Predgovor o knjizi narodni učitelj

stavljamo u amanet prijateljima… da ovo delo… preštampaju u dopunjenom i popravljenom izdanju, koje treba da bude udešeno prema razvitku nauke i životnim potrebama narodnim

V. PELAGIĆ

SLOBODA, BEOGRAD 1974

Predgovor-i
Reč o prvom izdanju u oslobođenoj domovini
Za života Vase Pelagića štampana su četiri izdanja njegovog »Narodnog učitelja«.

Peto izdanje pripremao je na robiji u Požarevcu, ali nije dočekao da bude štampano. Izdavač Boža Savić je, kako piše u objašnjenju, sam neke odeljke preradio. Želeći da do savremenih čitalaca dopre što vernije preneta misao, ideje i duh Vase Pelagića, odlučili smo da novo izdanje Pelagićevog narodnog učitelja priredimo prema izvornijem tekstu, prema originalu. Zato smo fotokopirali Četvrto izdanje iz 1893. godine i prema njemu, kao kompletnijem, iako užem, priredili za štampu Pelagaćevo delo držeći se duha njegovog.

Vasa Pelagić piše:

»Pošto je ovaj »Narodni učitelj« postao najomiljenija, najrasprostranjenija i najpopularnija knjiga u Srpstvu, to stavljamo u amanet prijateljima narodnim i našim – da ovo delo bar svake pete godine preštampavaju u dopunjenom i popravljenom izdanju, koje treba da bude udešeno prema razvitku nauke i životnim potrebama narodnim… to želim zato, što izjave narodne svedoče, da je ova knjiga postala pravi blagodatnik i svagdašnji najkorisniji i najstvarniji učitelj narodu, porodici, omladini i pojedincu.«

Pišući predgovor Petom izdanju Pelagić izjavljuje:
»… Ja sam već jako oronuo zdravljem. Nije ni šala, pola mog veka proveo sam po tamnicama, a i danas se nalazim u Požarevačkom kaznenom zavodu.
Ako doživim da vidim ovo peto izdanje odštampano radovaću se mnogo, a ako ne doživim, ostaviću ga u amanet mojim prijateljima, da ga oni izdadu.
U to ime pozdravljam moje stare poznanike i prijatelje, želeći da se koriste ovom knjigom, te da joj uvek sačuvaju onu ljubav, kojom su je presretali.
V. Pelagić
Požarevac, Kazneni zavod
26. aprila 1898. godine

Ova knjiga je prva i jedina štampana u oslobođenoj Domovini za koju je Pelagić dao najbolje godine svog stvaralaštva, za koju nije žalio ni svoj život.

Prošlo je 130 godina od Pelagićevog rođenja, a 70 godina od njegove smrti. Može se reći da skoro i nema ljudi koji pamte živog ovog velikog prosvetitelja. Ali, delo njegovo je široko poznato. A najpoznatiji je njegov Narodni učitelj. Generacije naših ljudi živele su i radile PO PELAGIĆU, kako se to nekada govorilo. Pelagićev Narodni učitelj bio je jedna od retko poštovanih knjiga. U kućama varoškim i seoskim na posebnom mestu čuvana je ova knjiga kao kakva svetinja. Bio je običaj među seoskim domaćinima da ovu dragocenu knjigu čuvaju u belom lanenom ubrusu i tako je iznose na trpezu i čitaju kad god zatreba i kad je imalo vremena za čitanje…

Ove godine došlo je vreme jubilarnih proslava posvećenih životu, radu i borbi ove istaknute ličnosti naše prošlosti. Njegovo rodno mesto Gornji Žabari sada nosi ime Pelagićevo. U njemu se podiže spomen – škola, biblioteka i memorijalni muzej. Pridružujući se ovim proslavama izdavači »Narodna knjiga« i »Sloboda« prihvatile su inicijativu da se za savremene čitaoce priredi Pelagićev Narodni učitelj.

Iako je prošlo 70 godina od smrti ovog borbenog narodnog tribuna i popularizatora naprednih ideja, danas u vreme burnog razvoja nauke, u vreme milionskih tiraža listova i knjiga, u vreme radija i televizije, ipak postoji veliko interesovanje za delom Vase Pelagića.
Pripremajući za štampu ovo Pelagićevo delo razgovarali smo sa mnogim ličnostima, naišli smo na toplu podršku konsultujući ih o našoj koncepciji. Tada nam je politički radnik i književnik Rodoljub Čolaković rekao:

»Izvanredno! Vasu cene čak i van naše zemlje. Spremamo proslavu godišnjice… Dabome, držite se njegovog AMANETA. Ali, ne dajte da se upropasti divni jezik i duh dela Pelagićevog Narodnog učitelja…«

Tako smo i postupili, verno sledeći Pelagićev AMANET nastojali smo da očuvamo prosvetiteljski duh i način saopštavanja ovog velikana narodnog prosvećivanja.

Pojedina mesta, kao što je Pelagić zahtevao, bilo je potrebno preraditi ili dodati nove tekstove, kako bi originalno delo bilo dopunjeno novim saznanjima nauke koja je u svoje vreme Pelagić samo priželjkivao ili i naslućivao. [Ti novi tekstovi su štampani ograđeni kao i ova rečenica.]
Nadamo se da smo, u dopisanim delovima, sledili njegovu veštinu prenošenja iskustva i ideja ljudima iz najširih narodnih krugova.

Uneti su noviji podaci, provereni naučnim istraživanjem tokom poslednjih godina, zatim deo o zdravstvenom prosvećivanju, o polnom životu čoveka, neka savremena iskustva u prepoznavanju, branju, čuvanju i upotrebi lekovitog bilja, kao savremena saznanja i shvatanja u medicini. A na kraju je u ovu knjigu uključeno i decenijama popularno delo »Umovanje zdravog razuma«.

Posebno želimo istaći da smo, nasuprot mnogim posmrtnim izdanjima Pelagićevog Narodnog učitelja, objavili originalni tekst u kome su izložene ideje, shvatanja i saveti Pelagićevi o društvenim pojavama i problemima društva, porodice i čoveka druge polovine XIX veka. Veliki prosvetitelj bio je i vizionar koji se sa neuporedivom strašću borio stvarajući preduslove za dolazak »onog svetog doba« …socijalizma. Njegove oštre reči, izrečene pre osam dekada, resko zvone, režu i sigurno će povrediti svakoga ko je protiv slobodarskog toka društvenog kretanja ka punom procvatu našeg socijalizma!

Na kraju se zahvaljujem na stručnoj saradnji vrsnih znalaca svoje specijalnosti koji su učestvovali u pripremanju ovog dela za štampu.
Oktobra 1969.
GLAVNI REDAKTOR
Miroljub T. Jevtović

Predgovor prvom izdanju
Prva je i večna potreba svakom čoveku da steče što više znanja o zdravlju čoveka, marve i bilja, i o srećonosnom uređenju i školovanju društva; jer bez tog živiće u strahu i opasnosti i bogataši i sirotinja.
Ništa toliko ne satire umno i telesno zdravlje, moralnu jačinu i materijalno blagostanje čovekovo, kao nerazumijevanje onih uzroka, zbog kojih to potiče, i nepoznavanje načina kojim se ti uzroci otkloniti mogu.

Obavjestiti narod o tome treba da je najpreči zadatak nastavnika i upravljača, doktora i zakonodavaca, knjige i društva. Jer prirodna smrt dolazi po neodoljivim i vječnim zakonima moćne prirode, a bolest i sirotinja dolazi po neznanju i nevještini, po nemarnosti i nepažnji.
Knjiga ova bavi se tim velikim zadatkom – takvim poukama i obaveštenjem.

U knjizi ovoj gledao je pisac da skupi i da sam napiše što više koristnih činjenica i pouka, koje treba da zna težak i zanatlija, đak i učitelj, roditelj i upravnik, i svaki drugi umni i tjelesni radenik, pa da umjedne sebe umno i moralno, tjelesno i materijalno unaprediti, i što zgodniju, koristniju i smišljeniju upotrebu od svoga rada i svoga proizvoda učiniti.

Izvori, otkuda je ova knjiga sastavljena, bili su za zdravstveni i lekarski odeljak, a tako i za odeljak lekovitih namirnica – čuveni u ovoj struci naučenjaci… pri tome uzeti su ispitani i oprobani lijekovi iz narodnog ljekarstva… Ovi lekovi nisu uzeti iz samo našeg naroda, nego i od Bugara, Rumuna, Mađara, Nemaca, Rusa, Čeha, Hrvata, Engleza, Turaka, Arapa, Grka, Amerikanaca i Indijaca. Što nismo očima videli, to smo pribrali iz raznih žurnala, koji ovde onde donosiše izvešća o uspehu tog i tog domaćeg leka, kod tog i tog naroda. Takva izvešća donose često ne samo obični naučni putnici nego i sama medicinska društva. Tako na priliku nedavno obznanilo je indisko medicinsko društvo, (Englezi) pored ostalog, važnost i moć lekovitu u crvenom patlidžanu kod Indijaca, i u crvenom (crnom) luku kod Arapa. Mi smo tvrdo uvereni da takva pribiranja imaju za narod daleko veću korist nego što to neki i neki zamišljaju. Za ekonomski odeljak pribrali smo sve što držimo da je neophodno da zna svaki član naroda. Tu su nam bili izvori naša i svetska književnost, a i naša ispitivanja. A sve drugo pisac je sam sastavio i u razne odeljke smestio, gde što pripada.

Ako bi »specijalistima« krivo bilo što ovaj posao vrši čovek bez titule doktorske, to neka oni popune prazninu potreba narodnih u njihovoj struci, pa niko se tad u njihovu struku pačati neće, nego, štaviše biće im blagodaran svaki član naroda, kao i pisac ove knjige.

Učiteljima narodnim, poslanicima i sveštenicima neka je sveta dužnost i staranje kako će narod o važnosti ovih i ovakvih knjiga uvjeriti, i pravila koja se u njima izlažu, svakom prilikom u narodu odomaćivati. Neka je taki amanet i svima onima, koji su u narodu, koji sa narodom rade i žive. Tim će učiniti narodu hiljadu puta više koristi i dobra no sa »najrevnostnijim vršenjem svoje zvanične dužnosti«. Kad ovu knjigu pregledaju i sami će priznati naše tvrđenje, – tvrđenje, koje je potpuno istinito, jer je ova knjiga kruna potreba naroda i nauke, kruna najkoristnijih pouka i razloga.
Reč trećem izdanju

Neka se množe i rastu izdanja ovakvih knjiga, pa ma gde i ma od koga pisane i izdavane bile.
Jedni misle da će koristiti narodu i ljudstvu pišući zabavne pesme i romane, pripovetke i slike; drugi opet drže da to čine pišući istoriske i bogoslovske, naučne i književne rasprave i novine, a treći uzdaju se da to isto dobro čine narodu i čovečanstvu baveći se proučavanjem i razvijanjem posebnih nauka, kao na priliku: hemičari hoće da razvijaju što više hemiju; biolozi – biologiju; matematičari matematiku; fizičari – fiziku; filozofi – filozofiju; bogoslovi – bogoslovlje; botaničari – botaniku; političko-ekonomi – političnu ekonomiju; pedagozi pedagogiju itd. Većina tih stručnjaka razvijaju svaki svoju struku »nauke« samo radi nauke i svoje lične slave i koristi. Na sramotu takvih »naučara, umnih radnika« retko ko od njih razvija svoju struku nauke radi, boljitka svih narodnih, društvenih članova. Oni razvijaju nauku nevodeći računa ko će se njome koristiti. Njima ni brigeša nije o tome što će se njome koristiti samo ugnjetači, globadžije i neprijatelji radnog naroda težaka i zanatlije. Tek u novije doba izlaze na umnu površinu i takvi naučari i mislioci, koji traže i koji navijaju svaku struku nauke i celu nauku i kulturu na onaj čestiti put, sa koga će u pravce koristiti ne samo pojedincima, nego svima članovima naroda i ljudstva.

U očima svih pravednih ljudi: to su tek pravi ljudi.

