stone sorte se na duže orezuju (donja dva do tri pupoljka su uglavnom nerodna a ostali su rodni). Ne smemo dozvoliti da nam loza bude preopterećena rodom niti pak da nosi suviše malen rod, ako već može dati dobar. Za ovu rezidbu kao i za rezidbu voćaka treba malo bolje ovladati tehnikom, a praktično poznavanje rezidbe je neophodno. Za vaše potrebe možete dovoljno saznati od svakog ko je bio na bilo kakvom kursu iz rezidbe voćaka. Stone sorte vam preporučujemo da gajite u vašem vrtu ili bašti, i to ove: Hamburg, Kardinal, Afus ali, Julski muskat, Kraljicu vinograda, Drenak i Talijanku.

Lačenje ili plevljenje vinove loze
Posle rezidbe smatramo da nije potrebno naglašavati da se više puta treba prašiti (kopati) vinograd. On se praši po potrebi a rekli bi vam da posle svake jake kiše čim vreme dozvoli okopate vinograd i ne dozvolite da vam se u njemu korov širi.

Pre cvetanja obavezno, odnosno kad pređe opasnost od poznih proletnjih mrazeva izvršite plevljenje. Rukom se lako otkidaju svi oni mladari koji su po našem mišljenju suvišni, to je ta operacija – lečenje. Kao što vidite vrlo je jednostavno. Ako imate neke mladare koji su nešto duži, onda ih slobodno privežite uz kolac ili žicu. Smatramo da nije na odmet reći da nije na dobrom glasu u selu onaj ko u dvorištu, vrtu ili bašti gaji lozu uz kolac, već onaj što je digao špalir, to jest gaji lozu uz žicu. To nije tako skupa investicija kako su neki skloni da poveruju. Nije teško saliti par betonskih stubova, pa ih ukopati u zemlju, pa između stubova razapeti žicu.

Prekraćivanje lastara
Posle cvetanja, odnosno nakon završene oplodnje se ono obavlja. Prekraćuju se oni bujniji i oni koji ne rastu u onom pravcu koji želimo. I ova operacija se obavlja rukom jer je loza još mlada pa se lako prekida rukom. Sve hranljive materije koje bi išle u te mladare, nakon prekraćivanja idu u grozd.

Zakidanje zaperaka
Zaperak je izdanak koji izbija u osnovi starijeg lišća. Njega uglavnom treba u osnovi uklanjati, jer izaziva suvišnu zasenjenost, ali ako je velik razmak između starijeg lišća onda se ne uklanja u osnovi već se prekrati na 3 do 5 listova. Takav je često slučaj kod sorte Kraljice vinograda i Afus alija.
Vezivanje zelenih lastara
Ako su lastari toliko bujni da su i pre cvetanja narasli oko tridesetak santimetara treba ih obavezno privezati uz kolac ili žicu, zavisno od toga šta imate. Ali posle cvetanja je obavezna ova operacija jer postoji velika mogućnost da se oni polome usled dejstva vetra, a to je ono što ne smemo nikako dozvoliti. Vezuje se posebno svaki lastar za sebe kako bi što bolje bio izložen insolaciji (sunčevoj svetlosti). Vezivanje se obavlja rafijom koja se može nabaviti u našim prodavnicama mešovite robe.

Proređivanje grozdova i bobica
Ova operacija je novijeg datuma i ima iz dana u dan sve više i više pristalica. Ne valja ostavljati suviše česte grozdove jer nije loza u stanju da svaki grozd stvori dobrim. Zato vam preporučujemo da proredite grozdove neposredno posle oplodnje kada se to lako izvodi golim rukama. Isti je slučaj i sa bobicama. Ako postoje takvi grozdovi da imaju suviše česte bobice koje neće moći samostalno da se razvijaju, nego će jedna na drugu vršiti pritisak, onda je bolje suvišne odstraniti da bi one koje ostanu mogle normalno rasti.]

Danas već umeju ljudi da otmu i onaj vinograd, koji mraz uhvati, a to je polivajući ga pre sunca neprestano hladnom vodom, kao i druge rasade, kad mraz uhvati.
Šta treba da radi vinogradar sa vinogradom, koji je s ledom (gradom) oštećen
Na ovo pitanje moraće se različno odgovoriti i to prema tome: u koje vreme i kako je vinograd oštećen.
1879. godine je Šampanj u Francuskoj odmah s proleća kad je čokot poterao, sasvim tako potučen, da za berbu nisu nikakve nade imali.

Ali su se francuzi odmah dosetili, te su potučene vinograde s mesta obrezali, usled toga poteraše nove mladice i ponesoše ploda, kojim se je pretprljena šteta prilično nadoknadila. Da su bili ostavili vinograde neobrezane, isprebijane i oštećene mladice bi naravno bez ploda i dalje rasle, tim bi se hrana samo uzalud trošila, jer ne bi bilo ni roda, ni valjane loze za iduću godinu. Obrezavši pak oštećene mladice, imalo je čokoće toliko snage, da je nove mladice poteralo i zametnut rod hraniti moglo. Tim je dakle dvoje postignuto: dobiveno je nešto roda; a i bolja loza za iduću godinu.
Mi bismo želeli, da ovaj postupak naši vinogradari zapamte za svaki nesrećni slučaj, kad bi ih elementarna nevolja snašla, jer se ovim načinom znatno pomoći mogu. Drukčije i mnogo nepovoljnije stvari stoje, ako grad vinograd kasnije potuče; jer u tom, i u drugim sličnim slučajevima ne samo da potpuno rezanje ne bi od koristi bilo, nego bi moglo štetu tim povećati, što bi još do jeseni preostalo, ne bi dovoljno bilo, da loza za buduću godinu dozre. O novom plodu ne može naravno ni govora biti.

No ako se ovim načinom i ne uzmogne vinograd oživeti, ali za to ga opet ne valja napustiti bez rada i nege, jer bismo inače još kasnije do roda došli.
Ako je bio grad silan, a uz to još i oluja onda će biti ne samo grožđe uništeno i mlada loza utučena, nego će i mladice na svojim krakovima biti isprelamane, oderane i sljuštene. Ovako ozleđenom čokoću treba odmah posle grada oštrim nožem pomoći; treba sljuštenu mladicu ili krakove obrezati i prigladiti, jer će u protivnom slučaju rane dovesti do toga da se čokot skroz osuši.

Mnogoga vinogradara, kad pogleda svoj gradom smlaćen vinograd, pa ne nadajući se od njega nikakvom rodu, obuzme žalost i tuga u toliko, da nekim načinom omrzne na njega, kao da je on toj nesreći kriv, pa ga već do proleća i ne pogleda. Taj će pretrpljenu štetu svojom nemarnošću samo povećati. Tu ne ostaje drugo, no raditi s vinogradom kao s bolesnikom, kom treba pomagati da ozdravi: da se što pre oporavi i da rađati počne.
Ko stvar ovako shvati, taj ne samo da će, kao što rekosmo lozu obrezati i priglađivati, nego će i vinograde đubriti. »Zar još i đubre badava da bacam« odgovoriće nam neko; ali da ovako đubrenje nije badava, osvedočiće se za godinu ili dve, ako svoj nađubreni vinograd uporedi sa komšijskim, isto tako potučenim, ali nenađubrenim.
[Mi vam danas preporučujemo da u roku od 24 časa posle grada obavezno prskate vaš vinograd 2-3% bordovskom čorbom. Na taj način budite ubeđeni da ste vinogradu mnogo pomogli, ako ne i život spasili.]

Ovo je jedini način, kojim se gradom ozleđeni vinograd što pre pomaže da rađa.
Za berbu grožđa – vinograda
Za berbu grožđa – vinograda nužno je uvek sećati se ovog pravila; vinograd daće nam daleko bolje vino, koje se neće lako ukvariti kad beremo grožđe od 9 časova pa do mraka. Jer do 9 časova grožđe se suši od rose i inače od vlage, koja jako škode vinu, a naročito crnom.
Sirovo, presno grožđe posve je podesno za pitu, štrudlu.
Pravi se isto kao i sa suvim grožđem. Jeli smo je i uverili se da je bolja i ukusnija od pite sa jabukama, sirom, mesom, bundevama i drugim.

Hrastova piljevina kao pouzdano sredstvo protivu filoksere.
To interesno pismo glasi, od reči do reči ovako;
»Već je evo treći decenijum, od kako trsna uš (filoksera), taj najveći neprijatelj loze, hara po Evropi vinograde. Čovek ne može pojmiti, kojom brzinom ta buba uništi vinograd i vinogradara do prosjačkog štapa dovede. Kad pre osam godina dođoh u Srem, počelo se govoriti, da se trsna uš ovde-onde uvukla u vinograde, i evo već danas ostadoše bregovi pusti, zanemi veselje o berbi, a vidiš narod zabrinut za svakidašnji hleb, šta više već mnogi ostaviše prag očinski, te odoše u daleki svet ili po fabrikama da sebe i svoje od gladi spasu.

Potpisani je, s još četiri vinogradara pre sedam godina, u jedan dan s istog bremena loze sadio lozu, pa dva od njih nisu ni zrna okusili, treći je imao jednu slabu berbu, a četvrti dve slabe berbe. Meni su govorili, da neću okusiti grožđa, počem je zemlja smonica, te leti popuca tako, da se trsna uš najlakše rasplodi u takvoj zemlji, a osim toga nisam je ni đubrio. Naumih mesto đubreta upotrebiti piljevinu (strugotine, pilotine), pa to i učinih.

Ja sam odmah prve godine oko svakog čokota sasuo, baš uz sami čokot, saćuricu (kotarčicu) piljevine od hrastovog drveta, i to taze ispod testere, pa sam onda čokot zagrnuo. Odmah druge godine pokaza se loza veoma zdrava, čak je rodilo grožđa, a treće godine beše moja loza zdrava i vrlo rodna. To me pobudi te sam treće godine u jesen svaku lozu (čokot) još jednom odgrnuo, opet saćuricu pilotina uz čokot sasuo, pa onda zagrnuo i to sam tako duboko pilotine metnuo, da je u proleće nad njima ostalo s prsta dva zemlje. Četvrte i pete godine loza je neobično rodna bila i terala je za čudo debelu lozu. Moram istinu reći, da se pete godine pokazalo na šest čokota da boluju.

Moj je vinogradžija tvrdio, da je kod tih čokota trsna uš, i zbilja ono malo slabe lozice, koje je to čokoće poteralo, počelo je u maju venuti. Tad zapovedim vinogradžiji, da otkopa tih pet šest čokota do žila, da uz svaki čokot naspe tri saćurice piljevine (strugotina), da ih zagrne i da svaki čokot zalije s tri kante vode. Za četrnaest dana poteralo je to čokoće zdravu lozu, i već je na godinu obilno rodilo.
Jesenas je mnogog vinogradara, pa i mene, prerana zima zatekla, te sam u proleće već pomislio, da od moje loze neću grožđa jesti, počem je prozebla, pa je čak prošlo više nedelja da ni kretala nije; ali na moju radost krenu loza, i to tako bujna, da su već i stručnjaci pomislili, videvši kako je bujna, da su to kalemi na američkoj lozi.

