O školovanju

Radi zdravlja i napretka naroda i omladine nužno je:

Da se sistem sadanjeg školovanja iz osnova reformiše, okrene na bolje, te da odgovara koliko-toliko zahtevima nauke o zdravlju i životnim potrebama čoveka i naroda.
Kakvo seme takav rod, kakva njiva takov plod,
veli narodna filozofija.

Na stvarnoj nastavi i korisnoj privredi, leži moć naroda i države, velimo mi [socijalisti, Pelagić]
Ko zna da je svuda u naučnom svetu uzeta osnovna, narodna škola, kao najvažnije mesto, od kuda se može najbrže, najviše i najjače širiti po narodu prosveta, ali prosveta koja vodi pametnijem kućenju kuće porodične, opštinske, narodne i čovečanske, i koja vodi istinskoj razumnosti i pravdi, istini i jednakosti, privredljivosti i humanitarnoj solidarnosti; ko shvata šta »neuk« narod očekuje od škole i školovanih ljudi; ko razume značaj imena školskog; ko dobro poznaje šta se i kako se uči u sadašnjim školama, koje, kao što posve umesno veli profesor Karić, »zatupljuju i zaslepljuju« i u grob sahranjuju narodnu omladinu.

[Svakako je u pitanju rasprava Vladimira Karića: Školovanje u Srbiji i njegovi resultati, u kojoj je pisac dao kritičku ocenu stanja škola u Srbiji 80-tih godina prošlog veka. (U vezi s ovim radom objavljen je u »Otadžbini«, sv. 60, kritički napis dr M. Jovanovića, a odgovor na ovaj napis objavio je Karić u brošuri pod naslovom: Školovanje u Srbiji i njegovi resultati, Prva udeonička štamparija, Beograd, 1887).]

Ko pamti i razume i sve druge posledice toga školovanja i bitne potrebe čoveka i naroda, on mora priznati i on mora tražiti da se sistem sadašnjeg školovanja iz osnova reformiše i na bolje okrene, dok dođe ono blagodetno vreme, kad će se taj sadanji sistem posve ukinuti, pa zameniti onom novom naukom učenja, to jest, onom naukom kakva se iznosi opširno u našem drugom spisu, koji se zove »Nova nauka o javnoj nastavi omladine.«

[Nova nauka o javnoj nastavi ili omladinski i narodni dobrotvor – Študija za nastavnike i državnike, za narod i omladinu (Beograd, »Smiljevo«, 1891) – knjiga koju je Pelagić posvetio »narodu i omladini, i njenim roditeljima i nastavnicima, upravnicima i zakonodavcima« – sigurno je jedna od najboljih i najpotpunijih koje je Pelagić napisao u vezi s problemima vaspitanja. Moglo bi se čak reći da u određenom smislu predstavlja završnicu, krajnje idejno uobličavanje svega onoga što je do tada pisao o vaspitanju, a posebno njegovih radova: Kako da se školujemo – pa da dođemo do opšte sreće i bratske solidarnosti (Štamparija zadruge štamparskih radnika, Beograd, 1881) i Preobražaj škole i nastave – suvremena potreba (Štamparija Narodne radikadne stranke, Beograd, 1889).

Knjigom Nova nauka o javnoj nastavi Pelagić je upravo želeo da, kako kaže, na osnovu kriterijuma istine i pravde pokaže i dokaže ne samo nerazumnost postojećih školskih institucija, sadržine i smisla vaspitanja, nego i da uveri u nužnost i neophodnost hitnog i korenitog njihovog preobražaja, reformisanja, smatrajući ovaj preobražaj sastavnim i integralnim delom opšteg društvenog preobražaja, za koji se najodlučnije i dosledno zalagao. »Jer tražeći u našim dosadanjim delima razumni, pravedni, korisni i osnovni preobražaj društva, u pogledu političkom i ekonomskom, – tražimo u isto vreme u ovom delu odlučno i ubedljivo da se iz osnova reformiše, preobrazi i ceo sistem i način današnjeg domaćeg i školskog vaspitanja, izobražavanja i učenja«, pisao je Pelagić u predgovoru ovoga svoga dela.