Mi držimo i smelo tvrdimo da samo oni mislioci i naučari odgovaraju pravom imenu mislioca i naučara, koji se drže u svome umnome zanimanju onog srećonosnog i solidarnog pravca, kog se drže potonji od pomenutih mislilaca. Jer sve što se piše, i sve što se uči u školi i izvan škole, treba i mora biti udešeno tako da donosi, da stvara i utvrđuje ekonomsko i zdravstveno blagostanje i slobodu svih društvenih članova, i međusobnu i međunarodnu solidarnost i sreću. Kako mi zamišljamo blagostanje za narod, označili smo u »Narodnom dobronoši; narodnim pravima i novoj nauci o javnoj nastavi«.
Da bi narod koračao malo po malo, da ulazi u to srećnije doba, mi smo našli za nužno, za umesno i korisno, da i ovakve knjige sastavljamo i da ih što više po narodu proturamo. Ovakvog se posla laćamo, ne po nekoj našoj sanjariji i zanešenosti, nego pošto smo dobro proučili sve istinske nužde i potrebe radnog i korisnog naroda. Dok smo to postigli, mnogo smo putovali, posmatrali, zapitkivali, proučavali, ispitivali, dogovarali se i prepirali sa raznim ljudima i narodima, ne samo u slobodi, nego i po apsanama i drugim mestima.

To smo učinili zato što smo duboko uvereni da ni jedan pisac, novinar, književnik, naučar, slikar i drugi mislilac i vaspitač nemaju prava da se time zanimaju dok prvo ne odu u narod da dobro i svestrano prouče život, rad, želje, odnose i potrebe zdravca i bolesnika, seljaka i zanatlije, bogataša i sluge, gazde i nadničara, apsenika i osuđenika, lenjivca i privrednika, razvratnika i poštenoga, tiranina i dobrotvora.

Pošto smo mi tu dužnost našu učinili, našli smo za vrlo nužno sastavljati ovakve knjige, kao što je rečeni »Narodni učitelj« i njegovi vrsnici i drugovi.
I mi smo uvereni da su takve knjige najpreča potreba, ne samo našem SrpskoHrvatskom, Bugarskom i Slavenačkom narodu, nego i za svaki drugi narod, u današnje vreme. To će priznati svaki bolji mislilac, koji izuči sadašnje potrebe naroda, i prouči sadržinu ovog »Narodnog učitelja«.
Ali pisci, sastavljači i izdavači ovakvih knjiga moraju se postarati da svako izdanje poprave i usavršavaju prema suvremenom razviću doticajućih se nauka i pouka, itd.

Da je naše mišljenje i ubeđenje opravdano, potvrđuju razni odzivi iz naroda, koji
su stigli na drugo izdanje »Narodnog učitelja«, a to drugo izdanje gubi se pred ovim trećim mnogokratno usavršenim i popunjenim izdanjem. Za prijašnje, drugo izdanje »Narodnog učitelja« stigle su nam mnogobrojne izjave, odobravanja i zahvalnosti.

Između ostalih izjava iz naroda, evo šta veli jedan čuveni profesor i Doktor, za ovu knjigu u 11. i 12. broju »Srpske Zore«, za 1879. godinu u velikom članku svome, koji nosi naziv: »Narodno ljekarska književnost«. On kaže: »U tome se razmimoilazim sa piscem kritike, a vidim se na istom polju s Pelagićevim »stvar. domaćim učiteljem« mada sam uvjeren da se tome najmanje nadao sam Pelagić.« Dalje veli on kritičaru mome: »Ne budi nam žao, ako se laik u medicini (nedoktor) Pelagić, koji je obišao sve krajeve srpstva i vidio jad i neznanje u narodu, pustio da se bori protivu i s tim užasnim neprijateljem narodnoga bića. Kad bi rodoljub naš mogao učiniti, da svaki zna toliko o životu i potrebama naroda, koliko Pelagić zna: naš bi narod danas bolje stajao no što stoji. Neka, dakle, Pelagić, u dobri čas piše sve što misli da valja znati narodu; neka ga uči paziti na život i čuvati od zlih uticaja; pa ako i reče koju više, bez koje bi moglo biti – prosto mu bilo. Ja ga moram pravdati iz dva uzroka« itd.
Tako je, eto, napisao taj čuveni profesor i doktor M. Jovanović u pohvalu prijašnjeg »Domaćeg učitelja«, koji je daleko manje vrijedno od ovog popravljenog i troduplo umnoženog drugog i trećeg izdanja.
Sve ostale izjave, što su bile donesene u drugom izdanju izostavljamo, da bi bilo više mesta za stvarne pouke.

Predgovor na četvrto izdanje »Narodnog učitelja«

Počem se ova knjiga jako traži kako po Srbiji tako i po svima krajevima gde Srbi žive; počem se ona u nekim mestima i krajevima plaća po 10, po 20 do 30 dinara, mada je ta knjiga pečatana do sada u 12.000 komada; počem se među mnogobrojnim štampanim i rukopisnim raznim izjavama zahvalnosti, nalazi jedna iz Dragačeva sa 126 potpisa; druga sa 46 potpisa iz Niša; treća sa 63 iz Čačka; četvrta sa 58 iz Jagodine; peta sa 36 iz Bajine Bašte; šesta sa 39 iz Šapca; sedma sa 74 iz Valjeva; osma sa 83 iz Beograda; deveta sa 42 iz Ivanjice; deseta sa 81 iz Užica, u kojoj jedni vele, da oni tu knjigu obožavaju, jer ona povraća ljude tako reći iz groba, a drugi, kao što je građanin Vasa Boranišević, Miladin Radović i ostali vele da oni vole više »Narodnog učitelja« tog, nego li sva Jevanđelja na svetu itd. Ali između svih izjava, najdalje ide izjava iz Požege sa 58 potpisa, u kojoj se veli: »Građanine Pelagiću! Tvoj »Narodni Učitelj« pravi je narodni učitelj. Kamo lijepa sreća da smo svi u stanju nabaviti tu dragocenu knjigu. Ona treba da je siromašnicima u rukama uvek kad na radu nisu, a bogataši predmete raskoši da daju za ovakve knjige, pa da ih razdaju narodu besplatno, a i sami čitaju. Narodni Učitelj treba da se čita u školama, u crkvama, u sudnicama, u policijama, na javnim zborovima, u opštinama, i svuda gde žive duše ima; jer je on jedina i najkorisnija knjiga srpska.« (Pored ostalih pečatanih i rukopisnih izjava, ta iz Požege pečatana je u 122. broju »Dnevnog Lista« za 1889. god.) Da je ta ista knjiga tako ista uvažena u Staroj Srbiji, Bosni i Makedoniji mogu posvedočiti g. g. pop Novak Milošević i prota aleksinački g. Avram, oba narodni poslanci, koji su u prisustvu nas nekolicine, čuli u Beogradu od vrlo uvaženih osoba iz pomenutih krajeva, kako se i tamo traži i skupo plaća pomenuta knjiga.

Počem je dakle, taj, tako nazvani u narodu »Pelagićev narodni učitelj«, zadobio u narodu srpskom potpuno pravo građanstva i toliko poštovanja, a delimice i kod Bugara i Hrvata, to, na bezbrojna zahtevanja ljudi iz naroda, odlučio sam da štampam četvrto izdanje »Narodnog Učitelja«, u još većem i savršenijem obimu i redu, – u tako uvećanom i usavršenom redu i vidu, da bude potpuno dostojan takvih izjava i tolikog odziva.

Delo ovo u četvrtom izdanju podeljeno je u 7 odseka ili odeljaka a svaki odsek sadrži u sebi po čitavu prilično veliku knjigu; zbog čega se može reći s pravom da u »Narodnom Učitelju« ima 7 knjiga, koje pružaju čoveku, porodici, opštini i narodu bezbrojne pouke, koje su potrebne svakome od začetka do smrti. Taj golemi poučni materijal učinio je da na hiljade žena i ljudi, i mnogi od boljih popova i kaluđera, nazivaju tu knjigu »domaćim spasiteljem i jevanđeljem«. Ko prođe Srbiju i prouči narod, on će to čuti za tu knjigu u svima selima i varošima.

U prvom odseku je odeljak zdravstveni ili Jevanđelje zdravlja. U njemu su iznesene raznovrsne pouke za razvijanje i održavanje telesnog i umnog zdravlja i moralne jačine. U njemu ima osobina unesenih, kojih nema ni u jednoj Evropskoj higijeni, a trebalo ih je još davno uneti u nju, kao na priliku: »da li je teži telesni ili umni rad?« da li je korisniji fizički ili duhovni rad? da li je opasniji mišićni ili mozgani posao, i, kome je nužna bolja hrana i ugodnost? – Ko prouči sve higijene izvorne i prevedene na srpski jezik, uvideće i priznati da je »Jevanđelje zdravlja« podesnije udešeno za narod, od svih drugih higijena. To su uvideli i braća Bugari i skoro celog preveli ga u valjanom časopisu svom »Đejatelju«. Ko dobro prouči i zapamti »Jevanđelje zdravlja« i po njemu se upravlja, retko kad da će bolestan biti. Ko je putovao po celoj Srbiji, mogao je čuti na hiljade mesta govor, kako taj i taj živi »po Pelagiću«, to jest, po Pelagićevom »Jevanđelju zdravlja«.

U drugom je odseku odeljak lekarski, tako bogat kakvog do sada nije videla srpska književnost. U njemu su izloženi bezbrojni oprobani lekovi za sve tajne i javne bolesti, koje naš narod pati i boluje. Tu se odmah kazuje i način kako se lekovi spravljaju i upotrebljavaju. Ovaj lekarski odeljak najviše je pobudio toliki svet da ovaj knjigu zove domaćim spasiteljem i Jevanđeljem, i da je ona do tolike slave i traženja došla. Sad će ovaj odeljak u nekoliko tabaka još bogatiji i veći biti, a i u bolji red dovešću ga, tako, da bude jasniji i potpuniji. Sve te bolesti biće uređene po azbučnom redu da ih svaki brže i lakše naći može, kao i lekove koji su za nju nužni. Da je drugi ko na mome mestu, on bi samo ovaj odsek, ovu knjigu o lečenju davao po tri i po dinara, a ja za tu cenu dajem sedam knjiga tolikih, – razume se radi zidanja dvorova.
U trećem odseku je pomešten biljarski odeljak, – odeljak lekovitih biljaka, trava i drugih domaćih namirnica, i, način kako se to sve sprema i upotrebljava za lečenje raznih bolesti čovekovih, marvenskih i živinarskih. Da bi narod mogao lakše naći i poznati razne trave nepoznate, to će sad u ovo izdanje biti donesene sve poznate lekovite biljke u slici, te tako će ih svako moći poznati kad im vidi stablo, list, cvet, koren i granje. Slike će me koštati mnogo skupo, ali smatram za dužnost da i tu uslugu učinim narodu, kao što to učiniše čestiti doktori: Miler, Lojevski i drugi, u njihovim »narodnim lekarima«.

U četvrtom odseku je privredni odeljak, u kom je sabrano što je najkorisnije i najpraktičnije znati za usavršavanje i bolji priplod: zemljoradnje, stočarstva, voćarstva, povrtarstva, vinogradstva, podrumarstva, pokućanstva, pčelarstva i drugih životnih potreba čovekovih i narodnih. Taj golemi i bogati niz raznovrsnih privrednih pouka završuju posve korisni članci o veštom podmirivanju raznih domaćih potreba, pa onda nekoliko posve korisnih privrednih mudrolija i predskazivač vremena.