Stoga počeh promišljati: šta je mojoj lozi dalo snage, te je do danas odolela trsnoj uši (filokseri)? Po svom nemerodavnom mišljenju, jer nisam ni biolog ni agronom ni hemičar, nalazim ova dva uzroka:
1. Hrastova piljevina ima mnogo tanina, a počem lozi i grozdu treba tanin, te sestalnost vina na taninu meri, – to je, mislim, tanin onaj sok koji lozu najbolje hrani. A mi iz iskustva znamo, da se bolesniku, ili ako kakva zaraza gde zavlada, daju ona jela koja bolesnika krepe, ili ako je zaraza, tad ona jela koja su snažna protiv zaraze najbolja hrana.

2. Piljevina sasuta oko čokota slegne se preko zime kao daska, a počem je vrloporozna, to voda kroz nju prolazi, ali ne može lako isparavati se. Metnite u po leta suvu dasku na zemlju, pa ćete za nekoliko dana opaziti pod daskom neku vlagu. Zamislimo sad da je ona piljevina pod zemljom prst dva debela, da se nekako slegla kao daska, te je pod njom neprekidna vlaga. Biće dakle, trsna uš ne može podneti tu vlagu i tanin (u piljevini), a osim toga smeta joj piljevina kao pesak, a možda i više.
Šta me je pobudilo da upotrebim piljevinu na gore pomenuti način?

Moj je ded, pokojni Marjan Vukašinović, umro u Andrijevcima 1858. godine, a bilo mu je preko 90 godina. On je pripovedao, da je čuo od svoga deda, kako je bila u prošlom veku neka zaraza na lozi, pa ko je đubrio svoj vinograd stajskim đubretom, u toga je loza vazda bila zdrava i rodna, a vino je bilo izvrsno. Dok je on držao vinograd, vukao je u nj što je više mogao stajskog đubreta, pa je imao najbolje vino u selu i vinograd mu je najbolje rodio. Ja sam upamtio tri velike loze, koje su se s tri strane na pčelinjak penjale: jedna je bila drenak, druga tamnjanika i treća ranka. I danas se još s radošću sećam, kako su lestve bile prislonjene na pčelinjak, a mi, uiučad, svaki smo se čas na pčelinjak peli i grožđe jeli, a ded je svake godine od tih loza akov dva vina dobio. Pa šta je on radio, da mu loza tako rodi?
Svake jeseni najpre je odgrnuo loze do žila, nasuo je po dve-tri velike kotarice đubreta, pa onda zemljom dobro pokrio. To me je pobudilo da piljevinu (strugotine) oko čokoća sipam. Evo još jednoga uzroka: Moj neki dobar prijatelj, svršen ekonom, peckao me je svakad, govoreći: »Nećete vi grožđa jesti, pokazala se trsna uš, a bez đubreta nema ništa. Vidite kako ja đubrim«. Taj isti gospodin sadio je u isti dan sa mnom s istog bremena lozu u dva vinograda, pa su već tri godine kako on nema ni traga od vinograda, a u mene, nije ni jedan čokot propao.

Pomislio sam: odista treba đubreta, ali je skupo. Pa rekoh ja ću kao moj ded… Ta u blizini je fabrika, tu ima piljevine. I tako dovezem na svakih 500 čokota kola piljevine, pa radi kao što sam gore kazao. Naravno, moj prijatelj podsmevao mi se; ali sam ja mislio ako ova piljevina nije ove godine đubre, ona će biti đubre dogodine.

I sad ja imam loze, a moj prijatelj nema mi za lek; ali ja se njemu ne podsmevam, već mi ga je žao kao i naroda, što je izgubio lozu, to neocenjivo blago.

Naša narodna poslovica veli; »Igra medo oko kuće, dođi će i pred naša vrata.« Gde je zavladala trsna uš, tamo ljudi već oplakuju gubitak, a gde nije – nek pomisle, da će i tamo doći, a daj bože, da ne dođe! Preporučujem svakome, koji je sebi prijatelj, nek pokuša nađubriti član, dva u svom vinogradu ovako kako sam ja radio. Naročito preporučujem onde gde je trsna uš zavladala, da ove jeseni svaku lozu, koja se još nije sasvim osušila, odgrnu do samih žila, da naspu saćuricu hrastove piljevine, pa da je zagrnu kao obično. Nemojmo se plašiti, da će biti teško nabaviti piljevinu. Baš je u nas dosta strugara. Te strugare jamačno bacaju u vodu piljevinu da im ne smeta. Pa baš kad bismo morali graditi piljevinu, može se od jednog hvata hrastovih drva dobiti piljevine za dobru motiku vinograda, a tad bismo za četiri godine, mirno bez ikakve bojazni, imali bogate berbe. Zar niste opazili u onim krajevima, gde je već trsna uš zavladala, da se loza u onim vinogradima, gde se mnoge breskve, višnje ili drugo voće, najduže drži i da je baš ona loza koja je uz drvo najrodnija i najzdravija? Šta je tome uzrok? Ja mislim: svako drvo ima tanina, pa se njim ta loza krepi. Francuska je imala najgoletniju zemlju po svojom vinogradima, pa su njeni vinogradi prvi propali. Italija gaji svoju lozu ispod dudova, pa i ima najzdraviju. Zar to nije mig prirole, da drvo ima u sebi nešto što se protivi svakoj bolesti i štetočini? A to je, ja bih rekao, tanin. Zimus sam metao oko nekih mojih loza čardaklije; nadničari su bili vinogradari, otkopavali su mnogo žila i tvrde, da u mojoj lozi nema trsne uši. Ja ću opet, ako poživim, dati ove jeseni pilevinu mojoj lozi, a u proleće sam pripravan svakomu dati prilike, da se uveri da moje loze nemaju trsne uši – filoksere.

I opet vam velim, poštovani čitatelji, pokušajte što sam gore kazao. Kome nije dosta razgovetno, neka se naročito na mene obrati i ja ću mu drage volje sve razjasniti. Počem je u drugih zemlja različita, to svakoga svesnog građanina kao i prijatelja narodnog molim, da mi savesno na godinu javi, kakav je uspeh s pokušajem imao.

Ujedno molim naše svesno rodoljubivo novinarstvo, da ovo pismo u svoje cenjene novine uvrsti, e da bi se narod upoznao s ovim sredstvom, te ga na svoju i domovine korist i blagostanje upotrebio«.

Šira od grožđa
[ U jesen se beru vinogradi i svaki putnik koji tada naiđe neka pogleda kako se bere i mulja grožđe. Zapaziće da to svi rade rutinerski. No međutim nije to tako jednostavan posao. I on traži dobrog poznavaoca vinogradara. Od načina branja i vremena u dobrome zavisi i kakvo ćeš vino imati.
Obrano grožđe se korpama nosi do kace koja je postavljena na kola. Na kaci se nalazi sprava za sitnjenje grožđa i zove se muljač. Kroz njega se mehanički propuštaju grozdovi, on ih sitni i cedi sok iz bobica, koji teče u kacu. Smeša u kaci se naziva kljuk. U kljuk su dospele poželjne i nepoželjne materije koje će se odraziti na kvalitet grožđa. Kod kuće doneta kaca stoji dan-dva i šira se oceđuje. Ako se želi kod crnih vina lepša boja onda stoji komina i više dana dok se šira ne otače. Otočena šira se sipa u specijalno dobro pripremljenu burad i to tako da jedna trećina bureta ostane prazna dok ona vri, a nakon završenog vrenja se burad nalivaju puna. Nemojte slučajno zaboraviti da pri previranju šire dodate kalijum metabisulfit, ili kako ga trgovina poznaje pod imenom Vinobran. Ako smatrate da vam je vino zdravo i da nema suviše štetnih gljivica onda dodajte 10 do 15 grama Vinobrana a ako pored korisnih gljivica vrenja imate i nekorisnih, odnosno ako je grožđe bilo buđavo, onda stavite 20-30 g Vinobrana na sto litara šire.

Ko u uspeh ove mere sumnja neka slobodno jedne godine proba sa jednim buretom, garantujemo mu da će iz toga piti mnogo bolje vino nego iz ostalih. To nije skupo i svaki vinogradar bi ovom trebalo da posveti posebnu pažnju.] 1. Kad se pretače?
Novo vino posle vrenja u početku je mutno, ali s dana na dan biva sve čistije i bistrije. Pretače se u drugo bure, da se odvoji od kiselice, koja se staložila na dno. Duže ležanje na kiselici bilo bi za vino štetno.
[Previranje šire u vino traje od 6 do 21 dana, zavisno od vremenskih uslova koji za vreme previranja vladaju i od kvaliteta šire. Kad je vrenje potpuno završeno mlado vino je potrebno pretočiti.]
Novo vino pretače se prve godine 2-3 puta. Prvi put, kao što je rečeno, [a drugi put šest do osam nedelja posle prvog pretakanja. Za razliku od prvog pretakanja predlažemo vam da ovo drugo obavite pomoću gumenog ili plastičnog creva. Cilj je da vino što manje dolazi u dodir sa vazduhom. Ako postoji potreba i za trećim pretakanjem onda se ono uglavnom obavlja 12 do 15 nedelja posle drugog pretakanja na isti način kao i drugo pretakanje.]
Ako je vino pretakano prve godine kao što treba, onda će druge godine biti već toliko čisto, da je dovoljno, ako se pretoči samo 1 put i to pred proleće.

I treće godine treba vino još 1 put pretakati i tada se može obično smatrati, da je već sasvim razvijeno.
Posle svakog pretakanja vino se opet zamuti, prve godine najjače, druge i treće godine u sve manjoj meri. Kad se posle poslednjeg pretakanja vino više ne zamuti, onda je to znak da se potpuno iščistilo. Tada nije pretakanje više nužno. Crno se vino pre iščisti nego belo i zbog tog treba crno vino manje pretakati nego belo.
Za pretakanje treba izabrati vedar i tih dan. Ne sme se pretakati pred kišu ili kad dune zapadni ili južni vetar, a ako dune sever, onda to ništa ne škodi i može se pretakati. Greši ko se pri pretakanju obzire na kalendarski dan ili koja je četvrt meseca, jer to je pusta praznovera.
2. Kako se pretače?
Svi sudovi koji se upotrebljavaju pri pretakanju, moraju biti savršeno čisti. Bure, u koje će se vino pretočiti, može se radi veće sigurnosti malo nasumporisati, ali se to ne sme raditi neposredno pred pretakanje, nego nekoliko dana ranije. Za ovo slabo sumporisanje uzima se 1 do 2 grama sumpora na svaki hektolitar.
Kod nas se vino najviše pretače vedricama – šavoljima. Iz starog bureta toči se u vedricu i sipa se zatim u levak u novo bure. To je način prost, ali ima dosta mana.
Bolje je uzeti za taj posao, kriv nateg, bilo od tenećke ili prosto cev od kaučuka, ili gume, kao što sada sauda čine napredniji vinari. Cev od kaučuka najprostiji je i najjevtiniji nateg. Jedan kraj cevi spusti se u bure, u kom je vino, a drugi kraj mora biti duži, sisa se, dok vino ne počne curiti. Vino se pusti da curi ili neposredno iz cevi u novo bure ili najpre u vedricu.
Prvo se radi, kad se pretaču stara vina, jer staro vino ne treba da dolazi u dodir sa vazduhom. Drugo treba raditi, kad se pretače novo i u opšte još nerazvijeno ššo. Tada se najpre pretače u vedricu, odakle se posle sipa u novo bure. Vrlo je dobro, da se pri pretakanju vina utisne popreko na izlazu od cevi mala daščica, kako bi se vino pri svom nalasku iz cevi penušilo.