Nerazumnost i promašenost postojećeg vaspitanja Pelagić je video, pre svega, u nekorisnom, artijaškom, vetropirskom i žalosnom znanju, prisilnom učenju, koje lomi slobodu i karakter učenika, u školi koja fabrikuje »mnogobrojnu gospodu, proizvodi lenjivce, izelice, ugnjetače… udvorice i gotovane«. Umesto takvog vaspitalja, Pelagić je nastojao da uveri u neophodnost prihvatanja novih – socijalističkih – ideja o vaspitanju, na osnovu kojih će se kod omladine razvijati »pravilno mišljenje i volja za pošteno i korisno poslovanje«, koje će doprineti da nastava u školi bude »prijatna, omiljena, razgovorna, zabavna, posve zanimljiva i udesna prema dečijem duhu, osećanju, uzrastu i razumevanju«, koja će kod učenika u prvom redu utvrđivati »između ljudi i naroda bratsku ljubav i iskrenu solidarnost«, koja će se temeljiti na rezultatima istinskih nauka, a ne bogoslovskih »nebivalica« (jer »nauka ne priznaje nikakve nebeske i zemaljske ideale i autoritete… ne veruje nikome na golu reč, kao što veruje crkva i bogoslovi, jer ona veruje samo dokazu, opitu, zdravom razlogu i istini«), u kojoj neće imati mesta beskorisno učenje starih jezika (grčkog i latinskog), kojim se nepotrebno opterećuju učenici itd.

Dalje, nastava o kojoj je u ovome radu pisao Pelagić trebalo bi da bude »ravnopravna, obavezna i besplatna za svu društvenu, narodnu omladinu«, u okviru koje će se ova obučavati »raznim ručnim poslovima i naučnim korisnim poukama i naukama«; da sva deca (čim prohodaju) treba da budu smeštena u opštinske odgajnice i nastavišta (dečje jasle i vrtove), gde će o njoj brinuti stručna lica (»opštinski odgajivači i nastavnici«) bolje nego u bilo kojoj porodici; da se u cilju što potpunijeg i svestranijeg razvoja dece i omladine pri svakoj opštini podignu naročite zgrade, bašte, učionice, radionice, odmornice, zabavnice, alatke i druge nadobnosti; da učenje traje do dvadesete godine; da se, s obzirom na potrebu potpunog izjednačavanja u pravima muških i ženskih, organizuje zajednička nastava za oba pola; da celokupno vaspitanje treba da bude usaglašeno s prirodom čoveka i da ravnomerno razvija sve fizičke i duhovne snage; da učenje mora da bude najtešnje i najneposrednije povezano s radom, pri čemu će biti vvčno poštovan princip: S radom pouka a poukom rad (»Reči bez dela ne vrede, ljudstvo živi od dela a ne od golih reči, pa ma kako one uzvišene bile, ma kako milozvučno od‌jekivale. Telesni rad je osnovica i potka svemu životu ljudskom i njegovom kulturnom napretku. To tvrdi i sama ekonomska nauka, bez koje učenje malo vajdi«); da se iz nastavne prakse bezuslovno odbaci svako učenje napamet (»naizust«) iz knjiga, koje je za decu i omladinu sasvim ubitačno i da se umesto iz artija (knjiga) uči iz žive prirode i stvarnog društvenog života, gde će nove nastavljaonice i učionice biti dečišta (dečje bašte, dečji vrtići), gradine, voćnjaci, njive, livade, pašnjaci, brda, doline, pčelinjaci, radionice, koševi i ambari, pesma i gimnastika, putevi i mostovi, građevine i razvaline, zborovi i skupštine, opština i okolina, bolnice i porođajnice, knjižnice i čitaonice, priroda i njene pojave itd.; da se iz učenja odstrani svako prekomerno utruđivanje i prisiljavanje i da se rad (zamor) i odmor smenjuju naizmenično; da nastava uopšte treba da ima karakter prijatnosti, prigodnosti (tj. da se o svemu govori i uči onda »kada je čemu vreme i udesna prilika«, da se, na primer, »o kiši i rosi, o snegu i vetru, o mrazu i suši, o toploti i ladnoći, o oblacima i gradu, o grmljavini i vetru« itd. govori u situacijama kada ove pojave učenici neposredno doživljuju, čemu bi trebalo da služi i tzv. »privredna ili letna nastava« i primenljivosti, jer za nove ljude »ne vredi skoro ništa ni jedna nauka bez praktične primene«; da se iz nastave potpuno eliminiše učenje crkvenih istina i crkvene vere i da se umesto toga kod omladine razvija vera u »načelo i nauk socijalizma, koji je potonji rezultat nauke i koji je jedini u stanju osloboditi ljudstvo od sviju sadanjih društvenih beda, zala, svađa i nesreća« u boga – istine i pravde, u narodno i čovečansko blagostanje«, u ekonomsku i političku jednakost svih ljudi i naroda, u nauku uopšte (posebno u fiziologiju i humanističke nauke).

