VI KNJIGA: Knjiga blagodati – Blagodatnik

Ukazujmo što bržu pomoć bednom narodu seoskom, veli velikan Ruski Njekrasov

Mi nećemo raj na nebu, Nama treba zemni raj.
Pa ma za sad bio taki
K’o što zbori spis ovaj. velimo mi. [Pelagić]

Naše bezbrojne oskudice svedoče posve jasno i ubedljivo da su dosadanji naši vlasnici, duhovnici i nastavnici, vekovima radili, pa i opet nisu ništa privredno blagodetnog uradili.
To se vidi i otuda što su naše varoši, naša sela i naša staništa, u takvom žalosnom stanju, da ne odgovaraju ni u koliko zahtevima nauke o zdravlju i narodnom privrednom blagostanju; što se naši zakoni skroz-naskroz protivni životnim potrebama, interesima naroda, i što je školska i crkvena nastava, ne samo gola mlatnjava i izmotacija, nego je još posve škodljiva za zdravlje, za istinu, za pravdu, za slobodu i za privredno blagostanje.

To je bilo i jeste, zato, što je sistem državne uprave i crkvene i školske nastave bio i jeste takav, da on pola voljno a pola nevoljno stvara skoro svu državnu, crkvenu i prosvetnu gospodu za gotovane, za umne, telesne i moralne bogalje, za varalice, brbljivce, izelice, globadžije i ugnjetače.

Jer, eto jedan je primio »službu narodnu« da ti prodaje imanje za dug državni, opštinski, crkveni i bogataški, ako ga nisi u stanju isplatiti, ne pitajući kakvi su uzroci toj nemaštini; drugi posvetio se zvanju da te goni u haps i na robiju ako se protiviš naređenju onih zakona koje ti nisi ni propisao ni odobrio; treći, da te kazni ako mu nisi u svemu pokoran i poslušan; četvrti prima platu da te goni u kasarnu i logorište, da učiš kako se ubijaju ljudi na bojištu, i kako ćeš juriti u pogibiju ratničku, pa makar to bilo protivu brata, oca, prijatelja i druga; peti te goni i nateruje da poštuješ i pozdravljaš i one, koji te bacaju u sirotinju i nesreću, i koje ti i srcem i dušom mrziš i prezireš; šesti te uči da veruješ u mantijaške laži, koje su i nauka i čist razum osudili, i nagoni te da ga moraš još zato uvažavati i bogato nagraditi godišnjom platom; sedmi ti popisuje imanje i udara porez bez pitanja da li ti to odobravaš i da li ga možeš plaćati; osmi te leči za preskupe novce, ali ti retko kad god šta olakša od bolova i slabosti tvojih; deveti ti uči decu u zagušljivim i posve nezdravim zidovima; takvo učenje im jako ruši zdravlje, a ne koristi im za srećan i pošten život i što će sutra zaboraviti, čim ispit polože ili čim iz škole iziđu; deseti ti nudi da pazariš kod njega samo zato, da se zakidanjem od tebe i tvojih on obogati; jedanaesti nudi novac na zajam radi toga da ti posle otme i njivu i kuću za pripisani dug i interes; dvanaesti nudi ti knjige, novine i slike, koje ti nikakve koristi i pouke ne daju; trinaesti podilazi na sto načina da naruši nevinost tvoje ćerke i supružanske obaveze tvoje žene; četrnaesti te špijunira, da te time baci u bedu i nesreću; petnaesti nudi usluge kao pravobranilac samo zato, da te ošteti radi svoje komocije i žudnji za obogaćivanjem, a retko to čini u ime istinske pravde; šesnaesti pronalazi i smišlja novo oružje, kojim se što brže i što više ljudi u buni ili na ratištu stamnjuju; sedamnaesti te nagoni silom da kupuješ i to oružje, i sve ono što uz njega treba, ali retko gde da ti ga da u ruke, nego ti i njega otima i čuva po magacinima, da ti ne bi u nuždi to oružje upotrebio protivu svojih ugnjetača i varalica; osamnaesti proizvodi što lepše ordene, uniforme, palete, parade, odežde, mitre, krune i mnogo drugo vojničko-monarhično i crkveno-religiozno šarenilo, koje još nikada zdravlju i blagostanju naroda poslužilo nije, niti će to ikada učiniti; devetnaesti te nagoni da i to sve kupuješ i na paradama i ceremonijama prisustvuješ, i sve ti to samo štetu, sramotu i potlačenost donosi, a nikako sreću i slobodu; dvadeseti piše zakone, koji ti nisu ni potrebni, ni na korist, niti na sreću; dvadesetprvi te sudi pred prvim sudom; dvadesetdrugi sudi te pred drugim; dvadesettreći petlja te pred trećim; dvadesetčetvrti potpisuje presude, koje te teraju ili na robiju ili u progonstvo iz otačastva, ili na gubilište, ili do kuće gde ćeš i dalje da izdireš najviše za tu školovanu gospodu, da ih slušaš i da se moliš bogu i njima itd.
Kad smo sav taj užas saznali, onda smo se pustili da dobro proučimo životne potrebe naroda, pa da mu donesemo uputstva, koja će takvo žalosno stanje popraviti i okrenuti putem, koji vodi boljem životu, naučnijem radu i moralnijem ponašanju.

Pošto smo već dobro proučili sve životne potrebe Srpskog, Bugarskog i Hrvatskog naroda, napisali smo ovo delo, koje skroz-naskroz diše duhom stvarnih, životnih potreba narodnih.
Spis ovaj nije mašta naša ili nekog drugog, nego on je zahtev nauke i bitnih narodnih potreba.
To je naša politička ekonomija, za koju smemo reći da je korisnija od sviju dosadanjih političkih ekonomija što ih danas ima. Ovim smo mnogo rekli, ali ovu ćemo istinu delom posvedočiti; jer ona se ne bakće praznim frazama i šarenim formulama, nego traži ono što zahtevaju životne potrebe svakog naroda i čoveka, svake opštine, porodice, družine i države. Zahtevi ovi posve su ostvarljivi svuda i svagda gde ima svesnih, vrednih i čestitih: nastavnika, upravnika, državnika, književnika, novinara, naučnika, skupštinara i opštinara.

Ma kako narod seoski i varoški bio »prost« u ovoj ili onoj pokrajini, ipak će ovakvo delo uređenja i rada ne samo srdačno primiti, nego i usrdno potpomoći. Jer uvideće da u tome Dobronoši, u ovome Blagodatniku leži istinska sreća, blagodat i slava naroda i države, opštine i okoline, omladine i ostarine sadašnjosti i budućnosti.

Ovi zahtevi naši, koji su u isto vreme i zahtevi morala i nauke, i uzdasi narodnih potreba, idu ovim redom:
1. Počem omladina školska i narodna iz dana u dan biva sve slabija, sitnija, bleđa, kržljavija, nervoznija, guravija, i uopšte bolešljivija i razvratnija, što smo i na drugom mestu napominjali: to ćemo u ovome delu staviti na prvo mesto dečje, omladinske potrebe, pa ćemo tek posle toga preći na redovno izlaganje ostalih potreba odraslih.

Da bi se to pomenuto i vrlo veliko zlo otklonilo od omladine naše, koja je osnova i potka naroda, opštine, države i porodice, to treba podignuti i marljivo izdržavati po jedno dečište, zabavište za decu, bar na svakih 100 porodica.

Ovo važi za seljake i varošane. Ovde će sva prohodavša i neprohodavša muška i ženska deca, seoska i varoška, dovođena i rukovođena biti. Decu će rukovoditi u tim dečištima po jedan određeni za to nastavnik. Deca će ostajati tamo po ceo dan, osim časa kad se ručava. Nastavnik ove dece mora biti kao roditelj, drug i brat. On će ih samo upućivati, i obilaziti pri njihovoj igri, besedi, zabavi, šali, zađevici, pesmi, pitljivosti, nekom poslovanju i vežbanju. Praktično učenje, pisanje, čitanje, računanje, nastaje tek onda pošto deca dovoljno ojačaju. Dobrovoljno šaranje i pisanje po pesku ostavlja im se na volju. Za posve nejaku decu nema nikakve pouke, osim da imaju dovoljno prostora podesnog za zdravlje da puze, da leškare, da se praćakaju i koprcaju do site volje.

Počem se ovakva dečišta uređuju, jedino radi boljeg telesnog i umnog jačanja mladog naraštaja, od čega zavisi i mišićna i umna energija i genijalnost to ta dečišta moraju biti na mestima uzvišenim i prostranim, vešto zasađenim onom zasadom krupnih i sitnih biljaka, koje su najzdravije, i koje će trebati u životu ljudskom bilo za zdravlje, bilo za privredu, bilo za lekariju, bilo za ukras. Borova zasada, a tako isto i zasada venje, ne sme izostati, pa makar se naročita zemlja za to donosila, iz mesta za njih podesnih.

Igrišta i putanjice između zasade moraju biti zasute peskom i šljunkom. Zdravlje dečje i škrofulozno stanje neke dece zahteva da se tu nalaze i veće gomile peska, da se takva deca na njima zabavljaju i igraju.

Nasred dečišta treba udesiti golemo sklonište za decu, pored kojeg će voditi četiri široka puta, na četiri strane, radi izgleda i boljeg provetravanja bašte. Ovo će biti udešeno tako da se pomoću krila njegovih može podesno otvarati i zatvarati, prema pojavama vremena. U času nepogode i zime deca će boraviti u tome skloništu. Ova zgrada može da služi i mesnom narodu, kao zborište, za razne zborove, sastanke, svečanosti, zabave i drugo štogod.

Skloništa su leti otvorena i za decu, i za narodne zborove, a zimi i u časovima jake nepogode zatvorena, po naročito udešenom planu i načinu.
Gdegod ima dovoljno vode na raspolaganju, treba pored dečišta udesiti i valjano kupatilo dečje s plivaonicom. Jer kupanje i plivanje posve je jaka poluga za razvijanje zdravlja i tela omladinskog. Kao što u narodnoj zadruzi borave i rastu zajedno braća i sestre, tako će i muška deca i ženska u ovim dečištima boraviti, igrati, pevati, i drugo – što je za decu – raditi, u bratskoj zajednici.

Dečišta takva treba i moraju da se urede u svakoj opštini, ako nismo radi da se izrodimo u ništavce telesne, umne i moralne. Jer, ako hoćemo da izvučemo nevinu našu dečicu iz nepodesnih, a većinom i posve nezdravih porodičnih staništa; ako hoćemo da odgovorimo glasu nauke, koja kaže večnu i oprobanu istinu, da deca među matorima pre vremena omatore i telom i duhom, a da dečja radost, veselost, živahnost, i sreća sine na telu i na licu njihovom, čim se ona sastanu na igru, dogovor i zabavu sa svojim vrsnicima, pa ma gde to bilo; što se sto puta više opaža kad to čine deca u otvorenoj prirodi, čistog vazduha i sunčanih zraka.

Ako hoćemo da preporodimo ovaj sadašnji mahom bolešljivi, vetrenjasti, razmaženi, nervozni, tupavi, kržljavi, i raznim bolestima naklonjeni podmladak, pa da ga učinimo da bude stasit, vredan, bistar, veseo, zdrav, životan, misaon, ugledan, prijatan, druževan i čestit, – onda podižimo takva dečišta s kupatilama po svim selima i varošima, u najsavršenijem vidu.

Pred tom potrebom našeg najdragocenijeg amaneta, treba da se pokloni svako, i da na nju svaki prilaže sve žrtve. Makar se sve krune i mitre, mitropolije i palate prodale; činovničke, bogataške i vlasničke plate i rente okrnjile, i njihovi nakiti i balovi ukinuli; ali ovaj omladinski, narodni seoski i varoški zdravstveni i blagodetni dom i nakit, treba da se ostvari veličanstveno i čestito održava.

Prijatelji omladine mogu ovo delo sadašnjeg i budućeg naroda potpomoći i posmrtnim zaveštajem, testamentom, koji će mnogo koristiti, pa bio on učinjen u gotovu ili u nepokretnom imanju. Delo naroda zahteva da se svaka opština i država utrkuje u tome odista korisnome delu, kao i u svemu što se kloni na dobro naroda i omladine. Ovo nije teško ostvariti, pa zato sveta je dužnost svake opštine i države da ovo neodložno ostvari i u naprednom stanju održava sve dotle dok opštine budu svesne da urede i svu javnu nastavu onako kako smo označili u knjizi: »Nova nauka o nastavi.«

Već iz dovde rečenoga vidi se da se ovo dečište razlikuje od čuvenog takozvanog Frebelovog »Kinder-gartena«. Uz to, u redu je spomenuti da taj Frebel nema prava da se takva dečja bašta zove njegovim imenom. Jer on nije prvi došao na tu ideju. Ideju tu doneo je, i prvi počeo u životu primenjivati, još u početku ovoga veka, čuveni socijalista – komunista Robert Oven, bogati fabrikant u Njulanarku u Škotlandiji. Dakle, ako nećemo priznati da je svaka misao proizvod istorijskog razvitka, celokupnog truda ljudskog, a ne ovog ili onog pojedinca, onda pravda zahteva da se takva dečja zabavišta zovu Ovenova ili oveništa. Ali radi lakšeg razumevanja kod naroda, biće najbolje da taj naziv ostane kako je označeno u početku ovog članka, a to je; dečja zabavišta ili dečišta.

2. Da se u svakom srezu osnuje i izdržava nužni broj praktičnih zemljoradničkih i zanatlijskih škola, kojima će biti zadatak da pored onog što se učilo bude u osnovnoj narodnoj školi, unose i utvrđuju po narodu svi oni poslovi, koji su od stvarne i primenljive vrednosti za zemljoradnju, stočarstvo, voćarstvo, povrtarstvo, zanatstvo, pčelarstvo, domaćinstvo i praktično lečenje ljudi i marve itd. Za bolje izučavanje tog svetog poslovanja, biće posve podesno mesto, bašta, vrt – gradina, o kojoj ćemo u trećem članku govoriti, koje će biti prava pravcata blagodet za narod i omladinu njegovu.

To je životna potreba za narodno blagostanje i napredovanje, a ne izučavanje i znanje: asirskih, vavilonskih, egipatskih, persijskih, vizantijskih, rimskih, franačkih i mongolskih država, ratova dinastija i rodoslovija i drugih sličnih, nerazumljivih i nekorisnih izmotacija i pustoslovija, koji ni toliko nemaju koristi za narod i nauku, koliko pero za šeširom, kapom nekog vetropira.
Za učitelje rečenih sreskih škola, treba postavljati sadašnje popove, oficire, i kaluđere, uzev ih od prvog poglavara, pa do đakona i monaha; ali to korisno zvanje primiće tek onda pošto ih država ili srez spremi za to korisno delo, na kursevima naročito za to određenim. Takve škole treba da svrši i svaki sreski i opštinski činovnik, jer oni treba da znaju dati pouku narodu u svima tim korisnim radnjama, a ne samo piskarati kojekakve besposlice po kancelarijama, koje piskaranje nije i neće nikad narodu koristiti.

Vreme je već da se kancelarijsko piskaranje, pustoslovje i badavisanje, vojničko dresiranje i paradiranje, bogoslovsko ćaskanje i uspavljivanje, preobrati u stvarnu opipljivu i istinsku korisnu pouku i radnju, a u korist njihovu ličnu i narodnu. Za blagostanje naroda treba dela – dela korisnog, i životodavnog, a ne šarabatanja protokola i hartija, i zapevanje mrtvih molitvica i drugih sličnih besposlica i zavrzlama. »Pastiri naroda«, branioci otadžbine, »čuvari morala, reda i poretka«, učitelji dece i predstavnici znanja i nauke, biće samo onda korisni i nužni narodu, kad mu pomažu raditi, ukazujući mu i način olakšice i boljeg uspeha pri poslovanju raznih radova; kad mu uruče, i daju sredstvo u času neke nužde da se pomogne i da se ume izbaviti iz raznih društvenih beda, napasti, bolesti, i drugih nesrećnih slučajeva, kod ljudi i marve, voćarstva i povrtarstva. Danas narod mahom mrzi kako sveštenstvo i sabljaše,* tako isto i celo činovništvo, a kada ovi budu tako druževni i tako stvarno korisni narodu svuda i pri svakom radu i događaju, onda će ih narod omiliti i poštovati, kao što je Adama Bogosavljevića i druge njemu slične narodne prijatelje i borce.

Današnja mržnja prema njima dolazi otuda što narod ne vidi ništa korisnog, ni čestitog od njih. Narod čuje od njih samo psovku, »Daj!« »Plati!« »U haps!« »Napolje!« i večni klepet činovničko-popovska mlina, ali brašna ispod toga mlina nigde i nikad nema. – Od tog imamo samo sve jače i teže prezaduživanje države i opterećivanje naroda i pojedinaca, a to ne unapređuje i ne spasava državni brod, ni njegove građane, nego sve većma gura u ponor i bedu, svađu i nesreću. Stoga je ovaj zahtev veoma nužno što pre ostvariti, jer on uzdiže narodno znanje i blagostanje, i međusobnu ljubav između naroda i pomenutih.

* Ako je još nekome nužno vojske i ratne spreme, onda nek krupni i sitni sabljaši, uče narod toj veštini ubijanja i gonjenja, u selima kod seoskih opština u dane praznične i nedeljne. Takvim načinom vojska se ne bi tako gubila po varošima niti bi ljudi tako dangubili i trošili kao danas oko vojačenja i paradiranja. U to ime sve vojne starešine treba nastaniti pored većih opština da razvijaju ugledna privredna gazdinstva i usavršavaju pomenute seoske zajedničke bašte i voćnjake, pčelarstvo, svilarstvo i druge privredne radove. Tako bi oni koristili i sebi i narodu a ne bi ubijali svoj ugled po kafanama i pivarama.

3. Počem je baštovanstvo, povrtarstvo vrlo krupna činjenica, za narodnu hranu i kao začin uz ishranu, od koje zavisi bolje zdravlje i pravilnije hranjenje tela i uma; (jer ono nam daje raznovrsna variva za našu ishranu, i počem ono često propada ili daje posve slabe i nedovoljne plodove, zbog jake suše i neveštine), to u svakom selu mora se odrediti podesno mesto za opšte zajedničko seosko baštovanstvo, povrtarstvo. Za te opštinske zajedničke seoske bašte, treba nabaviti učitelje vešte, ali takve koji će raditi uporedo sa radnicima povrtarskim, baštovanskim. Posao taj bio bi najdostojniji za popa ili kaluđera.

Tek time učiniće pravu korist i popovi i kaluđeri. Tamo će se uveriti da bašti treba motika, a ne molitva. Tu će se uveriti da više koristi narodu jedna takva bašta, no milion bogomolja, i da više vredi jedan dan tog rada, nego li hiljadu dana liturgisanja, klanjanja itd. Pored ili usred bašte treba da teče neka voda, pa bila reka, rečica (potok) ili veštački izrađeni vodovod. Gde nema reke, rečice, izvora ili jezera, treba udesiti golemi bunar ili jezerce pored njih, otkuda će se moći izvući dovoljna količina vode, za polivanje povrća u času beskišice (suše). Ovo mora biti, pa bilo to načinom naučnim ili onakvim kakvim se pomažu sadašnji bolji bugarski baštovani. I najveća suša ne može takvim gradinarima mnogo nauditi pored svega njihovog prostog vodovoda. Ovo se može trostruko usavršiti pomoću savremene nauke.

Tamo gde je oskudica vode i na površini zemlje i u zemlji, kao što je slučaj u Dobrudži i u pokrajini Kalaraša u Vlaškoj, postaraće se sreska i državna uprava, da se dovede voda do sela iz onih krajeva gde je ima. To nije teško kao što se na prvi mah čini. A nauka je iznašla i drugih sredstava kako se voda i iz vedrog neba izvlačiti može pomoću jedne mašine, a tako i iz dubine zemljine. Narod, koji misli i radi da nešto stvori, i da ima i uživa u izobilju onog što traži nauka o zdravlju, on će to odista i postići. Dok se dođe do takvih sprava i nauka, može se na cilj takvog povrtarstva sprovesti sva voda, koja se sliva s krovova i ulica, i ona što odilazi iz perišta, kupališta, bunara, česama i drugih mesta, do određenih vodarnica, koje treba da su udešene kraj ili u sredini gradine, bašte.
Radi utoka tih velikih svakojakih oticanja i slivanja voda, bilo kišnih ili snežnih potočića, treba iskopati i odozgo pokriti veliki jezerac, gde će se ta voda održati do časa upotrebe. I ovo nije teško udesiti u svakom selu prema potrebi na dva ili više mesta.

Sve ovo poslednje može se udesiti bez ikakvih naročitih gvozdenih sprava. Kišnica se može sačuvati i radi pića, akamoli radi polivanja i navodnjavanja bašta. Eto u Dalmaciji kišnica se pije kao i druga voda, pošto se slije u »cisterne« čistarnica, gde se slegne i ohladi. Doduše, ove su cisterne sagrađene od kamena, dole široke, a gore uske kao bunar.

Ko zna koliko koriste zdravlju tela i mozga zelen i razna povrća, kao: grašak, mahune, razni grahovi, razni lukovi, kupus, rotkva, ren, kelj, mrkva, keleraba, crveni patlidžan, bostan, kiseljak, pazija, loboda, karfiol, jagode i razni grahovi kad se uzrnave, i onda kad sasvim sazru, velimo, ko to zna, on će samo i znati i hteti oceniti ovaj naš predlog za održavanje i usavršavanje seoskog zajedničkog povrtarstva, koji su posve krupna činjenica narodnog blagostanja i zdravlja. Pri tom, bašte, pored kojih treba da ima po koji red suncokreta, višanja, trešanja, kajsija, raznih fela šljiva, krušaka, jabuka, lipa, pitomog i divljeg kestenja, pitomog bagrema i drugog voća i drvlja, bila bi divna kita za milinu, ukras i uživanje naroda i obilati izvor pčelarstvu, koje nam treba i za hranu, i kao začin, i za lek, i za osvetlenje.

Bašte ove moraju podmiriti seosku potrebu svaki dan celim povrtarstvom, koje je narodu i školskoj omladini nužno kao hrana i začin. Gde je veliko selo kao što je Lapovo, Velika Plana i Veliki Izvor u Srbiji, tamo treba i više takvih gradina urediti. Dok se urede takve zajedničke bašte, treba odbori i opštine da učine poukom i prikazom, da svaka porodica mora imati i obrađivati svega od pomenutog glavnijeg povrtarstva. Jer sramna je ona kuća seoska koja kupuje gradinarstvo i voće iz varoši, kao što vidimo oko Beograda i drugih mesta, što je sramno i za takvu opštinu i za njihovu školu, crkvu i državu; jer njihova je dužnost bila da narod uče i okrenu na takvu proizvodnju i privredu, kakvu mi ovde označujemo.

Prijatelji naroda neka obaveštavaju i povedu narod da se predlog ovaj što pre i što savršenije ostvari. To bar nije skupo. Sve što je za baštu nužno, može narod sam svojom rukom da izradi. Ne treba žaliti truda na ono što ide na održavanje i unapređenje našeg zdravlja telesnog i duševnog i što ide na naše uživanje i zadovoljenje.
Pored bašte treba imati nužni broj trapova, gde će se zimi čuvati celo povrtarstvo koje je za selo nužno.

[Savremena trgovina voće i povrće u svežem stanju čuva za zimu i u naročitim hladnjačama. Tu na niskoj temperaturi ono se ne kvari i zadrža hranljiva svojstva. Zimi se prodaje u smrznutom stanju.]
Dok se to ne udesi po najsavršenijem načinu dotle treba graditi trapove i podrume i za svaku kuću i porodicu. Taj običaj treba da postane kao zakon. Kako se drže čisto trapovi i podrumi kazano je na drugom mestu u ovoj knjizi.