Da ne bi onaj deo cevi, koji je u buretu, plivao u vinu, priveže se njen kraj za jedan štap, koji se spušta pažljivo sve dublje u bure. Kad se pretače neposredno u drugo bure, onda to drugo bure mora ležati niže od onoga, iz koga se pretače.
Kad se pri pretakanju primeti da ne curi više čisto vino, nego mutno, onda se mutno vino ne sme više sipati u ono bure u kom je čisto vino, nego se sipa u drugo bure. Tu će se ono za nekoliko dana izbistriti i tada se može upotrebiti za nalivanje.

Kad se pretače mora biti vazduh u podrumu čist. Zato treba podrum dobro provetriti, i ako je vlažan onda je savesno, da se pre pretakanja zapali u njemu u kakvom crepu nešto sumpora. Pretakanje valja otpočeti, čim se para od zapaljenog sumpora toliko razišla, da se može ući u podrum.

Maz za burad koja toče, raztiču

Uzmi trideset grama friškog loja, 15 grama voska i četrdeset grama svinjske masti, pa sve to rastopi i dobro izmešaj. Zatim ostavi da se ovo ishladi, i dok se još ova smesa hladi, uspi u nju 30 g prosejanog pepela i sad nanovo sve dobro izmešaj i spremi u ostavu u podrum da se u nuždi nađe.
Tim lepom (mazom) mogu se pukotine na buretu u svakom trenutku najsigurnije zamazati da ne proteče vino.
Nego pre mazanja treba pukotine da dobro očistiš, a maz sa jednom svećom da ugreješ da bude zgodnija za mazanje.

Burad plesnivu očistiti
Osim uobičajenog i poznatog čišćenja sa sumporom, može se i ovako bure očistiti. Treba burad napuniti vodom u koju se pomeša brašna i mekinja. Ovako se sad ostave na toplom mestu da voda uskisne, i kiselina će izvući ne samo plesan već i svaki drugi drveni smrad. To je lako i jevtino.
Čišćenje vinskih sudova
Mnogi znaju običaj da u vinske sudove (burad) odmah sipaju vruće vode, i njom je ispiraju. Ovakov način čišćenja nije dobar, jer se plesan u sudu drvenom rastvori, i razne materije od hrđavog ukusa i mirisa upiju se u drvo, pa se više ne mogu udaljiti. Sudove treba prvo hladnom vodom i četkom isprati da bi sav plesan sišao, pa se onda tek toplom vodom isprati smeju, i onda neće vino nikakav rđav ukus ili miris od bureta primiti.

Na šta imamo paziti pri upotrebi starih buradi
Pri upotrebi starih buradi vrlo se malo na to pazi, kakvo je vino pre toga u njima bilo. Ono, što je vinska prava osobina kojom se pojedina vina odlikuju, miris koji nos i guša zajednički osećaju, vrlo se lako može vinu oduzeti, kad se pri izboru buradi ne pazi. Ako je vino, koje je pređe u nekom buretu bilo, imalo protivan miris onom vinu, koje će u to bure sad da se otoči, onda ovo neće nikad svoj pravi miris više imati, niti će ga zadržati moći. Imamo li pak burad, u kome je vino iste kakvoće i istog mirisa ležalo, onda će se miris kod ovog novog vina još većma razviti. Uostalom treba se čuvati i uvek na to paziti, da bolje vino nikad u ona burad ne pretačemo, u kom je lošije vino pre toga bilo, jer će ono bolje vino u tom slučaju uvek od svoje dobrote izgubiti. Što je dakle bolje vino, koje je pre u buretu bilo, utoliko će novo koje se u to bure posle pretočilo bude, poboljšati.
Vinu dati osobito prijatan miris
Na tri stotine litara vina uzmi 50 grama gorkog i 50 slatkog badema. Ove bademe valja ključalom vodom opariti, da im se ljuska sljuštiti može. Na oljuštene bademe treba iznova posuti malo vode, i u stupi ili avanu dotle ih tući dok ne postanu kao kaša. Kašu tu treba preliti sa po litra vode i ostaviti tako da stoji za jedno 10 do 12 sati. Zatim treba procediti tu nalivenu kašu kroz čistu lanenu krpu, i proceđenu smesu, koja izgleda kao mleko, sali u vino.
Valja znati da ovo treba činiti s novim vinom, i to onda kad je vino prevrilo.
Pokvareno i kiselo vino popraviti
Naspi u jednu kesicu pšenice i u bure obesi. Kroz nekoliko dana može se opet piti, samo ga treba pretočiti u drugo bure, jer će duže izdržati.

Način kako se ubrzo usirćetiti može pokvareno vino
Na akov takvog vina treba istucati jednu cveklu (blitvu) pa staviti svu tu smesu u vino, koje si rad ubrzo u sirće obratiti. Ovo je nužno znati zato što mnogo puta takvo vino stoji na suncu po nekoliko nedelja pa i meseci, a neće da se usirćeti. Vino mutno očistiti
Za ovo valja uzeti, na 100 litara vina 2-3 jaja, ali odbaciti žumance, pa belance zadugo kašikom ili drugom spravom mešati (razbijati) dok sama pena postanu.
Ovo valja u čistom novom loncu sa 3-5 litara od onog vina koje ćeš popraviti i nasuti u taj lonac i svu smesu izmešati i u bure tog vina sasuti.

Odmah zatim treba to vino po buretu dobro čistim štapom izmešati i na slavinu istakati ovo vino, pa odozgo u isto bure na levak sipati. Jaja moraju biti sveža. Bistro vino ćeš imati
[Ako upotrebiš 2 do tri grama riblje bešike u prah samlevene na sto litara vina.
Prvo se uzme dve do tri litre tog vina pa se dobro izmeša sa odmerenom količinom riblje bešike. Nakon toga se ta smeša uz stalno mešanje sipa u bure u kom se nalazi mutno vino. Kroz pet do šest nedelja je ovo vino potpuno bistro i treba ga pretočiti u čisto bure, iz kojeg se kroz nekoliko dana može piti.
Drugi način koji vam preporučujemo je pomoću želatina koga isto možete u apotekama nabaviti. Na sto litara belog vina treba 8 do 10 grama, a za crna 10 do 15 grama želatina.
Prvo se odmerena količina želatina sipa u hladnu vodu da stoji 10 do 15 časova da se razmekša. Nakon toga se sipa pola litre toplog vina u rastvor želatina i stalno meša dok se želatin skroz ne rastopi. Kad smo ga rastopili sipa se polako u bure uz stalno mešanje. Kroz 10 do 20 dana vino je bistro i može se pretakati u čisto bure.
Ovde vam želimo reći i to da bolesna i neprevrela vina nije moguće izbistriti, pa zato nemojte dozvoliti ni slučajno da vam se vino razboli.] Novo vino pretvoriti u staro
Mlado vino treba odliti u stakla u kojima je pre toga jako i dobro vino bilo, ali tako, da stakla ne budu sasvim puna. Za ovim treba ovo zatvoriti i strmoglavce do pola stakla zamočiti ih u vodu u kakav kotao, i ostaviti ih da se jedan sahat tako prokuvaju. Posle ovoga treba stakla povaditi, vina iz njih u druga pretočiti i dobro zatvoriti, i više će dobiti takvu važnost, kao da je 10-15 godina staro. [Ostavi se 10-12 dana da miruje i onda se pretoči u čisto bure iz koga možemo kroz 2-3 dana (sipati) služiti bistro vino.]

Vino koje je obojeno poznati
Danas je spekulacija dotle doterala da čovek ne može ni čašu vina popiti a da ne posumnja da nije ili obojeno ili pomešano s kakvim škodljivim smesama. Ako je teško naći čista prirodna vina, barem je vrlo lako poznati da li je vino bojeno, te se čovek s te strane može čuvati da ne pije bez nevolje ono što će za celo nahuditi njegovom zdravlju.
Prvi način: Valja uzeti parče obične krede, pa kanuti na nj nekoliko kapi vina. Ako je vino bojeno vinobojom, kreda će poplaviti i prelivati se čisto u ljubičastu boju. Ako je vino čisto onda će od njega ostati na kredi mrke pege.
Drugi: Naspi punu čašu čiste vode pa onda sipaj polagano odozgo u vodu 3-4 kašike vina, koga hoćeš da ispitaš. Ne sme se sipati naglo i mnogo, nego polagano da ne probija vodu duboko. Ako je vino čisto ono će stajati onako crveno po vrh vode kao zejtin, a voda će ispod njega sasvim čista ostati. No, ako je vino ofarbano odmah će i sva voda u čaši postati modrikasto-crvenkasta, jer farba je teža od vode, te pada na dno, pa tako i voda postaje nečista.
Ko je ustalac vazda i svud iznaćiće čisto i ofarbano vino, tim prostim a sigurnim načinom.
Vino od kupina (ostruge).*
* Kupine jagode rastu divlje po međama i jendecima. Rod je crn kad sazri. Narod u Bosni zove kupinu ostruga.

Zrele kupine valja razgnječiti i sok iscediti, ali, ako hoćeš da je vino jače, dodaj samo malo šećera ili meda.
Ili i ovako: Upola zrele kupine valja obrati, u drvenim sudovima razgnječiti, pa posle 24 do 48 sahati, kroz debelo platno procediti. Gnječiti se ne sme jako, da se i zrna ne bi razgnječila jer bi tada vino dobilo opor ukus. Dobiveni sok pomešaj sa sitnim (utučenim) šećerom, pa kad se ovaj raspusti ostavi u hlad na 14-30 dana. Najdalje za 40 dana vino je gotovo, nalije se u burad i upotrebljava.