[Sve što je govorio o vaspitanju manje-više neposredno se uklapalo u njegovo šire poimanje novog društva, u viziju novog srećnog života u kome će, pored ostalog, svi moći slobodno da ispoljavaju verovanje i neverovanje, gde će postojati sloboda govora, pisanja, zbora, udruživanja i javnog predavanja, u kome neće biti kasta i privilegija, religioznog i nacionalnog fanatizma, koje će biti organizovano na principu zadružnog i kolektivnog poslovanja, – dakle, takvog života u kome će biti ovaploćeni bitni ideali socijalističkog viđenja sveta, socijalističke proizvodnje i socijalističkih društvenih odnosa.]

Ako ima nesrećnih uzroka, koji smetaju, da se taj novi sistem školovanja odmah primi i na delo privede i na narod primeni, onda bar neka se ovaj sadanji nakaradni sistem i program školovanja što bolje i razumnije reformiše, prema zahtevima nauke o zdravlju i prema narodnom blagostanju. Jer ovaj sadanji način vaspitavanja i učenja omladine tako je nerazuman, nepravedan i nakaradan, da nam on sistematično i nemilosrdno liferuje, dobavlja i donosi slabotinje, lenjivce, razne telesne i umne bolesti i bolešljivosti, svakovrsno smetenjaštvo, bezbrojne brbljive i razvratne kukavice, ništavce i krupne varalice i ugnjetače naroda, slobode i nauke.

Da je to okrivljavanje naše neporično umesno i savremeno, vidimo prvo otuda, što nam omladina izgleda licem, telom i pogledom bleda, potmula, grobna, slabunjava i žalosna; drugo zato, što omladina mnogo boluje, skoro obnevidi i naglo gomilama umire od raznih bolesti, koje je užase doneo sistem sadanjeg vaspitavanja i školovanja; i treće s toga, što svu rečenu nakaradnost ispoljava nam i uređenje sadanjeg nepravednog reda i poretka društvenog, i prekomerna bezkarakternost i nemarnost. Izuzetka ima, ali posve malo. I sve je to proizvod sadanjeg izobraženja i vaspitanja našeg.
Ovo posvedočava i sama državna statistika Srbije, koju je sastavio B. Jovanović* koji kaže kako stojimo u pogledu razbolevanja, opadanja i naglog umiranja omladine.

* [Bogoljub S. Jovanović, sastavljač više statističkih radova iz oblasti školstva u Srbiji, objavljivanih u »Prosvetnom glasniku«, službenom organu ministarstva prosvete u Srbiji.]
Evo kako o tome govori državni statističar u ministarstvu prosvete: u školskoj 1873/4 godini, ostavilo je školu zbog opasne bolesti i zbog smrti oko 2246 učenika seoskih. Razbolelo se od tih samo seoske dece 1328, a umrlo je 298, a od varoške obolelo je 452, a umrlo 168. On veli, da seoska deca propadaju zbog nezdravih zgrada školskih u kojima uče i stanuju, i zbog prekomerno rđave hrane. Čak i njega je, kao gospodina, tronulo to užasno stanje naše omladine školske, da i on sam veli u svome izvešću: »čovek se mora zaplakati, kad vidi kakva je hrana i postelja ovoj školskoj deci, što dobijaju u svojim zagušljivim i posve nezdravim stanovima, sobama školskim. Hrana im je većinom suha proja, koja stojeći po nekoliko dana u torbicama već je uplesnjivljena. Uz to jedu često još i kačamaka, uz koji se jede luk i kad i kad sir i slanina. Takva hrana i postelja, takva učionica i spavaonica upropastila bi i najzdravijeg čoveka, a kamo li nejaku decu, kojoj treba daleko bolja hrana i ugodnost.« Slava takvom izveštaju, a večno prokletstvo vlasnicima našim, koji se bakću da se dograbe i da se održe što duže na svojim stolicama, trošeći vreme i novac narodni oko suzbijanja i hapšenja onih, koji ih kao nedostojne i grabljive ogovaraju i sa uprave guraju, a ne ulažu novac i vreme svoje da se popravi to žalosno stanje naše omladine i našeg naroda, – tog bednog naroda, koji ih bogato plaća da se dobro hrane i od zla brane.