U petom je odseku knjiga privrednih mudrolija, posve poučnih, za svakog privrednika.
U šestom odseku je odeljak blagodatni ili tvorac blagostanja, koji će odista doneti blagodatno stanje u narodu svuda, gde se nađe vrednih, svesnih i poštenih upravljača i nastavnika, da ostvare ovih 40 članaka, zahteva osnovanih na nauci, moralu i životnim potrebama čoveka i naroda. Ovaj »Narodni dobronoša« tako je koristan da su ga braća Bugari preveli i štampali u svome valjanom časopisu »Đejatelju«, mada prijašnji nema toliko vrlina, koliko će ovaj sad imati. Ovo je moja politička ekonomija, koja nije ponikla iz salonskih teorija, nego je ponikla i izrađena na osnovu prirodnih potreba čovekovih i narodnih, pa zato je ona sada podesnija, primennjivija i spasonosnija za životne potrebe čoveka i porodice, opštine i naroda, od svih »naučarskih« političkih ekonomija, što se u prevodu ili originalu u našoj književnosti nalaze. Ovo će priznati svaki, koji je dobro proučio životne potrebe seljaka i zanatlijskog naroda i sadanju troškovitu državnu, prosvetnu i crkvenu organizaciju i uredbu.

U sedmom odseku pomešten je odeljak prosvetni ili nastavni, u kome je iznesena nova privredna, zdravstvena, stvarna, prirodna i naučno moralna nauka o javnoj nastavi; koja živim primerima pokazuje da sadanji način školovanja ubija: i zdravlje i energiju, i čvrstinu karaktera, i duh istine i pravde, i umni i moralni polet genija i obične omladine, pored toga što ona stvara međunarodku mržnju, koja vodi užasnim ratovima i nesrećama itd.
Tvrdo se nadam u čestite prijatelje narodnog blagostanja, da će oni uskoro ovo delo preštampati u desetinu hiljada komada, i narodu delimice pokloniti, a delimice po umerenoj ceni davati.
To je moja duboka želja i narodna životna potreba.
V. Pelagić Na novu 1893. godinu. u Beogradu
Vasa Pelagić
(ŽIVOT, RAD, IDEJE)

U ličinosti Vase Pelagića jugoslovanski narodi su sigurno imali jednog od najstrastvenijih i najdoslednijih socijalnih boraca – prosvetitelja. Čitav svoj tegobni život ovaj večni prognanik i buntovnik, nacionalni i socijalni revolucionar, nesebično je, svesno darovao idealima istine i pravde, čije je ostvarenje neposredno vezivao, s jedne strane, za neodložnost borbe za nacionalno oslobođenje Srba ispod turskog jarma, a, s druge, za neophodnost korenitog društvenog preobražaja Srbije, koji je neminovno trebalo da vodi u socijalizam.

Živeći u vremenu kada se kod Srba u Bosni (gde se rodio) i Hercegovini počeo da razvija snažan otpor turskom feudalizmu i da sazreva ideja o konačnom zbacivanju turskih okova, Pelagić se, prirodno, najangažovanije uključio u ozbiljan političkooslobodilački rad, postajući jedan od najoduševljenijih i najdoslednijih propagatora i boraca za nacionalnu slobodu Srba u neoslobođenim srpskim krajevima.
Osim toga, boraveći u obrenovićevskoj Srbiji u vreme kada je ona doživljavala odlučnu društvenu transformaciju u smislu potpune buržoaske države, on se nužno našao u poziciji jednog od najoštrijih i najvatrenijih kritičara svih njenih institucija i društvenog sistema u celini.

Dosledno se držeći načela da je piscu najveći zadatak da se bori protivu svih društvenih zabluda u ime istine i pravde (Volter), da za istinskog reformatora nema ni vere, ni zakona, ni države, ni običaja koji bi bili veći i svetiji od kritike (Spenser) i da pravična kritika gradi sve bolju, sve veću i sve tvrđu zgradu narodnog blagostanja i kulturnog progresa, oštricom svoje smele reči zaista nije štedeo nikog ko je iole, po njegovom mišljenju, zasluživao kritiku. Otuda su se pod njegovim kritičkim sečivom našli vladajući politički krugovi u Srbiji, ekonomski i politički odnosi, crkva i prosveta, zdravstvene institucije, dakle, sve što je, kako bi on rekao, bilo na nerazumnim osnovama i što je, stoga, trebalo iz osnova menjati.
Rodio se 1838. godine u Gornjem Žabaru (Bosanska Posavina) u seoskoj porodici. Sudeći po onome što je u Autobiografiji pisao, već u detinjstvu, kao čobanin i đak osnovne škole, izražavao je svoju nemirnu i neposlušnu prirodu. (Najverovatnije) godine 1851 (»težeći za naukom«) došao je u Beograd, gde je najpre završio dva razreda gimnazije, a potom i bogosloviju.

Svoju nameru da bude pop, čini se, odbacio je onoga trenutka kada je po završetku bogoslovije »zderao i bacio pred noge upraviteljeve bogoslovsku svedodžbu«, rešivši da bude učitelj, jer će ga »kao popa ljudi zvati popom, a kao učitelja čovjekom«.

Učiteljski rad započeo je u Brčkom 1860. godine, gde je za tri godine (do 1863) razvio intenzivnu društveno-prosvetnu delatnost: »reformisao je«, kako sam kaže, »tamošnju školu i propovjedao dosta slobodoumna načela,« osnovao čitaonicu, školski fond i žensku osnovnu školu.
Takvim radom, a posebno zbog pisanja u »Srboranu« o »rđavštinama turskih činovnika«, Pelagić se morao zameriti Turcima. Ne odazvavši se njihovom pozivu da dođe u Tuzlu na odgovornost, napustio je Brčko i vratio se u Beograd, da bi ubrzo zatim otputovao u Rusiju.
U Rusiji je proveo dve godine. U Moskvi je kao stipendista »slovenofilskog odbora« i »voljnoslušatelj« moskovskog univerziteta, slušao predavanja iz političke ekonomije, istorije i medicine, upoznavši se istovremeno i sa idejama ruskih revolucionarnih demokrata (Černiševskog, Dobroljubova, Pisareva), koje su, bez sumnje, i na njegovo idejno formiranje izvršile snažan uticaj.

Po povratku iz Rusije Pelagić je nastojao kod srpske vlade da pomogne otvaranje srpskih osnovnih škola u srpskim krajevima pod turskom vlašću (Staroj Srbiji,

Bosni i Hercegovini) i »viših« škola (bogoslovija) u Prizrenu, Banja Luci i Mostaru. Njegovom inicijativom otvorena je realka u Brčkom, osnovan je školski fond za srpske škole u tuzlanskoj eparhiji i otvorena bogoslovija u Banja Luci 1866. godine (čiji je bio prvi upravitelj), koja je, zahvaljujući upravo njemu, bila u prvom redu škola oduševljenih boraca za nacionalnu slobodu.
U ovoj školi učenici su osim bogoslovskih predmeta (katihizisa, sveštene istorije, svetog pisma i crkvenog pevanja) slušali i druge (»svetovne«) nauke: srpsku i slovensku gramatiku, opštu i srpsku istoriju, zemljopis, nemački jezik i dijetetiku i vežbali se u gimnastici, tako da su se učenici u njoj učili onome, kako je pisao Pelagić, »što je svakom Srbinu najpreče i najspasonosnije«.
Shvativši ozbiljno svoju nacionalnooslobodilačku misiju u Bosni, Pelagić se u toku boravka u Banja Luci i rada u bogosloviji, u koju je uneo za ono vreme neobičan i posve nov duh (zbog čega je svesno prihvatio žrtvu da bude arhimandrit), neposredno zalagao za otvaranje srpskih osnovnih škola i u drugim mestima Bosne, iz kojih razloga je neprekidno održavao vezu za Srbijom, tražeći materijalnu potporu i pomoć u knjigama i učiteljima. Za vreme boravka u Banja Luci napisao je i poznati pedagoški rad: Rukovođ za srpsko-bosanske, ercegovačke, starosrbijanske i makedonske učitelje, škole i opštine (objavljen u Beogradu 1867. godine), otvorio srpsku čitaonicu i vršio dužnost upravitelja »osnovne i ženske škole«.
Pelagićeva prosvetno-politička delatnost u Banja Luci nužno je izazvala jako podozrenje ne samo turskih vlasti, nego i svih drugih kojima nije bilo u interesu nacionalno-oslobodilačka borba Srba (bosanski mitropolit, mesni prota, austrijski konzul i izvestan broj »čorbadžija« banjalučke čaršije), pa je razumljivo zašto je povodom sukoba učenika bogoslovije i turske noćne patrole, kojom prilikom je Pelagić žustro branio svoje učenike oštro kritikujući turske vlasti – odveden iz Banja Luke u Sarajevo, gde mu je posle osam meseci zatočenja u zgradi pravoslavne mitropolije održano suđenje. Veliki medžlis osudio ga je na progonstvo, jer je i pred ovim sudom Pelagić ispoljio krajnje nepomirljivo i neustrašivo držanje prema turskim ugnjetačima i njihovim pomagačima.

Oktobra (6) 1869. godine interniran je u Kjutaj, turski gradić u Maloj Aziji, odakle je tek posle više od godinu dana izgnanstva (za koje vreme je intenzivno pisao) uz pomoć »prijatelja«, srpske vlade (odnosno srpskog konzula u Carigradu, Filipa Hristića) i ruskog poslanika u Carigradu (generala Ignjatijeva) uspeo da pobegne i da se prvih dana marta 1871. godine ruskim brodom »Taman« prebaci u Odesu.
Po povratku iz Odese u Srbiju (Beograd) u proleće 1871. godine, gde je, kako kaže, bio izvanredno srdačno i toplo primljen (kao »narodni mučenik« i borac »za slobodu i oslobođenje srpsko«), Pelagić je već posle godinu dana (marta 1872) zbog oštrog kritičkog pisanja o srpskom vladajućem režimu (koji ne dozvoljava slobodu štampe, udruživanja i govora) i odlučnog političkog opozicionarstva, proteran iz Srbije.
U međuvremenu, 2. avgusta 1871. godine, i on je potpisao Proglas (socijalističke) političke grupe, – što uverljivo svedoči o njegovom ideološkom razvoju i političkoj pripadnosti. Zatim, avgusta iste godine učestvovao je na poslednjoj skupštini Ujedinjene omladine srpske u Vršcu, na kojoj je bio izabran za predsednika i odbornika, da bi se po rasterivanju skupštine našao (septembra 1871) u Crnoj Gori, gde je sa nekolicinom aktivista Ujedinjene omladine srpske učestvovao u sastavljanju Memoranduma za oslobođenje i ujedinjenje srpsko i osnivanju Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko gde se, takođe, osim aktivnog spisateljskog rada praktično angažovao u političkom radu (inicirao je osnivanje omladinskih odbora i omladinskih knjižara; njegovim nastojanjem osnovana je pri cetinjskoj bogosloviji učenička bogoslovska družina »Cetinjski borac«).

Prognan iz Srbije, Pelagić je našao utočište u Novom Sadu, gde je nastavio sa svojom političko-publicističkom delatnošću. U novosadskoj »Zastavi« objavio je nekoliko politički izrazito naglašenih napisa (»Garantima Turske«, »Vidovdanska riječ ugnjetenoj raji«, »Bosanska skupština u Sarajevu«), u kojima se zalagao za oslobođenje bosanskih Srba od turskog ropstva.
Ali ni u Novom Sadu nije mu dozvoljeno da duže boravi. Iz Novog Sada otputovao je u Češku. Za vreme svoga kratkog boravka u Pragu pripremio je prevod Tumove knjige: Borba naroda američkog za slobodu i nezavisnost i sarađivao u poznatom pedagoškom časopisu slovenskih učitelja »Slovenski pedagog.«
Iz Češke se ubrzo ponovo vratio u Vojvodinu. No, mađarske vlasti su nastojale da na svaki način onemoguće njegov boravak među vojvođanskim Srbima. Polovinom novembra 1872. godine uhapšen je i zahvaljujući samo snažnom političkom otporu demokratski nastrojenih Srba u Vojvodini sprečeno je njegovo izručivanje Turcima, ali su ga zato mađarske vlasti proterale.