4. Pored svake opštinske zajedničke bašte, vrta, seoska opština treba da urediveliki opštinski zajednički voćnjak. Njega će nadgledati i obrađivati upravnik gradine i njegovi radnici. U njemu mora biti svakojaka voća, koje u vašem podneblju rodi, počev od najkrupnijih jagoda i krušaka jagodnjača i ječmenki, pa do miholjnjača i lisičarki. Voćnjak mora biti toliko veliki, kako će moći podmiriti svoje selo. Za svaku porodicu davaće se voća prema broju čeljadi. Da bi narod mogao dovoljno uživati blagodeti voćne hrane i začina i u zimsko i prolećne vreme, to će povrtari i voćari udesiti sve moguće zgrade i trapove da se ostavi dovoljna količina raznog voća u trapovima i inače, radi zimske upotrebe.

Počem voće ima daleko većeg značaja za hranu i lek, no što se obično misli, to je vrlo nužno narod o tome obavestiti, kao i o tome da svako selo što bolje bašte i voćnjake ima i usavršava. Ko zna šta vredi za jelo i za lek presna, pečena i varena jabuka, presno i suvo grožđe, i suva varena šljiva, taj će potpuno razumeti važnost ovog predloga, pa će za ostvarenje njegovo svojski raditi. Ni ovo delo nije teško ostvariti i održavati, tamo gde ima vrednih ljudi.

U ovim seoskim baštama i voćnjacima, učitelji i sveštenici radiće i posao voditi, zajedno sa đacima mesne škole. Tu će učitelji, sveštenici i drugi nastavnici i njihovi đaci, pokazati primerom da znaju svaku struku nauke primeniti u korist životnih narodnih potreba. Tim će pokazati da su iskreni prijatelji naroda. Tad će se uveriti da je moguće ostvariti potpuno onu privrednu, zdravstvenu i moralnu nastavu, kakvu mi tražimo u našem delu: »Nova nauka o javnoj nastavi«. Tim će tek posvedočiti da su dostojni nositi sveto i veliko ime »narodnog učitelja, nastavnika, sveštenika i prosvetitelja.« Bez takve nastave i radinosti, imena ta biće ravna pozlaćenoj firmi, ispod koje se prodaje buđava, trula i kužna roba.

[Sve do danas ulažu se veliki napori da se škola poveže sa životom, ali ona još uvek ne odgovara u potpunosti potrebama naroda. Istina to umnogome zavisi i od finansiskih mogućnosti, ali i od samih ljudi kojima škola treba da služi.]

5. Mada smo opširnije govorili »o preobražaju škole i nastave« u prvoj knjiziovog dela; a u zasebnoj knjizi »Nova nauka o javnoj nastavi«, i izneli tamo nov i srećonosan nauk o nastavi omladine, ipak uputno je da i ovde o tome ukratko koju rečemo, to jest, kako treba udesiti školu, učenje i nastavu za narodnu decu, pa da bude blagodetna.

To je ovo:

Da se ceo sadašnji način i raspored školovanja uopšte, a naročito u narodnim osnovnim školama napusti; pa da se uredi škola i nastava tako kako će u svemu i svagda odgovarati istinskim i stvarnim potrebama naroda, a ne beleški, zvanju, salonu, svedodžbi, i formalnostima kojekakvih glupavih pedanta i besposličara. Počem smo u pomenutoj knjizi dokazali živim primerima i neporičnim faktima, da sadašnje domaće i školsko vaspitanje i učenje ne odgovara ni potrebama naroda, ni prirodi omladine, ni zahtevima nauke, ni zadatku morala i veka; i počem se vidi jasno i čisto da je sadašnje školovanje i učenje više ubilačko, no lekovito i životodavno; više razvratno i nečovečno, no primerno i pravedno; više nakaradno i sumanuto, nego prirodno i razumno; više lažno i podlo no istinito i pošteno; više kukavičko i udvoričko, no uzorito i karakterno; više zavadno – omrazno i sujetno, negoli solidarno i ozbiljno; više kastinsko i sujeverno, negoli narodno i zdravo-misleće; više bigotno i konzervativno, negoli naučno i napredno; više formalno i pustolovno; negoli stvarno i korisno; više ružno i štetno nego blagodetno itd. U to ime u nastavu treba da uđu razni zanati i zemljoradnički ručni poslovi, pored kojih je daleko lakše i »nauku« predavati i zapamćivati.

[Ova misao našla je danas savremenu primenu u nastavi opšte-tehničkog obrazovanja. Tu se praktično u školskoj radionici primenjuje ono što se uči na časovima fizike, hemije, matematike, biologije i dr.]

Svi glavni savremeni glavari pedagogije vele da je fizički rad i trud neophodna potreba za vaspitanje i učenje omladine. A narodne potrebe i nauka o zdravlju to traže još jačim glasom. U ime boljeg uspeha u tome odista korisnome »školovanju« ukidaju se sadašnji razredi i klasni nastavnici u svima narodnim školama, pa se predaju pedeset ili malo više ili manje učenika jednome naučenome učitelju, koji će ih kao brat, drug, roditelj i majstor učiti od početka do kraja njihovog osnovnog školovanja, pa bilo to vreme učenja 4 ili 6 ili 8 godina. Kad učitelj izuči tu grupu »đaka« onda mu se daje druga.

Ničemu ne škodi ako bude »bukvaraca« učenika od 15 godina starih. Tim bolje za narod i za njih u svakom pogledu. Gde je opština imućnija neka nabavi još kog učitelja, jer tada će moći jedan voditi i učiti učenike namesto raznih domaćih, selu nužnih zanata, a drugi će ih spremati za zemljoradnju, stočarstvo, voćarstvo, povrtarstvo, pčelarstvo itd. Uz takvo učenje, osobita će se briga obratiti da svako dete nauči tačno izračunati sve domaće potrebe napamet i na ruskoj računaljci, i da svako izuči sve mere metarske, tako, da ga niko od bezdušnih kajšara prevariti, niti zabrojati ne može. Bez znanja gramatike i katihizisa, istorije i zemljopisa, narod neće mnogo izgubiti, a bez znanja veštog računanja i veštog merenja, biće oštećen i prevaren na svakom koraku, dogod u svetu bude novac i lična svojina, bog i garancija za opstanak. Ma kakvi se nedostaci mogli uočiti u ovakvoj stvarnoj nastavi, ipak će ona biti hiljadu puta bolja i korisnija za narodno zdravlje, privredu i poštenje, od sadašnjeg hartijaškog i školskog učenja. Iz ovakvog blagodetnijeg načina učenja, lako ćemo preći na onaj potpuno blagodetni način nastave, koju smo izložili u gore pomenutoj knjizi posve opširno, koji treba što pre ostvariti na sreću i napredak omladine i naroda. Dok se ovaj predlog ostvari, treba usput urediti pravilo da seoska deca uče današnje škole redovno od Mitrova do Đurđeva dana, onako kako je opširno označeno u ovome »Narodnome Učitelju«. Ovo će davati i omladini i narodu daleko veće koristi privredne, umne, moralne i zdravstvene, nego sadašnje letnje primoravanje u školi.

U ime narodne i omladinske sreće želeti je da svaki čitalac ove knjige, dobro prouči »Nauku o seoskoj nastavi«, koju smo mi označili na stranama našeg »Narodnog Učigelja« i u zasebnoj knjizi. Jer tamo je iznesena najkorisnija i najočiglednija privredna, zdravstvena i moralna nastava, koja odgovara svuda i svagda životnim potrebama naroda. To je novina, koja treba da se čas pre ostvari, ako hoćemo da ne lutaju naša deca, pa kroz to i ceo narod i državni kompas, kroz kužnu stranputicu.

6. Da se svuda urede i večno održavaju »Društva za širenje velikog zadrugarstva«, koja će se ozbiljno brinuti da se po selima uređuju velike porodične zadruge i privredna ekonomska bratstva, osnovani na osnovici stare srpske zadruge, a protkane najnovijom društvenom naukom. Ali i njih treba udešavati svagda i svuda prema zahtevima kolektivizma i najnaprednije ekonomske nauke. Takvo bratstvo ili ekonomsku zadrugu, sastavljaće seoski i drugi sirotani i sirotice. Opština ili srez odrediće i daće im sve ono što je nužno bratstvu za uspešan rad i bolji opstanak, ako im ne bude dovoljno ono što unesu u zadrugu sami sobom.

U isto vreme radiće rečeno društvo da se pored tih porodičnih zadruga i bratstva, podižu još i velike zadruge. Jer bez većih zadruga i sela, nije ni misliti za veće znanje i napredovanje, za povoljnije blagostanje i poslovanje. (O ovim većim zadrugama biće opširnije govoreno u idućem članku, u kome se zbori o pretvaranju manastira u zadruge zanatlijske, industrijske ili zemljoradničke. Taj članak treba svaki da pročita i da o tome razmišlja kao o najvećoj svetinji, jer to će nas samo spasti od raznih nesreća.) Ako je država, crkva i škola istinski prijatelj narodu, onda će im prva briga biti, da narod ubede i povedu, da se celo naselenje naše pretvori u veće i manje zadruge, zadrugarstva, u veća i manja ekonomska bratstva. Jer inokoština je slabotinja i jad, a zadruga je bogatstvo i radost. Istorija naše stare seoske zadruge to nam jasno svedoči, kazujući da je velika zadruga uvek bila bogata i izobilna u svemu i da je ona dala osnovu onim divnim i uzoritim narodnim srpskim umotvorinama, junacima, i karakterima. Ona je stvorila i čuvala našu narodnu pesmu i melodiju, kojom se celo srpstvo danas ponosi i naslađuje. Nova naučna zadruga to će oživeti i preporoditi. U prilog tog velikog dela narodnog uzadruživanja, ići će svuda dva sledeća fonda.

7. Da se osnuje u svakom okrugu fond samopomoći, ili okružne samopomoći.
Zrno po zrno – pogača;
Kamen po kamen – palača;
Pomozi sam sebi, pa će ti i bog pomoći veli nar. filosofija.
Počem narod još nije zreo i odvažan da uredi u državi takve zakone i uredbe da njegov danak i drugi nameti idu u fond za narodne potrebe, nego on ide sav na razne izmotacije i plate i penzije onih, koji narodu više štete nego što koriste; i, počem državnici posve labavo, nemarno i mršavo pritiču u pomoć, kad ga neka prirodna ili društvena nesreća zadesi i snađe, kao: grad, suša, oluja, mraz, velike kiše, poplava, požar, gusenice, skakavci, filoksera, pomor marve i ljudi, rat, revolucija itd.
Počem su to nesreće, koje često napadaju jače ili slabije, ovde i onde, razne pokrajine ili mesta neodložna je potreba narodna da se donese zakon, po kome će svaki domaćin plaćati godišnje od svakog hektara zemlje po 50 para dinarskih u gorepomenuti fond samopomoći, a činovnik, učitelj, pop, advokat, doktor, inženjer i drugi, da plaćaju po 5 dinara od hiljadu dinara plate ili rente, nadnice. Novcem ovim nek rukuje okružna vlast.

Ovim bi načinom, ovaj fond uskoro narastao toliki da bi mogao pomoći svima unesrećenim u pomenutim napastima. Delo ovo tako bi bilo blagodetno za narod, da bi ubrzo nestalo bezbrojnih beda i nesreća, koje danas narod dave i satiru. Za takvo korisno delo, treba upotrebiti i sve one izdatke, koji se čine na razne mantijaše i njihove dućane – »bogomolje«, pa tako isto i sve one izdatke, što se utroše na razne parade i druge izmotacije na dan državnih svetkovina i drugih zaludnica, kao što su razne odežde i uniforme itd.

[Danas postoje mogućnosti osiguranja useva, voćnjaka; osiguranja stoke. Seljaci uplaćuju i zdravstveno osiguranje. U nekim komunama to osiguranje je potpuno i lečenje besplatno, a u drugim – samo delimično, tj. lekarska pomoć i lečenje plaćaju se delimično.

Da je Srbija pre 50 godina osnovala i održavala ovakav fond samopomoći, to bismo sada imali čitave milijarde u njemu, pa bi za tili časak mogla priticati u pomoć narodu, ne samo u svima pomenutim nesrećama, nego ona bi time zamenila i sva današnja osiguravajuća društva, koja milione iz naroda isisavaju i u nevrat odnose [procenjuje Pelagić 1893. godine]. A da je velika Rusija tako što uzakonila pre dvesta godina, to ne bi lanjske godine umiralo i trpelo od gladi oko trideset miliona naroda, zbog nerodice u sedamnaest okruga (gubernija), nego bi se to zlo neosetno i bez prošnje podmirilo, od samog interesa takvog fonda. Vreme je da se osvestimo bar u veku sadašnjih bezbrojnih beda i oskudica. Bolje ikad nego nikad.

8. Da se utvrdi zakon o posmrtnom ujmu i dugu, to jest, ujam na pravo nasledstva, a u korist fonda za osnivanje zadrugarstva, za zemljoradničku, zanatlijsku, nadničarsko-slugašku sirotinju i druge korisne privrednike.
Treba vam ispuniti svaku pravdu.
Veli Hristos.*

Kad ostvarimo ovakav zakon o posmrtnom ujmu, onda ćemo tek položiti i utvrditi jaku i
trajnu činjenicu za bolji, srećniji, složniji i moralniji život naroda i čoveka.
Velimo mi.
* [Da bi se što više približio običnom čoveku i zadobio njegovo puno poverenje, V. Pelagić se više puta poziva na boga, Hrista, svete knjige i t. sl. Međutim, poznato je da je pisca ove knjige pravoslavna crkva kao bezbožnika anatemisala i otstranila iz redova svojih vernika.

Počem se iz dana u dan sve više i sve jače razvija siromaština po narodu, zbog nagomilavanja u pojedinačne ruke kapitala i drugih političkih, prirodnih i društvenih uzroka; počem se usled toga sve crnje i gore širi carstvo krađa, otimanja, prostitucije i svakovrsnog prestupa i razvrata, neodoljiva je potreba narodna i državna, da narodna skupština što pre donese i utvrdi zakon o posmrtnom ujmu i dugu, od čega će se ustanoviti fond za osnivanje pomenutog zadrugarstva, – zadrugarstva uređenog i rukovođenog po načelima kolektivizma, o čemu je opširnije govoreno u 6. i 9. članku ovog odeljka. Golema korist ovoga zakona i zadrugarstva očevidna je za sve iole bolje mislioce. To će doneti i narodu i državi, i progresu i moralu, i nauci, najblagodetnije plodove i posledice.
Na osnovu tog zakona, uzeće svaka opštinska ili sreska uprava, jednom za svagda od svakog nasledstva i lutrijskog dobitka, po ovoliku sumu ujma, to jest, po 1 odsto od prve hiljade nasledstva, po 2 odsto od druge, po 3 odsto od treće, po 4 odsto od četvrte, po 5 odsto od pete, po 6 odsto od šeste, po 7 odsto od sedme, po 8 odsto od osme, po 9 odsto od devete i 10 odsto od desete hiljade. Dakle, od deset hiljada dinara ili dukata nasledstva i lutrijskog dobitka, uzima se na blagostanje naroda, društva, države i otadžbine samo 550 dinara ili dukata.

Dalje, od jedanaeste hiljade uzimaće se duplo više, i to: po 2 odsto od jedanaeste, po 3 odsto od dvanaeste, po 4 odsto od trinaeste, po 5 odsto od četrnaeste, po 6 odsto od petnaeste i tako redom do 20 hiljada nasledstva. Zatim uzima se po tri odsto od dvadesetprve hiljade, po 4 odsto od dvadesetdruge, po 5 odsto od dvadesettreće i tako dalje do tridesete. I takvim redom uzimaće se po 4 odsto od tridesete, po 5 odsto od četrdesete po 6 odsto od pedesete, po 7 odsto od šezdesete i tako dalje do sto hiljada. Posle sto hiljada nasledstva, uzima se po 25 odsto od prve hiljade, po 26 odsto od druge, po 27 odsto od treće, itd. Od po miliona uzima se po 35 odsto; od miliona po 60 odsto itd.

Ovaj zakon važi i za ono imanje koje se nađe u zemlji, u razvalinama i drugim mestima. Pod ovaj zakon spadaju svi stranci i tuđi podanici, koji imaju da prime, da naslede neko nasledstvo u Srbiji.
Taj fond, koji je određen za umnožavanje zadrugarstva, a koje ima zadatak da podiže prosvetu i blagostanje narodne sirotinje, kuda spadaju i zanatlije i zanatlijski i drugi radnici, koji se udružuju u takva zadrugarstva, velimo, fond taj pripadaće sreskoj državnoj upravi ili onome, kome odredi velika narodna skupština.

Fond ovaj jeste jaki zahtev potreba narodnih i potreba moralnih i kulturnih, jer on će donositi narodu mnogobrojne i goleme koristi, daleko ogromnije, nego što se to u prvi mah uviđa. On će izbaviti narod od bede, oskudice, prestupa, krađe, razbojništva, neznalaštva, separatizma, prostitucije i krvave revolucije, opalosti, potlačenosti i mnogih drugih nesreća i rugoba. Zbog toga će svi istinski prijatelji naroda, prosvete i mira, ovaj predlog i ovaj zakon rado primiti, ostvariti i vršiti ga svuda i svagda. Ko to ne odobrava i ko se tome srećonoši sirotinjskom, narodnom protivi, treba ga uzeti na oko kao zlotvora narodnog i prinuditi ga silom da vrši svoju moralnu dužnost, kad nije toliko uviđavan i pošten da sam vrši ono delo, koje čini čoveka čovekom i koje poboljšava stanje bližnjih svojih.

Ovaj zahtev potpuno je umesan i pred sudom naučnog, društvenog morala. Po nauci je ono samo moralno što je pravedno, a ovaj ujam na pravo nasledstva u korist fonda za prosvetu i blagostanje naroda i sirotinje, koji stupa u velike i ravnopravne zadruge, jeste i ostaće večno pravedna, potpuno pravedna stvar, dok bude u svetu nasledstva i privatne, lične svojine, zasebice.

Ovaj posmrtni namet nužan je i zato, da se odlije gde je preliveno, da se bar pokrpi uljudno gde je iscepano, da se pomogne koliko-toliko narodnoj oskudici. On je posve umesan i pravedan i zato, što ima bezdušnih bogataša koji zaboravljaju svoje radnike pri smrti, pa ostavljaju imanje kojekakvim razvratnim besposličarima i besposličarkama, ili podižu spomenike svojim psima i konjima, ili grade mantijaške dućane: crkve, džamije i sinagoge. Među takve spada i čuveni po svetu fabrikant Verthajm, koji je pravio čuvene »verthajmove« kase. On je ostavio mnoge milione bogatstva, koje su zaradili gvožđarski i drugi radnici.

Pa od tolikih miliona, krvi radničke ostavio je taj bezdušnik samo dve hiljade forinata »na sirotinju«. To može svaki čitati u novinama od 1. decembra god. 1886. Takvih izroda – bezdušnika prepuno je sadašnje takozvano »otmeno društvo«. Tako na priliku, pre desetinu godina crkao je u Rimu kardinal papski Antoneli i ostavio 80 miliona dinara svojim ljubavnicama i srodnicima, a za bezbrojnu sirotinju talijansku nije se ni setio taj sluga božji. Jedan vladar pri polasku s prestola ispoklanjao je bezbrojne skupocene stvari raznim razvratnicima i razvratnicama i diplomatskim kartacijama, a za sirote radnike i bedna zanatlijska udruženja ništa. Takvih primera imamo bezbroj. Ali nije čudo što tako bezdušno i životinjski crkavaju bogataši te sorte, nego čudo je da i sami mnogi naučnici, pa čak i prvi muzičari, za koje se jednako trubi, da oni, tj. muzika »oblagorođava osećanja«, velimo i oni sami umiru tako, ili skoro tako kao rečeni bogataši. Čuveni predsednik muzičke akademije u Beču, Franc List bio je imućan i čuveni veštak po toj struci. On je umro god. 1886. Narodu radnom, koji mu je dao sve što mu treba, nije ostavio ništa. A doktor Briski dao je iz njegove ostavštine hiljade forinata franciškanima, da se mole bogu za pokoj duše njegove. Od tog groznog muzikanta i doktora naučara, kome treba popovskih molitava i u lednom grobu, obratimo se na drugu stranu. Svuda skoro vidimo takve grozne ljude. Eto i sam uvaženi Viktor Igo ostavio je pariskim radnicima samo pedeset hiljada franaka od svojih pet miliona dinara.

Takvih, eto, nečovečnih osećanja i bezbrojni tabori siromaštine, i nepregledni slučajevi otmica, krađa i drugih prestupa i užasa, prinuđavaju nas da tražimo da se uzakoni takav posmrtni ujam, svuda gde ima sirotinje i bogaštine.

Ovaj posmrtni ujam potpuno je moralan, pravedan namet i zato, što se zna, a to priznaju i svi prosvećeni i pošteni bogataši, da je svaki kapital proizvod tuđeg truda, jer jedan čovek ne može steći ni 5000 dinara gotovine celog svog veka, pa ma kako izdirao u radu i ma kako štedio, ako mu ne pomažu više tuđih, drugih ruku i više osoba. Evo zato primera: čuveni pesnik i romansijer Viktor Igo ostavio je oko pet miliona nasledstva. On je odista bio u svojoj struci učevan čovek i vredan umni radnik. To priznajemo svi. Ali pravda zahteva da moramo priznati i to, da sav njegov umni rad i sva njegova vrednoća ne bi mu mogla ujamčiti ni uljudan život, da mu nisu bili pomoćnici oni, koji kopaju rude, pa grade pera i razne druge sprave, koji prave štamparije i knjigoveznice; onih, koji obrađuju lan, konoplju, pamuk i svilu od čega se pravi hartija raznovrsne kakvoće; onih koji prave sto na kome sedi i piše; pa onda onih, koji mu spremaju hranu, piće, stan, odeću, obuću, postelju, osvetljenje; onih, koji mu te knjige slažu, štampaju, savijaju, povezuju, raznose po svetu i rasprodaju. Pa nije samo to. Ima još nešto što ne smemo nipošto zaboraviti, ako nećemo da se ogrešimo pred sudom nauke, istorije i morala. A to je ovo: Viktor Igo kao i svaki drugi književnik, naučnik i »učevan« čovek, nije svoje znanje i svoju nauku dobio prekonoć, za jedan časak, zadahnućem nekog »duha svetog«, nego on i oni su crpili to svoje znanje i tu svoju nauku iz cele dojakošnje umne i kulturne tekovine ljudske. I tu kulturnu tekovinu nije spustio na konopcu odnekle Gospod Bog, nego je ona proizvod svih dosadašnjih telesnih i umnih radnika čovečanstva. Bez njih i bez savremenog društva, svi ti naučnici bili bi kao i drugi divljaci.

To isto vredi i za bogatstvo i nasledstvo. Rečeno je i naukom priznato i utvrđeno da svaki kapital nije ništa drugo do sušti nagomilani tuđi trud, tuđa zarada. Da je to večna istina, to tvrdi ne samo najkrupnija nauka, politička ekonomija, nego i svi fakti do kojih dostiže kapital.
Evo jedan primer: Kapitalist Stanko ima milion u kasi. On će pored njega propasti, ako ne bude oko njega radnika, koji mu spremaju životne namirnice.

Jednog dana naumi da gradi dvor gde će živeti, baštu gde će uživati, i fabriku gde će nešto izrađivati, pa bile to neke namirnice, ili bezdelice. Za te građevine treba kamena, cigle, kreča, vode, gvožđa za razne udesne sprave i mašine. Sam sobom ne može dovući ni velike grede iz šume, a kamoli kamenja i metala iz rudnika. Ako dovuče sam celu građu na jedno mesto, ona će mu propasti, istruliti, ako je radnici ne upotrebe na pravo mesto u građevini.