Vino od ribizla
Naberi ribizla na vedrom i suvom danu, potopi ih u vodu, saspi u kacu i izmuljaj, posle ostavi nek za 24 sata kisnu, procedi zatim kroz sito, ni malo rukama ne dotičući onaj sok: na svaki akov metni 4 kile šećera ili meda, izmešaj dobro, i na 5 akova uspi po jednu litru dobre rakije, začepi bure i ostavi 6 nedelja neka stoji, pa ga posle istoči u staklad ili u drugo čisto bure. Ako bude vrlo gusta ona izmuljana čorba, onda valja malo vode usuti.
Zaštita vinove loze od bolesti i štetočina
[Iz dana u dan sve je veće saznanje vinogradara da bez pravilne zaštite nema dobrog roda. Mi se sa svoje strane možemo samo priključiti tom saznanju. Kad se i kako prska je stvar malo šireg tumačenja što mi nismo u stanju da obradimo u ovoj knjizi, ali svakog zainteresovanog možemo uputiti da razgovara sa agronomima po ovom pitanju ili da kupi neki od priručnika za zaštitu biljaka.
Za svako mesto i kraj važe različita pravila kad i sa čim da se prska, zato ovaj naš predlog nemojte shvatiti kao zakon, nego samo kao orijentaciju. No i ako prskate onako kako mi ovde navodimo neće biti loše, ali svakako ne tako dobro kao što se može postići uspeh sa jednim stručnijim poznavanjem stvari.
Prvo prolećno prskanje
Izvodi se otprilike sredinom maja kad su lastari dugi oko 20 cm. To je preventivno prskanje protiv bolesti koje se još nisu vidno pokazale. Često puta je dockan prskati kad se već golim okom zapazi da se određena bolest razvila. Zato je prednost preventivnih prskanja jer ona ne dozvoljavaju da se bolest razvije. To treba uočiti i dobro zapamtiti. Ovo prskanje je u prvom redu namenjeno protiv pepelince i crvenila lišća i štetočina kao što su cigaraš, grozdov savijač, makazar. Evo kakvu vam kombinaciju hemijskih sredstava preporučujemo na 100 litara vode:
Sumporol
200-300 g
Cineb
300 g
Diditin
200 g
Sandovit
100 g
Sva četri preparata se pomešaju u manjoj količini vode, pa se zatim pomešaju u sto litara vode.
Prskanje pred cvetanje
Izvodi se obično krajem maja ili početkom juna meseca. Lastari su tad obično dostigli dužinu i do pola metra (30-50 cm).
Namenjeno je protiv parazita plamenjače vin. loze i štetočina sivog grožđanog moljca (Polychrosis botrana) i grinja (pregljevi-Acarina). Preporučujemo vam:
Cineb
300 g
Ekatin
100 g
Ovo prskanje sa istim preparatima možete ponoviti neposredno po precvetavanju vin. loze. Ova dva prskanja, pre i posle cvetanja, su od velike koristi pa ih zato retko propuštajte.
Drugo tretiranje posle cvetanja
Obično se izvodi oko dve nedelje posle prethodnog, jer se smatra da zaštitno dejstvo prošlog prskanja još traje. Namenjeno je protiv plamenjače i pepelnice koje su bolesti vin. loze, i larvi sivog grožđanog moljca. Kombinacija preparata na 100 l vode je ova:
Bakarni kreč 50
500 g
Cosan
300 g
Diazinon 20 W. P.
100 g
Sandovit
100 g
Postupak pred šarak
Izvodi se uglavnom protiv pepelnice i štetnih insekata, a preparati su sledeći:
Cosan
300 g
Diazinon 20 W. P.
100 g
Sandovit
100 g
Tretiranje posle grada
Grad zna da nanese velike štete. Da ih bar ublažimo preporučujemo vam ovo prskanje* neposredno posle grada. U roku od 24 sata posle grada vinograd mora biti oprskan. Namenjeno je kao dezinfekcija rana i protiv bele truleži grožđa (Coniothyrium diplodiella). Prska se 2-3% Bordovskom čorbom.]
* Kako smo već rekli ovaj plan je orijentaciono dat i nema svrhu recepta. Zato se pre svakog prskanja konsultujte sa stručnjacima za zaštitu bilja, agronomima, jer ima godina kada ćete uspešno zaštiti vaš vinograd i jednim jedinim prskanjem, a druge će vam i 5 biti malo. Ili recimo da se u vašem širem kraju ne pojavljuje pepelnica više godina, onda nema potrebe da prskate Cosanom i slično, o svemu tome se mora voditi računa.
Vino od jabuka i krušaka (Jabukovača)
Ovo donosimo, po prikazu B. D. Todorovića, zato što vino od jabuka, jabukovača, ne škodi zdravlju koliko vinogradsko vino, a u mnogo prilika i lekovito je, kao i njegovo sirće. Članak pomenutog pisca ide ovim redom:
Jabukovača je vrlo lepo i prijatno piće, koje se pravi od raznoga voća, a najviše od jabuka i krušaka. Kod nas se proizvodi, koliko nam je poznato, samo u podrinjskom kraju, međutim, ona, zbog njenih izvrsnih osobina, ne treba da oskudevaju ni u jednom našem kraju, a naročito u Šumadiji koja je prepuna voćem. Kad je iole rodna godina, onda se grdna količina lepoga voća daje svinjama ili sasvim propadne, samo zato, što voću nema pijace; međutim, ko pravi jabukovaču, sve to voće može da upotrebi, da se s njim baš kao što treba, koristi.

Jedno iz toga uzroka, a drugo i zato, što se naš narod truje rakijom od koje je jabukovača kudikamo lepša, prijatnija i zdravije piće, i što se pivo sve više i kod nas odomaćava na štetu vina, mi se rešismo, da o pravljenju ovog važnog pića prikažemo ma i najkraću pouku.
Jabukovača pravi se ili od samih jabuka, ili od samih krušaka, ili se pravi i od jabuka i od krušaka.
Ko želi da ima dobru jabukovaču, taj treba da se pridržava ovih pravila:
1. Za pravljenje jabukovače treba uzeti sasvim zrelo voće, koje je bolje rukom bratinego mlatiti i tresti. Može da se pravi od letnjeg, jesenjeg i zimskog voća, no letnje voće daje najslabiju jabukovaču i ova se mora što pre potrošiti. Najbolja je jabukovača od zimskog voća.

Jesenje voće ako nije slatko treba staviti u gomilu, koja valja da je visoka za 1 metar. Gomilu ovu treba načiniti negde u zaklopljenome mestu i ne treba je pokrivati slamom. Tako ovo voće, valja da prestoji 3 do 4 nedelje te da užutne i da pređe u izvestan stepen previranja, jer se kao takvo lakše cedi i više se soka (šire) može da dobije. Svaka sorta voća treba da je za sebe – u zasebnoj gomili.

Naprotiv, slatko jesenje voće (jabuke i kruške), mogu se odmah prerađivati. No ako imamo i slatkih i kiselih (oporih) jabuka i krušaka, onda će jabukovača biti kudikamo bolja, kad se slatkim jabukama ili kruškama, doda četvrtina kiselih ili oporih jabuka ili krušaka. Od ovako smešana voća, jabukovača se mnogo brže bistri no inače.
2. Sve trulo i nezrelo voće treba bacati i trula mesta što bolje očistiti. Zajabukovaču valja upotrebiti samo zdravo voće.
3. Nedozrelo voće ili ono, koje je opalo usled jakih vetrova, može se upotrebiti zajabukovaču, ali tada valja dodati i nužnu količinu običnog šećera, jer bi bez toga jabukovača (kao i vino iz nedozrelog grožđa) bila slaba, te bi se kvarila. Od 1 kgr. šećera postaje previranjem pola kgr. tečnosti koja svakom piću pa i jabukovači daje jačinu i čuva ga od kvara.
4. Voće za ovaj cilj valja da je čisto, jer je i ovde kao i kod vina, čistota jedan odnajvažnijih uslova. Sa nečistim voćem unose se u jabukovaču sijaset stvari koje sprečavaju previranje i koje svojim mirisima kvare lepu aromu jabukovače. Da jabuke i kruške budu čiste, mnogi preporučuju da se one isperu vodom u kakvoj korpi, ali je daleko bolje, kad se svaki komad izbriše krpom što pažljivije. Ovo preporučujemo s toga, što znatan deo mirisa upija voda, kojom se ispiraju.
5. I sudovi koji služe za pravljenje jabukovače i u koje će se jabukovača čuvati,moraju iz istog razloga biti čisti kao staklo. Zato ih treba što bolje oprati najpre toplom a za tim hladnom vodom, a ako se sumnja u to da će u njima biti i kakvih gljivica, onda u zagrejanu vodu valja metnuti i nešto krečnog mleka.
Novu burad treba prirediti za jabukovaču isto onako kao i vino.
Ako su burad nešto buđava, onda im treba razadnjiti gornje dance, pa četkom i vodom dobro oprati svaku rupu i potom ih hladnom vodom isprati. No, ako se buđ viđa u većoj meri, najbolje je, da se takva burad za ovaj cilj i ne upotrebljavaju.

Praznu burad i lokale u kojima se čuva jabukovača, treba bar 2 do 3 puta preko godine sumporisati, na način kao što se sumporišu burad i podrumi u kojima se čuva vino.

6. Spremljeno i očišćeno voće za jabukovaču, valja na neki način isitniti. To senajbolje postiže sa voćnom presom koja je dobra i stoga, što je podešena tako, da se njome i grožđe može muljati. Pritom valja paziti, da se voće suviše ne isitni, jer se iz suviše sitnog voća, sok (šira) teško cedi stoga, što se presovanjem jako sabije, pa nema šupljika koje bi sok popuštale.

7. Tako usitnjeno voće valja da prestoji 15-20 sati, da dođe u što veći dodir svazduhom, odnosno s gljivicama, koje prouzrokuju previranje, i kad to bude, onda iz njega ocediti sok.
I za ceđenje soka, kao i za ceđenje šire iz grožđa ima različitih presa, no najbolja je sledeća. Ona je sistema Raušenbahovog i u toliko je više cenjenja, što se može upotrebiti i za ceđenje šire iz kljuka – grožđa. Odlikuje se time što se oko nje ne mora čovek da okreće, kao oko drugih presa, što ih ima na izboru, jer ih ima većih i manjih, što se lako ne kvare, što su srazmerno jevtine, što se s njima brzo radi i što se mogu rastaviti kad se s njima ne radi, te tako ostaviti tamo, gde su najmanje na smetnji.
8. Isceđei sok valja sipati u bure u kome će prevreti.

Bure kao i kod vina (belog),ne treba puniti do vrha, već za ¾, jer bi ugljendioksid koji za vreme previranja lapi iz bureta, podizao sobom i ovaj sok, te bi tako kipio.
9. Zaostavšu droždinu valja metnuti u kakvu kacu koja se poklopcem može dobrozatvoriti, i koja ima unutra prorešetano dance, koje se po potrebi može podizati i spuštati, da droždina bude neprestano pod sokom, tj. da ne dođe nikako u dodir sa vazduhom, jer bi se tada upalila, ukiselila, isto kao i komina.
Droždinu treba premeriti pre nego što se stavi u kacu pa joj zatim dodati čiste vode i to na 100 kg kruškove droždine, 10 litara, a na 100 kg jabukove i kruškove droždine, 9 do 10 litara, koju dobro izmešati i ostaviti da tako prestoji za 24 do 48 sati.
10. Posle ovoga vremena, tečnost valja otočiti a droždinu ponovo ocediti i obojesipati u sok, koji je prvi put oceđen. Ovim jabukovača dobije lepši miris (aromu) i lepšu boju. Dodata količina vode, ne kvari jabukovaču, a naročito onda, kad u jabukovači ima dosta šećera, ili kad se doda potrebna količina običnog šećera, – na 100 litara 10 kilograma.
Hektolitar (100 litara) jabukovače dobija se – ne računajući tu i dodatak vode iz
170 kg jabuka, ili
150 kg krušaka, ili
160 kg jabuka i krušaka.