Iz zatvora u Vinkovcima (gde se nalazio dok se većalo o njegovoj sudbini), Pelagić je proteran u Ptuj, odakle se po sopstvenoj želji obreo u Trstu. Pošto mu je odmah predočena mogućnost uskraćivanja boravka i u ovome gradu, Pelagić je napustio ovu »slobodnu varoš« i nastanio se u Gracu (gde je pripremio svoju »Javnu ostavku na arhimandritsko zvanje«, objavljenu u »Zastavi« aprila 1873. godine).
Napustivši Grac, otputovao je u Beč, da bi potom kraće boravio u selu Dornbaku (nedaleko od Beča), odakle će (polovinom 1873) otputovati u Cirih (gde se zadržao oko šest meseci).
Kada je oktobra 1874. godine pokušao da dođe u Beograd, nije mu dozvoljeno. A kada je dobio odobrenje – uhapšen je i bio u zatvoru nekoliko meseci.

U vremenu od 1875-1878. godine Pelagić je neposredno učestvovao u bosanskohercegovačkom ustanku, o čemu je napisao i svoju poznatu raspravu: Istorija bosanskohercegovačke bune u vezi sa srpsko-rusko-turskim ratom (Študija za narod i državnike). Bio je na prvoj sednici ustaničkog odbora (u Staroj Gradiški) i član kostajničkog odbora; učestvovao je u radu Ustaničke skupštine u Jamnici 16. i 17. decembra 1875. godine i sastavljanju ustaničkog programa.

Krajem 1879. godine, dakle kada su se Bosna i Hercegovina već našle pod austrougarskom okupacijom, Pelagić je (poslednji put) doputovao u Banja Luku. Pravi motivi njegovog dolaska sigurno nisu bili u tome da traži »pristojno mjesto u prosvjetnoj struci« i da želi da svrši neke svoje privatne poslove (kako je izjavio na saslušanju pred banjalučkom policijom), nego u ispitivanju mogućnosti za neposrednije političko delovanje.

Znajući kakvu političku opasnost može predstavljati Pelagićev boravak u Bosni, neposredno po okupaciji Bosne i Hercegovine 1878. godine, austrougarska policija je preduzela sve da mu praktično onemogući boravak u njegovoj užoj domovini. Zato je, kako izgleda, Pelagić početkom 1880. godine napustio Bosnu, da bi već iste godine svojom kritičkom brošurom »Javno pismo Gledsonu« izrekao niz teško optužujućih ocena o političkoj upravi Austrougarske.

Dalji Pelagićev život ispunjen je intenzivnim pisanjem, ali i stalnim hapšenjima i progonima. Početkom 1880. godine uhapšen je u Petrovaradinu, ali je prilikom sprovođenja u Petrinju pobegao. Kada je aprila 1881. godine došao u Beograd uhapšen je (zbog svojih knjiga: Kako da se školujemo i Ogledalo sadanje pravde ili slika sadanjeg društvenog poretka i stroja) i proteran. Godinu dana kasnije ponovo se našao u Beogradu, odakle je opet zbog svojih spisa: Borba za oslobođenje i Putovanje unakrst oko zemlje proteran iz Srbije (u Rumuniju) da bi se iz emigracije vratio tek 1888. godine. Godine 1889. objavljen je u Beogradu njegov spis: Narodna prava ili naše neodložne potrebe, koji je marta 1890. godine javno spaljen na Slaviji. Zbog ovoga spisa kao i spisa: Dužnosti vlade i vlasti ili koje su vlade i vlasti razumne i čestite, Pelagić je optužen i izveden pred sud. (Suđenje je, međutim, izazvalo snažne proteste velikog broja građana u Beogradu, Nišu, Ivanjici, Šapcu, Gornjem Milanovcu, Užičkoj Požegi – i doprinelo njegovoj još većoj popularnosti.) Decembra 1890. proteran je iz Srbije, ali je – pod pritiskom revolta naroda – Narodna skupština odlučila da mu se omogući boravak u Srbiji. Od tada pa do smrti Pelagić je stalno živeo pod knutom policije i crkvene inkvizicije: marta 1893. god. – na zahtev najvišeg crkvenog velikodostojnika u Srbiji, mitropolita Mihaila – proglašen je ludim i strpan u ludnicu, odakle je posle tri nedelje izbavljen akcijom oduševljenih svojih pristalica;* februara 1895. godine javno je raščinjen u Sabornoj crkvi u Beogradu,** a polovinom 1896. godine ponovo je optužen i osuđen zbog knjige: Ko je prestupnik i buntovnik i ko ruši red i mir, imanje i moral, veru i familiju. U zatvoru je proveo nekoliko meseci, da bi se posle kraćeg boravka na slobodi ponovo našao u tamnici u Požarevcu gde je – bolestan i iscrpljen – završio svoj život. Umro je 25, januara 1899. godine.

* U vezi s ovim Risto Besarović (u knjizi: Vaso Pelagić, Svjetlost, Sarajevo, 1951, str. 138-140) pisao je, između ostalog, i sledeće: »Spaljivanjem njegovih dijela i protjerivanjem Pelagića iz Srbije nisu bile iscrpljene sve mjere, koje su vladajući krugovi u Beogradu preduzimali protiv sijedog starca, borca za narodna prava. Na inicijativu beogradskog mitroplita Mihaila, liberalna vlada proglasila je Pelagića duševno bolesnim i sprovela ga, 12 marta 1893 godine, u ludnicu. To je, prema pisanju »Zanatliskog saveza«, izvršeno »na najbestidniji način što se igda mogao zamisliti… Dvanaestog ovog meseca mogla se primetiti čitava hajka špijuna i žandarma oko kuće Vasine. Član Stojanović sa svojim pisarom Dragutinom Kovačićem jurili su kao bez duše po kvartu tražeći Vasu. Oko 4 sata Vasa je napadnut najbrutalnije od bandita Kovačića, pisara. Strpan je u zatvorena kola, koja su ga trkom odnela u ludnicu. Govori se da ga je ovaj Kovačić, kada se Vasa u kolima protivio i protestvovao za ovakvu anarhiju, dokopao za gušu i maramom mu zapušio usta«. U istom broju »Zanatliskog saveza« piše da je »na zahtev preosvećenog Mike« policija vračarskog kvarta obila Pelagićev stan i »odnela iz njega sve knjige i spise njegove koje je našla«. Kako je od‌jeknuo ovaj novi napad na Pelagića vidi se i po tome što je »Zanatliski savez« posvetio tom događaju i svoj uvodnik u istom broju. Uvodnik »Greh vam na dušu« počinje ovim rečima: »Veliki popularizator naučnih načela, čuveni propagator socijalističkih ekonomskih teorija, borac za slobodu, bratstvo i jednakost, slavno sunce na horizontu naše narodne misli, nenadmašni Srbin i prijatelj bednih i ugnjetenih, Vasa Pelagić, književnik, oglašen je za duševno obolelog… Pet šestina Srbije zna da je Vasa Pelagić pametan, jedna šestina zna da su liberali to…« – piše u tom uvodniku.
»… Slučaj sa nasilnim odvođenjem Vase Pelagića u ludnicu i njegovim oslobođenjem iz nje nije samo jedan od interesantnih događaja u burnom životu istaknutog narodnog borca. On je i ne manje karakteristična ilustracija političkih prilika u Srbiji krajem devetnaestog vijeka. I zamisao reakcionarnih krugova da mu, stavljajući ga u ludnicu, onemoguće d‌jelovanje i akcija narodnih masa da ga iz nje oslobode, govore svaka na svoj način, ali obadvije potpuno jasno, da je Pelagić tada bio vrlo popularan među širokim masama«.

** O ovome zaista varvarskom činu objavljeno je više napisa u ovdašnjoj našoj, pa čak i inostranoj štampi (»Mali žurnal«, »Narodne novine« – Beograd, »Branik« – Novi Sad, »Socijalist«, »Pravo«, »Rabotničeski drugar« – Bugarska, »Volksstime« – Budimpešta). O tome je i »Zanatliski savez« pod naslovom:

Inkvizicija u beogradskoj sabornoj crkvi napisao sledeće:

»Prvog februara, oko 11 sahati pre podne, mogli su se videti pred mitropolijom ljudi, naoružani noževima i revolverima. To behu čuvari javne bezbednosti. Došli su da štite nedela crkvenih vlasnika. Nije mnogo postojalo, a već dolažahu Sabornoj crkvi guste kolone bogoslovaca sa nastavnicima svojim. Baš kad na tornju otkucavaše 11 časova dozvrjaše pred mitropoliju jedna zatvorena kola iz kojih izađe jedan član kvarta, 1 – 2 žandarma i Vasa Pelagić. I sad tek nastaje gnusan prizor, ruglo veka u kome živimo. U crkvu ulaze 2 žandarma, naoružana i pod kapama, te se zaustavljaju u onom prvom odelenju pri ulasku u crkvu. Zatim ulazi, praćen mnogim popovima i jednim policajcem, jedan starac sedih vlasi u građanskom odelu u crkvu. To je žrtva svećeničke obesti, Vasa Pelagić. Eto, zatim jednog pogurenog starca u crnoj sjajnoj rizi sa kamilavkom na glavi. Za njim se vuče povorka crnih prilika na čijim se licima ogledalo crnilo duša. Od‌jednom zlatne dveri otvoriše 2 »božja služitelja« i ona crna pogurena prilika uđe u oltar, koji se blistaše u sjaju. Sad nastaje prizor od koga bi uzavrela svakome poštenome čoveku krv u žilama. Onome starcu, obučenome u skromno građansko ruho, navukoše zlatne odežde protiv kojih on toliko ustajaše. A koje su one crne prilike, te se kreću ispod sjajnih i blistavih svodova ove velike građevine? O ne pitajte, planućete gnevom. To su sledbenici onoga, koji nosaše trnovu Krunu na glavi… Da nedostojnih sledbenika! I čujte, braćo, drskost: Onaj pogureni starac izlazi iz oltara, penje se na amvon i sa toga mesta naziva bezuminm i nemoralnim onoga čoveka, koji je daleko-daleko karakterniji i od njega i od sve njegove braće…« (Prema knjizi: Risto Besarović, Vaso Pelagać, Svetlost, Sarajevo, 1951, str. 141).
• * *

U vreme Pelagićevog delovanja Srbija je imala određena obeležja mlade kapitalističke zemlje. Uporedo s razvojem robnonovčane privrede, razvijali su se i učvršćivali u njoj novi (buržoaski) društveni odnosi, s izrazitije naglašenom imovinskom i društveno-klasnom diferencijacijom.
Selo je doživljavalo snažne potrese. Pod uticajem zelenaškog i trgovačkog kapitala – podstaknutog, između ostalog, i Zakonom o seoskim dućanima od 25. oktobra 1870. godine (kojim je nesumnjivo omogućeno »masovno otvaranje dućana po selima«) patrijarhalno-zadružni oblici privređivanja brzo su nestajali. Seljaštvo je osiromašivalo, a njihovi posedi – usled zajmova i dugova – rasprodavani zelenašima i trgovcima.*

Najčešće putem zelenašenja i trgovine seoske gazde proširivale su svoja imanja. Već 1897.godine bilo je na našim selima 3.662 seoskih gazda koji su imali više od 30 ha obrađene zemlje. Među njima bilo je, mada mali broj, i krupnih gazda: oko 100 njih imalo je 90-100 ha, 44 gazda imalo je od 100-150 ha itd. U velike posede treba ubrojiti i manastirska imanja. Krajem 1888. godine 51 manastir, koliko je tada ukupno manastira bilo u Srbiji, imao je 18.585 ha zemlje, najviše šuma, zabrana i njiva (dakle na svaki manastir dolazilo je prosečno oko 305 ha zemlje); osim toga, manastiri su imali i 23 mehane i pekarnice, 11 dućana, 47 mlinova itd.; zatim znatan novčani kapital… od čega su većinu davali novčanim zavodima…, ali jedan dobar deo… i neposredno seljacima pod interes… U velike posednike treba ubrojiti i zakupce državnih šuma i drugih državnih dobara…

S druge strane povećavao se i broj bezemljaša i seoske sirotinje…
Pred kraj, dakle XIX veka, bilo je na našim selima oko 35.000 seljaka ili preko 11% koji nisu imali svoju zemlju (a neki od njih ni svoju kuću ni stoku).