Ako bogataš prospe gomilu dukata u njivu da izrade cigle bez radnika, to ih nikada imati neće. Ako ostavi u brdima, u šumama hiljadama gomila dukata, oni mu nikada ni grede, ni kamenčića, ni ekserčića izraditi ne mogu bez radničkih ruku, bez pomoći bližnjih. Dukati prosuti na gomilu ne mogu njivu ni patoriti, a kamoli uzorati, okopati i hranu požnjeti, svršati i smestiti izrađenu hranu u ambare, do pristaništa, do željezničkih stanica, do varoških tržišta. Tako je svuda i pri svakom poslu: bez radničkih ruku nigde i ništa. Bogatstvo i gospodstvo, ništa ne može izvršiti, ni spremiti, ni izradiggi bez ruku, bez truda radnika-mučenika. To treba da zna svaki, a naročito oni bezdušnici, koji se hvale da su stekli imanje trudom svojim i štednjom svojom.

Pri tom, ne zaboravimo da ako mali kapitalista, ne zakida svaki dan po neku sumicu od truda onih, koji mu rade ovu ili onu radnju, on će naskoro utrošiti gotovinu i ostati siromah. Što se više zakida od tuđih radnih ruku, to se više množi i kapital.

Kad to znamo, onda ćemo priznati da je ovaj zahtev ne samo razuman i umesan, nego da je on svagda i svuda potpuno pravedan.

I opet velimo: taj zahtev pravedan je i opravdan je i pred sudom hrišćanstva. U Jevanđelju Lukinom u glavi 3. stihu II stoji ova zapovest: »Ko ima dve haljine, neka jednu dade onome, koji nema.«
Ko tu zapovest neće da vrši voljno i tačno, on laže da veruje u nekog crkvenog boga, on laže da ima vere u Hrista, ili u Muhameda, ili u Mojsija, pa ma se on povazdan bogu molio, crkve gradio i liturgije služio. To su opake varalice koje lažu i ljude i one svetinje, kojima se oni bajagi klanjaju. Za njih je i bog, – hrišćanstvo i muhamedanstvo, i crkva i džamija samo jaka firma, pod kojom varaju i globe ljude i narode. A jadni narodi još su suviše potlačeni i umom skučeni, te ne vide i ne razumeju tu groznu komediju, koja se nad njima izigrava već toliko vekova. Koji »sluga božji« ne radi i ne žrtvuje za ostvarenje ovakvih moralnih zahteva, narodnih i ljudskih potreba. taj je laža i njegovog boga i naroda, i izdajica nauke i morala i Hrista, koji veli: »Ljubi bližnjeg svog kao i sebe samog.«

Ima ih koji vele: Mi smo stekli to imanje, našim trudom i umom, i niko nema prava da njime raspolaže. Što se tiče truda, dokazali smo da je to bogatstvo, zarada radnička, a što se tiče umnog truda i »svoje rođene pameti«, evo šta veli veliki engleski naučnik i bogataš Luis: »Čovekova savest i moć rasuđivanja i umovanja jesu socijalne, društvene funkcije, radnje. Mi dišemo socijalnim vazduhom, jer naše misli zavise većinom od toga, kako su drugi mislili. Naša pamet i naš razum jesu produkti društva. Čovek je ništavan bez sile, koja potiče iz kolektivnog života i rada društvenog. I naši naravstveni odnosi, ništa nisu bez ostalog društvenog sveta.« Drugi čuveni Englez, Sir F. Eden veli u svome delu, koje nosi ime: »Položaj radničkog naroda u Engleskoj«: »Bogataši nisu ništa drugo no kreatura civilizacije i društvenog uređenja. Sve bogatstvo osnovano je i podignuto trudom drugih radnika, a ne trudom tih bogataša.« A Džon Valers još pre dvesta godina (1696) pisao je ovako: »Trud bednih radnika, to je rudnik bogatih; jer ako u bogataša ima sto hiljada duluma zemlje, i po toliko funti sterlinga, i rogate marve, šta će on učiniti s’ time bez radnika, i šta bi bio taj bogataš bez radničke ruke i snage? – Ništa. A što više radnika, to će se više bogatstva imati.«

Na strani ovog našeg predloga i zahteva stoje i mnoge iole uviđavnije i poštenije vlade i diplomate. Evo i zato primer: engleski ministar Šamberlen rekao je u parlamentu 1886. 12. marta ovakvu besedu: »Država treba da uzme u svoje ruke interese mase naroda, radničkog naroda, i da ga uvede u pravo blagostanje, pa makar se žrtvovali interesi pojedinaca bogataša i posednika.« A pre toga na nekoliko nedelja govorio je na zboru pri izborima poslanika, da je nastupila era, vreme socijalizma. I on, taj ministar, nije mladić, nego starac oko 76 godina, koji o svemu svome radu hladno promišlja. Pri tom, on nije siromah nego krupan bogataš, i jedan od prvih advokata u prijašnje vreme.

Ovakvih nije malo u prosvećenom svetu Evrope i Amerike. I njihov tabor sve više i više napreduje, i to ne samo takvih, kakav je rečeni Šamberlen, nego i drugih još učenijih i naprednijih ljudi i pravednih privrednika.

Dalje, godine 1886. u maju mesecu pobuniše se radnici Sjedinjenih Država Amerike, koje sastavljaju jednu republiku preko 62 miliona stanovnika, u kojoj radnička partija, radničko društvo: »Ritter der Arbeit« – Junak rada, broji preko miliona upisanih članova. Odmah u početku te pobune radnici su tražili veću platu i skraćivanje dnevnog rada od 10 na 8 sati tj. oni – američki radnici – tražili su da dnevno rade 8 sati, da se odmaraju i izobražavju 8 sati, da spavaju 8 sati i 8 šilinga dnevno nadnice (oko 10 dinara), za obične poslove, a za teške radove traže duplo veću platu i duplo manje vreme rada.
U isto vreme, i to 3. maja ustaje odvažno i sam predsednik ove velike republike, Klivlend, kao poglavar te velike republike pa šalje jednu okružnicu kongresu tog velikog saveza republikanskog, u kojoj preporučuje da se kongres (skupština) zauzme za pravedno delo radnika, i da stane protivu bestidnih i bezdušnih bogataša, milionara i milijardera, koji imaju u rukama svojim celu industrijsku radnju i imovinu, pa zbog toga ispijaju i tlače radni narod po svome ćefu. Tako zbori car američki, koji ne nosi krunu, ni zlatali uniformu, niti vlada po »milosti božjoj« i privilegiji vladalačkih prava i prerogativa, niti prima velike plate i titule neprikosnovenosti. Ta poštena beseda i tražba, tako mu je naudila, da ga narod bira i po drugi put za »cara« republike Američke.

U isto doba izlazi među narod i mitropolit iz Toronte (Amerika), pa govori besede i piše proglas narodu da treba raditi na ispunjavanju radničkih zahteva. On veli između ostaloga i to, da svaki pravi i dobar »katolik« treba da bude i »Arbeiter Ritter«, branilac radnika. Takvih čestitih prvosveštenika i sveštenika nalazi se zamašan broj na zemljištu Amerike i Evrope. I samo takvi sveštenici imaju pravo nositi na sebi ime hrišćanina i čoveka, nastavnika i pastira, a drugo sve lažno je i štetno, pa makar se vazdan metanisalo i klanjalo.

To je na delu priznao i torinski milionar Viktorio Andrene, koji je godine 1887. ostavio milion lira talijanskih na potpomaganje torinske sirotinje. Time je rekao: »Tvoju zaradu, radniče, ostavljam tebi, blagodareći ti za ono, što sam na uživanje moje i na slavu moju potrošio.«
Još jače te reči izrekla je na delu čuvena pariska bogatašica, trgovkinja, Busino, koja je u godini 1887. ostavila oko 20,000.000 dinara na dobrotvorne celi za radnike. Od tih miliona odredila je goleme sume na razna pariska udruženja. Za jedno najpoznatije udruženje radničko u Parizu, ostavila je čitav milioi, a dva i po miliona da se podignu tri sirotinjska doma. sirotišta itd. Na takvo delo, delo pravedno, čovečno i moralno treba da se ugledaju i naši i ostali svetski bogataši, kojima će ceo radnički narod kao i drugi pošten svet reći; slava i čast takvim ljudima.

Ne zaboravimo da i sami »mudri i moćni« knez Bizmark, taj bog nemački i evropski, radi da osigura radnike, ali naravno ne zato što voli radnike, nego zato da oni ne pođu u hajduke, jer u tom slučaju nije ni on u njegovoj palati i kancelariji siguran. Ali u tom slučaju on zaslužuje veću poštu od onih naših diplomata, koje neki zovu »malim Bizmarcima«, i koji su toliko nepravedni da dopuštaju svome debelom obrazu govoriti, da u Srbiji i Orijentu nema mesta radničkom pitanju. Naravno, ovde nema mesta svemu onome što vodi računa o njihovim nevidljivo stečenim palatama i bogatstvima. Evo šta veli taj obožavani u Evropi Bizmark u parlamentu Berlinskom, godine 1884. 8. maja: »Dajte, gospodo poslanici, radniku hleba, to jest, rada dok je on zdrav; dajte mu pomoći, kad je bolestan i brinite se za njega kad je ostario, ili osakatio ili iznemogao, pa neće biti nužni naši izvanredni zakoni. Dopustite državi da bude malo socijalistička, tj. hrišćanska.« Tako veli Bizmark, a naši nadridržavnici, neće takvu besedu ni nama odobriti, a kamoli da takvu istinu sami izgovore u skupštini. Ali sićušni mozgovi i karakteri i nisu za velika dela.

Iz toga se vidi da knez i veliki državni kancler Bizmark, traži »pravo na rad«, za radnički narod. On pod time razume, da treba organizovati i potpomagati kooperativne proizvođačke zadruge. To je priznanje socijalističke prirode, po načinu diplomatskom, što mu je i njegov kolega, ministar Vinthorst istoga dana primetio, veleći: »Kneže, vaša je beseda socijalističke prirode.«

Vrlo je interesantno znati za one koji to ne znaju da je Bizmarka u tome potpomagao i sam car nemački Vilhelm. God. 1881. i on je izgovorio ovakvu besedu u narodnoj skupštini veleći: »Još u početku ove godine, izjavili smo naše ubeđenje da lečenje socijalnih bolesti, ne treba tražiti u suzbijanju socijaldemokratskih istupa, nego da treba da lečimo te bolesti istinskim unapređenjem boljitka radničkoga naroda. Stoga smatramo za našu dužnost da ovaj prijašnji predlog ponovo preporučimo narodnom zakonodavstvu. Izvršenjem toga predloga, to jest, istinskim unapređenjem boljitka radničkoga naroda, dali bismo otačastvu trajna mira, a paćenicima radnicima, dali bismo ono, na što oni imaju pravo.«

Sa ovim željama mogu se odista i car Vilhelm i knez Bizmark dičiti i ponositi pred svima onim varvarima vladarima, diplomatama i vlasnicima, koji se puštaju u takav bezobrazluk i u takvo blato neznanja i nečovečnosti, da javno i privatno govore, da u njihovoj državi nema mesta socijalizmu. Međutim, svaki pošten i iole svestan čovek priznaje, da ima mesta socijalizmu svuda gde ima pritiska i siromaštine, gde ima neznanja i varalica. I sam Bizmark u svojoj besedi državnoj u skupštini god. 1885. ispoveda javno da je socijalizam učinio velike usluge napretku. Pri tom, Bizmark izdaje i jedne novine: »Državni socijalista.«

Mi ovim ne velimo da se slažemo sa tim carskim i Bizmarkovim socijalizmom spekulativnim. Takvi krnjavi i unakaženi socijalizam nije i ne može biti naš ideal, ali to smo naveli radi pouke onim diplomatama, vladama, vlastima i vladarima »kojima su car Vilhelm i knez Bizmark uzori, velikani i bogovi, pa neka se oni ugledaju na njih u tome delu radničkog boljitka, bar toliko, a za ostalo postaraće se sami radnici i prijatelji njihovi i čovečanskog progresa.

Posle tolikih primera, koji su jasni kao dan, uzdamo se da će se ovaj zahtev naš, zakon o posmrtnom ujmu na pravo nasledstva, svuda primiti i ostvariti bez ikakvog prigovora. Ko to neće, taj je neprijatelj Srbiji i njenim najprečim privrednicima, radenicima. Takve treba da uzme na oko svaki pravičan čovek, a naročito siromaština i zemljoradnički-zanatlijski narod, pa da ih još zarana upute pravim putem.

9. Da manastirska imanja i zdanja postanu zadrugarska gazdinstva ili proizvođačke zadruge, a kaluđere ukinuti. Jer
Drvo, koje ne rađa dobra ploda, treba da se poseče i u vatru baci.
Veli se u jevanđelju Matejevu glava 3. stih

10.Manastiri i mantijaši njihovi nekada su vredili nešto, a danas oni, ovakvi kakvi su, služe na štetu i razvrat naroda i ljudi, i na uštrb nauke i progresa. Velimo mi.
Ovaj životni zahtev treba neophodno ostvariti. Jer u današnje vreme kaluđeri svuda pa i kod nas postoje na štetu i razvrat naroda, i nasuprot nauke, prirode i morala. Mogli bismo ovde navesti gomilu istorijskih i savremenih fakata, koja će potvrditi naš iskaz, koji je međutim, priznat u svemu izobraženu svetu kao neporična istina.

Ali ovde nije mesto da ta fakta iznosimo. Biće dosta, ako uputimo čitaoce u okolinu manastira i u društva gde kaluđeri žive, da tamo upitaju narod, šta biva oko manastira, u manastirima, i među kaluđerima, pa će se uskoro uveriti da je ono prava istina, što maločas rekosmo. Takve glasove i poslove čuće i oko mitropolije i vladikane, a to sve služi na razvrat i štetu, ne samo odraslog naroda, nego i omladine, obojega pola. – O tome imamo grozne podatke, ali u ovakvoj knjizi ne možemo ih ređati na ugled pobožnom i bezbožnom svetu.

Rećiće neko: ali treba ih bar održavati kao istorijske uspomene, gde je učinjeno dosta dobroga za narod. Pa šta iz tog? I mi priznajemo da su manastiri i kaluđeri učinili po koju korisnu uslugu narodu našem do 1804, god, do Karađorđeva doba. Mi znamo da su manastiri bili zaklonište i zborište, gde se narod sastajao na dogovor, viđenje i upoznavanje. U njima su se često sklapale zavere protivu ugnjetača narodnih i globadžija, protivu siledžija i bezdušnika. Tu se sprijateljivalo i prstenovalo, igralo i veselilo. Tu je narod odahnuo dušom od svog teškog rada i života. Tu mu je izlazila nova i bolja slika pred oči. Tu je na više strana čuo gusle srpske, tog sedog učitelja srpske istorije; tog pripovedača mutnih i svetlih dana, čestitih i rđavih ljudi; tog budioca narodne svesti, tog buntovnika protivu ugnjetača i nevaljalaca, tog poštovača odvažnih junaka i naroda; tog vesnika boljih i srećnijih dana, itd. Ne samo to, nego tamo u manastirima razvila se i srpska književnost i duh reformatorski.*

* Čuveni reformatori, Bogomili, izišli su iz manastira i pošli po narodu i svetu da šire ideje svoje koje još i danas na korist naroda služiti mogu. (Vidi o tome knjigu »Tumač naučnih i političkih stranih reči«.)

Ali na žalost današnji kaluđeri i manastiri nemaju i neće da imaju tog uzvišenog značaja. Danas su manastiri razvratište, a kaluđeri razvratnici i podlaci. Izuzetak je posve mali. Oni u Fruškoj gori ćute kad njihovi poglavari izdaju svoj narod svoju »pastvu«, svoga branioca i hranioca, u krilo ugnjetačima i krvopijama narodnim. Oni ne podigoše ni glasa ni mača u Srbiji, kad grobari Srbije gomilama ubijahu narod u Đakovoj i Miletinoj buni, u Katanskoj bratoubilačkoj seči, u Topolskoj tiraniji u godini 1878; pa tako ni onda kad sebičnjaci pokradoše i zadužiše Srbiju sa Bontuom; kad pogaziše sve slobode narodne; kad poubijaše i zarobiše toliki narod u miroljubivom ustanku zaječarskom; kad rasteraše narodnu skupštinu i doteraše u nju svoje mameljuke »dvoglasce«; kad zagušiše najvažnije narodno pitanje – pitanje sjedinjenja ostalog srpstva sa Srbijom i Crnom Gorom, i kad objaviše onaj sramni rat braći Bugarima, sa kojima treba u prijateljstvu i ljubavi da živimo itd. A sad je, kao i uvek pri takvim nevoljama naroda trebalo da izvrše zapovest Hristovu, koja veli; »Pastir dobar polaže i dušu svoju za narod svoj.« Oni to ne učiniše. Tako ravnodušnim i nemarljivim, nevernim i lažnim pastirima naroda, narod ima pravo da kaže da se tornjaju sa vrata narodnog i to neodložno.

Pitaju nas: pa šta ćemo s njima, s kaluđerima? – Sve starce kaluđere treba staviti u jedan manastir, pa neka tamo žive od truda svoga do smrti svoje. Kao starce mogli bismo postaviti ih da vrše popovsku dužnost po selima gde je »parohija ostala udova«, izdavši naredbu da se niko više ne sme u kaluđere primiti. A sve iole mlađe manastirske kaluđere treba opremiti o državnom trošku da svrše praktične zemljoradničke škole, pa po svršetku postaviti ih, za seoske privrednike, ili podmirničare, o kojima ćemo govoriti u ovoj knjizi.

Ili ih spremiti za neki drugi posao. Tad će, i tu će steći časno ime, i uvaženo zanimanje. Ko hoće da se oženi dopušta mu se. To je korisno i za njih i za narod, i za čoveka svesna i poštena. To je čuvar polnog morala, kog su kaluđeri dosad rušili, zbog rđavih uredaba. Tako se može moralnije živeti. Tim smo u isto vreme skinuli i onu ljagu sa lica Hrišćanstva, kojim su ga okaljali sebičnjaci i zanešenjaci sa uređenjem čina kaluđerskog. Tad manastiri sa njihovim imanjem postaju izvor za narodno blagostanje. Evo kojim to načinom može biti.

Počem u Srbiji, sadašnjoj kraljevini, ima 54 manastira i manastirska dobra, i počem oni svi leže pored živih reka, rečica, izvora i šuma, to će im država dati drugo poslovanje, i drugo ime, ime dostojnije nauke, i daleko korisnije narodu, a to je: da radnička zadrugarstva, ili zadrugarska gazdinstva, ili ekonomska bratstva, zamene ime manastira i kaluđera. Tad će zadrugarstva postati živa škola i večna učiteljica naroda; jer ona će biti najuređenija ugledna gazdinstva po raznim strukama.

[Na mestu mnogih manastirskih poseda danas su obično zadružne ekonomije, plantažni voćnjaci, stočne farme, socijalistička poljoprivredna dobra. Bivše manastirske sluge i napoličari, sada su slobodni zadružni poljoprivredni proizvođači.

Zadrugarstva ova biće uređena otprilike ovako: Red i odnosi zadrugara treba da se svode u ovome: U to zadrugarstvo prima se za člana svaki koji hoće da radi po zakonu uređenog zadrugarstva, pa imao on uneti šta u njega ili ne. Kakva će pravila biti utvrđena za one koji imaju uneto po nešto u zadrugu i za one koji uđu bez ičega, biće označeno samim zadrugarima. I žensko i muško ravnopravno je u njemu. Svaka vera i narodnost preliva se u zadrugarsku solidarnost. Ovde je delo rada i blagostanja, saznavanja i napredovanja društvene sreće i lepote, a ne praznozvučne neke vere i narodnosti. Srbi priznaju u svima nesrbima braću i sestre, a tako isto nesrbi smatraju Srbe. To traži i nauka, i moral, i Hristos, i interesi zadrugara. Svesni zadrugari to treba dobro da znaju i da vrše kao najveću svetinju, ako su radi sreći svojoj i svojih potomaka. Zadrugarstvo ovakvo ne treba da je manje od 200 duša, zadrugara. Što je zadruga veća, tim bolje, jer mnogo ručica, mnogo izrade, veli narodna filosofija, a mi dodajemo: zadrugarstvo je sila, a usamljenost je bez sile i nemoć.

Zadrugarstva ta mogu se zanimati: zemljoradnjom, stočarstvom, zanatima i većim industrijskim poslovima. Prema sredini i okolnostima izabraće se i zanimanje, i odrediti njegov obim i veličina.
Sve sprave za proizvodnju koje su potrebne zadruzi, nabaviće i pozajmiti država ili sreska uprava ili okružna banka, ili posmrtni fond, o kome je bilo reči u maločas navedenom članku.
Zadrugarstva će to postupno isplatiti, bez, ili sa malim interesom. Zadrugarstva imaju jednaka prava i jednake dužnosti, prema državi Srbiji, kao i ostali njeni građani.

Zadrugarstva se podižu i organizuju po načelima ekonomske jednakosti. Pod ovim razume se i to da se sva omladina zadrugarstva mora ravnopravno izučiti i u nužnim naukama i zanatima. Starešinu ili upravni odbor biraju svi punoletni članovi zadrugarstva. Ovi se mogu smeniti u svako vreme, kad se opazi da nisu zato. Ovi su ravnopravni sa ostalim zadrugarima. To je vrlina naše stare porodične zadruge bosanske, kao i to, da svi članovi imaju jednaka prava na uživanje prema nauci o zdravlju, i jednake dužnosti na svako određeno poslovanje, prema snazi zadrugara. Starešina ima veća prava samo pri izricanju rasporeda, što mu je zadružno veće poverilo.

Sve sporove zadrugarstva izviđa i presuđuje zadrugarsko veće, zadrugarski skup, kao što to beše u porodičnoj zadruzi. To veće je glavni upravljač i sudija. Ko nije time zadovoljan, istupa iz zadrugarstva, pošto izdrži osudu veća. Pri istupanju davaće mu se samo ono i onoliko, koliko i šta dosudi zadružno veće. Sa imovinom zadrugarstva rukuje upravni odbor ili starešina. Skup ili veće zadrugarstva prvi je nadzornik, a sreska uprava drugi. U zadrugarstvu ne može niko od članova njenih, niti iko sa strane imati »osobine«, zasebnog imanja, jer ona nosi, leže i razvija svađu, zatajivanje, zakidanje i krađu u zadrugarstvu.

Ta kuga donosi opet još veću kugu i napast, a to je raspadanje, deobu zadruge. Sva proizvodnja njena pripada samo zadrugarstvu, i ostaje večno na uvećanje i unapređenje zadrugarstva njenog ukupnog i pojedinačkog blagostanja. Ovde se ne sme nikada izgubiti iz vida i skinuti s uma taj fakat, da je osobina, ta prokleta osobina, zasebna, lična svojina, bila najjači uzrok opadanju porodičnih zadruga srpskih, – onih divnih i svetih zadruga, koje nam bejahu dika, i sila imućnosti i tvorac uzoritosti, uzrasta, i čestitosti, i karaktera zadrugarskih i narodnih. Čuvati se treba u ovim ekonomski velikim zadrugama, bratstvima, od te osobine kao od kuge i žive vatre, jer ona je najjača čuma da zavadi, da oslabi, i da upropasti, sva ta zadrugarstva, tu svetinju i najjaču moć blagostanja i napretka narodnog i pojedinačnog.

Ako nam je stalo, a treba i mora da nam je stalo, do toga da iskorenimo golotinju i sirotinju u narodu, i da otklonimo sve štete i bruke, koje nam donose i sve većma razvijaju u narodu kaluđeri i manastiri, neodložno je potrebno da se što pre ostvari ovaj predlog, pa makar se uredile tamo i takve proizvođačke zadruge, kakve nam predlaže Dragiša Stanojević u njegovoj knjizi »Interesi srpstva«, ali samo da ne budu te zadruge onako bogate kao Dragišine sa elementima birokratije, buržoazije i međunarodne netolerantnosti. Ovo velimo prvo zato, što je sto puta bolja i ova »proizvođačka zadruga«; nego manastirska kaluđeriština, i podela na pojedine porodice, a drugo zato, što smo uvereni da će struja vremena, koju potiskuje nova ekonomska nauka, uskoro preliti ovu zadrugu proizvođačku u vaše maločas označeno zadrugarstvo, pa posle će se preobraziti onako zadrugarstvo u pravi zadrugarski ili opštinski kolektivizam i socijalizam. Dok dođe to srećonosno doba, ovakva će zadrugarstva izbaviti narod od siromaštine i proleterstva i od drugih bezbrojnih beda i nesreća. Pri tom, ona će biti divan učitelj okolini svojoj i celoj otadžbini. Bez ovog očekujemo još većih nesreća i beda, kao što su današnje koje nas dave i more.