Otočen sok, ne treba da dođe u dodir sa gvožđem, jer bi jabukovača (kao i vino) dobila mastiljavu boju i zaudarala bi na gvožđe. Zato jabukovaču valja otakati u drvene sudove a iz istog razloga na presama i ostalim spravama, gvozdeni delovi valja da su prevučeni lakom ili da su cinkovani (galvanizovani).
U oceđenom soku ima otprilike 8 do 10 % alkohola i 5 do 6 % kiseline. Zato, ako se ispitivanjem sazna, da ovaj odnos nije podesan, onda se kao i kod šire iz grožđa, nedovoljna količina šećera naknađava običnim šećerom, a suvišna količina kiseline razblažuje.

11. Previranje soka, valja vršiti smotreno kao i kad šira prevre, a previranjempretvara se šećer u alkohol koji, kao što rekosmo, daje jačinu jabukovači i ugljendioksid tj. gas, koji čini, te jabukovača rezni i bez kojeg ne bi ni valjala.

a) Glavno ili burno previranje. Javlja se na toploti od 16 do 20 °S i traje oko 21
dan.
b) Naknadno ili tiho previranje, odvija se na toploti od 10 do 12 °S počinje odmah
posle svršenog glavnog previranja i traje do proleća, a često i posle ovog vremena.
Pošto ova previranja kao što se vidi zavise od toplote, to je onda posve nužno, da i lokali u kojima se vrše, moraju biti tako podešeni da imaju navedeni stepen toplote.
Ista previranja vrše se i kod šire iz grožđa.
Kao i kod previranja grožđane šire, tako i kod previranja šire iz jabuka i krušaka, treba obratiti glavnu pažnju na to, da šira prilikom previranja ne dolazi u dodir s vazduhom.
12. Ako se primeti da se previranje ne vrši pravilno, a to često biva u prilicikad je hladnoća, onda treba zagrejati lokal ili još bolje zagrejati širu – sok. To se postiže najbolje (kao i kod šire iz grožđa) propuštanjem vrele vode kroz predvostručeno gumeno ili plastično crevo koje se utne u bure, dotle, dok se šira ne zagreje na 16 do 20 °S, što se saznaje toplomerom.
13. Kad se svrši burno previranje, a to je kao što je pomenuto posle 3 nedelje, ondaje to već jabukovača, jabukovo vino, i to treba kao i vino odmah pretočiti, pazeći pri tom da se pretakanje vrši kad je vedar i pohladniji dan i što veći atmosferski pritisak, i da tom prilikom jabukovača dođe u što veći dodir s vazduhom, te da se belančevinske materije oksidišu i zatim uskoro stalože.
14. Oko 3 meseca posle prvog pretakanja, valja jabukovaču pretočiti u drugo bure,pazeći pri tom, da opet bude dan što hladniji itd. i da se ne uzmuti od taloga koji je pao na dno bureta (a ne s gljivicama), te da se pomoću vazdušnog kiseonika izdvoji i staloži zaostavša belančevina, i da jabukovača usled oksidisanja takozvanih ekstraktivnih (buketnih) materija, dobije lepšu boju i lepšu aromu (ukus i miris).
Ovako načinjena jabukovača udesna je i za transport i toliko je dobra, da se njome mogu počastiti i najveći gosti.
Blagoje D. Todorović.

Kad treba razlivati vina u stakla

Zna se da se vino lakše izbistrava kad je hladno no kad je toplo. Zato oni koji razlivaju po vremenu vedrom, suhom ili hladnom, i kad vlada sever, imaju bistrija vina i sa manje taloga, no oni koji su pretakali po vremenu vlažnom i kad vlada južni vetar. Osim tota ne treba razlivati vina kad je vreme burno i za vreme oluje; pa tako isto ni u vreme kad grožđe zri.

Uopšte pri razlivanju vina u stakla treba izbetavati sve što izaziva ponovljeno vrenje vina. Zato je najpodesnije doba za razlivanje vina pozna jesen i zima, naročito kad je vreme vedro i tiho. Zato iskusni vinogradari biraju za ovaj posao februar i mart, jer onda odmah mogu i da šalju takva vina na put, te ne moraju spremljena stakla da ređaju po podrumima, čim se vino takođe uznemiruje i troškovi oko toga umnožavju. Sušenje grožđa (u sušnicama)

Naše domaće vrste grožđa sušio je pisac sam nekoliko godina i upotrebljavao tog grožđa.
Osušeno grožđe poslao sam prošle godine Poljoprivrednom društvu na uviđaj i ocenu. Ono se dosta pohvalno izrazilo – u svom organu – o njemu. Da bi se i drugi prijatelji narodne proizvodnje mogli ovim opitom mojim koristiti, i da ne bi davali novce za tuđe proizvode, koji nisu mnogo bolji od naših; namislio sam po želji Poljoprivrednog društva da iznesem na javnost, kako sam ja radio te sam dobio suvo grožđe.
a) izbor grožđa;
b) pripremu za sušenje i
v) samo sušenje.
Za sušenje uzima se samo ono grožđe koje je potpuno zrelo, izloženo sunčanoj svetlosti, retko i sa celim bobicama.
Sve se sorte našeg grožđa mogu s uspehom sušiti. Ja sam sušio kamenčarku, drenak, tamnjaniku, začinak i crveni jestiovac kojih ima u mojoj okolini. Nema razlike među pomenutim grožđem nikakve.
Pošto se izabere potpuno zrelo i ređe grožđe, pažljivo se obere i složi u kotarice da se ne izgnječi. Čim se donese kući valja ga razrediti tako, da jedan grozd drugi ne dodiruje. Kad ovako grožđe postoji na suncu tri dana onda se ispari voda sa površine kožice, a u nekoliko i iznutra.

Kad se tako prosuši tri dana na sunčanoj toploti i svetlosti, onda ga meći na lese od sušnica sve grozd po grozd, može i na sitnije deliće, pa i zrna. Kad se sporije suši bolje bude, stoga nije savetno da se metne grožđe na prvu lesu, ako je vatra jaka. Što je vatra jača a grožđe na bližoj lesi pre se osuši, ali je bolje ono koje se istija suši, jer ne prska i sok većinom ostaje u ljusci.
Čim počne grožđe da se malo bolje sasušuje, počne jače mirisati.
Ove sam pokušaje činio u običnoj sušnici za šljive, a kad bi se naročita sušnica načinila, onda bi bio uspeh drukčiji.
Svaki domaćin – naročito po gradovima – može grožđe sušiti i u običnom »šporetu«, ako u rerni namesti lesice od pletene žice. Samo mora paziti da vatra nije jaka.
Ovo se može raditi i u običnoj peći pekarskoj, pošto se hleb izvadi i vatra stiša. Još se može grožđe sušiti i na drugi način, tj. da se ne meće u sušnice.
To se radi ovako: umoči se svaki grozd u vreo jak ceđ, i u njemu se drži potpuno do tri minuta. Zatim se izvadi i ispere u mlakoj vodi. Posle se grozd metne na drvce naročito udešeno; ali da jedan drugog ne dodiruje, pa se iznese na sunce da se provene za neko izvesno vreme. Ako li sunca nema, može se obesiti grožđe ovako spremljeno i oko vatre kao što se i meso suši. Može stajati i na udesnim mestima i na vazduhu, samo ga valja čuvati od vlage. Oprobao jedan naš učitelj.

O pčelarstvu

Skoro svi znalci pčelarstva i voćarstva tvrde kao posve osvedočenu istinu da nije pčelarstvo korisno samo zato što nam ono donosi zdravu i lekovitu hranu – med, vosak i lek, nego pčelarstvo treba zavoditi i marljivo negovati i stoga što voće bolje i redovno rađa pored koga ima pčelinjak i pčela.
Pčele kako će najbolje prezimiti
U Francuskoj, gde je pčelarsto u posledlje vreme jako unapređeno, poljoprivrednici preko zime zakopavaju košnice u zemlju. Dosta prostrane rupe treba ciglom ozidati i košnicu unutra složiti (jednu pored druge i jednu na drugu) i naposletku zemljom zatrpati. Ako je zemlja dobro suva izdržaće pčele bez ikakve nezgode i na najvećoj zimi, a s proleća čim se pokaže dovoljno toplote treba ih otkopati.

Ovaj način proizlazi upravo iz slavenskih zemalja i najbolji je.
Žitno brašno je u nuždi dobra hrana za pčele
S proleća pčelar često biva u velikim neprilikama kad mu hrane nestane, a i priroda mu takođe ne može pomoći. Žitno brašno biće mu od velike vajde kad ovako uradi.
Kad proleće probudi pčele na letenje, treba blizu košnica pripraviti plitak i drven sud sa čistim žitnim brašnom.
Pčele ovu hranu tako rado nose i jedu, da je od nje košnica mnogo življa no od obične hrane.
Ovakvo hranjenje ne treba produžavati dalje no samo dokle nužda traje. Čim se cveće pokaže pčele treba puštati da same hranu traže. I ovakvo hranjenje retko traje vvše od 8-14 dana a velika košnica ne potrebuje više od 2 kile brašna. Za piće treba razvodniti med ili šećer.
Pčele iz jedne košnice u drugu premeštati
Metni onu punu košnicu na jedno mesto gde vrlo malo svetlosti ima, i ispravi je obrnuto na više, pa će najpre izaći matica; ovu uhvati i metni u praznu košnicu, a za njom će sve druge.

Bez pravog meda pčele hraniti
Iscedi sok od pitomih krušaka, uspi ga u zemljani sud i na tihoj vatri dotle kuvaj, dok se kao madžun od slatkog vina ne zgusne; od osam kila ovog soka dobićeš tri kile madžuna, koji je ukusan i prijatan kao i med, i što god više stoji bolji je i slađi; samo treba paziti da pri kuvanju ne zagori već da bude tečan i da ima ugasito žutu boju. Može trajati duže vremena, godinama; posle se sasvim zgusne i ušećeri kao med; tada ga razbistri čistom prokuvanom vodom i daj pčelama.

Sredstvo da s (kovanluka) pčelinjaka odagnamo mrave
Teško da ima kovanluka, na kom nećemo naići na mrave, te dušmane pčeline. Mravi raznih vrsta, kao da baš vole da svoja gnezda i mravinjake na kovanluku grade ili u blizini kovanluka. Sitni crni mravi, po svojoj majušnosti i hitrosti, često grade gnezda i po zidovima samih košnica ili još, i po saću otkud bezbrižno i ne bojeći se pčela sišu med. Drugi opet krupniji mravi šumski, koji nailaze na kovanluke, podignute blizu šume, nanose pčelarstvu daleko više štete, jer ne samo da kradu med, nego su jako »alapljivi« i na pčele; napadaju ih, hvataju ih po zemlji ili iz košnica, ubijaju i odnose u mravinjak.