Ako ovome broju bezemljaša (seoskih proletera) dodamo i broj seoske sirotinje, seoskih poluproletara – iste 1897. godine bilo je 19.173 seljaka koji su imali manje od 1 ha zemlje, a 14.831 seljaka koji su imali od 1 do 1,5 ha zemlje – onda dobijamo da je ukupno seoskih proletera i poluproletera bilo 1897. godine 68.956 ili 22,38 % od ukupnog broja seoskih domaćina… (Dr Dragoslav Janković, O političkim strankama u Srbiji XIX veka, Beograd, Prosveta, 1951, 151-152).
Gradovi su takođe doživljavali snažne promene. Vremenom ih je bilo sve više i sa sve većim brojem građana. Stare čaršije s turskim mentalitetom postepeno su nestajale, a umesto njih izrastali su gradovi sa manirima modernog evropskog života.

Zahvaljujući upravo sve intenzivnijoj unutrašnjoj i izvoznoj trgovini (čemu je posebno doprinosila mreža izgrađenih železničkih pruga: Beograd-Niš-Vranje; Velika Plana-Smederevo; Lapovo-Kragujevac itd.), postepeno su otvarani novčani zavodi (banke): godine 1869. osnovana je Prva srpska banka, 1870. godine otvoren je Beogradski kreditni zavod, 1871. godine osnovana je Kreditna banka u Smederevu i Štedionica u Valjevu itd., tako da ih je, na primer, 1888. godine bilo ukupno 37, a već posle nepunih deset godina 1897. godine 69.

Isto tako, sigurno nije od malog značaja i činjenica što je upravo u to vreme u Srbiji određenu ulogu u njenom opšteprivrednom životu igrao i strani kapital, izražen u državnim zajmovima, zaključivanim »pod vrlo nepovoljnim uslovima«.

Uprkos tome što se zanatlijski stalež neprestano uvećavao, broj zanatlija rastao i zanati postajali raznovrsniji – »zanastvo kao privredna grana nalazi se ipak u procesu propadanja… Usled sve veće konkurencije trgovaca koji prodaju strane industrijske proizvode i konkurencije stranih zanatlija – domaće zanatlije nalaze se u sve težem i bednijem položaju«, dok su kalfe i šegrti izloženi sve većoj i bezobzirnijoj eksploataciji. (Dr Dragoslav Janković, O političkim strankama u Srbiji XIX veka,
Prosveta, Beograd, 1951, str. 138.)

I pored toga što su učinjeni određeni napori (Zakon o potpomaganju industrijskih preduzeća od 31. decembra 1873, koji je unekoliko izmenjen 1898. godine), industrijska (fabrička) proizvodnja sporo se razvijala. U Srbiji su, na primer, osamdesetih godina prošlog veka osim užičke suknare (osnovane 1868. godine) i fabrike koža (osnovane 1880. godine), postojali i sledeći industrijski pogoni: vojni zavod, – »Topolivnica« u Kragujevcu, dve pivare, dve strugare, jedna ciglana, jedna fabrika bonbona i četrnaest mlinova, što očito govori da je u industrijskom pogledu Srbija bila veoma nerazvijena.
Situacija u drugim, neprivrednim delatnostima, čini se, bila je nešto povoljnija. Poslednjih decenija 19. veka postojao je u Srbiji čvrst sistem škola (osnovnih, sredljih, srednje stručnih, Velika škola), čija se funkcija temeljila na određenom zakonodavstvu, zatim – postojala je Srpska (kraljevska) akademija nauka – žiža naučnog rada, Narodno pozorište, veći broj opšteknjiževnih, stručnih i naučnih časopisa i listova, profesionalnih udruženja, društveno-kulturnih asocijacija itd.
* * *

U političkom životu Srbije, koji je, bez sumnje, bio uvek veoma bujan, ispoljavalo se više značajnih karakteristika, od kojih bismo istakli sledeće:

1) da su od 1848. godine pod uticajem buržoasko-revolucionarnih pokreta koji suzahvatili skoro sve razvijenije evropske zemlje – izrasle i društveno se afirmisale značajne snage građanstva, koje su upravo na idejnim osnovama ovih pokreta otpočele borbu protiv konzervativnog, birokratsko-policijskog režima ustavobranitelja, koje su nastojale da ograniče moć »ličnih režima vladalaca«, koje su se zalagale za demokratizovanje društvenih odnosa i »izgradnju ustavne i parlamentarne monarhije«;

2) da su upravo ove – liberalne snage srpskog građanstva na Sveto-andrejskojskupštini 1858. godine uspele da obore birokratsko-policijski režim ustavobranitelja, ali da su kasnije – odustajanjem od proklamovanih političkih principa, popuštanjem i kompromisima pod autokratskim pritiskom kneza Mihaila u praksi izneverile svoje političke ideale i da je zbog toga liberalni pokret u celini bio izložen žestokoj kritici naročito socijalista (Svetozara Markovića);

3) da je uporedo s opštim građanskim preporodom Srbije od 1848. do 1878. godinejačao i razvijao se srpski građanski nacionalizam, izražen u nacionalnooslobodilačkoj težnji i naporima »za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda« i želji da se izgradi nezavisna srpska država;* da je idejni nosilac ovih težnji bila liberalna buržoazija i omladina, okupljena i organizovana u okviru Ujedinjene omladine srpske (osnovana na Skupštini u Novom Sadu 15. avgusta 1866, raspuštena na Skupštini u Vršcu avgusta 1871), koja je upravo pod uticajem revolucionarnoburžoaskih ideja isticala »načelo samoopredeljenja naroda, narodne suverenosti, ustavnosti i parlamentarizma, liberalno buržoaske ideje o građanskim slobodama, o društvenim i političkim odnosima i načelo slobodne delatnosti u privredi« (Vasa Čubrilović, Istorija političke misli u Srbiji XIX veka, Prosveta, Beograd, 1958);

* »Želja za oslobođenjem i ujedinjenjem povezivala je ljude, pokrete i zemlje. Zato je nacionalnooslobodilačka ideja davala vremenu od 1848 do 1878, mada još razbijenom, nesređenom, jedan cilj, ulivala jedan duh i naturala jedinstvo radnje, kad god su nastali kritični trenuci. Mogli su se Srbi onoga doba deliti na konzervativce i liberale, liberale i socijaliste, obrenovićevce i karađorđevićevce, ipak su jednom bili svi složni: svi su verovali da je došao čas oslobođenja« (Vasa Čubrilović, Istorija političke misli u Srbiji XIX veka, Prosveta, Beograd, 1958.

4) da su iz određenih društvenih suprotnosti, nastalih u procesu imovinskoklasnog raslojavanja, izrastale i određene ideološko-političke grupacije, koje su od 80-tih godina dobile i formalna obeležja političkih stranaka: liberalne, naprednjačke i radikalne, koje su u suštini bile buržoaske (iako su se programski međusobno razlikovale), jer su sve u osnovi svoju delatnost usmeravale na jačanje kapitalističke klase, »na zaštitu ekonomskog razvitka i privilegija kapitalista, na održavanje narodnih masa u pokornosti i na onemogućavanje odnosno ugušivanje svakog njihovog pokušaja uzdizanja i otpora«, jer su sve jedinstveno delovale na suzbijanju socijalističkog pokreta od koga su pod‌jednako strahovale. (Dr Dragoslav Janković, O političkim strankama u Srbiji XIX veka, Prosveta, Beograd, 1951, 278);

5) da se 70-tih godina javio i pod idejnim i organizacionim vođstvom SvetozaraMarkovića počeo snažno da deluje socijalistički pokret. Idejna glasila ovoga pokreta bili su socijalistički listovi, najpre Radenik (koji je počeo da izlazi 1. juna 1871. godine, a zatim Javnost i Staro oslobođenje; socijalističke ideje bile su veoma popularne ne samo kod malobrojnih radnika (kragujevačke »Topolivnice«), nego i kod školske omladine (koja je organizovala više buntova i štrajkova u školama), zanatlija – koji se organizuju u zanatlijske zadruge i jednog dela seljaštva (seoske sirotinje i seljaka srednjeg imovnog stanja); u mnogim akcijama političkog karaktera posebnim značajem su se isticale prve opšte socijalističke demonstracije, organizovane početkom 1876. godine u Kragujevcu, poznate pod nazivom »Crveno barjače«; socijalističku misiju Svetozara Markovića, po njegovoj smrti, prihvatili su i organizovano širili, pored ostalih, naročito Mita Cenić (pod čijim je rukovodstvom 1881. godine osnovano u Beogradu Opšte radničko društvo) i Vasa Pelagić, »koji je posle Cenića sve do kraja XIX veka bio jedan od glavnih boraca socijalističkog pokreta u Srbiji«; pokretanjem Socijal-demokrata (1895) i Radničkih novina (1897) i radom socijalističkih boraca Dimitrija Tucovića i Radovana Dragovića – socijalistički pokret u Srbiji dobio je nove dimenzije, naučnu zasnovanost, širinu i organizovanost;

6) najzad i jedno od karakterističnih političkih obeležja vremena u kome jePelagić delovao činila je i veoma napeta, krajnje zagrižena »partijska« borba, politikanstvo, »partaizam«, kojim su bile obuhvaćene skoro sve kategorije građana, koji je naročito od 80-tih godina »carevao u Srbiji i delio, razdvajao ljude ne samo u njihovim javnim delatnostima, već čak i u njihovim privatnim odnosima. Nije bilo gotovo ni jednog sektora državnog i društvenog života na kome se dejstvo političkih stranaka ne bi osećalo. Ne samo što je aparat nasilja bio u rukama pojedinih stranaka, već su i škola i crkva, pa i naučna, književna, kulturna, humana i druga udruženja, bila često pod većim ili manjim uticajem pojedinih političkih stranaka… Među stanovnicima varoši, naročito po palankama, ali i na selima, moglo se lako zapaziti postojanje partijskih tabora; među ljudima iz različitih tabora vladala je netrpeljivost, pa čak i neprijateljstvo. Poznata je npr. po palankama pojava, čiji su se tragovi dugo održavali, da svaka partija ima svoju kafanu; jedan radikal neće ni po koju cenu da svrati u naprednjačku kafanu ni liberal u radikalnu« (Dr Dragoslav Janković, O političkim strankama u Srbiji XIX veka, Prosveta, Beograd, 1951, 281).

Čitav privredni i društveno-politički život u Srbiji u vreme Pelagićevog rada bio je, dakle, u procesu stalnog, dinamičnog razvoja u pravcu izgradnje buržoaske države, u kojoj se uporedo s izgradnjom njenih društveno-političkih institucija, neprestano vodila otvorena klasna borba, iz koje je socijalistički pokret – iako često suzbijan brutalnim sredstvima vladajuće sile – sve više jačao i postajao sve snažniji činilac u društvenim odnosima Srbije krajem XIX veka.
* * *

Nesumnjivo je da je smisao ličnog Pelagićevog života bio u neprestanoj, odlučnoj i beskompromisnoj borbi za nove, pravednije i čovečnije društvo zasnovano na načelima socijalizma. Strašću oduševljenog političkog propagatora neodstupno i krajnje zauzimljivo je nastojao da politički prosvećuje, da ideale socijalizma, kako ih je sam shvatao, približi širokim slojevima naroda, da ih populariše, objasni i osmisli, da za njih zagreje i pridobije nove pristalice.