Prema uređenju i prema odnosima ove velike zadruge, trebalo bi da se što većma udružuju i porodične zadruge u spojna bratstva. Svaka porodica treba da zna, da je inokoština večna siromaština. A u zadruzi svakom zadrugaru je osigurana dobra hrana, dobra odeća i obuća, dobar stan i druge namirnice za poslovanje i život; tu mu je osigurana i mladost, i ženidba, i čovečnost, i starost, kao i sve drugo što ujemčava više, manje čovečan život i opstanak. Pametan čovek i žena – momak i devojka, sve će otrpeti u zadruzi radi tog, što mu je u njoj sve ujemčeno, što mu treba za dobar život i podesan rad. Čim se nađe kukavica, koje pocepaju i podele zadrugu, onda su oni tako podeljeni i skoro ušli u kajšarski i policijski tefter, u početak opadanja i propasti, u bedu i nesreću svoju, pa zato treba da prokune i pljune u sramni obraz svako) onoj »nevesti« i snaji, a tako isto i zadrugaru onom koji prvi zametne svađu u zadruzi, zbog kojekakvih ženskih sitnica i sprdnji, i koji traži da se zadruga deli i cepa.* I celo selo treba takve da pljuje i prezire, a vlast opštinska i državna da izda zakon, koji zabranjuje deobu zadruge.

To treba da bude vršeno kao najsvetiji zakon, jer i narodna filosofija osvedočava golemu korist zadruge i zadrugarstva u ovim iskazima:
Čovek bez zadruge kao bez ruke.
Jedna ruka, mrtvoj druga.
Zadružna kuća teče imuća.
Zadruga berićet stvara.
Dosta ručica, puni ambari.
Inokoština siromaština itd.
* [Mislilo se da raspadanje porodičnih zadruga treba nekako zaustaviti i spasavati poukama i ubeđivanjem. Međutim porodična zadruga postala je neodrživa u momentu kada je pojedinac sa novim poljoprivrednim alatima u rukama i drugim mogućnostima bio u stanju da zaradi više i da živi bolje ako napusti porodičnu zadrugu.

Ali ubrzo dalja lančana deoba zemlje onemogućila je opstanak pojedinca na malom posedu. Tu se ne mogu primeniti ni savremene poljoprivredne mašine kao što su traktor, kombajn i dr. Sada je ponovo postalo neophodno ujedinjavanje malih poseda u velika poljoprivredna dobra. Drugog izlaza nema.]
Kad bi naši državnici i zakonodavci imali u glavi toliko pameti, a u srcu čovečnosti koliko imaju neznalištva i partijskog besnila, onda bi oni još davno tako učinili sa manastirima i kaluđerima. Ali što oni ne učiniše dosad, vreme je da se učini odsad i to neodložno, jer narod naš dave bezbrojne oskudice i nesreće.

10. Da se utvrdi zakon po kome će se svaka kuća i druga društvena zgrada graditi po planu i zahtevu nauke o zdravlju.

Ni najmanja zgradica ne sme se drukčije graditi, jer dosta je narod čamio i padao u bolest i smrt zbog nezdravih staništa i radišta. Vreme je već da se to zlo i ta bruka otkloni. Da bi se tome pravednome i korisnome zahtevu što više i što uspešnije odgovorilo, trebalo bi da delo građenja sviju građevina uzme u svoje ruke dotična opština, srez ili država. Jer one imaju više sredstava i znanja da udese način da svaka građevina i brzo i čestito izrađena bude. Neka se gradi tako dok u narodu prodre zdrava svest, da se on udruži u velike zadruge, pa da zadrugarskim načinom gradi sve društvene zgrade i da tim putem vrši i sve društvene poslove: danas meni, a drugi put tebi, danas nema, a sutra njima, zatim vama i tako sve redom.

Samo zadrugarskim, zajedničkim radom, može se sagraditi i održavati sve, svuda i svagda u takvom veličavom redu da potpuno odgovara zahtevima nauke o zdravlju i narodnom blagostanju. Jer zadružna kuća stvara imuća. Ovo će delo doneti goleme koristi narodu, jer ono će doneti i razviti zdrav, veseo, ugledan, marljiv i radan narod. Bez toga razvijaće se sve više telesno i umno mlitavilo i bogaljstvo, i svakovrsno unakažavanje. (Opširnije o tome čitaj članak »o staništima« u zdravstvenom odeljku, u »Narodnom Učitelju«.)

11. Država mora udesiti sve što je nužno: sela da su useljena – ušorena udružena na jednom probranom i određenom mestu, svuda gde to velike vrleti ne smetaju; jer raštrkane kuće i porodice, niukom pogledu ne mogu napredovati, i sebe i svoje stanje osigurati od razne napasti. Mudra i čestita država može useliti narod i tamo gde je posve brdovito i gorovito. To je kulturna, ekonomska i društvena potreba. Ili se mora narod useliti u poveće opštine združene, ili se odreći civilizacije i progresa.

Za pojedine raštrkane kuće i pojedina selca, ne može se postaviti ni izdržavati nikakva, a kamoli dobra narodna škola s radionicom. Znamo da se pri takvom naseljavanju, grupiranju naroda, udara na prilične teškoće i štete pojedinačne, ali su daleko veće štete i nesreće, kod naroda raštrkanoga tako i amo, gore i dole. Naši upravljači za sve vreme od našeg »oslobođenja« od Turaka, do današnjega dana, nisu učinili ništa korisnoga za ekonomski i zdravstveni boljitak naroda, pa ni tako naseljavanje, grupisanje kuća i zaseoka u veća sela. Vreme je već da se ta i sve druge pogreške isprave, ako nismo radi da nas uvrste napredniji narodi među najstražnje, ako nismo voljni da nas rođeni narod ne udavi u moru svojih nepodmirenih potreba i beda, i svoga pravednoga gnjeva.

12. Da se izda zakoi za odlučno naseljavanje i odomaćivanje Cigana. U to ime treba da vlada naredi vlastima da se sporazumeju sa dotičnim opštinama, pa da sve skitajuđe Cigane nasele na određeno mesto, da se više tako ne skitaju. Ovo pitanje i uređenje istog nije sitnica, kao što misle neki sitni mozgovi, nego je ovo posve krupna narodna potreba, jer svaka pojava Cigana po selima i varošima, donosi bezbrojne krađe, varanje, prošnju, razvrat, besposličarenje i sramotu okolini, zbog njihove neopraštine, izdrtosti, i unakaženosti. Država i opština neka im pokloni ili uzajmi zemljišta za naseobinu, i materijal za građenje zemunica ili kuća.

Ko od njih ne zna zanata, neka im se daju motike, sekire, trnokopi, kose, srpovi, i druge alatke za rad, pa neka rade pod nadnicu onome, kome treba nadničara, dok opština i država budu svesne, da sve Cigane uvede u razna zanatlijska zemljoradnička i druga velika zadrugarstva, uređena onako kako smo u ovome delu već označili. Oni mogu zadružno da grade čerpiće, cigle i drugo za sebe i prodaju, pored svojih strugarskih i kovačkih zanata. Gde nema zato zemljišta, onda neka opština ili država kupi podesno mesto i sagradi naročigo za Cigane i ciganske radionice ma za kakvu privrednu radnju. Decu cigansku treba dati na razne zanate pod moranje, ili, da rade sa njihovim roditeljima i rodbinom određene poslove.

Takvim načinom oni se mogu uskoro okućiti i biti stalni i vredni građani, kao što su neki već na mnogim mestima nastanjeni, i postali čestiti zemljoradnici ili zanatlije. Mesne vlasti treba da ih iskupe i više puta dugom i razložnom besedom pouče u tom cilju, pa ko neće to da posluša, već se i dalje u skitnji i neradu bavi, takvog treba uhvatiti i opremiti da radi na državnim dobrima dogod se ne popravi.

Tako isto treba činiti sa svima kesarošima i kockarima kafanskim i domaćim, jer i ovi varaju potkradaju i kvare narod i omladinu bez broja i računa. To treba izvršiti neodložno sad, kad nisu hteli da još odavna izvrše naši mnogo hvalisani prethodnici; jer Cigani ne samo što čine sve pomenute nesreće, svuda gde dođu, nego oni čak i narodnu decu kradu, pa ih unakaze i šalju u prosjake. To čine i sa svojom decom i čeljadi, a neki prevrću oči da izgledaju slepi, pa idu te prose po narodu. Mnoge Ciganke oko Beograda i još nekih mesta, ukradu nečije dete pa se obuku u bosansko ili hercegovačko odelo, pa prose čas ovde, čas onde, kao begunci iz Bosne i Hercegovine.

Ovakvih se najviše viđa po Beogradu, kao i drugih cigančića u najotrcanijem vidu, koje policija trpi na sramotu prestonice i razvrat nevinih. Policija naših prethodnika videla je svakog narodnog prijatelja, koji proturi po narodu koju bolju knjigu, koja kao i on zbori istinite i pravedne predloge, osnovane na nauci i stvarnim potrebama naroda; pa je ona i njih i knjige gonila, globila i osuđivala hapsom i robijom; a nije videla ni brigu vodila o nesrećama koje donose narodu skitaranje Cigana, kesaroša i drugih prostih i uglađenih, i u frak obučenih sitnih i krupnih lopova i besposličara. Zbog toga nam je dužnost da hitno popravljamo sve napuštene i kužne putove i poslove naših prethodnika, vlasnika.

Večno skitaranje, oskudica, beda, gonjenje i prezrenje učinilo je, te su današnji Cigani i podli, i povitljivi, i lažljivi, i tako jadni. Ako se sa njima učini tako, kao što označismo, onda ćemo naći u njima vrlo vredne i darovite privrednike i ljude, susede i građane.

13. Kad se zna, da se zasebnim porodičnim pečenjem: hleba, pite, jajuše, gibanice, idrugog koječega, mnogo troši i truda i drva, onda je nužno graditi svuda po selima zadrugarske furune, peći; to jest sagraditi po jednu zadrugarsku peć, furunu, na svakih 25 kuća seoskih, gde će se moći ispeći sve što treba. To bi učinilo veliku olakpšcu i uštedu goriva, a pri tom, sve bi se bolje ispeklo i sredilo, pri dobroj upravi i smotri opštinskoj, nego li u zasebnim kućama i kućicama. Čak i pri ovoj potrebi društvenoj, ogleda se korist i moć svetog zadrugarstva. Ovo je krupna zdravstvena i privredna potreba i dobit, koju treba neodložno ostvariti i u ispravnom stanju održavati i usavršavati.

[Danas se hleb sve više proizvodi industrijski, u velikim industrijskim pekarama za celu komunu. Odatle se pecivo svakog jutra zatvorenim kolima raznosi u prodavnice i građani snabdevaju hlebom.

14. Radi uštede privrednih snaga i radi suzbijanja tolikih potrica (šteta), nužnoje da se u svakom selu odredi osobito zemljište, poljane za zajedničke opštinske popaše ili marvenište, za krave, ovce, konje, koze, svinje, guske itd. Za svaku ovu pasminu marve i živine, treba odrediti opštinske kravare ili govedare; ovčare, kozare, svinjare, i živinare. Za taj cilj će se odrediti i opštinski čuvari, koji će ta blaga posebice čuvati.

To bi učinilo veliku uštedu. Tad ne bi svaka kuća dangubila oko čuvanja svojih dvoje, troje, goveda, svinja, i druge marve i živine, nego bi za celo selo bilo dovoljno nekoliko čuvara. Tad bi sva ova marva bila sigurnija i od kurjaka i od lopova. Tad ne bi bilo tolike štete i potrica, i tolikih svađa i troškova oko procenjivanja potrice. Zato treba da skup opštinski reši da se udesi seoski (hatar) tako da celo selo ima i zajedničke kosnice (livade), oranice (njive za oranje), gradine, zabrane, voćnjake itd. Ono bi imalo golemu korist kako za privredu tako i za veću međusobnu slogu i ljubav. Prijatelji naroda treba ovu korist da razjasne narodu do najmanjih sitnica, jer ostvarenje ovoga, donelo bi mnogo više koristi, no što se obično misli, i o kojima je retko ozbiljno razmišljao ko do sada, a još manje pisao predloge i uputstva.

[Razvoj moderne mašinske poljoprivrede navodi sve više na ujedinjavanje i komasiranje malih pojedinačnih poseda u velika zadružna ili socijalistička poljoprivredna dobra. Velike poljoprivredne površine se potom razvrstavaju prema nameni na oranice, voćnjake, povrtnjake, pašnjake itd.

15. Svaki sprez odrediće svake pete godine, po nekoliko dečaka da o njegovomtrošku izučavaju kako će lečiti razne bolesti kod ljudi i marve, i kako se nameštaju prebijene noge itd.

Mi smo se uverili na više mesta, da narodne lekarice i lekari bolje leče mnoge bolesti od gospode doktora, a naročito slomljene kosti, i bolesti konja, svinja i ovaca. Ima Cigana koji znaju lečiti bolje svaku konjsku bolest, od svih doktora na svetu. To je posve korisna nauka, to treba da zna svako, pa i gospodin doktor, koji mnogo uobražava a malo koristi, za suzbijanje marvenih bolesti. I ovaj zahtev treba neodložno ostvariti, jer narod nemilice propada isto kao i njegova marva i živina, zbog oskudice takvih praktičkih lekara. Ovakvi praktični lekari više vrede za narod nego li marvenski doktori. Oni mogu doneti narodu više koristi, nego cela sadašnja okružna, državna i opštinska vlast.

[Tako se nekada mislilo jer su školovani ljudi bili daleko od naroda i njegovih potreba. Teško je čovek mogao doći do pravog lekara. Danas svaka komuna školuje kadrove za svoje potrebe. Svako veće naselje ima organizovanu zdravstvenu službu, ima svoga agronoma, veterinara i druge stručne radnike.

16. Da se svako tržište, svaka pijaca i vašarište sagradi tako, da to budepodesno, zdravo čisto i ocedito.

Dok u svetu bude imalo prodavanja i kupovanja na određenim i neodređenim mestima, dotle će biti nužno da se rečena mesta urede tako, kako će odgovarati nauci o zdravlju. U to ime na njima mora biti sagrađena tvrda, čista i ocedita podina, kaldrma, pa bila ona od kamena ili od cigle, ili šljunka. Na njima moraju biti redovi krupne i sitne zdrave zasade drveća, gde će prvo mesto zauzimati lipa, kesten i crni bagren. Seoska pijaca i vašarište mogu biti ređe zasađeni, ali unaokolo njih svud treba da se pruža dva reda takve ili druge zasade.

Svinjska pijaca ili obor treba da ima unaokolo posve kitnjastu zasadu, da bi se onaj smrad svinjski utoljavao i da im vrućina manje dosađuje. Ovo je vrlo nužno i za pijacu povrća. Ispod svake zasade treba da se postavi po koja kamena ili drvena skamija za odmor utruđenih, koji tu dolaze i proizvode donose i dovoze često iz posve udaljenih krajeva.

Na svima tim pijacama treba da ima podesnih vodanika, vodarnica sa koritom, pa bili oni u vidu česme ili zgodnog bunara, udešenog po gore naznačenom načinu. Ovi pijačni, tržišni vodanici nužni su i vrlo važni, kako za narod, koji se tu bavi i dolazi, tako i za marvu. Jer u blatnoj, nečistoj, pripečenoj i bezvodnoj pijaci strada i narod, i marva od žeđi, blata, prašine i letnje pripeke. Ovo nije teško udesiti, samo ako upravnici budu pametni, da na ovaj ovako korisni cilj, obrate sve one izdatke koji se troše na razne sadašnje posve glupave i nedostojne svetkovine, dočeke, osvetlenja i gozbe, kojekakvih gotovana i ugnjetača narodnih. Pri tom, sve ove zasade, česme i podnine jesu i ostaće životne potrebe narodne i lep ukras zdravstveni i za naselje, gde se taj udešaj nalazi. To sve spada u večitu i svačiju potrebu. Što god na to damo, dali smo na svoju korist, na mnogostruku korist našu i našeg mlađeg naraštaja i napretka, lepog primera i glasa.

17. Svaka uprava mora najstrože paziti, da se kazni svaki onaj koji meša špirit u vino, rakiju i rum, koji farba ta pića otrovnim bojama i biljkama; koji sipa vodu, brašno i prašak u mleko, ili što škodljivo u brašno, sir, med, kajmak, mast, puter, zejtin, hlebac; koji prodaje crknuto meso i buđave i ukvarene namirnice u dućanu i pijaci, i za sve drugo što ne odgovara zahtevima nauke o zdravlju. Tako isto treba strogo svakog onog kazniti koji krivo meri. Za svaku netačnost neka mu se uzme po 100 dinara u opštinsku kasu. Ko se uhvati triput u krivom merenju, zatvara mu se radnja ili se osuđuje na godinu dana robije, ali robije privredne, a ne ladoleške.

[Zbog toga je na pijacama organizovana tržišna inspekcija i zdravstvena kontrola namirnica koje se prodaju.]
U isto vreme opominjemo da se narod čuva i od državnih i od drugih varalica, a naročito onih, kojima se porez plaća.
Čuli smo bezbroj seljaka kako se žale kako im je ovaj ili onaj porezdžija naplatio dvared porez, ili kako je isplaćivao svake nedelje po jedan, po dva dinara u ime poreza, na taman kad je mislio da je dovršio celu količinu pogodišnjeg poreza, a porezdžija ili ćata lupi na vrata za celu porezu, a o onome što je dato u ime poreza ne da ni spomenuti.

Zbog takvih i drugih zloupotreba, treba da svaki uzme listu, priznanicu na sve ono što je kome predao. To je nužno i zato što se činovnici često menjaju, te tako računi usmeni još lakše propadnu. Dok je društvo ovako uređeno kako ga vidimo danas, priznanica je najveće poverenje. Pored toga narod treba da uredi zakon, da se i takve varalice naroda strogo kazne, kao i iskrivljači, menica, priznanica, pisama, potpisa itd.
[Naplata poreza kod nas vrši se putem čekovne uplatnice kod najbliže pošte. Više ne može doći ni do kakvih zabuna ili malverzacija.

18. Da se postavi mera decimal* u svakom selu na prolaznom putu.
* Decimal = vaga.
Ovo je nužno da narod može tačno izmeriti i znati kodiko čega nosi ili vozi na pazar, jer ima mnogo bezdušne ćivtarije i gospodštine, koja zakida i vara narod nepismenog seljaka i na merenju i pri brojanju, pa ili ovaj bednik kupovao ili prodavao. U pazarne dane treba da bude pisar i kmet u toj decimalnici od zore do mraka, radi merenja i beleženja. Decimal nabavlja opština, a zasipnice koliko čega ima, daju se besplatno. I po varošima ne može se kupiti i prodati bez decimala i mere metarske.

U to ime uvode se u narodu sve mere sviju vrsta merenja po sistemu metarskom, jer razne mere donose narodu razne manje i veće krađe. Kad se sve meri po jednoj meri, meri metarskoj, onda je narod vičan tome i ne da se varati. Završavajući onaj članak, treba da rečemo i ovo: Ne dajte se varati kupci i prodavci. Decimal je tačna mera, ali i na njoj se može gubiti i krasti, samo ako se ne znaju neke podrobnosti o njemu, a te su ove: on pogrešno meri čim se metne na njega više, nego što je označena njegova vaga, težina; tako isto on pogrešno meri ako je pokvaren. I u jednom i u drugom slučaju može se izgubiti po 5 do 8 odsto, a po 50 do 80 na hiljadu kila (kilograma).

Zbog toga, čim uzmeš ili prodaješ više od 50 kilograma, odmah gledaj da li piše na decimalu značeća vaga veća ili manja. To se može naći i čitati na svakom decimalu baš tamo gde stoji vaga – kretaljica. Onde je označen broj njihove težine. U to ime treba svaki da sam sobom pregleda na čemu se meri, kako se meri i kako se računa, jer bez toga retko ko da neće oglobiti, prevariti, svakoga ko mu u šake padne. Teško je naći poštena čoveka u ovome grabljivom veku i svetu, u kome je novac i bogatstvo i bog i moral, i obraz i poštenje.

19. Da se dade narodu, sredstvo protivu bezdušnih merača i plataca.
U sadašnjem društvu, u kome je najveći bog privatna svojina, novac, bezdušnika ima bez broja, koji na sto načina mučenika zemljoradnika i zanatliju zakidaju, varaju i potkradaju ih oko u oko, pri raznom merenju, brojenju i sračunavanju. Ima bezdušnika koji pri merenju žita, šljiva, raznog pića, soli i drugih namirnica, sakriju po 10, 15, 20 do 30 kilograma odsto. To su mi kazivali sami trgovci u Beogradu i u Šapcu.

To je golema krađa, koja često dođe do suđenja i razbijenih glava tamo, gde udari bezdušnik na svesna seljaka. U Beogradu zato umalo nije ostao mrtav M. T. koji se u tome varanju i zakradanju naroda osobito slavio. To donosi narodu štetu, dangubu, sramotu i kvarež. To je zlo i ruglo.
Zbog takvih bezdušnika i finih lopova, dužne su sreske i okružne vlasti, ukupno sa učiteljima i popovima, naučiti narod seoski i zanatlijski, da tačno zna meriti u sve mere i tačno računati, proste račune na ruskoj računaljci.

Ovaj posao neka se vrši u zimsko vreme kad je narod besposlen. To treba činiti svaki dan, dogod to ne nauče i žene i ljudi i momčadija. To je nužno svakome. Mesta za učenje neka budu: crkva, škola, opština, načelstvo i druge prosvetne zgrade, koje su u blizini. Ma kako ko bio tvrd na pamćenju, ipak će za jednu zimu sve to naučiti. Ako nešto ostane i za drugu godinu, ne škodi. Bolje ikad nego nikad. Ruska računaljka trebalo bi da uđe u svaku kuću. Nije skupa, a može se i uza se nositi. Ko od pomenute gospode nije vešt ni sam da točno meri i računa, treba da hitno nauči, pa da odmah neodložno pristupe obučavanju naroda kako u tome, tako i u svemu drugom, što mu je korisno za bolji život i napredak. Ko se od pomenute gospode od toga posla stidi i libi, treba da ga narod istera iz službe, pa bio on ko mu drago. Jer narodu ovo pomaže, a ne popovske molitvice, – činovnička piskaranja i intrigiranja, i kažnjavanje ljudi, čak i zato, što je rekao to i to, i što pripada ovoj, a ne onoj partiji itd.

Vreme je već da narod uzvikie: Ja hoću da mi svi činovnici, upravljači i popovi budu praktični učitelji i vodiči za sve ono što vodi blagostanju i rasvetlenju naroda, a ne da me preziru, za sitnice zivkaju, globe, ugnjetavaju, kinje, gone i zavaravaju. Ko god od njih nije drug i brat, učitelj i prijatelj narodu, nek ide bez traga i glasa, ne treba mu. Ili nek svi činovnici, vlasnici i upravnici, počev od vladara pa do pisara, budu od stvarne privredne koristi i bratske udruženosti, ili oni nisu ni nužni narodu.

20. Da se u svakom selu i u svakoj varoši sagrade zadrugarska, zajednička,opštinska perišta i sušišta za rublje i druge haljine.