I doktor Vasić u članku »Škola i zdravlje« iznosi žalosno stanje seoske školske dece, u okrugu ćuprijskom, koje se može oceniti iz ovih nekoliko njegovih reči, koje glase ovako:
»Nema žalosnijega prizora no pogledati u jednu sobicu gde školska seoska deca noćivaju, osobito zimi. Malo nisko »sopče« sa jednim prozorom, plehana furuna koja se uvek puši i nameštaj sastavljen od nekoliko dasaka, to vam je stan one jadne dečice, kojima su kuće daleko. U taj ad poređali su se đačići kao sardele u kutiji. Ta tesnoća, tamnoća nečistoća, dim i druga oskudica bacaju decu u razne bolesti, a naročito šugu i druge kraste. I ona deca koja ne padnu u bolest izgledaju bledo-žuta, nevesela, tužna, slabunjava i kržljava« itd.

Kad tako zbore državni činovnici, onda može se misliti kakva kužnost leži u tim ubilačkim i nesrećnosnim školama. Pa još imamo obraza kazniti narod što ne daje decu u takvu školu, ili bolje reći u narodnu mučionicu i grobnicu. Pa još imamo obraza kazniti decu što beže iz te grobnice, i što nerado uče onu nauku, koja prinuđava da u njoj izgube zdravlje i život, veselost i marljivost.
Čist razum mora priznati, da i deca i narod imaju pravo, i da imaju više zdrave pameti, oni što beže iz tih mučionica i grobnica svojih, nego li ona tako-nazvana »učevna gospoda« koja ih tamo gone, dave, razvraćaju i stamanjuju.

Ta neobična i umesna fakta nagone svakog prijatelja narodnog da uzvikuje:
»Ukidajmo, ili bar radikalno (iz osnova) reformišimo te grobnice i pijavice narodne omladine, ako nismo ubice svoje i narodne uzdanice! Što više časimo sa oklevanjem to smo veći zločinci pred sadašnjim mladim naraštajem i pred narodnom budućnosti.

Zbog pomenutih užasa sve škole i svu nastavu treba poboljšati, ako ne više, a ono bar ovoliko, koliko je ovde označeno.

1. Preporođaj školske zgrade i njene okoline:

Svaka škola ili mora biti sagrađena po planu nauke o zdravlju, ili bolje da je i nema. Jer više vredi zdrav čovek sa prirodnim znanjem, razumom, nego li školovane nakarade, kakve nam sadanje škole daju.
Ona treba da se sagradi od najtvrđega materijala, i tako da je njena prostorija svuda i u svemu saglasna sa velikim i svetim zadatkom učionice, u kojoj tako dugo boravi omladina svoga naroda.«
[Pelagićevi zahtevi u pogledu arhitekture i kvaliteta školskih zgrada i učionica izvanredno su pozitpvni i na izvestan način predstavljaju anticipaciju (predviđanje) onoga što je inače savremena školska arhitektura načelno prihvatila i dalje u skladu s naučno-pedagoškim i zdravstvenim razlozima razvila. Zaista imponuje Pelagićeva upornost da uveri u neophodnost podizanja takvih školskih zgrada i takvih učionica koje će u prvom redu odgovarati zdravstvenim potrebama učenika i njegova maštovitost da sagleda idealne uslove za njihovu gradnju.]

Svaka škola mora biti okrenuta licem prema jugu, jer tako sunce udara u tri strane njene: istočnu, južnu i zapadnu; to udaranje sunčanih zraka prava je blagodet za takvo stanšše i boravište ljudsko. Ispred lica je glavni izlaz i ulaz u nju. Tako isto ispred lica treba da je ostavljen prostor za igranje dečije, jer u jesenje, zimsko i prolećne doba tu će deca naći zaklona od oštrih severnih vetrova, i to prema suncu, koje i usred najljuće zime ogreva i oživljava gde dopire i upire zracima svojim. Uz put napominjemo, da smo bezbrojno puta posmatrali učenike, kako pored sve hladnoće na dvoru, i toplote u školi, shupe se u takvoj zavetrini prema suncu, pa se igraju, šale ili nešto pričaju izmeđ sebe. Sila prirode vuče ih i nehotice u carstvo zdravlja i života, a sila gluposti rđavih roditelja i nastavnika vuče ih u apsanu sobnu i školsku.