U ovako shvaćenom i s obzirom na društvene uslove u kojima je delovao veoma složenom političkom radu, Pelagić je morao i sam da piše onako kako je govorio, tj. jednostavno, uprošćeno, jezikom koji su bez teškoća mogli da razumeju oni kojima se najčešće obraćao: radnici i zanatlije, đaci i jedva pismeni seljaci – narod. Zahvaljujući upravo takvoj svojoj – svima shvatljivoj i razumljivoj, iskrenoj i zanesenoj, ali politički izrazito opredeljenoj i uverljivoj reči, Pelagić je i mogao da svoju političku misiju vrši uspešno. Sve što je govorio ili pisao bilo je zaista izraz njegovog intimnog unutrašnjeg političkog raspoloženja i uverenja i u punoj saglasnosti s onim što je ličnim primerom u praktičnom životu potvrđivao. Moglo bi se zato reći da je ključ Pelagićevog političkog uspeha u širenju socijalističkih ideja i socijalističkog političkog prosvećivanja i njegove lične popularnosti bio u tome što je istovremeno delovao i na racionalnu i emotivnu stranu svojih čitalaca i slušalaca, u njegovom političkom i pedagoškom talentu da se uvek na adekvatan i pristupačan način obraća onima kojima je svoju reč namenjivao i snazi da se žrtvuje za svoja uverenja, da svoju reč neprestano dokazuje i svojim delom.

U težnji da političkim prosvećivanjem pridobije nove političke istomišljenike i borce za socijalizam, Pelagić je često nužno morao da polazi od političke azbuke i bukvarskih osnova političke izgradnje, da udžbenički objašnjava elementarne političke pojmove, pri čemu je uvek dolazila do neposrednog izražaja njegova socijalistička idejna opredeljenost.

Najuverljivije svedočanstvo takvog Pelagićevog rada je upravo njegov Tumač naučnih i političkih reči (Beograd, 1892) – knjiga neobična, ali izvanredno vredna i za smisao savremenog političkog obrazovanja u mnogo čemu poučna – u kome je, pored ostalog, jezgrovito i politički veoma angažovano interpretirao veliki broj pojmova naročito iz oblasti društvenih nauka.

Socijalizam, po njemu, znači društvenost, zadrugarstvo, zajedničarstvo. To je, kako kaže, »nauka, koja se bavi o stanju, o uređenju i o odnošajima društvenim«, zasnovana na poznavanju »vasionskih zakona« i zakona po kojima se razvija društvo. Socijalizam ukazuje na mogućnost da se živi »u bratskoj solidarnosti i sreći, u miru i slobodi«; on »traži da svi članovi društva budu ravnopravno školovani, da svi ravnopravno rade i… opštu zaradu ravnopravno uživaju… Socijalizam je najmoralniji, najsavršeniji, najpravičniji produkat istorijskog razvitka, produkat nauke i progresa, jer ukida uredbe, koje na sramotu nauke, progresa i morala, dopuštaju da ugnjetava i eksploatiše silniji slabijega, čovek čoveka… On je posve prirodan i nužan rezultat borbe dvaju istorijskih staleža – ugnjetačkih globadžija i utruđene sirotinje… socijalizam je izraz apsolutne istine, pravde i razumnosti« (str. 226, 227).

Od svih vrsta socijalizma (a ima ih, kako piše Pelagić, više) bez sumnje je najznačajniji naučni socijalizam ili marksizam, koji je rezultat saznanja komunističke nauke. »Socijalizam naučni je«, pisao je Pelagić, »tačna nauka, produkat objektivnih studija o svima minulim formacijama društvenim a naročito o današnjoj (tj. kapitalističkoj – prim. VT) formaciji društva«. To je učenje koje »rušeći suvremenu organizaciju društva i organizaciju rada i rasporeda, zarade i imanja, utvrđuje drugu, bolju organizaciju društva, organizaciju političke ravnopravnosti i ekonomske jednakosti. Njemu i samo njemu pripada budućnost« (str. 228).

Držeći se u osnovi ovih stavova o socijalizmu, Pelagić ih je u svojoj knjizi Socijalizam ili osnovni preporođaj društva (Beograd, 1894) samo unekoliko razvio, s izrazitom tendencijom da istakne da se »socijalizam javljao i živeo… od pamtiveka u raznim oblicima i pod raznim imenima« (socijalizam patrijarhalni, socijalizam antički, socijalizam bogoslovski, socijalizam utopijski, socijalizam državni, socijalizam revolucionarni, socijalizam komunistički, socijalizam anarhistički i socijalizam naučni ili radnički). Za Pelagića je evidentno jedino prihvatljiv naučni ili radnički socijalizam, čiji je »najjači predstavnik« Karl Marks, onaj socijalizam koji se neprestano afirmiše kao ideologija radničke klase u svim razvijenim (»kulturnim«) zemljama, tako »da se može pouzdano reći, da nije daleko ono sveto vreme, kada će ljudi i narodi po njegovoj nauci uređivati se, raditi, živeti i usavršavati« (str. 27).
U skladu s ovakvom interpretacijom pojma socijalizma, u čiju je budućnost duboko verovao, Pelagić je interpretirao i pojam socijaliste. Socijalisti su – prema onome kako je pisao u Tumaču naučnih i političkih reči – pristalice, »privrženici« socijalizma. Pravi (»istinski«) socijalisti neposredno deluju, žrtvuju se »da moć i svetlilo korisne nastave i nauke pod‌jednako osvetljava sve ljude i narode, a ne samo pojedince kao što danas biva; da stvore narod i omladinu njegovu da budu voljni i vešti svuda i svagda raditi samo ono što je dobro i korisno, što je pravedno i istinito… da nauče i utvrde bar mlađi naraštaj za razumni, srećonosni i uzoriti preporođaj naroda i ljudstva…«, koji odlučno deluju kako bi svaki radni čovek (»privrednik«) uživao plodove svoga rada prema zahtevima nauke o zdravlju i nauke o narodnom blagostanju.

Čini se da u političkim okvirima delovanja socijalista onako kako ih je označio Pelagić, poseban, pricipijelno veliki značaj imaju zahtevi o pretvaranju lične, privatne, zasebne svojine u opštinsku ili državnu imovinu, da sredstva za proizvodnju, »sva zemlja i sve fabrike, svi alati i instrumenti za proizvodnju i drugo poslovanje postanu opštinska, zadrugarska ili državna svojina«, da čitav život treba da bude organizovan na temelju zadrugarstva, udruženog i kolektivnog poslovanja, da svakome bude zajamčena sloboda verovanja i neverovanja, govora i pisanja, zbora i udruživanja i javnog predavanja u zajednici, u kojoj neće biti kasta i privilegija, gde će se odnosi među ljudima i narodima zasnivati na istinskom humanizmu, bratskoj ljubavi i solidarnosti.

I u interpretaciji većeg broja drugih političkih i naučnih pojmova – uz, rekli bismo, beskrajno poverenje u prirodne nauke – vidljivo se ispoljila Pelagićeva politička opredeljenost. Objašnjavajući, na primer, pojam ateizam, između ostalog je napisao: »Ateizam se razvio još odavno, ali naučni ateizam počeo se strahovito širiti po svemu naučnom svetu, od kada se razviše egzaktne nauke: Fizika, Hemija, Matematika, Fiziologija, Astronomija, Anatomija i druge prirodne nauke.

Zbog učenja tih nauka u školi i van škole, razvio se ateizam, rašta danas ni jedan iole misaoni đak ne veruje da ima negde na nebu neki bog, niti njegov raj ni pakao, sa njegovim nekim đavolima rogatim i krilatim anđelima. To dolazi otuda što pomenute nauke označavaju tačno šta ima i šta nema u prostoru nebeskom. One ne vide tamo ni prestola božijeg ni carstva njegovog. One su utvrdile neporičnu aksiomu da sve biva u nebu, na zemlji i među ljudima na zemlji, po neodoljivim zakonima prirodnim, bez ikakve volje božije.

Prirodne nauke danas su dotle doterale da se svaki onaj smatra ili za glupaka ili za pretvarala šireta, koji nije ateista…« itd.; biologija je nauka koja izučava zakone života i razvoja biljaka i životinja, ali istovremeno to je i nauka koja je, kako Pelagić kaže, »moćnim i neporičnim dokazima uverila svet znanja da u organizmu čoveka nema nigde prsta i ćudi nebesnog i mantijaškog savota, Jehove«; reč birokratizam Pelagić je označio kao činovništvo, ali je uz to napisao i sledeće: »Gde se činovništvo odomaćilo kao zasebna klasa, ono je pijavica, koja isisava krv i sok naroda, ona je otrov koji zaražava užasom sve što god dodirne, ono je grč na narodnom telu, ono je kao bolest sušica, koja malo po malo stamanjuje telo, energiju i duhovni polet naroda; ono je večni drug i branič tiranima i globadžijama narodnim a trajni ugnjetač istine i pravde, naroda i stvarnog progresa. Birokratizam je otrovni čir na telu i mozgu naroda«; uz reč buržoazija, koja po njemu znači građanstvo, varošanstvo, Pelagić je rekao: »U nauci to ime znači one ljude, koji hoće da su gospodari, pa ma pored njih crkavala sirotinja… Buržoazija sa rukama radnika stvara kapitalizam, a ovaj opet stvara nju i carstvo siromaštine«; geologija (»zemljopoznavanje«) je nauka o sastavu, delovima, slojevima, razvoju, unutrašnjosti i površini zemlje, ali istovremeno to je i nauka koja »ni u čemu ne vidi nadprirodne, tvoračke ruke i moći, niti dobročinstva božijega«; darvinizam je nauka kojom je »posve tačno i jasno dokazano da se život ljudi razvija po moćnim i neodoljivim zakonima prirode, a ne po volji nekog triličnog ili dvoličnog boga«, nauka koja je izazvala revolucionarni prevrat u biologiji i koju popovština užasno mrzi; reč dinastija, po Pelagiću, znači »vlasništvo, iz koje porodice postaju vladari«.

Ali, kako su svetske (i srpske) dinastije »okupane u krvi naroda«, nužno se dolazi do zaključka da »na presto pravde« treba da dođe večna dinastija – dinastija genija ljudskog«; dogmatika (»veroslovlje«) je »nauka o veri popovskoj«, ali iole bistriji um može se uveriti u njene laži, te zbog toga, kaže Pelagić, »više vredi jedan list nauke o ratarstvu ili o stočarstvu, nego li sve pravoslavne i krivoslavne dogmatike što ih na svetu ima«; eksploatacija znači »izvlačenje, dobijanje, isisavanje«, eksploatisati – »ugnjetavati, isisavati«, a eksploatator je onaj koji eksploatiše (»globadžija, pijavica naroda, isisač«). Postoje različiti vidovi eksploatacije. Kapitalistička eksploatacija znači prisvajanje vrednosti rada radnika. »Od te eksploatacije«, kaže Pelagić, »rađa se na jednoj maloj strani bogatstvo i raskošno uživanje, a na drugoj strani, na strani radnika, koji sastavljaju ogromnu većinu i bez kojih ne bi bilo ni gazda, ni fabrika, postoji oskudica i jad.