I ovo treba da bude udešavano i udešeno prema zahtevima nauke o zdravlju, i prema savremenom razviću tehnike, hemije i fizike. Perišta i sušišta treba da su udešena prema suncu. Sušišta moraju biti ili na uzvišenom, potpuno zdravom i promajljivom mestu, ili na krovovima, kada imaju četvorostruku korist – kod privatnih kuća. Tamo se rublje brzo osuši; tamo ga možeš bezbrižno ostaviti bez čuvanja od krađe; tamo je i uzvišen prostor za odmor i daleko posmatranje okoline, što je duša za zdravlje tela, mozga i očiju; tamo se mogu i haljine i postelja domaća svaki dan provetravati, ako nema dovoljno prostora čistog oko kuće; tamo je zdravo noćivati u letnje doba. Stoga želeti bi bilo, da se i kod nas počnu graditi kuće sa ravnim i ograđenim krovom, koju osobinu vidimo kod istočnih i južnih naroda.
Zadrugarska, opštinska perišta i sušišta, donela bi i veliku uštedu narodu, pored zdravstvenih koristi. Ovde bi se rublje brže, jevtinije i čistije pralo i osušilo. Ovim bi se otklonile mnoge bolesti sadašnje, koje dobijamo često zbog nečisto, i nevešto opranog rublja, i zbog sušenja, koje često biva nad blatom, đubretom ili pored njega i pored smrdljivog i zaražljivog prohoda, ili u smrdljivim sobetinama i kuhinjama.

Smer i prostor ovog članka ne dopušta nam, da redom iznesemo sve zdravstvene i ekonomske štete sadašnjeg pranja, sušenja i peglanja, koje nam ne samo razne kraste, nego i sifilis prenaša i rasprostire po narodu, sve dalje i dalje. Ostavljamo čitačima u amanet da sami o tome opširno razmisle i druge obaveste, ne zaboravljajući da je i ovaj predlog od većeg značaja no što se obično misli u društvu običnih sadašnjih ljudi.
[Stoga je danas sve više gradskih naselja i velikih stambenih zgrada gde postoje naročiti servisi sa specijalnim uređajima za pranje rublja. Oni svakodnevno u određeno vreme primaju rublje na pranje i time pomažu zaposlenim građanima.

21. Da se podigne po jedno porodilište, bolesnički i mrtvački dom u svakom selu, a po varošima oni su nužni na svake dve stotine porodica.

Svaki taj dom treba da bude na zasebnom mestu, u sredini zdrave zasadne šumice. Današnji porođaj u nepodesnim stanovima i pored nestručne i nevešte babice i loše nege, donosi mnogim majkama – ne samo porušenost zdravlja i dugotrajne bolesti, koje sleduju odmah ili docnije u toku života majčinog – nego često i samu smrt.

[Danas gotovo u svakoj komuni postoji makar i najskromnije uređeno porodilište i savetovalište za majke sa stručnim radnicima-lekarima, babicama, društvenim radnicima, psiholozima. Trudnice, porodilje i mlade majke tu mogu dobiti potrebnu pomoć pre porođaja, o porođaju i posle toga – u ishrani dece, vaspitanju i čuvanju dečijeg zdravlja.

Bolnica i mrtvačnica, takođe su od neocenjive koristi. Bolesnik nikad ne može ni kod seljaka, ni kod zanatlije, ni kod ostalih sirotnih i osrednjih porodica dobiti onu negu, hranu i svežinu vazduha kod svoje porodice, koju dobije u dobro uređenim i uredno držanim bolnicama i porođajnicama. Pri tom, ne treba zaboraviti, da bolesnik može često da zarazi i ostale ukućane svojom bolešću. Mrtvačnica otklanja onaj pokvareni vazduh i svaku zarazu kod ukućana, jer će mrtvac ležati određeno vreme u njoj, izvan odraslih i nejakih ukućana. Ona će otkloniti mnoge zaraze koje prelaze od lešine pokojnikove u telo ukućana, i u haljine i zidove, među kojima on leži po sili sadašnjih nerazumnih zakona i običaja po 24 do 48 sati.

22. Da se podigne u svakoj varoši i u svakom selu po jedno golemo zborišteili usrećište.
Ovo treba da bude usred dečišta, dečara, dečje gradine, o kojoj je bila reč u početku ovog dela, u drugom članku. Ono će služiti narodu određenog mesta za zborove, séla, zabave, za javna predavanja, gimnastisanje veštačko, za pevanje i sviranje, a tako isto i za skloništa dece u času nepogode. Zbog toga što će ono služiti i za sklonište dečje, treba ga podizati usred dečara, tj. usred dečje gradine. Počem će to zborište ili skupište služiti za tolike mnogobrojne potrebe, – potrebe dečje i narodne, to ono treba da bude sagrađeno i održavano u svemu i svagda po uputstvima nauke o zdravlju. To treba da se udesi tako, da je u njemu prisutan uvek potpuno čist vazduh. Ono mora biti ogromno, i sa najsavršenijim vetrilima za prečišćavanje vazduha. Ono će biti od najtvrđega materijala, tako da mu nikakav teret i nikakva oluja i vatra ne mogu nauditi ni stamaniti ga.

Ono mora biti udešeno tako, da se u letnje vreme od svih strana otvoriti može, a u času nepogode i zime i zatvoriti. Zbog toga zidovi njegovi treba da se sastoje od vešto izrađenih gvozdenih stalnih stubova i pokretnih krila, koja se prema potrebi mogu zatvarati i otvarati, umetati i vaditi.
[To bi bili današnji domovi kulture, domovi pionira, klubovi omladine, biblioteke, fiskulturne dvorane, igrališta, parkovi za odmor i zabavu itd.

Ovo usrećšote, zborište, biće vazda otvoreno za besede i javna predavanja, a tako isto i za nedeljnu školu učenja, pevanja i drugog čega.

Ko zna, kako se narod truje i u razne bolesti baca zbog sadašnjih tesnih i za zdravlje nepodesnih zborišta: kafana, mehana, salona i drugih straćara, u času nekog sastanka, zbora, veselja, javnog predavanja (govorišta), sela, zabave i neke druge svečanosti, taj će lako razumeti blagodetnu korist rečenih skupišta, zborišta, koja će odista biti izvor narodnog razvijanja, dogovora, obaveštenja, poučavanja, veselja, zabave, pesme i radosti, koje sve skupa sastavlja zadovoljstvo i sreću, i pribavlja telesnu lepotu i umnu i telesnu bistrinu i energiju. U isto vreme to će biti i živa narodna škola, učiteljica, a naročito onda kad se tamo drže zborovi, skupovi i javna predavanja za decu i narod. Ko je u stanju da proceni svu golemu i blagodetnu korist tih zborišta, on će priznati, da su ona bitna i životna potreba za svako selo i za svaku varoš, isto onako kao hrana i piće; i da se zato mogu te zgrade narodne s pravom nazvati usrećišta, koje im ime mi prvi dajemo. Ona to ime zaslužuju i zato što će to biti jaka činjenica, koja će uporedo razvijati i telesnu i duhovnu snagu omladine i odraslih, i obadve energije kod jednih i drugih.

[U ovome je značaj fizičke kulture u podizanju omladine i narodnog zdravlja, a istovremeno i potreba neprekidnog obnavljanja, upotpunjavanja i proširivanja narodnog obrazovanja.]
23. Da se u svakom selu podigne i uredno izdržava po jedna lekarska podmirnica,* pa ma ona bila nad zgradom zborišta, usrećišta ili na drugom mestu.

• [To je otprilike ideja o maloj seoskoj ambulanti sa priručnom apotekom i lekarom ilimedicinskom sestrom.]
U podmirnici toj nabaviće se i čuvati sva semena i sve biljne i druge namirnice, koje su nužne za lečenje ljudi, marve, živine i povrtarstva. Ovde će se uvek nalaziti i seoski lekar ili lekarica, praktičar, koji će svakome davati tražene namirnice i nužne savete, kako se i gde se što upotrebljava. On će ići i po kućama i bolnicama kad je tamo neophodan. U isto vreme on će biti zemljoradnik, i davati pouke o tome svetome zemljoradničkom radu. On će lečiti narod onakvim načinom, kako je označeno ukratko u članku kakvi nam trebaju lekari uopšte i za zemljoradnike posebice?*

• Podsećamo čitače da taj članak marljivo pročitaju i prouče njegovu korist. On je stavljen nasvoje mesto u »Narodnom učitelju«, a na kraju lekarskog odeljka, u »Jevanđelju lekarstva«.
Ovakvi lekari, koji su u isto vreme i radnici i učitelji, i savetnici, i drugari i susedi naroda, koristiće narodu svog sela, hiljadu puta više nego li sadašnji okružni i »naučni« doktori, koji su većinom za narod prava beda i globa. Tad narod ne bi trčkarao, dangubio i vrat lomio tražeći i čekajući »gospodina« doktora okružnog, pa posle te vratolomije mora trčkarati i do okružne varoši, i trostruko plaćati za apotekarske lekove. Tad narod ne bi tako kao danas propadao zbog netačnog uzimanja lekova, jer njegov lekar je tu kod njega u selu, pa ga može začas upitati za ono što ne zna i što je zaboravio. Tad se neće čekati na lekara i na lek kao danas, gde često bolest pređe u zlo, nego je sve u svome redu i pred narodom, na pragu.

Ovakva uredba neophodna je za narod seoski, a sve sadašnje kakvi su, plaćene okružne lekare, doktore, ukinuti treba. Jer oni većinom danas ovako plaćeni od države ili od opštine, ne mare za narod, i nebrižljivo se brinu o njemu. Ni opština ne treba da ih plaća. Svaki ovakav lekar biće vredniji i za narod bolji i prijatniji, kad on zavisi od naroda, nego li kad on ima određenu platu, kao danas. I u tome treba osnovni preobražaj.

[Nije čudo što se onda mislilo (a u praksi je tako i bilo), da sve ove poslove može obavljati jedno priučeno lice, kao otprilike neki travar – samo da bude tu sa narodom, u istim nevoljama, a ne negde daleko u gradu, gde običan čovek ne može ni stići do prave lekarske pomoći. Misao da lekar treba da bude tu sa narodom, da poznaje narodni život, da »zavisi od naroda« – ostvaruje se postepeno u punom smislu danas u sistemu samoupravljanja.

24. Odmah do te zgrade, ili u seoskoj gradini treba da ima u svakom selu i privredna podmirnica.
U ovoj će se smestiti i marljivo čuvati sva semena za useve, i razne praktične sprave za zemljoradnju i zanate, što će se davati narodu radi potrebe i usavršavanja i jedne i druge radnje. Rečeni lekar može i ovaj posao vršiti. To nije teško izučiti, samo ako smo prilježni i ako imamo zato čestite škole. Gde je selo veliko može imati za taj posao zasebnog upravljača, stručnjaka, ali taj ne sme biti gospodin, nego zemljoradnik ili neki zanatlija. I jednom i drugom treba da dade selo dovoljan prostor zemlje, za poslovanje i živovanje.

U ovoj narodnoj podmirnici treba odrediti mesto za držanje i prodavanje plugova, vejalica, motika, srpova, kosa i svih alata nužnih za zemljoradnju. Sve ove sprave mora vešt ekonom seoski pregledati jesu li podesne i lagane za određenu radnju, pa sve što je neugledno, slabo i teško vratiti prodavcu ili majstoru, od koga je to uzeto.

Ovo treba i mora da bude zato, što nevešt zemljoradnik, većinom kupuje posve rđave i nepodesne alate, tako da se brzo iskvare, i da poneki plug ne mogu ni 6 volova vući, a dobar plug ide lako i sa dva ili četiri. Ima bezbroj slučajeva, da seljak dangubi i muku muči po nekoliko dana, dok odnese loš plug u varoš na opravku. Često se ne može ni popraviti, jer prodavac ga ne prima natrag, te tako seljak bedni trpi i štetu i dangubu.
I ova nezgoda velika je beda za zemljoradnika i zanatliju; pa zato se i ta nesreća mora hitno skinuti sa leđa narodnih. Svuda, svagda i u svemu treba ići na ruku, i činiti sve moguće olakšice tim večno korisnim i utruđenim privrednicima zemljoradniku i zanatliji, koji su bili, jesu, i večno će ostati tvorci kulture i društvenih životnih namirnica.

Ove namirnice podmirničke i ovakvi podmirničari, učinili bi goleme koristi narodu. I njih treba neodložno u život privesti. To se može samo ako se hoće. Sadašnji krupni i sitni mantijaši i sabljaši, treba da izuče i da vrše obadve te dužnosti. Tek tada mogli bi reći da su pastiri naroda, i da su prijatelji naroda, odbrana narodna, i dostojni Hrista, koga jednako u ustima nose, a u srcu i na delu nikada i nigde. Posve su retki izuzetci. Ko se od njih protivi takvu svetu i tako korisnu dužnost vršiti, on je gotovan i varalica i naroda, i svoga boga i morala. Takve nakaze umne i moralne narod ne sme ni trpeti u sredini svojoj, a kamoli plaćati i poštovati. Pravedni i uviđavni sveštenici i upravljači, utrkivaće se da ovo korisno delo vrše i usavršavaju, na korist i slavu svog naroda. Njima budi slava i čast.
[U ovoj zamisli prepoznajemo današnje poljoprivredno-semenske i traktorske stanice kao punktove za razvoj savremene poljoprivrede. Samo tim stanicama ne rukovode ni »sabljaši«, ni besposleni popovi, već pravi stručnjaci-agronomi.

25. Da se uredi i jednako održava u svakom selu društvo ili seoski odbor za smotru i popravku.
Zadatak ovome društvu biće da marljivo pazi na svaku i najsitniju opalost, kvarež, ruševinu, neurednost, svaku ružnoću, nečistoću i oskudicu mesta i mesnih stanovnika. Tako na priliku odbor taj motriće na sve činjenice i namirnice društvene, pa čim opazi neurednost, odmah će pozvati mesnu vlast da se to uredi po određenom propisu, i zahtevu nauke o zdravlju.

Jer sramno je kako za upravu, za vlasti, tako i za sam narod mesta toga, da česma ili bunar daju mutnu, nezdravu i nedovoljnu vodu, i da je oko njih ograda, zidovi, podnina, nasip i korita u vidu kvareža, blata i nečistoće, a vodovodi nepodesni i teški. To isto važi kad je nepodesan most, put, prelaz, platine, stazice, putanjice (trotoari) i drugo. Još veći je sram kako za narod tako i za njegovu upravu, kad su ulice, šetaonice, radionice, bolnice, zbornice, perišta, sušišta, i druge mesne i okružne narodne i privatne zgrade, nepodesne prema nauci o zdravlju.

Sve to treba da je čisto, zdravo, opravno i ugledno, pa makar presušile sve velikaške plate i penzije, i sve kase špijuna, ordena, zlatali uniforme, skupocene parade, bogomolje, zvonare, balovi i druge uobičajene i troškovite izlišnosti i zaludnosti. Gde sirotni pojedinci ne mogu popraviti i napraviti novo, i prema nauci o zdravlju udesiti svoje stanište, njima će to učiniti ili moba, po onom divnom običaju starih Srba, ili će to učiniti opština, na otplatu bez interesa. Ovo je sveti zadatak kako opštini, tako i opštinskoj i sreskoj upravi, i samome narodu. Dosta je bilo ciganisanja i lutanja po kužnoj nemarnosti i zabludi. Hoćemo, da narod živi dostojno čoveku i nauci o zdravlju. Ko to neće nek ode u granje.
[U ovim porukama i zahtevima nije teško prepoznati zametak današnjih oblika društvenoga života gde narod komune sam brine i rešava svoje potrebe.]

26. Da se u svakom selu i po svim varošima uredi društvo trezvenosti i razumnosti.
Njemu će biti dužnost da se brine svuda i na svakom mestu da otklanja uzroke koji razvijaju pijanstvo, pomodan, luksuzai i razvratan život, prostituciju, lenjivost, oskudicu, bolest, prevaru, nakazu, ružnoću, krađu, bigotizam, ubistvo i druge zablude i štetne navike i upotrebe. To društvo odrediće kaštigu novčanu na svaki komad luksuzne nošnje i upotrebe u kući i sobi. U luksuz spadaju i privatni gospodski intovi, nameštaji, balovi* i drugo tome podobno, isto kao i oni divljački kosmetici, kojih trpaju u kosu na glavi varošanke; i seljanke krajinske i kruševačke. Ovakve sumanutosti treba kazniti golemom globom.

* Poučne i prijatne zabave, koje ne traju duže od ponoći, ne spadaju u razvratne i ubilačke gospodske »balove«.

Ono će u to ime udešavati sve što je nužno, da svaki i svaka stupe u zadrugarski brak čim dorastu do označenog roka, da bi se tako otklonila mnogo štetna i mnogo opasna kuga prostitucije i kurvarstva, koje pored sviju svojih zala razvija još i širi venerične zaraze i bolesti. U društvo to prima se i ženskinje ravnopravno sa muškinjem. Takvo jedno vredno društvo učinilo bi više dobra narodu, no sve dosadašnje vlade i vlasti, dinastije i monarhije svetske i crkvene. Nastavnici naroda treba da to korisno delo povedu, ostvare i unapređavaju. Ovo treba da bude i školi i nastavniku, i upravniku i vlasniku, prva briga i glavni posao, dok se narod obavesti da on sam svako svoje delo u svoje ruke prihvati, i da ga zaokrene na put čistog razuma i pravde, privrede i morala.

27. Seoski odbori treba da rade da se ustanovi savez zemljoradnika i zanatlija po celom narodu.
Tako udruženi lakše će moći svako korisno preduzeće i delo unaprediti, isvesti i ostvariti. Savez zemljoradnika i zanatlija pomagaće samo onu partiju, vladu i vlast, koja tačno i pošteno vrši svoje dužnosti i potrebe njihove; pomažući u isto vreme vazda i svuda i svako delo u zemlji i izvan granica naše otadžbine, koje ide na to, da utvrđuje međunarodnu solidarnost; da uništi rat i ratno pravo i oružje, pa da se sve međusobne državne i međunarodne razmirice izviđaju i podmiruju izbornim međunarodnim sudom, koji će se zvati sud mira i dobroga reda* da izjednači svuda radnički dan u duhu zahteva nauke o zdravlju; da ukine sve što zavađa narode i ljude, i što ih tiraniše i eksploatiše; da ne drži i ne plaća ništa što se ne slaže sa zahtevima nauke o zdravlju i narodnom blagostanju, i da osnaži sve što donosi i utvrđuje ekonomsku jednakost i političku ravnopravnost svih ljudi i naroda; da udešava svuda i svagda da sav privredni narod živi u blagostanju, pod garancijom istine i pravde itd. Takav savez i takvo poslovanje jeste prava, bitna, životna i večna potreba seoskog i uopšte celog radnog naroda** Ovu istinu priznaće ne samo svaki svestan seljak i zanatlija, nego i svaki varošanin i naučar, koji razume bar štogod iz nauke o narodnom blagostanju i moći zajedničkog, složnog rada.

* [Nešto slično ustanovi Ujedinjenih nacija]

** Počem danas ima vazdan takozvanih rodoljuba, koji traže da svoj narod što više brojno umnože, to oni će nam prebaciti, što ovde ništa ne rekosmo o načinu narodnog prirastanja a umnožavalja. Takvim primetačima velimo i ovde kao i na drugom mestu, da nam nije stalo do toga: hoće li biti na ovoj zemlji mnogo ili malo naselenja, hoće li biti sto ili hiljadu miliona duša. Nama je samo stalo do toga, da narod naš pa i ostalo ljudstvo srećno, solidarno, razumno i slobodno živi pa ma koliko ga bilo, i ma kako se on zvao.

28. Da se udesi i odredi za narod nova, praktičnija, prikladnija, lepša i jevtinija nošnja, kako za poslovanje, tako i za svečanosti.

Preobražaj u svemu hoćemo pa i u nošnji, zato, što je već odavno vreme, da se ne dogoni nošnja po fićfirićskoj i bezumnoj modi, nego da se nošnja i letnja i zimska, i svenošnja i praznička, udešava prema zahtevima nauke o zdravlju. Ovaj je preobražaj nužan i stoga, što je sadašnja i ženska i muška seoska nošnja, mahom neudesna, skupa, ružna i malotrajna. Ženska seoska nošnja na više mesta ne samo što je nevaljala, nego je i gadna i nezdrava. Mahom je tako i muška. Toplu pamukliju i zimski gunj, vidiš na seljaku i seljanki usred leta i usred rada i veselja, pa čak i pri igranju. A kad se otrcaju te haljine, onda izgledaju posve nespretno, nezdravo i gadno. Izgleda čovek i žensko u njima kao nakarada. U njima se lako oznoji i ozebe. Šumadijske konjđe ženske, i crnorečke i kruševačke, nastavljene kose, pletenice, kosmetici i šubare, još su veće nakarade i za zdravlje i za poglede. Bosanski šal na glavi usred leta, i bačko-banatski kožuh, takođe su neudesni. Sve te i druge nakarade ženske i muške treba ukinuti, pa makar pomoću neke zamašne takse, globarice.*

* Ove vrste globarine odobravamo, a i svaki razuman i pošten čovek odobriće je, jer ona iskorenjava dosta krupno zlo, koje ostavlja rđave posledice. Globarina ova kao i globarine na luksuznu nošnju i drugu kaćipersku, fićfirićsku upotrebu, odrediće se u korist zidanja i održavanja seoskih i varoških česama i bunara. Tako isto odobravamo globiti i svakog onog, koji dodaje u mleko, jelo i piće otrovne primese. Ne sme niko širiti glupost i podlost. Ko to hoće, onda udri ga po kesi tako, da oseti, i da mu više nikad ne padne na um ludorija i spekulacija. Razume se, ovakva globarina i razne krađe i podvale trajaće samo donde, dok se privatna svojina ne preobrati u zadrugarsku, opštinsku imovinu.
Ovde se razume i varoška, gospodska, nezdrava i nemoralna nošnja ženska, koja se upražnjava i vrlo često »menja« po »modi« i »žurnalu«. Tu besnu ili glupu pomodarku treba udariti po kesi, ako neće da sluša glas nauke o zdravlju i blagostanju. Tako isto i muškarce. Ovde spada i ona jadnica, koja je našarala zlatali ili srebrenom srmom pamukliju, pa usred leta po najljućoj pripeci i žegi igra kolo u njoj. Pametan čovek beži od pamuklije usred zime, a takve glupave jadnice misle, da je to neki ukras. Mnoge su prodale ili koju njivu ili kravu, ili vola, ili svoju svetu nevinost devojačku i supružansku, pa su takvu pamukliju ili libade kupile, pa sa time na zbor izišle. Grozno i sto puta grozno…

Da bi se takva bruka i prodaja otklonila, pa tako i nezdravlje izbeglo, treba da se pokuša ovo što sleduje: Nošnja muška praznička, svečana, neka bude naša stara nošnja srpska, a to je ona kakvu nose u Beogradu gardiste i patroldžije. Samo sukno treba da je podesnije i nosnije, trajnije, a kroj za zimu može biti malo duži. I za leto je uglednije videti kad je ogrtač malo duži. A za poslovanje može biti ta ista nošnja, ali od jakog i uglednog platna, beza, a naročito za leto. A ne bi škodilo da se za poslovanje uzme bluza francuska, koja se može udesiti i za svečaiu nošnju. Doduše, nije na odmet ni ona šumadijska i mačvanska momačka nošnja letnja, koja se sastoji iz umereno dugačke košulje, gaća, pojasa, gunjića, šešira i lepih čarapa i opanaka, ali treba da izostane iz gunjića i đečermi ona vežnja srmom, i drugim skupim šarama. I ta se nošnja može preporučiti i za poslovanje i za svečanosti i veselja, kao i bluza francuska. Ženska varoška nošnja ne bi trebalo da bude druga, no onakva, kakva se nosi u Župi kod Dubrovnika. Ta ista može se udesiti i za radnice seoske i varoške. Za poslovanje ona treba da bude jednostavna, a naročito za seoski letnji rad, a za svečanost i veselje može biti višestavnija i lepša.