Čudno je da na kovanluku blizu guvna ne napadaju mravi što se mogaše objasniti samo blizinom slame. Po činjenom pokušaju sa slamom, vele da se obistinilo, da slama može da posluži kao sredstvo, protiv mrava.
Treba vele pod svaki podmetač ili košnicu u koju mravi nailaze metnuti rukovet ržanje slame, tako polovinu običnog snopa – i mravi će ostaviti ne samo podmetač, nego i sam mravinjak, ako su ga tamo zasnovali. Debljim ili tanjim slojem slame možemo oterati mrave s kovanluka, od košnice, pa i svud naokolo oko kovanluka i preprečiti im sve njihove »staze i bogaze« do kovanluka.
Mravi van kovanluka i njegove blizine, nisu opasni po pčele, jer one neće pasti onde, gde njih ima, – ako u kovanluku i u blizini, zamorene ili vetrom dognate i moraju sletiti na zemlju.
Što se mravi mogu slamom odagnati, da se objasniti time, s jedne strane što ne mogu da trpe u slami vlagu, koju ona od kiše natopljena dugo zadržava u svojim šupljikama, a s druge strane i time što mravi po slami nerado idu, jer se zagube po šupljinama i po vlatovima od slame.

Ovako, na sličan način hvataju i tamane mrave i u svilarama (jer mravi su neprijatelji i svilo-bubama) gde meću, na mesto na koje su se mravi navadili – sunđer, pa se mravi uvulaju i zaiđu u šupljike, te ih se mnogo može pohvatati i popariti u vrućoj vodi. [Savremene apoteke imaju mnogo sredstava za uništavanje a da pčelama to sredstvo ne smeta.]

Blizu košnica ne sme se saditi

Crni, ni beli luk, kupus, kelj, karfiol, ni salata. Pčele se od mirisa ovoga povrća opijaju i padaju kao mrtve na zemlju, pa često ovako opijene, više se i ne dižu.
Med iz košnica vaditi ili podrezivati, a da se pčele ne ubijaju
Metni košnice jedne na druge, pa kad se prva napuni, a ti probuši da u onu praznu pčele ulaze, a punu ukloni. Samo treba u praznu malo hrane metnuti, da se pčele pozabave, pa će one posle ovaj svoj posao početi. Tako radi neprestano dok kovanluk traje, pa ćeš dobiti i više meda, a i više košnica, pošto ne moraš pčele tamaniti. Ovo počni usred leta.

[Med se istresa samo iz okvira koji se nalaze u medišnom prostoru košnice. U pološki to su okviri u kojima nema legla, a nalaze se levo i desno od plodišta, a u nastavljača takvi okviri se nalaze u medištu, a vrlo retko sasvim krajnji okviri plodišta. Izvlačenje okvira se vrši po lepom vremenu kada su pčele na paši.

Istreseni okviri se vraćaju na svoje mesto u košnice iste večeri.]
Pčele da ne bodu
Ko ima posla sa pčelama, a boji se da će ga ubosti, taj neka rastopi malo meda u vodi, pa tom vodom neka okvasi lice, ruke i vrat, pre no što pčelama pođe, pa može biti siguran da ga neće pčele ubosti.
Zlatno zrnevlje za pčelare
(iz Živanovićeve »Amerikanke«)

1. Pčelari sa košnicama ćerzonkama, pa ćeš dobiti meda kudikamo više nego kadpčelariš sa prostim košnicama vrškarama. Osim toga iz đerzonaka je med čist, nepomućen ničim, a iz prostih košnica je med crn, smešan sa saćem, rđom i pčelama, te je izgubio i miris i ukus za jelo, pa nije tako ni lekovit kao onaj iz đerzonaka. Med iz đerzonaka prodaje se dvaput skuplje, no onaj iz prostih košnica.
2. Nemoj svaki čas oko pčela raditi, niti ih uznemirivati, jer pčele vole mir.Samo onda radi oko njih, kad je potrebno.
3. Gledaj da su ti košnice jake. Samo od jakih košnica ima dobiti. Jedna jakakošnica više vredi, nego deset slabih.
4. Gledaj da su ti u košnicama uvek mlade matice, jer one namnožavaju društvo, aod dobroga i jakog društva dolazi dobit. Svake druge, a možeš baš i svake godine zameniti matoru mladom.
5. Jake košnice sa mladim maticama ostavljaj za presad, jer samo jake košnice mogudobro prezimiti i odmah na proleće, kad udari paša, s korišću raditi.
6. Pre nego što nastupi glavna paša, gledaj da su ti košnice, koje si odredio zasabiranje meda, u punom jeku, u punoj snagi. A kad nastupi glavna paša, valja sve te košnice da obezmatičiš. Od njihovih matica načini malu rojčad. Tako će ti košnica biti dupkom puna meda, pa ako je dobra paša, moći ćeš iz njih isterati med svake nedelje. Kad paša prođe, ti ćeš im matice povratiti, ili si odmah, kad si ih obezmatičio, ostavio u svakoj košnici po jedan matičnjak, iz kojega će pčele izvesti mladu maticu. Ako ti je ovo dangubno, a ti maticu za glavne paše ograniči u plodištu na mali prostor. To ćeš postići, ako Haiemanovim rešetkama odvojiš medište od plodišta.
7. Imaj preko leta uvek mladih matica u malim košnicama za zapaćanje matica, jerkad ti nestane matice, moći ćeš je odmah dodati iz ovih košnica.
8. Kad je glavna paša, istresaj med često, pa ćeš ga tako više dobiti, jer se timepčele draže na rad. Kad ne istresaš često, pčele će dangubiti, jer neće imati gde da istovaraju med.
9. Svake druge godine vadi iz plodišta staro saće, pa ga upotrebljavaj u medištu. Uplodištu neka ti pčele sagrade novo pčelinje saće. Tako ćeš izbeći, da ti pčele ne zakržljave.
10. Gledaj da su ti košnice u proleće utopljene sve dok ne udari prava vrućina.Dobro utopljenom košnicom unapređuje se razvitak, a od toga dolazi sav napredak i dobit u pčelarenju.
11. Gledaj da su ti košnice sve jednake, jedna kao druga. Iz jedne košnice okvirmora biti udesan i za ma koju drugu košnicu, a onda pčelarenje ide kao sat. Ako ti je slučajno među jakim košnicama koja slaba, onda ćeš je moći za nekoliko minuta ojačati, ako po koji okvir sa leglom iz jakih košnica metneš u slabu. Tako isto moći ćeš i veštačke rojeve praviti samo onda, ako su ti svi okviri jednake veličine.
12. Nemoj nikad trpati u plodište trutovog saća, jer pčele silan med potroše naothranjivanje trutova. Ne daj da ti pčele letom u gomili dangube, već gledaj da uvek ima praznih okvira, da bi pčele mogle raditi.
13. Pčelari u položenim košnicama amerikankama. (Vidi o tome dalje belešku;»košnica amerikanka«.) S ovim košnicama najlakše je raditi. Za tili čas uradićeš kakav posao, a dobićeš i više meda, nego u uspravljenim đerzonkama.
14. Ako nije potrebno, nemoj u rano proleće ništa raditi oko košnica, jer moželeglo da ozebe i možeš izgubiti maticu.
15. Za zimu ostavi u svakoj košnici po 6-8 kg meda, a košnice utopli umereno i nedaj, da sunčani zraci udaraju kroz leto.
16. U proleće dodaji pomalo prazne okvire u plodište, da ti se pčele namnože doglavne paše, a kad glavna paša udari, ti ćeš plodište suziti.
17. Ako su ti u pčelinju saću samo trutovska jaja zaležena, znaj da je matica matora.Uhvati je odmah i zameni mladom, plodnom maticom. Ako u pčelinjim ćelijicama nema založivih jaja, nego u trutovskim ćelijicama, onda znaj, da ih nosi pčela – lažna matica. Istresi iz takve košnice sve pčele napolje. Sve će se pčele povratiti natrag u košnicu, a samo se neće povratiti lažna matica. Posle ovoga moći ćeš toj košnici dodati novu mladu maticu.
18. Kad je jaka paša, ne treba pčelama prečiti puta da ne grade nimalo saća. Valjaim ostaviti pomalo da grade, jer priroda njihova to zahteva.
19. Biraj matice iz najjačih i najvrednijih košnica, pa ih dodaji drugimkošnicama. Tako ćeš zapatiti radeniju, vredniju i čiliju rasu pčela.
20. Pčela je primer čistote, zato valja i pčelar da drži svoj pčelinjak u čistoti.Pčelar će mnogo pomoći svojim košnicama, ako trunje sa patosa (poda) češće iščišćava. Ako pčelar to čini, neće morati pčele to da čine, nego će mu zato vreme sabirati med. Tim je mnogo dobiveno; metilj se ne zapaća u košnici, a pčele ne dangube.
21. Ne donese koristi mnogo košnica, nego jake i oko kojih se razumno radi.
22. Nedaj da ti se pčele roje. Od rojeva nema u našim krajevima koristi, nego ođakih košnica i razumnog rada (racionalnog pčelarenja).
23. Ne prosipaj med po pčelinjaku, da ne izazoveš krađu. Ako slučajno tuđicenapadnu na koju košnicu, onda valja suziti leto, da se pčele mogu lakše braniti. Ako i ovo ne pomaže, a ti ukloni košnicu na drugi koji pčelinjak.
24. Neboj se žaoka pčelinjih, jer će ti se telo polako navići na njihov otrov, kojine samo da ne škodi telu ništa, nego je štaviše i lek protiv reumatizma (zastarelog nazeba).
25. Ako budeš pčelario sa amerikanskim položenim košnicama, najmanje ćešpotrošiti snage i vremena – a vreme je novac.
26. Berzon kaže: »Čovek je u svojoj gluposti najveći neprijatelj pčeli.« Zato, prekozime, kad nemaš posla, uzmi knjigu kakvoga pčelara, pa čitaj život pčelin. Sramota je oko takve vredne i neumorne životinjice raditi, a ne znati život njen. Ko zna dobro život pčelin, taj će imati od nje i veće koristi.
Živinarstvo domaće
Pravila kojih treba da se pridržavamo pri »nasađivanju« kokošaka.
U listovima za živinu kao stručnim novinama za gajenje živine, čitamo sledeća pravila, kojih treba da se pridržavamo pri »nasađivanju« kokošaka:
1. Ne nasađuj kokoške pre polovine meseca februara, i nikad docnije od Vidovadana.
2. Hoćeš li jedan polog da praviš, nasadi kokošku u polovini meseca aprila;hoćeš li dva pologa, onda nasadi jedan u polovini aprila, a drugi u polovini maja.
3. Za nasađivanje uzmi jaja samo od najboljih kokošaka, zato treba najbolje nosilje dapoznaješ.
4. Uzmi snesena jaja što pre iz gnezda, da s dužim ležanjem kokoške jaja ne zametnu,jer bi se tada nejednako pilići izvodili.
5. Obeleži svako jaje kad je sneseno, jer više od 14 dana staro jaje nije za nasad,najbolja su jaja od 1-5 dana starosti; istina, i starija će se izleći, ali što god su jaja starija, tim više »čistaca« i mućaka bude.
6. Za nasad određena jaja treba da su providna, jer će se inače pilići u njimaugušiti.
7. Razbije li kokoška koje jaje za vreme ležanja, onda treba ona ostala u mlakoj vodiisprati, da im se pore ne zapuše, a u gnezdo novu slamu ili meko seno metnuti.
8. Ako ti je ikako moguće, nemoj uzimati za nasađivanje jaja od onih kokošaka, kojesu mlađe od godine, jer od mlađih kokošaka slabi pilići bivaju. Najbolja za nasad su jaja od zdravih nosilja koje su u drugoj godini nošenja ili nešto starijih.
9. Šestog dana pregledaj sva jaja da li su ostala čistaci, jer tad još možeš čistakeupotrebiti u kuhinji.
10. Svako jaje obeleži, npr. jednim krstićem, da bi slučajno novo nanesena jajapoznati i ukloniti mogao.
11. Kvočka ne treba da se nasađuje na veći broj jaja nego što može da ih pokrijesvojim telom.
12. Gnezdo treba napraviti na nekom zaklonjenom, mirnom mestu, gde će mirno bitiod druge živine; obod gnezda ne treba da je visok, da bi kokoška s njega morala na jaja skakati i vrlo ih lako porazbijati.
13. Snabdeni kokošku s friškom vodom i dovoljnom hranom, najbolje kukuruzom,jer on najlakše gušu puni; vodu i hranu ne stavljaj blizu gnezda, jer u tom slučaju ne bi kokoš sa jaja silazila kojima je i onako potrebno povremeno rashlađenje, a osim toga bi torila kokoš i u samo gnezdo.
14. U blizini gnezda treba da se nađe peska ili prašine, da se u njoj kokoškaleprša – kupa – kad s gnezda siđe, jer joj to vrlo dobro čini.
15. Drugi pregled se vrši četrnaestog dana po nasađivanju, kada se prečisti gnezdoi stavi u njega mekog sena, ili još bolje uvele trave.
16. Ako je vreme toplo i suvo, onda na nedelju dana pre izvođenja pilića trebaprostor oko gnezda (pologa) svakog dana poprskati vodom, a na tri dana pred izvođenje mogu se i jaja poprskati mlakom vodom (oko 40 °S).
17. U toku leženja kvočki treba davati raznovrsnu hranu kao i pomalo zelene hrane.
18. Dobre kvočke izlegu često sva jaja u jedan dan ranije, a rđave u jedan i dva danadocnije.
19. Sve poslove oko gnezda i jaja izvršuj onda, kad kvočka s jaja na hranu siđe.
O kokošijoj bolesti »pipi«
»U ovoj bolesti treba ovako postupiti: Kad primetiš da ti pile počne krilca da spušta, ili mu krila inače ne stoje telu dobro priljubljena, odmah uhvati i pogledaj u glavu da li nema u njoj sitnih vašiju. Ove su vaši ugasite boje, s početka su sitne, a docnije za nekoliko dana, tako se najedu, da postanu kao krupnije kupusno seme. Ove su vaši dakle jedini uzrok pipi, i njih uklanjati treba, a uklonićeš ih ili rukom kad ih pojedince povadiš ili još bolje, kad na glavu nakaneš jedno dve kapi ribnje masti, pa je po glavi dobro rastreš. Danas postoje i druga sredstva za borbu protiv ovih parazita kao npr. pepein itd.
Ko ovo ne zna, pa pusti da pile spuštenim krilima trči i jede, to će vaši izgristi piletu najpre kožu na glavi, pa će se onda u kost uvući, i u tom stanju postaje pile neosetljivo, oči počešće sklapa i naposletku ugine. I sasvim matore kokoške mogu te vaši dobiti, samo što ove lakše sebi pomažu, pa ili ih iz glave izgrebu, ili jedna kokoš drugoj iskljuca vaši i pojede.
Ove su vaši i kod pilića i kod matorih kokošaka pravi uzrok pipe.
»Gore rečenu pomoć treba odmah oboleloj piladi ukazati, dok nisu vaši u kost se uvukle, pa u tom slučaju nema više leka, pilići su propali.«
Istrebiti vašice i drugi gad na živini
Načini ceđ od pepela i dodaj u njega petroleuma pa time maži gde gada ima.
Drugi slave i ovo: rastopi soli u mlakoj vodi, pa time maži zaražena mesta, pa će sav gad stamaniti.
Vaši na živini, kokošima i drugo
Vaši na živini, kokošima i drugo najbolje se istrebe sitno istučenim sumporom, koji se prašionicom (pisarskom) po kokoši posiplje jednom rukom, a drugom rukom perje od kokoši podiže. Ovako se otrebe pilići od vašiju, pa im ne škodi, kao što hoće da škode drugi od vašiju preporučivani lekovi.
Još jedno sredstvo protiv vašiju na živini
Vaši spopadaju svu živinu, a naročito guščiće. Sredstvo protiv toga gada sastoji se u tome: valja uzeti pelena, pa ga skuvati i vodom prskati onu živinu, koja ima vašiju. Isto tako može se pelen i osušiti, pa pošto se osuši da se dobro istuca i proseje na često sito, pa tim praškom posipati živinu koja ima vašiju.
[Protiv vaši, buva stenica i druge gamadi vrši se zaprašivanje živine di-di-tiom, pepeinom, buhačem ili nekim sličnim efikasnim sredstvom. Živina se drži za noge, a onda se po celom telu dobro zapraši naročito ispod krila. Tako zaprašenu živinu treba smestiti u neku čistu prostoriju, a za to vreme izvršiti dezinfekciju živinarnika krečenjem sveže ugašenim krečom uz primenu DDT praška, lizola, plavog kamena ili nekog drugog sredstva protiv gamadi.]