Eksploatacija radnika izaziva ne samo mržnju prema eksploatatoru, nego i pobunu i revoluciju…«. Eksploatacija je upravo »stvorila nauku socijalizma, komunizma, koja traži za sve radnike ekonomsku jednakost«; justicija, po Pelagiću, znači pravdu, nauku o paragrafskoj pravdi, koja – uprkos tome što se njom mnogi bave i za koju se ulažu ogromna materijalna sredstva – ne doprinosi sreći naroda. Bilo bi, stoga, razumno da kod nas paragrafsku pravdu zameni izborni narodni sud, sud dobrih ljudi, koji bi besplatno i nepodmitljivo delio pravdu; kapitalizam u bukvalnom smislu je »glavnica, zakidanje…, prisvajanje, nagomilavanje novca i drugog imanja«, ali, opširno objašnjavajući ovaj pojam, Pelagić je naglasio da se malo zna da je to neisplaćeni rad, »nagomilani trud radnički«, da mu je osnova u privatnoj svojini, »koja je glavni uzrok svima nesrećama i nepravdama, svađama i razvratima društvenim«. Otuda je, ako se želi sreća, neophodno privatnu svojinu pretvoriti u zadrugarsku, opštinsku ili državnu, otuda socijalisti hoće da ukinu privatnu svojinu, da sva sredstva za proizvodnju (»zemlju i sprave za radnju«) pretvore u opštinsku, »gde će svi članovi društva raditi jednako, svaki prema svojoj snazi, i jednako uživati, svaki prema svojoj potrebi, iz zarade opštinske, komunske…«; reč kolektivizam znači zadrugarstvo, zajednički rad u komuni, gde će svako dobijati koliko mu je neophodno za lični život, a kolektivni socijalizam – pripadnost svih oruđa za proizvodnju »samo onima, koji sa njima rade«; komuna – je opština, zadruga, udruženost. U komunističkom smislu reč komuna »označava nezavisnu opštinu, u kojoj su svi članovi ravnopravni u pogledu političkom, ekonomskom i prosvetnom. Svi odrasli i zdravi članovi imaju jednake dužnosti na određeni rad i jednaka prava na podmirivanje… potreba«, pri čemu prava i dužnosti treba da zavise od moći, sposobnosti i potrebe svakog pojedinca. U »komuni«, kaže Pelagić, »nema ništa moje i tvoje – izuzevši neke sitnice za ličnu potrebu… – tamo je sve naše, to jest opštinsko, zadrugarsko. Komuna je u velikom obimu ono, što je bila naša stara porodična zadruga u malom obimu…«. Sve svoje »vršioce zakona« punoletni članovi komune biraju neposredšš glasanjem; komunizam (pojam koji istovremeno ima i ekonomsko i pravno i moralno značenje) u suštini znači život u komuni. »U moralnom zakonu komunizma leži,« kaže Pelagić, »da svaki radi za sve i svi za svakoga. Komunizam je, dakle, najmoralniji oblik društvenog uređenja i tvorac sreće za sve društvene članove…« itd.
• * *

Pelagić je, dakle, socijalizam i kao teoriju i kao praksu najprisnije prihvatio i nesalomljivo se rečju i delom zalagao da dobije što više pristalica i boraca u Srbiji, verujući da u njoj postoje najvažniji objektivni uslovi za koreniti društveni preobražaj. Iako je polazio od toga da je ideologija socijalizma u osnovi jedinstvena i internacionalna, čiju suštinu čine opšta programska načela koja važe za sve zemlje i narode, Pelagić je bio dovoljno realan i politički razložan da shvati da je moguće govoriti o različitim pristupima ostvarivanju programskih ciljeva socijalizma, s obzirom na različitosti, specifičnosti prilika u kojima žive različiti narodi (i da se, stoga, može govoriti o srpskom, nemačkom, ruskom, bugarskom, »hrvatskom«, francuskom, engleskom itd. socijalizmu).

Put prema socijalizmu u Srbiji, po njemu, moguć je ako srpski socijalisti budu neposredno sagledali i jasno definisali svoje zadatke, koje je – u svojoj knjizi Socijalizam ili osnovni preporođaj društva – svrstao u dve grupe: političke i privredno (ekonomsko)-prosvetne.

U političkom programu (»trebniku«) za čije ostvarenje, prema Pelagiću, srpski socijalisti treba da se bore, čini se da je najvažnije sledeće: nužnost donošenja takvog ustava u Srbiji, pravednijeg od postojećeg (»gospodarskog i vladalačkog«),* koji će garantovati političku, prosvetnu i ekonomsku jednakost«; da se na temelju takvog ustava donesu odgovarajući zakonski propisi; da se posebnim zakonskim aktima »ujamči opšte, ravnopravno i neposredno izborno pravo glasa i biranja za sve punoletne (20 godina) članove naroda, po kome će svako imati pravo da bira i da bude biran«, bez obzira na to »da li je platio porezu ili nije«; da narodna skupština bude najviše predstavničko i zakonodavno telo u zemlji, da je niko ne može mimo njene odluke da raspusti; da se narodni poslanici zakletvom obavežu da će »raditi po zakonu pravde i istine« i da za svoje istupanje u skupštini odgovaraju samo svojim biračima; da se izvrši reforma državne uprave i administracije, kako bi više odgovarale potrebama naroda; da se umesto »krnjavih« opštinskih samouprava omogući formiranje potpunih opštinskih i okružnih samouprava, o kojima neće voditi nadzor policija, već odbori koje narod slobodnom voljom bude izabrao; da se izvrši ujednačavanje plata činovnika i ministara u okviru razumnih, ograničenih raspona; da se ukinu »sve konzistorije, duhovni sudovi… i arhijerejski sabori« i da njihove kompentencije preuzmu građanski sudovi; da državnu kontrolu zameni okružna i opštinska kontrola; da se ukine postavljenje ukaznih sudija i da se umesto ovih postavljaju izborne besplatne sudije (imajući u vidu pozitivnu praksu narodnih sudova, sudova »dobrih ljudi«); da se preduzimaju najstrožije sankcije prema onima koji budu primali mito i za koje se utvrdi da su izvršili utaju opštinskog i državnog novca i imovine; da se svi uhapšeni posle šest dana upute sudu (»Ko to ne učini osudiće ga sud opštinski da plati uhapšenom dangubu i uvredu časti«) i da se svima nevino uhapšenim i osuđenim »nadoknadi danguba« i isplati odšteta »za povredu časti«; da se ukinu okružna i sreska načelstva i umesto njih obrazuju okružni i sreski narodni odbori i sudovi; da se ukinu »diplomatska poslanstva i konzulati, jer oni vuku goleme izdatke, plate, penzije… a nikakva kredita i dobitka nisu za narod i Srbiju zadobili… Nek država opšti i vodi pregovore sa drugim državama bez posrednika…«; da se ukine stajaća vojska (a sa njom i sva vojna zvanja) i umesto nje organizuje narodna odbrana (»Dosta je bilo nekorisnog paradiranja i besposličenja, vreme je da svaki privređuje«; da se ni u kojoj prilici vojska ne sme upotrebiti »protiv sinova i građana Srbije« i da odluku o ratu može doneti jedino narodna skupština; da se izvrši temeljna revizija penzijskih primanja, da penziju primaju samo oni kojima je zaista neophodna (»pa bilo to činovnici ili nadničari, ministri ili zanatlije, nastavnici ili seljaci, doktori ili trgovci.

• Pelagić je svakako imao u vidu ustav iz 1888. godine koji je i pored građansko-demokratskihodlika, po njemu zaslužio oštru kritiku.

Ovaj je zakon neophodan, jer nepravo je davati penziju jednima i suviše veliku, a drugi ne samo što je nemaju, nego im se u ime tih velikih penzija i plata gospodskih, prodaje čak i ono, što je neophodno za život… Jer jesti, odevati se i druge namirnice imati, treba drndaru i kačaru, isto kao i vladaocu i gospodaru«); da se radno vreme svih (državnih, opštinskih, zanatlijskih, seoskih i drugih radnika) u zemlji izjednači; da i industrijsko-zanatlijski radnici (kao i ostali činovnici) primaju mesečne plate, a ne da rade »na parče«; da se donesu propisi o zaštiti svih onih koji zbog svoga političkog rada (pripadnosti opozicionoj političkoj partiji, glasanju na izborima, učestvovanju na političkim zborovima itd.) mogu biti izloženi pritiscima poslodavaca i državnih vlasti, čija egzistencija zbog toga može biti ugrožena i da se donesu zakonski propisi o zaštiti šegrta i sluškinja; »da se ujamči večito pravo slobodnog udruživanja, dogovora i javnog predavanja, bez ikakvog ograničenja« i »uzakoni potpuna, neograničena sloboda štampe i reči«, koje će biti, kako kaže Pelagić, »neodoljiva potreba za svaki narod i sva vremena. Jer sloboda štampe je najsvetija i najuzvišenija buktinja i svetinja uma ljudskog… Ona je moćno sredstvo protivu svake nevolje i gluposti, protivu svačije tiranije i podlosti. Ona je najblagodetniji i najčistiji kulturni činilac za slobodno razvijanje čoveka i naroda, za napredak i međunarodnu solidarnost«, ona je »uzvišenija od sviju svetinja i ličnosti, od sviju bogova i privilegija, od sviju vlada, vlasti i vladara… U to ime kaže dalje Pelagić – ne sme se zabraniti ni jedna srpska knjiga, novine, brošura, slika, plakat, izjava i drugo, pa ma o čijoj ličnosti one zborile i ma kako one zvonile… Zabraniti i kazniti se može samo ono delo, koje kleveta, ruži i izdaje Srbiju i njen narod. Sve drugo nek ide bez smetnje i suđenja…«
• * *

U okviru privredno-prosvetnog programa zadatak srpskih socijalista, prema Pelagiću, bio bi, pre svega, u potpunom ukidanju postojećeg sistema škola i vaspitanja, koji je »posve nepodesan za podmirivanje onoga što treba čoveku za njegovo blagostanje i za međusobno i međunarodno zbratimljenje i solidarisanje« i njegovom zamenjivanju boljim i u društvenom i u pedagoškom pogledu celishodnijim i funkcionalnijim.

Reforma sistema škola i vaspitanja, prema zamisli Pelagića, nužno bi istakla potrebu otvaranja u svim naseljima (zadrugama) – gradskim (varoškim) i seoskim ustanova za vaspitanje predškolske dece (nastavnih dečišta, zabavišta), gde bi deca ovoga uzrasta pod pedagoškim nadzorom nastavnika (koji bi im morao da bude »kao roditelj, drug i brat«) bila u prilici da u igri i vedrom raspoloženju provode vreme. S obzirom na cilj kome treba da služe dečišta bi morala da budu »na mestima uzvišenim i prostranimm punim zelenila i cveća i po mogućstvu opremljena kupatilima i dečjim plivaonicama.
Dalje, reforma bi nužno morala da predvidi otvaranje »sreskih praktičnih zemljoradničkih i zanatlijskih škola,« koje bi imale zadatak ne samo da upotpunjuju znanja koja bi učenici dobili u osnovnim školama, nego i da pružaju nova »primenljiva« znanja, neophodna za praktičan život (znanja iz oblasti zemljoradnje, stočarstva, voćarstva, povrtarstva, zanatskih delatnosti, pčelarstva, domaćinstva, lečenja ljudi i stoke itd.). Nastavnici ovih škola morali bi imati specijalnu pripremu, a uzimali bi se iz svih društvenih profesija (čak i iz redova popova, kaluđera i oficira). »Vreme je«, pisao je Pelagić, »da se kancelarijsko i pustolovno piskaranje, vojničko dresiranje i paradiranje i bogoslovsko ćaskanje, zaglupljivanje i uspavljivanje, preobrati u stvarnu opipljivu i istinsku korisnu pouku i radnju, a u korist njihovu ličnu i narodnu. Za blagostanje naroda treba dela – dela korisnog i životodavanog, a ne šarabatanja protokola i hartije, i zapevanje mrtvih molitvica i drugih sličnih besposlica i zavrzalama«.
Reforma bi, dalje, obuhvatila organizovanje u svim selima gde je moguće uglednih seoskih opštinskih zajedničkih školskih (nastavnih) gradina (bašta) i voćnjaka, koji bi predstavljali primer racionalne i ekonomične povrtarske i voćarske proizvodnje, gde bi i učenici osnovnih škola i ostali mogli da se praktično obučavaju obradi i zaštiti povrtarskih kultura, podizanju i negovanju voća. (»Posao taj«, isticao je Pelagić, »bio bi najdostojniji za popa ili kaluđera. Tek time učiniće popovi i kaluđeri pravu korist narodu. Tamo će se uveriti da bašti treba motika a ne molitva. Tu će se uveriti da više vredi jedna takva bašta, no milion bogomolja i da više vredi jedan dan tog rada, nego li hiljadu dana liturgisanja, klanjanja itd.«).

Iz ovoga što je u vezi s programom prosvetnog preobražaja rečeno, moguće je samo jednim delom osetiti u kome su se pravcu kretala Pelagićeva razmišljanja o prosvetnopedagoškim pitanjima. Međutim, u svojim radovima izrazito pedagoškog karaktera: Kako treba da se školujemo pa da dođemo do opšte sreće i bratske solidarnosti (Beograd, 1881), Preobražaj škole i nastave (suvremena potreba) (Beograd, 1889), Nova nauka o javnoj nastavi ili omladinski i narodni dobrotvor (Beograd, 1891), on je podrobno izložio svoja shvatanja o cilju vaspitanja, sadržajima obrazovanja, organizaciji nastave, ulozi škole i liku učitelja itd., koja su – uprkos izvesnim prenaglašavanjima i nekim nedovoljno pedagoški zasnovanim kritičkim opaskama – u vreme kada su izlazila u javnost bila velikim delom pozitivna i u mnogome ušla u fond najprogresivnije misli naše pedagoške prošlosti.