Ovaj zahtev o promeni svakidašnje radne i svečane nošnje, daleko je od veće vrednosti, no što se to u prvi mah zamišlja. Da se on ostvari u najpraktičnijem vidu, ne traži to od nas samo glas estetike, uljudnosti, nego to traži nauka o zdravlju i nauka o narodnom blagostanju i zdravom moralu. Da smo imali sredstva, doneli bismo ovde i ovakve slike: nošnja čestitog i razumnog muškinja i ženskinja, u časima poslovanja i svečanosti, i u danima hladnim i toplim; a prema tome odmah i sadašnju nerazumnu i nemoralnu nošnju. Zatim doneli bismo slike: razumni i gotovanski nameštaj sobe, prozora, astala i postelje, pa onda zdravu i nezdravu igru i šetnju igd. Ja to nisam mogao učiniti zbog oskudice. Ali nadam se da će ovo učiniti neki čestiti građanin onda, kad se bude ova knjiga iznova preštampavala.

[Zar se i danas o svemu ovome – o modi, o moralu, lepoti i praktičnosti, kulturi odevanja ne govori gotovo na isti način kao pre sto godina. Ali ono što je ovde naročito vredno jeste higijenska i praktična strana odevanja radnoga čoveka.
O kulturi odevanja i stanovanja danas postoji čitava nauka kojom se bave specijalni stručnjaci-arhitekti stanovanja, kreatori mode, dizajneri i dr.]
29. Da se udese i večno i uredno održavaju svuda dobri putovi* i mostovi gde god narod ima potrebe češće dolaziti i prolaziti.

* Ko Vidi i one blatne putove između kuća seoskih u zimsko i blatno doba, on se mora zgroziti i pitati sve dojakošnje narodne upravnike i vlade: more naše, kam’ poreze naše? more dembeli i grabljivci, zar se tako služi narodu i otodžbini? Zar je to služba za koju primaste i primate tolike plate i penzije?
To je životna potreba koju treba svuda ostvariti na korist naroda. Za svaku opštinu grdna je sramota, što su njeni seoski putovi između kuća seoskih onakvi žalosni kakvi dosada biše.
Takva ista sramota spada na državne upravnike kad su rđavi glavni, državni, otačastveni putovi i mostovi. Kad može imati onakve dobre putove Švajcarska, Nemačka, Italija, Švedska i Norveška, onda zašto da mi nemamo? Zar se sme zaboraviti, da su takvi valjani putovi i mostovi životna potreba čovekova?

Gde se putovi nasipaju istucanim kamenom, tamo opštine treba da imaju najpodesniji valjak, kojim će se oštrina kamena ili šljunka uz put prignjaviti i izravnati, da se ne muči životinja, da se ne kvare kola, i da se ne usporava idenje i vožnja. Taj valjak treba da ima i tu napravu, da se njime u zimsko vreme gde zime jake traju, izravna »čačak« i sneg, ili da se sneg s puta u kraj isturi. Tim načinom i putovi i putanjice čuvaju se od blata i provala blatnih. Čestita uprava može ovim činiti narodu velike olakšice i ugodnosti; a to treba i mora da bude u svakoj državi, ili bolje nek je i nema, jer dosta je uprava državna i opštinska vodila brigu samo o tome da naplati danak i prirez, i da potpiše i otera u vojsku, apsanu i robiju, da se spremi za kojekakvo paradiranje, i da ga nauči da bude pokoran i poslušan, ne pitajući kome i zašto. – Danas većinom, putovi su i mostovi takvi, i da narod i kola, i tegleća marva, na stotinu šteta i danguba trpi i snosi. To ne sme duže biti. Narod dosta je plaćao i plaća posrednih i neposrednih danaka i prireza, pa treba već jednom da mu se sa tom njegovom zaradom udesi sve ono, što mu stvara olakšanje i blagostanje. On ima pravo i dužnost da to traži, i da to dobije u celoj potpunosti i ispravnosti sve donde, dogod pomenute danke i druge terete snosi i izdržava.
[Ove poruke i viziju o izgradnji puteva danas daleko prevazilazi stvarni razvoj drumskog saobraćaja i izgradnja modernih magistrala, ustanova i uređaja za bezbednost saobraćaja. Uz to izgradnjom asfaltnih kolovoza i razvojem saobraćaja povezani su i preobražavaju se čitavi krajevi-naselja i način života ljudi.

30. Da se svuda uredi valjana drumska zasada, to jest, pored putova i glavnih putanjica, da se zasadi pravilan red krupnog granatog, i lisnatog drveća, u vidu lipe, kestena i drugih kitnjastih zasada.
Kraj putova korisna je takva zasada, ne samo za pročišćavanje vazduha i za prohladu
i lepotu pogleda, nego ona je u isto vreme i ekonomska i zdravstvena korist.

Cveće lipovo lekovito je, a drvo i liko zna se zašto i kuda su nužni. Rod kestena divljeg sa uspehom se upotrebljava umesto sapuna za pranje, kao lek protivu ljudskih i marvenskih bolesti, i kao odlična hrana govedima, tako isto i lišće. Takvi su putovi i takva zasada ukras i slava mesta, opštine i države svake. Ona pridaje živost i veselost i radniku mesnom, i radniku putniku, i ostalim putnicima. Ona su jedna krupna čestica boljeg i srećnijeg života narodnog i pojedinačnog, pa zato to treba i mora da se svuda potpuno ostvari i održava.

[Danas iskustvo pokazuje da zasađena stabla duž saobraćajnica smanjuju i ometaju vidljivost vozaču. Opalo lišće po kolovozu povećava klizavost i smanjuje sigurnost kretanja. Pri velikim brzinama zasađena stabla pored kolovoza slivaju se u jedinstven neprobojan zid i time povećava opasnost u slučaju sklizavanja vozila sa trase. Stoga su sa nekih saobraćajnica uklonjeni čitavi drvoredi. – Možda bi se ove štetne posledice znatno umanjile ako bi se pored autoputeva na određenoj daljini od kolovoza i na potrebnom razmaku stabla od stabla zasadile voćke ili drugo interesantno rastinje koje ne razvija velike krune kao što su jabuka, kruška, kajsija, višnja; ili dren, leska, glog – nešto što reprezentuje kraj kojim se prolazi.

31. Svaka opština mora imati po neki seoski šumarak za razne sprave, ili pored gradine ili u seoskom šumarku, u kome će se podići i negovati sve ono drveće, koje je nužno: za vile, grablje, rogulje, obruče, podbore, jarmove, motičišga, osovine, trupine, razne držaljice i druge sprave i podobne namirnice. Jer narod treba da ima u izobilju tih namirnica, koje su mu potrebne za podesnije poslovanje raznih radova privrednih. To je ravno onim potrebama od kojih zavise u zamašnoj meri životne potrebe naroda, mada one izgledaju sitne i neznatne, u očima površnih mislilaca, koji zaboravljaju da je i igla posve sitna, ali od nje zavisi sva sadašnja odeća i obuća ljudska.

32. Da se pored putova i između njiva udese i uredno obdržavaju po jedna česma ili bunar – vodarnica – na svakih 5 kilometara, a gde je zgodno i češće.

Ova namirnica posve je krupna potreba narodna, o kojoj danas država i opština usput kadikad u veku pomisli, pa odmah zaboravi. Pored tih vodarnica, treba da bude tvrda podnina (kaldrma) i tako udešena, da svaka kap vode otiče dalje od nje, pa bila ona u vidu česme ili bunara. Zidovi svake vodarnice treba da budu od kamena ili od najtvrđe cigle. Vodovadi neka su naporedo dva, da jedan ide dole kad se druga vadi. Vodovadi treba da su od gvožđa, i svagda od naprave najnaprednijega i najlakšega načina (sistema). Za vodovod treba udesiti kameniti ili gvozdeni žleb, na vrhu kao korito, na koje će se oni naslanjati i u koje će se lijevati voda za marvu. Vodovadi su najpodesniji za narod, onakvi kako ih je udesio profesor Velja Vitorović. Po njegovom načinu svaka se kofa sama izlije i vrati na svoje mesto. Takvu napravu on je predao i poljoprivrednom društvu. Gde je zgode treba udešavati amerikanske bunare; oni su posve laki i jevtini. Pored tih vodarnica treba da ima na pet-šest metara daleko od vodarnice nekoliko korita nepomičnih, u koja će dolaziti voda kroz rečeni žljeb, za pojenje marve i za pranje tela ili odeće. Na desetinu metara pored vodarnice, treba da je zasađena vodarnička ili česmenska zasada od nekoliko krupnih drveća, koja nisu skona za grom, i koja će dati prijatne i debele hladovine, kako za ljude putnike, i mesne okolne radnike, tako i za odmor tegleće marve.

Ovakva voda i hladovina jeste, kako za radnike okoline, tako i za putnike i njihovu marvu, prava blagodet, naročito u letnje dane.

[Ali na modernim magistralama nije dovoljna samo sveža voda i dobra hladovina. Tu je potrebno podići benzinske stanice, motele, servise, garaže i druge objekte i uređaje za potrebe putnika, turista i poslovnih ljudi.]

Onaj koji zna, kakvu ulogu šra voda i odmor u našem telu i mozgu, taj zna, da je takva voda i hladovina neophodna za naše zdravlje i za marvu; jer to obnavlja vrednoću i zdravlje i kod jednih i kod drugih.
Te namirnice jesu i biće večito najkrupnije kopče i činjenice u zgradi narodnog blagostanja.
Koliko vredi za narod i kako ceni radnik takve vodarnice i hladnike, evo će svaki videti iz sledećih primera: God. 1880. sastanemo se mi sa nekoliko bogoslova beogradskih kod »Žirovnog venca«. Ovi nam bejahu zemljaci rodom iz Bosne i udruženi sa trojicom seljaka bosanskih, koji im kao rodbina dođoše na viđenje. Pri ručku poveli smo govor o mnogim stvarima, pa i o crkvenim. Dođe reč i na moje knjige i učenje. Jedan od bogoslova reče, da moje knjige rado čita i omladina i narod, ali mnogima je nemilo, veli, što vi napadate na veru, crkvu i boga.

Počem tu sedeše i marljivo slušaše naše govore i seljaci, to im ja odgovorim da nemam ništa protivu onih, koji veruju, i srcem odaju poštu bogu pravde i istine. Ja napadam samo na formalnosti i troškove, koji se izdaju u ime boga, vere i crkve, koje ne traži ni čestit sultan, a kamoli bog. U veku tolikih potreba narodnih, nagoniti narod da zida crkve, sinagoge, i džamije, i da plaća tolike crkvene i džamijske, krupne i sitne sveštenike i prvosveštenike, kad taj narod nema čime da pokrije svoju kuću za sebe i staju za svoju marvu; niti ima čim da podmiri drugu svoju potrebu; držim da je protivu svake pravde i svakog razuma izdržavati tolike gotovane, a nemati čime hraniti sebe i svoju decu, i svoga ranioca: vola, konja, kravicu. Za takvu sumanutost mora reći svaki pošten čovek da to nije samo ludo, nego i preludo. Ako ima neka sila natprirodna, koja može ljudima pomoć neku ovde, onde ukazati, pa neće to da čini, bez krivoslavnih i pravoslavnih mantijaša i njihovih dućana, crkvi, džamija i sinagoga, onda ta sila nema duše ni čestitosti. Ko ima čestitost i silu da nešto učini kome, on će to učiniti bez tolikih troškova, advokata u mantiji, i šarenih molitvica.

Nego da bismo uverili bogoslove da i »prost« narod razume nas, i uveliko odobrava naše zahteve, obratimo se seljacima sa ovim rečima: »Braćo težaci! Kažite po duši vašoj, a ne po nečijem ataru, da li vi volijete kad putujete, recimo, iz Broda u Sarajevo, naići kraj puta dobar manastir i litiju, sa desetinu sjajno obučenih vladika i popova, hodža i fratara ili dobar bunar s koritima i dobrom hladovinom, da se i vi i vaši konji i volovi napijete dobre i hladne vode, i u hladovini koji časak odmorite i sa kojim zalogajem založite?«

Na to odmah uze reč jedan seljak i reče; »Duše mi brate, volijemo ti mi, a tako i svaki putnik i radnik, sa svojim konjima i volovima takav jedan bunar ili česmu i takvu zgodnu hladovinu pored te vode, negoli hiljadu takvih litija i manastira, crkava i džamija.«

To isto potvrdiše i njegovi drugovi, seljaci. Bogoslovi ostaše kao ukopani, a mi radosno pozdravismo prirodnu nepokvarenu svest srpskog naroda, koji zna svoje potrebe bolje od svih pobožnih bogoslova i drugih bogomoljaca, – spekulanata.
Ovaj primer navedosmo samo zato, da se uvere svi oni pustolovi koji teraju narod da gradi kojekakve ludorije i mamipare, a ne ovakve bunare, česme, putove i hladnjake. Ovim smo izneli još jedan primer, da nepismeni srpski težak ume zrelije i naučnije misliti i ceniti ljudske potrebe, negoli »učeni« bogoslovi i političari, koji po 10-
15 godina provedoše vreme i potrošiše tolike pare »izučavajući nauke«, »prosvećujući svoj um i razum«. Jadna im takva nakaradna prosveta, razum i nauka!

Rekav toliko o tome, evo pristupamo daljem izlaganju narodnih potreba.

33. Da se i po selima i po varošima udesi po jedna dobra česma ili bunar, na svakih 25 kuća.*
* Ovde nije reč za prestoničke i druge veće varoši, koje mogu udesiti zgodu, da imaju česmu u svakoj kući, sobi i radionici nego o onima, koje to ne mogu imati.

Gde nema zgode za česme, tamo se moraju stanovnici služiti bunarskom vodom, pa zbog toga treba upotrebiti svu snagu i veštinu, da ta voda bude što podesnija za zdravlje, a tako i građa bunara i sprave za vađenje vode. U to ime, bunar treba da ima dve dobre kofe, kao što smo to i na drugom mestu spomenuli. I oko ovih vodarnica nužan je dobar zid, podesna i ocedita podnina, zasada, i korita za pranje i pojilo, kao što je to kazano govoreći o drumskim i poljskim vodarnicama. Svaka opština i država ovo treba da udesi po svima selima i varošima, jer to je neodložna potreba za svaki narod i za sva vremena, i to je potreba ljudska, domaća, marvenska i biljska.
Opširnije o ovome vidi članak »o vodi« u zdravstvenom odeljku, sećajući se vazda i onoga što je rečeno u prethodnom članku. Vreme je već da svi i svaki uvidimo ovu potrebu, i da ozbiljno radimo, da se ona svagda u najsavršenijem obliku podmiruje, udešava, obdržava i uživa.
[Danas nauka i tehnika pružaju mogućnosti da i seoska naselja i domaćinstva mogu doći do zdrave vode za piće i tamo gde nema prirodnih izvora. To se postiže izgradnjom arterskih bunara, akumulacionih rezervoara i vodovoda, postavljanjem hidrofora kojim se voda automatski dovodi iz običnog bunara u stambene prostorije itd.]

34. Da se zasadi po koje krunasto drvo između njiva i livada na svakom kilometru.
Ovo je nužno za sve zemljoradnike, da se u određene časove dana, u času ljute žege sunčane sklone, kad jedu i kad se odmaraju. Ovakva hladovina duša je utruđenim radnicima. Što više čovek putuje po istoku Evrope, sve više i više nailazi na ove namirnice narodne. A što dalje idemo zapadu i severu, sve manje i manje ima te blagodeti, izuzimajući Švajcarsku.

Groza spopada svakog čestitog čoveka i neka sumnja u savremeni moral i progres, kad vidi ogromna polja po Mađarskoj i po Nemačkoj i Austriji, bez ikakvih šumica, hladnjaka, česama i bunara; a u letnje dane vidiš na njima bezbroj radnika – mučenika – koji svoj kratki čas odmora i ono malo jela pojedu i provedu ili pod kolima kao paščad, ili pod ženskim ili muškim haljinama, razapetim na tri drveta ili na drške od motika. Kad nikakva vetrića nema, onda ovi ljudi prosto sagorevaju od omorine i sunčane pripeke, a naročito ako je polje udolito ili u kakpom zaklonu.

Bar u toj zapari, u toj nesnosnoj žari i omorini da ima radnik da se napije hladne vode, i da sa njome umije znojno lice i ruke svoje. Ni toga nemaju. Vodu su doneli od kuće, i to u drvenim sudovima ili u tikvama, i ona je oko podne postala prosto kao mokraća. Takav naziv daje takvoj vodi i sam narod onda kad pije takvu jadnu i nezdravu vodu. Bedni narod! On je vekovima plaćao i poštovao bezbrojnu državnu i crkvenu gospodu, nadajući se da mu stvore ili od boga izmole takav blagodetni red i poredak, u kome će imati izobilja zdrave vode i hrane, istinske pravde i podesne sprave za rad, a knjige za tačna i jasna uputstva za svako delo i poslovanje; pa gle, užasa! Narod ni do danas od toga ništa nema prema potrebi svojoj i svojeg stočarstva i povrća. – Večiti klepet popovskog i gospodskog mlina ništa mu samleo nije. – Takva voda u takvoj vrućini, i tako gola bez hladovine polja nisu ništa drugo, do pakao onakav kako ga opisuje popovština krivoslavna i pravoslavna za grešnike.

Ali ako ima pod nebom neko, koji sprema i obdržava taj pakao za nekoga, onda on je najveći nečovek i izrod, ako u njega ne stera sve one crkvene, državne, novčane i prosvetne sitne i krupne vlasnike, koji večito brljaše i jednako brljaju: o redu i poretku državnom, o blagostanju i napretku naroda, o moralu i nauci, o raju i paklu, o grešniku i pravedniku, o interesima naroda i države, koji zahtevaju i nagone da se redovno i neporočno plaćaju danci i nameti, a nikada se ne setiše da otklone od radnog naroda zemni pakao, koji u narodu, jednako traje tamo, gde nema ovih potreba podmirenih, o kojima se u ovoj knjizi govori. Zar ima i zar može biti nekog reda i poretka tamo, gde nije udešeno za narod sve ono što traži za čoveka i za marvu, za voće i povrće nauka o zdravlju, što iziskuje glas potreba narodnih? Ako treba nekoga slati na robiju i ludnicu, onda je neodoljiva potreba otpremiti tamo sve one, koji skupljaše tolike pare i druge zarade od naroda u ime reda i poretka, i u ime morala i božje pravde, pa ipak pored ostalih bezbrojnih nepravda, narod trpi rečene i druge oskudice i nesreće, i pri radu, i pri putovanju, i pri odmoru, i pri blagovanju, i pri zboru, i pri školovanju.

Ove oskudice ne treba da budu i dalje nepodmirene, pa makar se uništilo sve što se ne može opravdati pred sudom stvarnih nauka, i pred sudom životnih potreba narodnih.

35. Da se podigne po jedna omanja šuma ili šumica na svakih 8 kilometara, pored sela i njiva, varoši i varošica.

Ovakva šuma veoma je nužna za svako naselje, jer ona čisti vazduh okoline. Ona ublažava oštrinu vetrova, zime i vrućine, pa tako po tvrđenju naučnika u toj struci, šuma izravnava podneblje (klimu) ove ili one pokrajine, sa podnebljem primorskih predela, a i to je krupna korist za zdravlje naroda i za plodorodnost. Šuma zadržava u zemlji i u sebi vodu, koja je tako nužna svakom naselju, a naročigo tamo gde je nema. Šumska okolina pre dobije kiše, negoli gola mesta, bez šume. Šume su životna blagodet i zato, što one kao i druge biljke primaju ugljendioksid, koji čovek izdiše iz sebe, a izdaju kiseonik, bez kojeg bi ljudi brzo uginuli.

Ona je i inače neophodna za razne narodne potrebe. Šume te treba da budu od one vrste, koja je najpodesnija, kako za zdravlje i određeno zemljište, tako i za ekonomiju. Jeliku i bor ipak nigde ne treba zaboraviti, pa makar se za njih udešavalo zemljište veštačkim načinom. Jer one su za zdravlje i za lepotu najdivnije. Od njih dobijamo ne samo ogrev i građevinski materijal, nego od te borovine možemo dobijati i vrlo prijatnu odeću, kao što to već neki veštiji narodi od nas dobijaju. Kad se šume zasade i održavaju po zahtevima nauke šumarske, onda će one brzo napredovati i biti u isto vreme i odličan estetski ukras okoline, koji razgoni monotoniju goleti.

[Na osnovu novijih izučavanja geografskih, klimatskih i meteoroloških podataka danas su pošumljene mnoge goleti, podignuti šumski pojasevi. Time se znatno ublažava udar vetrova, zadržavaju snežne oluje, a leti osvežavaju vazdušne mase, povećava vlažnost vazduha i pospešuje formiranje oblaka. Sve to sa izgradnjom kanala, akumulacionih jezera, mora delovati na ublažavanje naglih klimatskih promena i velikih razlika u temperaturi.]

36. Pored toga, svaka opština dužna je da uobičaji kao zakon pravilo, po kome će svuda i u svoje vreme da zasadi udesnom zasadom i šumom sve gole bregove, i druga gola mesta, koja nisu podesna za obrađivanje.

Ovo ima trostruku korist, a naročito zato, što čuva brežuljke i bregove od rušenja i kvarenja zemlje, koje mahom biva zbog jake kiše i naglog topljenja snega. Bez toga često bregovi ostanu posve goli, i jarkovima isprekidani. Tad na njima i paša iščezava, a izvršavanjem ovog predloga oni se mogu zeleniti i gorom i travom, koje donosi narodu mnoge i neocenjene koristi. Da ima u svetu čestitih vlada i vlasti, nastavnika i upravnika, ova bi se potreba, kao i ostale ovde spomenute, još davno ostvarile i usavršile. Vreme je da narod bude toliko svestan, pa naredi svima pomenutim da to sve mora biti tačno izvršeno i rukovođeno ili da idu napolje sa mesta svetinje, gde čestiti ljudi dosta dobra i blagodeti učiniti mogu.

[Neplanskim sečenjem šuma, nerazumnom eksploatacijom i uništavanjem šumskog podmlatka koje su u prošlosti činile i koze, i sečenje lisnika za zimsku ishranu stoke – čitavi krajevi bili su pretvoreni u goleti i puste kamenjare bez ikakvog rastinja i zelenila.

Posle oslobođenja donet je socijalistički zakon o zaštiti šuma. Stvorene su razne ustanove i okupljen veliki broj stručnjaka za čuvanje i podizanje šuma. Postoji čitav pokret za pošumljavanje goleti, naročito među školskom omladinom. To je poznata organizacija »Gorani«. Oni svake godine svojim akcijama širom zemlje zasade stotine hiljada šumskih sadnica, pa ipak izgleda da nema dovoljno vrednih ruku da ponovo pošumi sve goleti.]

37. Da se sve reke i rečice, ukupno sa potocima regulišu tako, da ne čine pri izlivima svojim onu privrediu i zdravstvenu štetu i pogibiju, koju danas čine.

Tim delom učiniće se goleme i bezbrojne koristi narodu, kako u zdravstvenom tako i u ekonomskom, privrednom pogledu. Koliku štetu i nesreću donose narodu neregulisane reke i rečice, to može svaki lako znati i oceniti, koji je posmatrao za 10, 15 godina na poplave reka: Save, Dunava, Drave, Moriša, Begeja, Drine, Une, Bosne, Bojane, Drima, Timoka, Morave, Kolubare, Neretve, itd. Ovu velju potrebu narodnu treba podmiriti neodložno i najpotpunije. Ovim pitanjem treba i mora da se bavi i država, i knjiga, i novina, i škola, i nauka, i kritika, kao i sa svima onim zahtevima i predlozima, koje traži za narod knjiga ova, to jest, nauka o zdravlju i nauka o blagostanju. U ime potpunog podmirivanja ovih potreba, ne treba žaliti nikakva truda i nikakve žrtve, jer od ovog često zavisi život i životni uslovi naroda, koji oko njih živi.