Kokošinjak da očistiš od zaraze

Kokošinjak da očistiš od zaraze valja ovako da radiš: izjutra rano, čim kokoši izađu, stavi u kokošinjak živa ugljena i pospi na njega dosta sumpora, pa dobro zatvori, da onaj dim svuda probije (ali vatru izvadi napolje). I onda tek posle podne otvori kokošinjak i dobro ga provetri.
Kokošije vaši uništiti u kokošinjaku
Često se tako mnogo namnoži gada u kokošinjaku da to postaje opasno. Da se gad uništi, treba utucati kreča negašena i posuti njime sva mesta u kokošinjaku, ali sa takvim bacanjem da se u njemu digne jaka prašina, koga treba zatvoriti. Drugog dana očisti đubre u kraj, pa iznova pospi krečom, te tako će gada nestati.
Izbaviti od vašiju kvočku na nasadu
Izbaviti od vašiju kvočku na nasadu, može svaki lako ako pre no što kvočku nasadi, pospe gnezdo sumporovim praškom, ili pepeinom (punu kašiku). Kvočkina toplota onda postupno dejstvuje na prašak sumporov, te on isparava i obilazi celo telo, pa tako kako insekte, tako i njihove gnjide za 10 dana potpuno zatire. Kada kvočka piliće izvede, giezdo ostane sasvim čisto od gada.
A list »Seljak« preporučuje da se utuče sumpora i da se njime pospu kokoši do kože, uzdignuvši perje u visinu.
Živinu da sačuvaš od rednje – pomora
Živinu da sačuvaš od rednje – pomora: drži kokošinjake vrlo čisto i kadi sumporom; mešaj u hranu iseckana luka ili koprive i pomalo sitno stučena drvena uglja, i daj dovoljno čiste vode.
[Simptomi kuge, od koje oboljevaju kokoši i ćurke, su: obolela živina ima povišenu temperaturu, pokunji se, opusti krila, nakostreši perje, glavu zabaci natrag. Obolela grla imaju sanjiv izgled, ne jedu, iz kljuna im curi sluz koja je prepuna zaraznih klica, kojih ima mnogo i u izmetu. Od kuge živina ugine obično u roku od 2 do 4 dana.
Od kuge leka nema, ali kao predostrožnu meru treba primeniti cepljenje živine čime se osigurava živina od zaraze za period od 5 do 6 meseci, a ako bolest i dalje vlada treba cepljenje ponoviti.]
Proliv kod ćuraka
S proleća dobiju ćurke vrlo lako proliv, i od toga skapavaju. Kad ih ta bolest snađe, treba im davati kuvanog sočiva s ječmom da jedu. U crnom vinu nakvašen hlebac takođe pomaže. No ako bi bolest uzela maha, pa ne bi ni jedno od ovih sredstava pomoglo, onda treba skuvati zdraviša (prstenjaka, kamiltej), u crnom vinu, pa im to davati da piju; no ako ne bi htele da piju, treba im u grlo kroz mali levak sipati; to će za celo pomoći.
[Razlikuje se beli proliv i crveni proliv (kokcidioza).
Beli proliv je nasledna bolest, jer kokoške zaražene ovom bolešću nose zaražena jaja iz kojih se izlegu zaraženi pilići. Tako se bolest prenosi iz generacije u generaciju.
Od belog proliva najčešće obolevaju pilići. Najsigurniji simptom bolesti je beli proliv. Osim toga pilići imaju nakostrešeno perje, kunjaju, slabo jedu. Ova bolest kod odrasle živine naziva se tifus.
Za lečenje obolelih pilića može se upotrebljavati sulfametazin (0,2%) u vodi za piće. Najsigurniji je način suzbijanja da se uništi celo leglo u kome se primeti bolest, a uz pomoć veterinara pronaći i uništiti kokošku koja je nosila zaražena jaja. Za sprečavanje bolesti treba pregledati krv svih grla koja se odabiraju za priplod.
Od crvenog proliva obolevaju pilići, a zatim mlada živina. Prvi simptomi pojave bolesti su: grla su samo žedna, a zatim ne jedu, mršave, pospana su, sline i katkad suze. Kad bolest uzme maha onda se javlja žućkast, sluzav i krvav proliv. Kad se javi proliv obolela grla uginu za 2-4 dana, a inače bez proliva bolest može da traje i po 2-4 nedelje. Zato vreme živina ugine usled malaksalosti.
Protiv crvenog proliva primenjuju se sulfonamid preparati, ali je najefikasniji način preduzimati preventivne mere da ne dođe do bolesti, primenom stroge higijene uz dezinfekciju pilićarnika i sveg pribora.]
Crni luk kao lek protivu životinjskih bolesti
Kad od neke napasti skapavaju kokoši, ćurke, patke itd. onda je nužno odmah davati crnog luka da jedu. To biva ovako: treba iseći crnog luka sitno i uvaljati u brašno, pa tu smešu davati dva puta nedeljno da živina jede. Ko je prijatelj živine, to treba da čini čim ma kakve boljetice kod živine opazi.
Protivu crkavanja kokošiju metni šaku kreča u vodu koju piju i biće spasene. Kad boluju ćurke, pomešaj crnog vina sa mekinjama, tricama i daj im da jedu.
[U svakom slučaju, treba se obratiti veterinaru da ustanovi vrstu bolesti, kako bi se mogle blagovremeno preduzeti odgovarajuće mere za sprečavanje bolesti.] Raspoznati kokoške koje dosta nose
Raspoznati kokoške koje dosta nose nije ništa lakše, i onda se mogu ostavljati za zapat samo one kokoške, koje nose dosta jaja, a ostale treba klati. Kao prvi znak za raspoznavanje kokošiju, koje bolje ili lošije nose, važi kresta i podbradak. Što su oboje, kada kokoši jaja nose, zatvorenije šarlaho-crvene boje, to takve kokoši sve su bolje u nošenju jaja. Kokošima koje prilično ili vrlo slabo nose, obojeni su kresta i podbradak više bledo-crveno, i zaušnici su prljavo beli i žućkasto ružičasti.
Kada se u hranu kokošiju pomeša dovoljno ljusaka od jajeta, ili kreča, ne samo da onda kokoši tu hranu žudnije jedu, već i mnogo više jaja nose, no inače. Kokoška, koju dobro hrane u stanju je mnogo jaja da nosi, ali kad u hrani nema materijala za ljusku, onda ne može, mada je hrana inače hranljiva i jaka; ona će sasvim prestati da nosi, ako se hrani hranom, u kojoj slabo ima kreča.