On, na primer, misli da novi ljudi (socijalisti) treba da se bore da javna nastava (škola) istinski predstavlja najveću svetinju i najdragoceniju krunu naroda i čovečanstva, da svojom funkcijom doprinosi zdravlju i sreći, jednakosti i bratstvu učenika, da kod njih istovremeno razvija znanja i da ih uči radu. Dalje, misli da javna nastava treba da odgovara stvarnim potrebama naroda, zatim da je »obavezna, besplatna i potpuno jednaka za svu opštinsku čeljad, za sve narodne članove«, da je tako organizovana da svima do 16 ili 20 godine omogući paralelno izučavanje nastavnih predmeta i zanatskih i poljskih radova; da školske zgrade i učionice u svemu odgovaraju potrebama nastave i zdravlja učenika; da – s obzirom na jednaka prava i dužnosti muškaraca i žena – nastava bude zajednička i ravnopravna za učenike i muškog i ženskog pola (s tim što će se učenice na posebnim časovima upoznati i sa onim što im je neophodno); da nastava u celini bude naučno zasnovana i da se stoga iz nastavnog gradiva izbace sve neistine i besmislice, »jer u školi se uči i to: kako zmije i kurjaci, i lisice i ptice, i cveće i vazduh između sebe razgovaraju, kako je bog razgovarao s ljudima… Tog su pune školske knjige i čitanke. Tim se kiti današnja prosveta i književnost«.
Dalje, škole bi nužno morale da razvijaju sve pozitivne kvalitete ličnosti, da neguju pravu čovečnost, s obzirom da, po njemu, »sadašnji pravac školovanja iz temelja davi i satire duh istpne i pravde, duh slobode i samostalnosti,« da se u postojećim školama učenici navikavaju »da budu udvorice, licemeri i špijuni«.

Osim toga, Pelagić misli da u školama »nastava mora biti svuda i svagda prijatna, omiljena, razgovorna, zabavna, posve zanimljiva i udesna prema dečijem duhu, osećanju, uzrastu i razumevanju, a nastavnik i upravnik mora biti mio, prijatan i drag kao blag dan«; da čitav nastavni rad mora biti usaglašen s prirodnim svojstvima učenika i da pod‌jednako razvija njihove fizičke i intelektualno-voljne i moralne osobine; da se u metodici nastavnog rada obilno koristi očiglednost i raznovrsni oblici tzv.
prigodne nastave; da se onemogući artijaško (knjiško) učenje i »zaučavanje naizust«.
I najzad, da se pri organizovanju nastave večno poštuje meta: s radom pouka a s poukom rad, pošto je, po njemu, smisao svega vaspitanja u delima a ne u rečima (»Reči bez dela ne vrede, ljudstvo živi od dela, a ne od golih reči, ma kako uzvišene bile, ma kako milozvučno od‌jekivale. Telesni rad je osnovica i potka svemu životu ljudskom i njegovom kulturnom napretku…«), itd.
* * *

Očigledno je da je Pelagić smatrao da je koreniti socijalistički preobražaj uopšte, pa prema tome i socijalistički preobražaj Srbije moguć jedino preko stvaranja socijalističkih zadruga. Otuda je u svome privrednom trebniku (u knjizi: Socijalizam ili osnovni preporođaj društva) upravo istakao da »nova ekonomska nauka, nauka socijalizma zahteva i traži od ljudi i naroda da se udruže u velike koliktivne socijalističke zadruge, koje mogu biti kao najveća sela, najveće opštine koje, dalje, mogu činiti uži ili širi saveza zadrugarskih opština.

U ovako organizovanim zadrugama proizvodna dobra biće zajednička (pošto »niko ne može imati nikakve lične svojine, izvan zadruge«), svi će imati jednaka prava i jednake dužnosti, »neće i ne sme biti gotovana ni preteranog utruđivanja«, »bogataša i sirotinje«, »vlasnika i podanika«, »gospodara i najamnika«, svi će dnevno raditi najviše četiri do pet časova itd.

Smatrajući socijalističke kolektivne zadruge osnovnim ćelijama socijalističkog preobražaja, Pelagić je, pre svega, polazio od uverenja, da su stare srpske patrijarhalne zadruge znatnim delom imale karakter socijalističkih zajednica (u kojima su svi članovi prema utvrđenom redu i ustaljenim običajima učestvovali u životu zadruge, gde je postojala određena ravnopravnost svih članova zadruge) i da bi stoga u socijalističkom preobražaju Srbije svakako trebalo poći od iskustva ovih zadruga, usmeravajući njihov razvoj novim pravcem. Osim toga, izvesno je da je svoja shvatanja o putu u socijalizam preko socijalističkih kolektivnih zadruga formirao i pod uticajem ideja socijalista utopista i naročito ruskih revolucionarnih demokrata, koje je imao prilike neposredno da upozna za vreme svoga boravka u Rusiji.
Bilo bi, razume se, neskromno smatrati da je ovim što je rečeno u dovoljnoj meri osvetljena ličnost Vase Pelagića, da su do stepena do koga je možda potrebno sagledana sve vrednosti njegove spisateljsko-teorijske i praktično-političke delatnosti.

Ali i na osnovu svega što se do sada saznalo i objektivno naučno utvrdilo o Pelagićevom životu i radu, moguće je u svakom slučaju izvesti više nespornih zaključaka: da je Pelagić sigurno bio jedan od najoduševljenijih i najvatrenijih, najdoslednijih nacionalnih i socijalnih boraca – prosvetitelja u našoj prošlosti; da je čitav svoj neobičan, neprestano nemiran i večno buntovni život u bukvalnom smislu do kraja žrtvovao prosvećujući i uveravajući u mogućnost i neophodnost postojanja boljeg – pravednijeg i srećnijeg društva, u čiju je istinitost sam duboko verovao i koje je jedino shvatao kao socijalističku stvarnost; da je svoju viziju takve društvene, socijalističke zbilje zasnivao na naučnom socijalizmu (učenju Karla Marksa), čiju je nauku – kako se bar vidi iz knjige: Socijalizam ili osnovni preporođaj društva smatrao teorijskim osloncem i rukovodstvom za izgradnju novog društva, pišući, na primer, da postojeće, »nepravedno i lažljivo, grabljivo i ubilačko« društvo može »iznova preporoditi ostvarena nauka socijalizma, koja nije ništa drugo, do izraz istine i pravde; tvorac međunarodne solidarnosti i prave političke i ekonomske jednakosti; i koji je najsavršeniji, najrazumljiviji, najpravedniji, najsrećonosniji i najmoralniji oblik narodnog i društvenog uređenja« (246, 247); da se – uprkos deklarativnom izjašnjavanju za naučni (»radenički«) socijalizam (marksizam) njegovom shvatanju suštine, a naročito puteva koji treba da dovedu do socijalizma mogu staviti opravdani prigovori, čak i u smislu da duh naučnog socijalizma (marksizma) nije bio u stanju naučno-teorijski da shvati, da je njegova interpretacija naučnog socijalizma znatnim delom uprošćena i maglovita, da mu, po svemu sudeći, nije, na primer, bila dovoljno jasna uloga radničke klase i klasne borbe, niti je određenije, izoštrenim sočivom sagledao njeno mesto u borbi za socijalistički preobražaj društva; da je – uprkos tome što u teorijskom pogledu nije bio na potrebnoj visini, uprkos izvesnoj teorijskoj neodređenosti, eklektizmu i konfuznosti – bio veliki majstor političke propagande i daroviti popularizator socijalizma, koji je snagom svoje neposredne, oduševljene, uverljive reči sugestivno delovao, koji je svoje političko uverenje umeo da jednostavno iskazuje i prenosi na druge, koji je svojim neiscrpnim, nepresahlim životnim optimizmom plenio, pridobijao; da je – uprkos stalnim progonima i hapšenjima – stigao da napiše i da za svoga života objavi neshvatljivo veliki broj knjiga, čiji tiraž sigurno prelazi cifru od 200.000 primeraka (objavljući svoju knjigu: Socijalizam ili osnovni preporođaj društva 1894. godine, na kraju je napisao: »Milo nam je ovde napomenuti, da se ovim sadašnjim izdanjem knjiga naših, navršuje preko 186.500 primeraka knjiga i knjižica, koje smo štampali u jedno ili više izdanja, i u ruke naroda predali«); da je ovakvim zaista velikim prosvetilačkim radom – s pravom zaslužio ime narodnog prosvetitelja, koji se svesno žrtvovao, ostajući, kako kaže, često siromah samo zato da bi obogatio misaoni, privredni, prosvetni, zdravstveni, moralni i politički polet narodne svesti i da stoga ulogu i vrednost njegove ličnosti i njegovog rada treba u prvom redu ceniti po tome što je umeo da shvati snagu prosvećenosti i da neumorno i uporno, izvanredno prikladno i ubedljivo nameće knjigu i u najširem smislu da prosvećuje i politički opismenjuje; da je njegova oštra kritička reč – kada je u pitanju bilo sve što se kosilo s načelima istine i pravde – kao i njegovo toplo, rekli bismo čak i romantičarsko predstavljanje društva koje bi rušenjem starog trebalo da dođe – imala, bez sumnje, snažnog upliva na opredeljivanje mnogih za ideje socijalizma, jer je kao kritičar umeo da ogorči, ali kao politički prosvetitelj i da – nudeći rešenja zagreje, ulije optimizam i veru u mogućnost srećnije budućnosti. U tome je, bez obzira na sve nedostatke njegovog teorijskog mšpljenja i ograničenosti njegovih teorijskih koncepata, vrednost njegove političke angažovanosti i objašnjenje njegove nesumnjive popularnosti kao socijaliste.

Narodni prosvetitelj i politički misionar, nacionalni i socijalni revolucionar, apostol socijalizma i duboki poštovalac istinskih nauka, odlučni borac protiv svega starog, oličenog u eksploatatorskom društvu, religiji i crkvi, vaspitanju i školi, Vasa Pelagić je nad‌živeo svoje vreme, ostajući u narodu legenda i simbol ljudske čestitosti, nesebičnog i humanog rada, neporične (da upotrebimo njegovu reč) doslednosti i čvrstine, koji je svoja uverenja neprestano ličnim delom potvrđivao, držeći se upravo onoga što je u svome Moralnom zavjetu jednog zatočenika napisao: »Svaki član naroda i ljudstva, treba da se svuda i svagda seća, da je on dužan svojim životom, svojom ličnošću služiti i opštim društvenim, narodnim i čovečanskim interesima« (Putovanje unakrst oko zemlje, drugo izdanje, Novi Sad, 1880, str. 239) ili još tačnije, onoga što je objašnjavajući reč socijalista (u Tumaču naučnih i političkih reči) napisao, tj. da su socijalisti vesnici boljih i srećnih dana, da »svaki istinski socijalista radi i žrtve prinosi želeći: da moć i svetlilo korisne nauke i nastave pod‌jednako osvetljava sve ljude i narode…; da stvore narod i omladinu njegovu da budu voljni i vešti svuda i svagda raditi samo ono što je dobro i korisno, što je pravedno i istinito; da pokažu put i način, kako će narod moći podmirivati sve svoje životne potrebe; da nauče, oduševe i utvrde bar mlađi naraštaj za razumni, srećnonosni i uzoriti preporođaj naroda i ljudstva: pa da on znadne i htedne urediti sve zakone i društvene poslove i međusobne odnose tako mudro i pravedno, kako bi svaki koristan i nužni član društva i naroda uživao sve ono, što traži za čoveka privrednika, nauka o zdravlju i nauka o narodnom blagostanju…« (str. 228, 229).

Dr Vladeta M. Tešić