Ali i ovaj posao, kao i onaj oko prokopavanja – kanaliziranja baruština i ritova, treba poveriti veštim, čestitim i marljivim ljudima, da ne bi uloženi trud i novac u vetar otišao, kao u državljana, opština, upravljača i inženjera u Mađarskoj, gde su nedavno prevelike sume i dangube utrošene danas, da propadnu sutra. Radeći ovakve stvari, isto kao i građevine školske, bolničke i druge, treba uzeti takav ugovor, po kome će poduzimač morati biti odgovoran za dvadeset i više godina. Jer dogod postojala bude u svetu lična svojina, dotle će svaki gledati da što više steče pri građevini, pa ma šta posle sa njom bilo. S toga velimo: opreznost treba imati pri svakom takvom poduhvatu.

[Na regulaciji naših reka radi veliki broj stručnjaka. Oni izučavaju stanje i ćudi podzemnih i nadzemnih voda, grade planove i izvode radove na regulaciji tekućih voda.
U gornjim tokovima reka grade se akumulaciona jezera. Tu se za vreme velikih padavina voda zadržava i sakuplja da se ne bi naglo sručila i izazvala rušenja i poplave. U dane suše ona se koristi za navodnjavanje.
U donjim tokovima reka grade se nasipi kojim se onemogućava razlivanje reka pri velikom vodostaju. Kanalima i crpnim stanicama vrši se odvodnjavanje i navodnjavanje. Koliko tu još ima posla najbolje znaju oni pored reka!]

38. Da se sve bare, baruštine, i ritovi kanaliziraju, prokopaju, isuše i za obrađivanje udese.
Ovo je ekonomska i zdravstvena šteta i pogibija bez broja, bez pregleda i računa. Ta ekonomska šteta mogla bi se približno, lako sračunati, ali zdravstvena nikako. Ovo je ogromna, jer ona se ne izliva samo na sadašnje naraštaje, nego i na daleka pokolenja, u vidu lenjosti, čamotinje, tužnog i bledog pogleda i izgleda narodnog; i u vidu raznih groznica, vrućica, trbobolja, i drugih bolesti, koje ostavljaju takve rđave posledice u organizmu naroda.

Ko prima danke od naroda, pa ne podmiruje i ovu golemu potrebu narodnu, toga treba uputiti bez traga i glasa da ne zaprema ono mesto, gde bi čestiti, vredni i razumni veliku korist učinio onome od koga je plaćen i u ime koga stoji na tom mestu. To je najblaži sud, koji se takvim izreći može. Ko vrši svoju dužnost neće mu se nikakav rđav sud izricati. O ovome predmetu govoreno je još u zdravstvenom odeljku »Narodnog učitelja«, kuda upućujemo čitače. Kad tolike dosadašnje vlade i vlasti, dinastije i monarhije, vojske i robijaši, ne posvršavaše te životne potrebe naroda i ljudstva, onda je vreme već bar na kraju ovog veka (19.), da sadašnji upravljači i predstavnici naroda to učine u najnaprednijem obliku. Gde se to ne vrši sa svom voljom i snagom, tamo se ne radi da se vrši svoja moralna dužnost prema narodu i bližnjim svojim, nego se prima i čuva zvanje radi olakog živovanja i zakidanja narodne zarade i snage. Takve dembele i grobare naroda treba ispuditi iz zvanja, i boljim zameniti. Narod, koji tako ne radi on je kukavica i nehotični grobar svoj i svoga potomstva.

[Regulisanjem reka i isušivanjem ritova, baruština i močvara uništavaju se i legla komaraca i time suzbijaju pojave malarije i drugih bolesti koje su u određeno doba godine redovno uzimale maha.
Samo neke bare zaštićene su zakonom i čuvaju se kao rezervati i staništa ptica, riba, barskog rastinja. To su Obedska bara, Kopačko jezero, Carska bara, Ečka i dr.]
39. Da se svaka provala između njiva i puteva i svi kišni potoci što rodnu i korisnu zemlju riju i kvare neodložno preduprede, čim se gde pojave.

Ovo je golema potreba za svaku pokrajinu, a naročito tamo gde ima bregova. Često počne mala provala zbog isečene šume ili zbog prokopavanja jendeka oko njiva, livada, vinograda, zabrana itd. pa, ako se to ne predupredi, onda one čine čitave užase. Iz dana u dan voda počne riti sve više i više i jednog dana vidimo takve provale, koje smetaju prolazu, i koje obore čitave njive, livade, voćnjake, zabrane, gradine i sve redom što potoku na putu stoji.

Zbog toga treba opštinska ili sreska vlast da na to budno pazi, pa čim se takve provale pokažu odmah ih isprepletati prućem u prečac i nasuti slamom ili nekom travom. Pletar treba da bude utvrđen na svakih deset, dvadeset metara sve dokle traje razriva provale. To će zaustavljati zemlju koja dolazi odozgo sa vodom, pa će tako prestati dalje riti zemlju i provaljivati, i malo po malo obrasti u travu i popunjavagi se, dok postane tamo i opet ugodno zemljište za pašu i obrađivanje. U nas ima hiljadama takvih podrivanja, koje, kad se napuste, naprave čitave provale, koje izedu često divne livade, njive, voćnjake, vinograde, bašte, šumarke i putove. Pored tog narodnog štetonoše i opasnog grča i crva, prolaze svaki dan razni činovnici, nastavnici, mantijaši, naučari i književnici, novinari i drugi takozvani čuvari naroda, pa niko od njih ne ustaje protivu toga zla; a ono se može otkloniti gore pomenutim načinom. Ali i za ovo delo treba uočljivih prijatelja narodnih, a ne mračnjaka i sebičnih uštvi.
[U Surdulici postoji i specijalna srednja stručna škola, gde se školuju tehničari za borbu protiv bujica i erozije. Ali uz sve to od izuzetnog značaja je obaveštavanje i upućivanje svih građana da čuvaju i podižu šume.]

40. Da svako selo i svaka varoš budu podizani, građeni i raspoređeni tako, kako će u svemu odgovoriti zahtevima nauke o zdravlju.

Ulice ne smeju biti uže od 25 metara u širinu, niti bez zasade dobre i zdrave, udešene sa obadve strane. Svi oni upravljači i planopisci greše jako, koji dopuštaju da ulice budu uže iz nekih grošićarskih računa. Oni ne znaju ili neće da znaju, da je i taj prostor nedovoljan, da bi se mogla rasterati i uništiti ona nečistoća koja se razvija iz oba reda kuća; a naročito u varoši. Oni ne znaju da uske ulice daju povoda mnogim nesrećama u pogledu narodnog zdravlja i zadovoljstva, i smetaju životodavcu našem – vazduhu i suncu da su pristupačni, bolje reći, da se udruže i poljube s nama. Jer u uskim ulicama ne mogu sunčani zraci dopirati do svakog staništa i prozora, niti ima mesta za široku putanjicu (trotoar), ni za nužnu zasadu. Po milosti sadašnjih planopisaca i upravljača, nastavnika i naučara, danas su ulice varoške većinom bez zasada, a tako i uske, da se u donjim spratovima kućnim ne vidi ni raditi, a kamo li čitati kad se jača oblačina naturi; jer padaju u senku zbog drugih susednih zgrada. Ta gospoda ne znaju da je posve škodljivo kako za zdravlje očnoga vida, tako i za ostalo telo naprezati oči pri oskudici dovoljne svetlosti, i da su nezdravi stanovi u koje ne dopiru sunčani zraci bar po nekoliko sati dnevno.

Ne samo to, nego u ime zračenja sunčanom svetlošću, stanova i radionica, nužno je porušiti sve zgrade, kojima taj životodavac oskudeva, pa i sve rečene zasade udesiti tako da ni one ne smetaju nužno dopiranju zraka. Ako se ko boji širokih ulica zbog troškova oko udaranja podnine, ovda po selima i nije preka potreba za kamenu podinu, pa tako ni po mnogim varoškim ulicama, koje nisu posve žive. Samo po živim ulicama nužna je kamena podnina, a po drugim može se obići i bez nje. Ovamo su nužne samo čiste putanjice podnisane (popločane) između kuća i glavnog puta, i na raskrsnicama preko celog puta. Putanjice treba da su zasađene sa obadve strane zdravom i kitnjastom zasadom, da je putniku i šetaču milina ispod nje prolaziti. Kad čovek i narod radi i plaća, treba da ima svuda i svagda miline za uživanje, i tvorca za čovekovo zdravlje čistoga vazduha, a ne nakarade i kužnosti, kao što većinom danas vidimo i susrećemo.
[Sa idustrijalizacijom i elektrifikacijom, sa izgradnjom modernih puteva nastale su velike promene i u životu sela. Primenom mašina u poljoprivredi, izgradnjom seoskih naselja, stambenih zgrada i uređenjem domaćinstava, život na selu sve više liči na život ljudi u gradu.]

41. Da svaka kuća, škola, crkva i celo selo ima svoje opštinsko đubrište u koje će i smetlište i trnje, i lišće, i pepeo, čađ i svako domaće đubre iznositi i čuvati dok sazri, za nužnu potrebu. U to ime, treba iskopati rupu podesnu zato malo dalje od staništa. To mesto zvaće se domaće đubrište. Po selima i varošima treba da ima i jedno veliko opštinsko đubrište, u koje će se moći snositi svako smetlište, đubre i svaku nečistoću i strvinu: od škole, crkve, bolnice i svakog, kome je dosadno da to drži u svome domaćem đubrištu i koji ga nema rašta čuvati. Opština će primeniti i naučna sredstva da đubrište ne daje nikakva smrada i ne kuži okolinu i da ono što pre sazre i što veću korist donese opštinskoj gradini, bašti.

Gde ima, kojom nesrećom, negde puke sirotinje ili drugog koga koji nema svoje zemlje, ni bašte, onda su oni dužni isto kao i škola, i crkva, i sudnica, i mehana, snositi svakog meseca domaće đubre na opštinsko đubrište, koje će biti pored opštinske gradine, bašte.

42. Da se uredi zakon po kome mora svako selo i svaka varoš i varošica, da polazi zadružnim načinom u određeni dan i mesec, na uništenje i istrebljivanje raznih štetočina, kao: gusenica, jastrebova, kurjaka, kukolja, grahovine, metilja, kukute, bunike, aptike, čkalja, cvolike, divizme* čička, tatule, zubače, strička, repuha, mrtve koprive, boce (dikice), trnjaka, divljeg graška, i drugih nekorisnih travuljina, koje zapremaju golema mesta po livadama, pašnjacima, njivama, baštama, i smetaju ukorenjivanju i rastenju, drugih korisnih biljaka. Ovo je vrlo krupna potreba narodna, mada većina sadašnjih vlasnika, nastavnika i naučnih ljudi smatraju takav posao za sitnicu.

* Ako ima među onim biljkama koje su nužne za lek ili privredu onda se one mogu negovati samo tamo gde su nužne i gde opština odredi.
A da su sva ta gospoda sitnica i umna i moralna, videće i najprostiji seljak, čim pogleda kako žalosno izgleda voćka i drugo drvo, kad ga spopadnu gusenice i one sitne gnjidice; kako pomenute travurine prekrivaju zemljište i ometaju rastenje korisnih biljaka; kako nakazno izgleda pšenica u kojoj se vidi kukolj i grahorica; kako je tužno posmatrati lešine marve zadavljene kurjacima, i raznu sitnu životinju stamanjenu jastrebovima itd.

[U svemu ovome danas moraju prednjačiti odgovorni društveni organi, odnosno njihove stručne službe – za zdravstvo, veterinu, za poljoprivredu itd.]
Ko god izbegava raditi takve i druge korisne poslove, njega treba izgurati iz naroda i sa narodne plate, jer on je i sam gusenica, kurjak i kukolj, pa ga mrzi istrebljivati svoju braću. Ko neće uporedo sa narodom na posao, on nije dostojan ni da živi, a kamo li da se hrani od narodnog truda i rada.

43. Da se u svakom sedu uredi društvo za jevtiniju, moralniju i bržu pravdu ili društvo pravičara.
Ovim se može u veliko pomoći raznim nevoljama i dangubama narodnim. Jer počem u sistemu (redu) sadašnjih zakona, uredaba i sudija nema onih načela, koja odgovaraju zakonima prirode ljudske i zakonima istinske pravde, to treba svojski raditi, da se malo po malo ukinu svi sadašnji sudovi i sve plaćene sudije od paragrafske pravde, te da narod preko izbornog suda, porote, a i sam sobom besplatno pravdu istražuje, izviđa i dosuđuje, na mestu događaja, gde se zato potreba ukaže, bez sadašnjeg piskaranja i paragrafisanja – kao što su ponegde mirovna veća.

Narod i odbor, koga on u slučaju nužde izbere za svog sudiju, zna bolje predmet kome će svoj glas dati, poznaje tačnije prošlost i sadašnjost, poštenje ili rđavštinu, krivca i prestupnika, negoli plaćeni nacifrani sudija, koji je iz bela sveta ukazom namešten i poslat, da oko stola zastrtog zelenom čojom, deli pravdu paragrafsku onim ljudima kojima on ni najmanje vešt ni poznat nije. Tu staru plaćenu pravdu treba čas prije ukinuti i novu besplatnu pravdu uobičajiti. I ova nova neplaćena pravda, besplatno suđenje uštedilo bi narodu mnoge troškove, dakle umanjilo bi danke, a tako isto i izgubljeno vreme, koje se troši oko istraživanja sadašnje paragrafske pravde.

I hercegovačka plemena: Šaranci, Jezera, Piva, Rudine i Zupci, nikada nisu imali ukaznih i plaćenih sudija, paragraflija, niti kasacionih i apelacionih sudova, pa su daleko bolje i poštenije živela sa tim svojim izbornim sudom, koga su oni zvali: »Sud dobrih ljudi«, no oni narodi gde narodom upravljaju ukazni činovnici, i gde plaćene sudije pravdu izriču. Za sadašnje naše prilike mogu biti dva izborna suda, i to jedan: javni ulični izborni sud, a drugi sednički ili kabinetski sud. Onaj prvi izviđa i presuđuje razne sporove i događaje s nogu, tamo gde se delo dogodilo. Što on ne može popraviti, to će slati do mesne uprave, koja će poslati parničare do kabinetskog, sedničkog suda, koji će uput (odmah) delo izviditi i presuditi.

Samo zapleteno delo može se za iduće dane ostaviti. Ali ovaj kabinetski izborni sud bira, postavlja i smenjuje skupština. Ma kolika greška i smetnja ispočetka bila pri ovakvom suđenju, ipak ona će biti sto puta jevtinija, moralnija i poučnija od suđenja administrativnog i sudskog kakvo je ono bilo u prošlosti. Uz to, to je i živa škola za narod i najpravednija kontrola. Ovde se ne može niko podmititi ni novcem, ni suznim okom ove ili one srodnice, kao što biva kod paragrafskih sudija. Kad se setimo toga i drugih bezbrojnih nepravdi i podlosti pri paragrafskim i ukaznim sudovima, onda s pravom velimo: sadašnji plaćeni sudovi i sudije, onakvi kakvi su većinom su teška rana na telu naroda i ljudstva. To treba uvideti i neodložno tu bolest lečiti, maločas ukazanim načinom, [predlaže Pelagić].

44. Svako selo treba da ima svog praktičnog seoskog lekara ili bar lekarskog pomoćnika.
Pored toga dobro bi bilo da u svakom selu za nevolju ima i po jedan priučeni veštak za nameštanje iščašenih ruku, nogu kod ljudi ili marve i za trljanje bolesnika. Ovi moraju biti izučeni toj veštini kod poznatih veštaka i stručnjaka. Ovo tražimo kao hitnu pomoć dok se ne stigne do lekara i bolnice. Za tu svrhu uvek nije nužno izučavati univerzitetske kurseve, nego se to može izučiti kod narodnih najboljih veštaka u tom poslu. [Tada je Pelagić tražio takve stručnjake, danas to su obučeni zdravstveni radnici.]

45. Svako selo treba da ima svoju čitaonicu s knjižnicom.
U njoj treba da se nalaze sve one novine i knjige s časopisima koje zbore i uče narod o privrednom stanju i opštem boljitku i napretku naroda. Ako opština nije u stanju nabavljati ove i druge neophodne prosvetne potrebe, onda ona ima prava tražiti od šire zajednice pomoć, i ova joj mora dati za to, isto kao i za sve druge životne potrebe narodne. Državna kasa ne sme biti drugačije smatrana ni od državnika, ni od naroda, nego kao narodna osiguravajuća banka, u koju se daje danak zato da narod u slučaju svake nužde i nesreće, može iz nje potrebnu pomoć dobiti.

Narodna kasa od sada treba da bude to, jer dosta je ona išla ćoravim i ubilačkim za narod putem, te je bila samo utočište vlasnicima i njihovim udvoricama i grabljivim delima, i jednih i drugih. Za gotovane; varalice i ugnjegače naroda i gonioce pravedne i istinite reči, ne sme više služiti ni narodna, državna i opštinska kasa, niti ikakvi danak, prirez i namet. Nego kasa, kao i sve pomenuto nek postoji i nek služi samo korisnom privredniku za olakšicu rada i blagostanja.

46. Da se apsane, zatvorenici i osuđenici upotrebe i rukovode onako, kako smo to označili u odeljku zdravstvenom.
U to ime zatvor opštinski biće u opštinskoj bašti, da bi tako i pritvorenici i osuđenici svakog dana dobijali nužne pouke i razne radove i zanate u korist opštine, škole i opštinske bašte. Vešt i vredan upravnik naći će im posla i u letnje i u zimsko doba. Što urade biće na korist njihovog zdravlja, uma, i opštine njihove. U apsu se niko ni jedan dan ne može držati besposlen, osim slučaja bolesti. Čin, bogatstvo i »učenost« nikog ne može izviniti i isključiti od takvog rada i zanimanja. I njima i narodu treba privrednog rada, a ne trulog dembelisanja.

Dužni su svaki dan da zarade bar onoliko, koliko je nužno za podmirivanje hrane, odeće i ogreva – ono što opština ili država oko njih troši. Nije ni pametno ni pravedno, da neko drugi zaradi za njih te namirnice. Apsane i robijašnice moraju biti ne samo takve, nego i daleko udesnije za privrednu i stvarnu nauku.
Uputno je i ovde spomenuti da broj prestupnika neće ni od sada opadati, nego će sve više i više rasti, dogod na svetu bude imalo lične svojine, o čemu je više puta bilo reči. I odista, jednako će, po volji tih nakaradnih zakona državnih, crkvenih društvenih, – mali lupeži ležati u zatvoru i na robiji, a veliki lupeži izmigolje se na ovaj ili onaj način, i planduju po dvoranama i palatama nakićeni ordenima i drugim »počastima«, pa docnije krupna zvanja dobijaju, kao na priliku Vukašin Petrović, Jovan Belimarković, Mitropolit Mijailo i drugi njima podobni.

I kad bi bilo pravde i razuma onda bi trebalo kazniti sve one upravnike i državnike i zakonodavce koji održavaju uzrok koji stvara prosti i opasni prestup. Jer dok se on ne otkloni dotle je zabadava kazniti pojave, prestup i zločin. Kad država pretvori svako lično imanje u opštinsku imovinu, u kolektivno zadrugarstvo, onda će nestati i prestupa i zločinaca.

Dok se to veliko i srećonosno delo ne navrši, dotle čestita skupština i dobra i razumna vlada i vlast, mogu samo znatno umanjiti broj prestupnika i zločinaca, ali ih uništiti ne mogu. Dakle i ovde kao i kod drugih bezbrojnih zala i nesreća društvenih, nalazimo uzrok u biću i održavanju lične svojine, vlasništva. Ipak, ne samo državnici no i zakonodavci, pa većinom i novinari i književnici i naučari održavaju ovaj sadašnji nakaradni, grabljivi, prestupnički i ubilački red i poredak; ne uviđajući i ne hoteći uvideti bezbrojne užase i nesreće, koje spopadaju i dave narod čoveka i ljudstvo, zbog toga što je društvo uređeno po načelu, po principu lične, vlastite, privatne svojine. O, kad li će ljudi i narodi biti toliko svesni da tu opasnu, razvratnu, omraznu i ubilačku kugu ljudsku i narodnu oture iz društvene upotrebe i konačno unište?

[Pokazalo se međutim da neke pojave koje potresaju kapitalističko društvo ne iščezavaju automatski sa ukidanjem privatne svojine nad sredstvima rada ni u socijalizmu, pogotovu u samoupravnom društvu gde čovek u svakom konkretnom slučaju mora na nov način da procenjuje i odmerava svoj odnos prema užoj i široj zajednici, da usklađuje svoje interese sa interesima koji nastaju u procesu zajedničkog rada, kako svojim ponašanjem ne bi narušio slobodu i prava svojih bližnjih. Savlađivanje svih tih protivurečnosti predstavlja veoma složen i dugotrajan proces izgrađivanja i humanizacije međuljudskih odnosa.]

47. Duh ovog blagodatnika traži i to: da se kazni svaka vlada i vlast i svaki upravnik i nastavnik, koji ozbiljno ne radi kod omladine i naroda odraslog, da se ovaj blagodatnik u najsavršenijem obliku ostvari. Jer, drvo koje ne rađa dobra roda, treba ga poseći i u vatru baciti, kaže se i u Bibliji. Mi velimo da treba neštedimo goniti sve one vlade i vlasti, koje ne vrše svoju moralnu dužnost prema glasu životnih potreba narodnih, i zahtevima nauke i progresa, pa ih sa boljim privrednicima i misliocima zameniti. – Tako u suštini i treba razumeti ono što se danas zove rotacija.
Govoreći o tome posve je uputno i nužno da kažemo ovde i to koje su vlade i vlasti čestite i razumne, vredne i poštovanja dostojne. Iz tog će se videti i one koje su rđave i zle.

To činimo ovim redom, veleći;
Mada je u današnja vremena pod pritiskom sadašnjih svetskih posve razvratnih i nečovečnih zakona i uredaba, teško steći ime čestitog i razumnog čoveka, i ime čestite i razumne vlade i vlasti; i, mada je čuveni francuski filozof i državnik Gizo rekao, da je svaka vlada i vlast u načelu svome zlo, i opet mi velimo da svaka vlada i vlast može i danas u veliko dobiti to dično ime, – ime razumne i čestite, i da one u sadašnjem svetu, pri ovakvom društvenom sklopu i slepilu, mogu otkloniti mnoga i mnoga savremena zla, i učiniti veoma mnogo dobra i koristi narodu i okolini svojoj, samo ako su ove toliko razumne* i čestite, da tačno shvataju potrebe naroda i da voljno vrše svoje dužnosti prema narodu, – prema onome narodu, koji ih izdržava znojem truda svoga, i da otpravljaju svoje dužnosti prema zahtevima nauke, progresa i morala.

* Proslavljeni filozof Hegel veli na jednome mestu: »Dass das Wirchliche zugleich das vernüflige«, što će reći našim jezikom: što je istinito to je u isto doba razumno; a čuveni publicista i književnik nemački doktor prava Ferd. Lasal kaže: što je istinito i što se bavi istraživanjem istine, to je u isto vreme naučno i naučarski.

Mi tako velimo zato, što su u sadašnjosti vlade i vlasti tako krupni činioci i snažni pokretači ili zaustavljači svih društvenih poslova, a naročito tamo gde narod polaže mnogo na volju božiju i na dušu i pamet »učevnih ljudi«, i na »nauku« svetog pisma, koje veli: povinujte se vlastima, jer je svaka vlast od boga.

To što spomenusmo i vapijuće potrebe naroda nagnaše nas da napišemo ovu malu po obimu, ali posve veliku po sadržini knjigu, u kojoj ćemo biti preveć kratki, ali i jasni.
Mada nas drže mnogi za čoveka posve preterana i idealistu, mi ipak ovde nećemo tražiti od vlada i vlasti ništa što je »preterano«, »prerano«, »fantastično« i »nemogućno« ostvariti.
Mi tražimo ovde samo ono što može svuda i svagda ostvariti i tačno vršiti svaka razumna i čestita vlada i vlast.