Kokoši da pre pronesu
Hrani ih vrelom hranom, da se puši, to vole kokoši i pre pronesu. Amerikanci pomešaju u hranu paprike, a Englezi daju semena od koprive.

Mnogi tvrde da kokoši i preko zime nose jaja onda kad im se daje da imaju bar nedeljno dvared zelenog lišća od kupusa ili kelja, pred sobom, da ga kljucaju i piljaju. Kokoši da jaja i više i zimi nose
Mlade kokoši, koje su najsposobnije za nošenje, odeli od drugih, metni ih u vruću košaru, gde se jednako nahodi toplog konjskog đubreta ili u toplu sobu; hrani ih ječmom, koji si popržio poput kave, ili metni ječam u vodu kod vatre da vri i prokuvan i mlak im daj; dobro je u ovaj ječam pomešati i semena od koprive; mogao bi im najzad davati sitno stucane puževe ljuske zamešane s tricama i vinom, pa će naskoro početi nositi. Zato se mnogo hvali i sitno utucane kosti koje treba u hranu pomešati i kokoškama davati da jedu, pa će u svako doba godine nositi jaja.

Kokoši da nose jaja preko cele zime
Kokoši da nose jaja preko cele zime, treba da se drže u zimsko vreme u svim i toplim podrumima, i hraneći ih kadikad ječmom uprženim.

U Beogradu ima jedna porodica, kojoj nose jaja kokoši svu zimu i pored toga što na dvoru noćuju. To ona postiže dajući kokošima svaki dan po malo mesa ma kakvog da jedu i s kostiju kljucaju.
[Količina hrane i sastav obroka za kokoške nosilje zavisi od toga da li se kokoške gaje u slobodnom prostoru ili se stalno drže u živinarnicima s malim ispustima. Osim toga zimski obroci su nešto veći i bogatiji ugljenim hidratima nego leti. Sastav obroka zavisi dalje od rase kokošaka, uzimajući u obzir nosivost i krupnoću u prvom redu. Krupnijim rasama i boljim nosiljama daju se srazmerno veći i kvalitetniji obroci u cilju povećanja nosivosti.

S obzirom na razne rase i različite uslove gajenja nemogućno je dati jedan recept koji bi važio za sve prilike. Sastav smeša i njihovu količinu treba prilagođavati vršeći stalnu kontrolu težine i nosivosti.

Za sastav smeša za ishranu, treba da budu zastupljena sledeća hraniva: žitarice (žuti kukuruz, pšenica, ječam, ovas, proso i sirak), mekinje, lucerkino i riblje (6070%) brašno, krmno brašno, sojine pogače, zrnevlje leguminoza i uljane pogače, mleko u prahu, melasa, školjke, kuhinjska so i krečnjak. Za sastavljanje obroka i procentualni sastav pojedinih hraniva u sastavu smeše, treba se obratiti za savet poljoprivrednom stručnjaku.

U savremenom živinarstvu se poslednjih godina sve više koriste gotove smeše koje se izrađuju i kod nas. Uglavnom se proizvode tri vrste smeša: sa 16, 20 i 32% proteina. Za smeše koje sadrže 15-16% proteina nije potrebno dodavati zrnasta hraniva, dok za smeše sa 20% i 32% potrebno je kokoškama davati zrnastu hranu ujutru i uveče, a smešu u podne.

Rase kokoši najbolje za nošenje jaja

Rase kokoši najbolje za nošenje jaja su: Leghorn, Talijanka i Minorka. Leghorn kokoške vode poreklo od italijanske kokoške. Leghorn kokoške nose godišnje 150-300 komada jaja, a rekorderke i preko 340. Kokoške su teške od 1,5 do 2,25 kg. Jaja imaju belu ljusku i teže 55-60 grama. Talijanka se javlja u raznim bojama. Kod nas je najpoznatija jarebičasta talijanka. Talijanke nose godišnje od 150 do 250 jaja, koja su teška oko 60 grama. Minorka se javlja u dve boje; bela i crna. Godišnja nosivost minorki kokošaka od 150 do 200 jaja, čija težina iznosi i do 80 grama.

Pored ovih rasa postoje i rase kombinovanih osobenosti: za jaja i meso, gde spadaju: Rodajland (kokoške su teške 2,5-35 kilograma; godišnja nosivost 150-250 jaja koja imaju smeđu ljusku, a teška su oko 55-60 grama), Njuhempšir (godišnja nosivost je slična kao u rodajlanda), Plimutrok (godišnja nosivost 150-200 jaja; kokoške su teške oko 3 kg), Štajerka (kokoške su teške 2-2,5 kilograma, a godišnja nosivost 150-200 jaja), Suseks, Orpington, Vijandot, Gološijanka, naša domaća kokoš (kokoške su teške do 2 kilograma, a godišnja nosivost od 60 do 80 jaja).]

Čuvanje jaja preko zime

Jaja se mogu očuvati za 6-7 meseci da se ne pokvare samo na ovaj način:
Kupi se u apoteci mangan-kali (za 2 litara vode, dovoljno je koliko može stati na vrhu noža), metne u vodu i meša dotle, dok se mangan-kali ne rastvori i tečnost dobije lepu – zatvorenu crvenu boju; zatim se potope jaja u ovaj crveni rastvor tako, da sasvim ogreznu u vodi. Posle jednog časa izvade se jaja iz ovog rastvora, dobro osuše, spakuju u kakvu kotaricu ili sud i čuvaju u suvoti i na mestu gde neće promrznuti. Ovako preparirana jaja očuvaju se sasvim sveža, i nemaju onaj neprijatan ukus kao jaja koja se čuvaju u plevi, pepelu, mekinjama i strugotinama.

Još jedan način da se jaja dugo održe
Ima različnih načina, kako da se to postigne, ali evo iskustvo jednog engleskog zemljodelca, koji je u »Agricultural Gazete« saopštio:
»Obično u mesecu julu, kada kokoške najviše i najbrižljivije nose, pokupim jaja pa ih složim u kakav zemljan sud; onda rastvorim otprilike 1 kg soli u 5 litara vode. Ovaj rastvor kuvam 20 minuta i onda dodam 2-3 kašike kreča. Kad se sva ova smeša ili tečnost ohladila, onda metnem jaja u ovu smešu. Jaja na ovaj način očuvana i preko zime tako su dobra, kao da su ih juče kokoške snele.

Kitajski način čuvanja jaja
Kitajci [Kinezi] mažu jaja dobro izmešanom glinom, koja se brzo stvrdne i time obrazuje koru okolo jajeta kroz koju ne može vazduh da prodre. Usled toga jaja se ne kvare i osim toga mnogo se lakše mogu prevoziti i u najudaljenija mesta, ostajući za sve vreme sveža. Vrlo lak i jevtin način.
Ljuske od jaja ne treba bacati
Ljuske od jaja ne treba bacati, jer su korisne sa privredu narodnu. Često ćemo naći na đubretu ljusaka od jaja, ali pošto se ove iz ugljenokiselog i fosfornokiselog kreča sastoje, to bi ih trebalo sakupiti, istucati i njima živinu, prasce i telad hraniti jer ne samo da će jače kosti dobiti od ove hrane, nego će kokoške više jaja nositi, a prasci i telad bolje rasti.
Ubijajmo svrake, vrane i jastrebove
Ove ptice tamane nam piliće, pačiće, guščiće, ćuriće i jaja domaće živine. Bez jaja ne bi bilo života, a bez života ne bismo imali jaja. Kad bi se proračunala šteta koja se godišnje u jednom narodu učini sa stamanjivanjem jaja i piladi koju učine svrake, vrane i jastrebovi, izašla bi vrlo velika, jer nema kuće kojoj ta grabljiva ptica manju ili veću štetu svake godine ne učini.
Da bi sačuvali našeg domaćeg hranioca: jaja i pilad od tih grabljivih ptica, treba da je dužnost svakog odraslog čoveka da svakom prilikom vreba i ubija svraku, vranu i jastreba. Tako isto treba im tražiti gnezda i stamanjivati im jaja i ptičiće.
Tim će se koristitp više, daleko više, nego što se obično misli, naročito kad se sračuna kvarenje voća i kukuruza.

Goluba da privoliš kući
Par matorih golubova stavi u poveći s jedne strane gvozdenom rešetkom zatvoren sanduk ili u veliki kavez na prozor na tavan, pa tri nedelje dana dobro hrani i poj, ili ostavi da se tu i izlegu, pa više neće odatle otići.

Svilarstvo u šumi hrastovoj

Otkako se pojavila zarazna bolest kod dudovog svilenca (svilene bube), stalo se predlagati da se gaji hrastov svilenac naročito iz severne Kine i Japana (Antheraea pernyi i Jama-Mai). U Nemačkoj još i danas se gaji hrastov svilenac, jer se zbog oštre klime teško podiže dud. Neki Buhvald gajio je u izdaničkoj šumi hrastovoj, velikoj 10 hektara, hrastov svilenac i dokazao je, da se može raditi i u velikim šumama izdaničkim i da će se trud i trošak dobro isplatiti. Odgajene čaure od hrastovog svilenca dale su svilu, koja je imala jednak, i tako mekan konac kao i najbolja milanska svila. Veli se, da je bolje gajiti severokineskog hrastovog svilenca nego japanskog. Tako izdanačke sitne šume mogu nam pored drveta i ostaloga doneti veliku korist i od gajenja hrastovog svilenca. Dobro je porazmisliti o ovoj koristi od šuma u zemljama, gde se hrastove šume mnogo i lako podižu izdancima, pa ne mogu da istraju i dorastu za krupnu goru, a kao gorivo je drvo jevtino možda zato što ima šume dosta ili što ima u blizini kamenog uglja za gorivo. Ono je dobro i zato što hrastova šuma može da se gaji i na nerodnim i kamenitim mestima, a dud ne može