Uostalom, mi sami, za sebe ne tražimo ništa od njih, od vlada i vlasti ili vladara.
Mi ćemo izneti i označiti ovde ukratko samo ono što traži od njih nauka o zdravlju i nauka o narodnom blagostanju, dakle, mi tražimo samo ciglo to: da vlade, vlasti svuda i svagda dok ih na svetu imalo bude, odgovaraju glasu narodnih želja i potreba, zahteva nauke i moralnih dužnosti, a to je, da vrše i usavršavaju za narod svuda i svagda ono što smo označili u ovom blagodatniku. To isto tražimo i od vladara i vladarki, i od krupnih i sitnih mantijaša i sabljaša, dok i njih u svetu bude bilo i trebalo da bude.

To i ništa više. To bar nije nimalo preterano, ni uvredljivo.

Dužnosti njihove evo u čemu su:
1) Da smatraju radni narod za izvor narodnog bića i napretka, i da mu svuda isvagda na ruku, sreću i napredak idu, uredivši i tačno obdržavajući okružne banke kao narodne štedionice.
2) Da paze narod kao braću svoju, i da se sa njim ponašaju kao sa drugom i starijimbratom, a ne kao sa »potčinjenim« i »mlađom rajetinom.«
3) Da traže i nagrađuju naučne i praktične pronalaske, i da ih prikazuju narodu,da se on njima koristi u zdravstvenom, ekonomskom (privrednom), vaspitnom i uopšte u znanstvenom pogledu.
4) Da se utrkuju da pruže narodu svaku korisnu alatku, knjigu i drugu kulturnuimovinu, čime će se on koristiti pri raznom poslovanju i uređenju svoje porodice, kuće, opštine, škole, zadruge i države.
5) Da svode činovnike i kancelarije na najmanji broj, a upravu i pravosuđe nanajjevtiniji i praktičniji način urede.
6) Da nastoje da kaluđeri i popovi, dok ih u svetu imalo bude, postanu stvarni,privredni, prosvetni i zdravstveni učitelji i vodiči narodni; radeći uporedo sa narodom svuda i svagda onda kad narod radi.
7) Da manastire i manastirska imanja preobraćaju u velike proizvođačkeradionice i velika zadrugarska gazdinstva, imanja, gde svi zadrugari imaju jednake dužnosti i jednaka ekonomska, vaspitna i politička prava, kao što je opširno označeno u »Narodnom blagodatniku«, što bi uzdignulo manastire do prirodnog njihovog cilja, uzora i značaja, sve dotle dok oni postojali budu u svetu.
8) Da sirotne pojedince i beskućnike udružuju u zadrugare, dajući im sredstva zaposlovanje i rad, bilo u tim manastirskim zadrugama ili na drugom za zadrugarstvo podesnom mestu.
9) Da svojski rade da se svi Cigani usele i nastane na jednom za njih određenommestu, davši im ili nužnog zemljišta za zemljoradnju ili alata i predmeta za razne poslove zanatlijske i domaće, što je takođe opširnije označeno u pomenutom blagodatniku.
10) Da stvaraju i poštuju najveći »autoritet« u glasu istine i pravde, i u glasunaroda i opštine, a ne u golom obliku ovoga ili onoga vlasnika ili činovnika, vladara i prvosveštenika.
11) Da uče narod da sam sobom izviđa i presuđuje sve moguće raspre, zađevice,sporove i svađe izbornim načinom na mestu događaja, bez kancelarijskog piskaranja i paragrafskog preživanja sudova, advokata, kasacija i apelacija i drugog zavrzlavanja, kao što smo to napred opširnije označili.
12) Da svaki zahtev narodni besporno i hitno izvršavaju bez ikakva odlaganja isuvišnog piskaranja.
13) Da često pohađaju i pregledaju radničke radionice, rudokope i fabrike, gde ihima, radeći ozbiljno i neprestano, da tamo bude sve sagrađeno, spremno, udešeno i opravljeno prema zahtevima nauke o zdravlju, i da radnici budu nagrađeni da mogu živeti prema zahtevima nauke o zdravlju i prema vaspitnoj potrebi svojoj.
14) Da u dogovoru sreske skupštine i opštine, ruše sve kuće i radionice, škole ibolnice, mehane i kafane, čitaonice i zbornice, nužnike i druge građevine, koje ne odgovaraju planu i zahtevu nauke o zdravlju; pa da udešavaju i nalaze sredstva i načina da to sve bude sagrađeno, rukovođeno i održavano u duhu zahteva nauke o zdravlju.
15) Da obaveštavaju narod da prenesu svako selo, svaku radionicu i svaku varoš iznezdravog na zdravo mesto, i po mogućnosti pored zdravih i tekućih živih reka i izvora.
16) Da uče narod kako će imati, ne samo dovoljno, nego i u izobilju zdrave vode umestu stanovanja, i na mestu poslovanja, jer voda je posve krupan činilac našeg zdravlja i blagostanja, pošto dve trećine našeg tela zauzima sama voda.
17) Da se marljivo brinu u zimsko vreme: da se otkloni svaka klizava poledica,svaka nizbrdica oko bunara, stanova, česama i putanjica, kuda svet dolazi i prolazi, da ne bi došlo u opasnost zdravlje naroda i stvari, koje nosi i prenosi. Ovaj zahtev smatraju za sitnicu svi oni učeni i visokoučeni, kojima je vid kraći nego uši, a srce ravno krmačinom; ali za prave znalce čovekovih i narodnih potreba i ovakve sitnice sastavljaju deo narodnog blagostanja ili narodne štete i nesreće. Sićušni umovi ne vide ni krupnih, a kamoli sitnih potreba narodnih. Bistar um, psiholog, kadar je sve i dobre i rđave stvari uvideti i uput korisnog preobražaja tražiti.
18) Da poučavaju stanovnike svog mesta kako je korisno i zdravo imati dovoljnošumnjaka i voćnjaka po mestu i okolini sela i varoši, i da to odmah i ostvaruju, da neodložno na delu primene.
19) Da svaka vlast, zajedno sa sveštenicima, dok ovih na svetu bude imalo, obavestinarod da i praznikom kosi, žanje, vrši, kupi, bere u zgodno i za rad podesno vreme, i da udešava rad svoj tako da mu ne propada pokošeno seno, požnjeveno žito i druge namirnice od kiše i neurednog poslovanja. Jer groza spopada čoveka kad vidi kako bezbrojno žito i seno propada ili sasvim propadne zbog nepažnje i nemarljivosti ili zbog kalendarskih praznika. To smo opazili čak i na državnim dobrima, a takozvani upravnik i ekonom tog imanja usred dana spava, karta se, bilijari se, i po kafanama i mehanama dreždi, gledajući kako se ružno vreme sprema da upropasti nepokupljeno suvo seno, žito i drugu letinu. Laže, ko veli da je bogu pravde i istine protivno što vredni ljudi svoje prešne poslove i u praznične dane svršavaju. To je opširno dokazano u privrednim mudrolijama.
20) Da ubede i povedu narod da sagradi svuda dobre puteve i mostove, zasađeneudesnim drvećem, pored kojih treba da ima česma ili dobar bunar na svakih pet ili šest kilometara, a pored tih vodanika (česama ili bunara), treba da ima dobra podnica (kaldrma), udesna kamenita korita i hladovina od šušnjastog, živog drveća, da se zemljoradnik i uopšte putnik u svako vreme, sam i sa svojom marvom napije dobre vode, i odmori.
21) Da se kanalizuju i suše sve baruštine i svi ritovi, da ne smetaju zdravstvenomi ekonomskom blagostanju naroda, kao što to čine Makiš, »Venecija«, šabačke, negotinske i druge baruštine.
22) Da se izlivne reke i rečice regulišu tako, da svojom poplavom ne čine naroduekonomske i zdravstvene štete, i da se udese sve potrebe – zgode i ustave da se reke mogu podesno upotrebiti za navodnjavanje zemljišta kad je i gde je to nužno.
23) Da se rovine i potoci ispregrađuju pletarom i sadom od ive, bagrema, duda idrugog drveća, za to udesnog, te da se tako dalje ne ruše, i da se takvim načinom, malo po malo uravnaju, za obrađivanje.
24) Da se sve štetne pojave, kao što su golubačke mušice suzbijaju i konačnootklone, a to je moguće potpuno postići kad su vlade, vlasti u dogovoru s narodom marljive da upotrebe protivu takvih štetočina sva sredstva, koja nam pruža iskustvo i savremena nauka.
25) Da se svake godine u određeni dan, pod nadzorom i sudelovanjem mesnihčinovnika, iznesu iz sela i varoši sva smetlišta i đubre na ona mesta gde je zemlja najmršavija. Kome je ovaj posao gadan i prost, on treba da da ostavku, pa neka traži salonski rad, jer takav nije dostojan da bude u narodu, u takvom važnom zvanju. Čestit službenik zna da takvi radovi uslovljavaju blagostanje naroda, i njegovu platu i državu.
26) Da paze da nigde ne sme biti bačena po ulicama i baštama parčad: stakla,porculana, odlomljenih, zaoštrenih komadića i drugih sličnih odlomaka, na koje se siromašni bosi svet nagrditi ili povrediti može, što vuče sa sobom bolesti, troškove i dangube.
27) Da se svake godine u proleće ustaoštvom (akcijom) meštana, počupaju svenekorisne i škodljive razne travurine, kao što su: boca (dikica), tatula, cvolika, divlji grašak, kukurek, repuh, zubača, vetrovalj, mrtva kopriva, čičak, kukuta, vodopija, mlečika, kukolj, metilj, čkalj, divizma, stričak, ostruga i druge njima podobne; i da svaka porodica i opština takvim istim načinom, zajednički i udruženo, istrebljava u svoje vreme: kurjake, lisice, jastrebove, gusenice, rovce, vrane i sve drugo, za što se zna da je škodljivo za narod i njegove namirnice.
28) Takve vlade i vlasti ne drže za postidno nego za čestito delo, kad nauče i uputenarod, da svako đubre i smetlište i sve što je dobro za gnojenje zemlje, smešteno bude na određena mesta, – đubrišta, gde će stajati do označenog roka sazrevanja, pa onda raznositi gorepomenutim načinom na njive, prema potrebama i prema određenju opštine, ili zadruge.
29) Čestite vlade i vlasti osobitu brigu vode o svemu boljem, uspešnijem isavršenijem poslovanju u zemljoradnji, stočarstvu, voćarstvu i svemu drugom što spada u oblast boljitka narodne privrede. U to ime članovi njeni moraju sići po selima i u praznične i nedeljne dane sazivati narod na određeno mesto i poučavati ga najpraktičnijem poslovanju. Na primer, uoči žetve treba poučiti ubedljivo narod da sva žita treba žnjeti ili kositi malo prizelena, i čim prestoji malo na suncu odmah ga treba slagati u krstine ili deti u stogove. Jer kad se tako radi onda ne otpada žito od snopova i klasja, i dobija zrno bolji izgled i veću težinu. Tako uređeno žito više se traži i plaća, no ono koje se obrađuje po dosadašnjem načinu itd. Ovi organi seoskih vlasti treba da znaju sve ono što ide u prilog usavršavanju privrede, jer nije dovoljno samo kazniti ljude za kojekakve sitnice vlasničke i danak sabirati i zvati ih da prisustvuju raznim dočecima i paradama i piskarati po kancelarijama, nego treba poučavati sebe i druge onome što osigurava blagostanje naroda. To nije teško za vredne i svesne ljude, a ko od njih nije takav treba ga izjuriti iz službe.
30) Ovakve vlade i vlasti marljivo se utrkuju da u dogovoru opština i naučaraiznalaze načina kako će i čime će zasađivati razne bare, ritove, blatna i niska mesta, da čas pre postanu suva zemljišta udesna za useve i druge korisne radove.
31) One u isto vreme udešavaju u dogovoru s narodom još i to, da se svuda gde jemoguće bez velikog troška podignu vodaništa – rezervoari, veštačka jezera, gde će zalržavati izlišnu vodu do časa suše kad je nužno navodnjavati i zalivati useve. Takva vodaništa u slučaju suše od velike su koristi i za marvu i za useve, a ona se mogu podići između bregova sa malo troška i truda. Ona se mogu podizati jedno iza drugog da se tako što više zadrži vode za rečenu upotrebu. Ova je stvar nužna i važna za narod svih pokrajina, a naročito tamo, gde kiše bivaju ređe i gde je zemlja strma i bezvodna; zbog toga je dužnost svakoj vladi i upravi da i o ovome ozbiljnu brigu vode.
32) Vladi i vlastima je u dužnosti da pobude, da povedu pa i prinude sve doktoremedicine i doktore marvenske, da se udruže u razne grupe ispitača po svakom okrugu, a naročito u prestonici, pa da marljivo iznalaze način kako će iskoreniti razne bolesti, koje su se odomaćile, kao što su kod ljudi: sifilis (frenjga), groznica, vrućica, tifus, srdobolja, jektika i druge; i kod marve nadun, sakagija, kuga groznica, metilj i druge.
33) Pri tom, čestite vlade i vlasti trude se i svagda i svuda ozbiljno posluju udogovoru opštine i sreza, da sve apsane i robijašnice preobrate u učionice, gde će i apsenici i osuđenici dobijati korisnu pouku, i izučavati i upražnjavati razne korisne zanate, koji su nužni i nama i narodu i državi; čuvajući ih od razvrata i opadanja telesnog i umnog, koje obično biva bez rada i nužne promene, kod svakog, a kamoli kod zatvorenika.
34) One donose zakon, po kome se svaki kesaroš, svaki osvedočeni kradljivac(lopov) i ubica zbog krađe i silovanja, osuđuje na večitu robiju u rudnike, da radi u korist svog izdržavanja i prihoda opštini ili državi. To važi i za sve one Cigane koji pobegnu u skitnju od određenog im mesta stanovanja. Ovo treba i mora da bude zato, što ležanje po dve, tri godine u Požarevcu ili u gradu, ne vredi ništa ni za njih, ni za državu. A na takvoj vaspitnoj i privrednoj robiji zaradiće svoje izdržavanje, pa i državi koju crkavicu.
35) One dogovorno s narodom ozbiljnu brigu vode i o tome: kako će urediti društvotako da u njemu ne bude uzroka, zbog kojeg biva »prestupnika i zločinaca« prostih i kriminalnih znajući da se ti nesrećni uzroci ne mogu otkloniti samo zatvorima i robijama, vešalima i batinama, globama i progonstvom, nego uređenjem razumnim i pravednim, zasnovanim po primeru zadrugarskom, kolektivnom.
36) Takve vlade i vlasti udešavaju svojevremeno sa narodom fondove od naslednogujma, pa onda okružne banke i štedionice, i druga sredstva, da se hitno i obilato može priteći u pomoć narodu u nekoj nuždi, koje često bivaju, zbog poplave, požara, suše, bolesti ljudske, marvenske i voćarske, grada, oluje, mraza i drugih prirodnih Društvenih napasti i nesreća. Državna i opštinska kasa treba da postoji jedino radi takvih potreba narodnih i radi prosvete, reda i nege, a ne radi vladara i njihovih dinastija, njihovih parada i prohteva, i radi kojekakvih varalica i ugnjetača, udvorica i potrkuša, piskarala i brbljova.
37) Čestite vlade i vlasti nastojavaju živo da se u svakome mestu, varoši i seluurede i tačno održavaju društva trezvenosti, društva za osnivanje, širenje i održavanje zadrugarstva, društva za smotru i popravku, i društvo razumnosti, prezirući i same sve one zabave i balove gde se ispija šampanjac, gde se oblači po propisu, gde se ostaje duže od ponoći, gde se prave maskarade i komedije, gde se širi razvrat i gotovanstvo, gde se karta i dembeliše. Ta društva treba da budu uređena i rukovođena onako kako se određuje u »Narodnom dobronoši« itd.
38) Dobre vlade i vlasti određuju sebi kao redovni zadatak i to, da sve bakalnice,žitnice, brašnarnice, piljarnice i druga smestišta namirnica, pregledaju svakog dvadesetog dana, pa pošto je nezdravo, da se zabrani prodavati pod strogom kaštigom. Jer niko nema prava da baca u bolest, da truje narod zbog užežena i pokvarenog ili crvljivog žita, brašna, hleba, masti, zejtina, variva, masne i smočne hrane i drugih namirnica društvenih, koje kupujemo od proizvođača ili posrednika.
39) Čestite vlade i vlasti marljivo istražuju i hitno otklanjaju sve uzroke, kojidonose, održavaju i šire budi koje bolesti i zaraze; u narodu, marvi, i poljoprivredi.
40) U to ime sve čestite vlade i vlasti, same i pomoću »društva razumnosti«,saznaju koje osobe imaju padavicu, škrofule, histeriju i sifilis (frenjgu), pa tu napast hitno leče i odvajaju od društva, naroda, jer su neke od ovih bolesti posve opasne i za mlađi naraštaj i sve one koji sa takvim kakvog dodira imaju. Takvim osobama treba zabraniti stupanje u brak, jer porod njihov biće nakazan i slabunjav. Osobu zaraženu sifilisom treba terati u bolnicu isto kao i svakog drugog opasnog prestupnika, jer prestupnik ubija nekoliko njih, a takav bolesnik baca u zlo bezbrojne žrtve. Porodicu treba kazniti, koja ne javi vlasti za takvog bolesnika i koja udaje ili ženi takve bolesne osobe.
41) Ne samo to, nego sve čestite i razumne vlade i vlasti retki su saučesnici onih,koji provode život i vreme u dembelisanju i oko bilijara i kartanja, gde se začinje i razvija razvrat, i umno i telesno opadanje i unakazivanje. One preziru i vladalačke dvorove, gde se tako što radi.
42) I umesto toga one posećuju znanstvene zborove i naučne klubove, i traže usvakoj prilici da obogate um svoj sa što više stvarnog i korisnog znanja, ne samo radi same nauke, nego radi toga da se tom umnom tekovinom što više koristi i dobra učini narodu, pa kroz to i sebi. Kad je narodu dobro i njima je.
43) Organi takve vlade i vlasti ne smatraju sebe ni zašto drugo, do za vršiocavolje naroda i podstrekače na sve ono što je korisno, dično i pošteno, kako za ceo narod, tako i za pojedine članove njegove.
44) Čestite vlade i vlasti preziru sve one jadne upravnike i činovnike, kojiizbegavaju bratsko druženje s narodom, hoji pričinjavaju dangubu, štetu i uvredu narodu, potrzajući ljude na odgovor, zbog toga što je ovaj ili onaj ogovarao dela ili nedela njegova ili nekog drugog člana vlade ili vlasti, ili vladara-nasilnika, ugnjetača i razvratnika.
45) Čestita vlada proteruje i ne trpi ni časa u službi i sve one lenjivce ikukavice, činovnike, koji posve učtivo i voljno ne vrše uput (odmah) zahteve narodatražioca, čim se oni za što prijave i čim oni što zatraže i zapitaju, nego mu otežu odgovor: sad je dockan, dođi sutra ili drugi put, čime pričinjavaju narodu i štetu i dangubu, i trud i povredu prava. Ovakvi nečovečni izgovor mora se kazniti izgnanjem iz službe, jer narod plaća činovnika zato da mu bude učitelj, staratelj, brat, drug i hitni izvršilac njegovih potreba, a ne zato da se duje i kopeči kako je on vlast, gospodin i nešto više od naroda, niti zato da se on nad narodom nadtresa i da ga kinji i dangube mu i štete pričinjava. To je ono što obično zovemo birokratijom.
46) One preziru i iz svog društva izgone, i svakog onog činovnika, koji zlostavljatražioca ili ma kog drugog člana narodnog za kojekakve sitnice, a tako isto i za svako iznuđavanje i primanje mita, itd.
47) Nakratko reći: razumna je i poštena svaka ona vlada i vlast, koja se svuda isvagda brine i trudi da sav narod i svaki član naroda bude slobodan, prosvećen, zdrav, energičan, vredan, napredan, srećan, međusobno solidaran i tako obrazovan da svuda gde je nužno pokori silu fizičke prirode, koja često može pričiniti goleme štete i napasti, ne dajući nam one koristi i blagodati, koju bi mogli imati, samo da bolje proučimo njene zakone, i način, kako je možemo u svoju korist što više pridobiti i upotrebiti.
48) Samo takve vlade i vlasti, samo takvi upravljači i činovnici, zaslužuju davrše poslove naroda, da primaju zato platu i nagradu i da se zovu pošteni i razumni ljudi. Samo za takve vršioce volje narodne, može se reći da su dostojni svog mesta i da su izobraženi, dobri, korisni, pravedni, čestiti, razumni i vredni.
49) Prema tim iskazima ove knjige i prema ovako užasno napuštenim narodnimpotrebama, može da uvidi svaki iole razuman čovek da sve dosadašnje svetske vlade i vlasti nisu skoro ništa učinile da dostojno opravdaju svoje moralne obaveze prema narodu, nauci i progresu; niti su učinile što vidljivo i razumno, te da podmire te velike i svete potrebe naroda i zahteve nauke i progresa, nego su se samo brinule i arčile narodnu imovinu i snagu na održanje sebe i svojih u vlasti i sili, i da što više zagrabe iz ruku naroda i iz kase državne. Oko tog su se one borile dok su na vlasti i kad su izjurene otuda. Izuzetci su na žalost posve retki. Gde se ne radi i ne misli ovako kako je označeno u ovome delu, tamo se razvija sve veća i jača sirotinja i beda, nepravda i jad. To odmah stvara mržnju prema svim činovnicima, pa bogme i sveštenicima i svemu onome što oni zastupaju i predstavljaju. Takva mržnja kod jednih rađa gnev, kod drugih suze, a kod nekih i jedno i drugo. A istorija nam ostavlja na svakoj stranici svojoj dokaze, da takav gnev i suze stvaraju prestup, rastrojstvo, bunu i revoluciju. Budimo razummi i uviđavni, pa otklanjajmo gore rečenim načinom svuda i svagda sve uzroke, koji donose i razvijaju rđave pojave.
To su večne a svete dužnosti svakoj vladi i vlasti, i svima njenim organima i vladarima, dok budu narodu i svetu potrebni.

Na završteku ponavljamo još i ovo:
Ko ne vrši svesno, voljno i tačno sve pomenute i druge slične dužnosti svoje kao upravnik, sudija, državnik, nastavnik i vladar, njega treba prvo opomenuti da se popravi, pa ako ne ume ili neće to da učini, onda ga treba bez ikakvog oklevanja ili sažaljenja iz zvanja napolje izjuriti, a za učinjeni prestup i strogo kazniti, pa makar ko on bio. Jer nevaljalstvo, glupost, prestup, razvrat, izdaja, zločin, besnoća i oholost ne sme se pod krunu i mitru, titulu i zvanje kriti i bez ruženja, osude i kaštige ostaviti. Jer tako što demorališe – razvraća i poštene posmatrače. To koči korisni napredak i donosi nedogledne bede, sramote i nesreće celom narodu i državi.

Koji narod tako ne čini, on i nehotice sve više i više daje maha ukaznim, neukaznim i privilegisanim nevaljalcama, ugnjetačima, grabljivcima i dembelima, da se voljno ojačaju i osile, te tako da još većma šire carstvo svoje obesti i grabljivosti na štetu, sramotu, napast, bedu i nesreću naroda i države; kao što to većinom činiše dojakošnji vlasnici i upravnici Srbije.
Da je narod Srbije imao takve uredbe i upravnike, činovnike i nastavnike školske i crkvene, on bi danas bio u pravom blagostanju i Srbija bi bila kao blagodetna i srećna država, bez sadašnjih bezbrojnih oskudica i teških dugova i nevolja.

Sve sadašnje zlo može se popraviti i Srbija spasti i proslaviti samo ovim putem kako smo označili u ovome blagodatniku i spasu Srbije.

Ko drži da je to preterano i nemoguće, on je posve nedoteran do umnog i moralnog stiga; jer za lenjive kukavice i neznašce, sve je prerano, nemoguće, i preterano.