Svako živo telo ima svoju dušu. I škola i zidovi njeni moraju imati svoju dušu, jer bez duše nema živoga. Duša njihova a tako i sviju javnih i privatnih zgrada jesu dobri ventilatori, provetrioci, udešaji koji u svemu i svagda odgovaraju zahtevima nauke o zdravlju. Koja škola nije udešena tako, njeni učenici imaju pravo pljunuti u nju i razići se svojim kućama, dok se udesi zgrada učionice, i sve što spada u oblast učenja, tako, da potpuno odgovara zahtevima nauke o zdravlju i glasu životnih potreba narodnih.

Soba školska ne sme biti manja od 12 met. dužine, 8 met. širine i 5 met. visine. U njoj mora biti udešeno 9 ventila, provetrivača, i to 4 s jedne i 4 s druge strane, koji se mogu udesno otvarati i zatvarati. Deveti ventil mora biti zamašne veličine nasred tavana, kome cev vodi do iznad krova. A iznad krova biće udešena sprava najboljeg sistema, koju će tok, struja vetra okretati, pa tako zavitlavati promenu vazduha – iz unutrašnjosti školine. Prema tome škole su svuda jednokatne.
Jedna od tih sprava zove se u zanatlijskom svetu: ventilator. Tu spravu mora da ima svaka školska soba, bez obzira na koštanje.

Svaka učionica mora biti okrečena (triput godišnje); jer krečenje to uništava onu tonju duvarsku, koja se upija od zadaja tolike dece. A svake pete ili desete godine, treba obiti iznutra po učionicama ceo stari lep, – malter sa zidova sobnih, pa iznova izlepiti, – malterisati. Ovo ima za zdravlje i pamćenje dečje daleko više vrednosti, no što se do sada mislilo u »prostom« i učenom svetu. Ovo kao i sve drugo treba i mora da odgovara zahtevima nauke o zdravlju.

Klupe sadanje treba izbaciti, kao posve neudesne za zdravlje, pa urediti samostalna sedišta za svako dete. Između tih sedišta treba da ima toliko prostora sa sve četiri strane, da nastavnik i učenik do svakog sedišta komotno proći i doći može. Sedište je i poleđište provetrasto i pokretno. Celo sedište mora biti od gvožđa i drveta; tako i sto i naslonica. I naslonica i sto treba da su pokretni.
[Proizvodnja školskog nameštaja, učila i ostalog školskog pribora izvanredno je napredovala da postoje specijalizovana preduzeća i specijalne institucije koje se isključivo bave proučavanjem potreba i izgradnjom školskog nameštaja i učila.

Što se tiče đačkih sedšita (klupa) postoji niz različitih racionalnih rešenja, koja zavise od toga kakva je škola, na kome su uzrastu učenici, kakvoj vrsti nastave je namenjena itd. – pa se o svemu ovome prilikom nabavke mora voditi računa.]

Peć i loženje treba da je udešeno tako da nema dima i da se lako i jevtino ugreje, pa bilo to grejanje pomoću pare ili inače. Učionica mora uvek biti pohladna, da se ne bi deca znojila i usled toga prozebla i u bolest padala, Umerena hladnoća ne škodi već krepi. Čim se opazi da se soba od zapare dečje priličio ugrejala, odmah će se pomoću ventilacija prohladiti. Na to se mora motriti isto kao i na sam način nastave.

[U svim većim i savremenim školskim objektima izgrađuju se po pravilu instalacije za centralno grejanje i uređaji za regulisanje temperature i provetravanje. No u svakom slučaju neosporna je vrednost Pelagićevog ukazivanja na potrebu održavanja stalne temperature škole i učionica, koja će omogućavati maksimalne uspehe u nastavnom radu i doprinositi negovanju zdravlja učenika.]

Za ogrtače, torbice i druge dečije stvari biće udešen i numerisan »predškolnik«.
[Uz sve učionice (ne samo savremenih nego i nekih starijih školskih objekata) postoje čiviluci ili ormančići, u koje učenici stavljaju svoje odelo i druge stvari.

Podovi savremenih školskih objekata (učionica, dvorana, hodnika, aula) grade se od materijala čiju higijenu nije teško održavati, o čemu svakako postoji odgovarajuća literatura i pozitivno iskustvo.]
Čišćenje škole ne sme biti metlom, nego mašinom, čistilicom, koja uvlači svu prašinu u sebe i odmah je izgoni van škole kroz trubu i prozor, ali na onu stranu put koje vetar duva da se prašina ne vraća u sobu. Dok se to nabavi treba kupiti prašinu školsku mokrim krpama.
Pored toga, škole treba oprati svakog meseca vrelom vodom.

Škola mora biti udaljena od ulične vike, tutnjave i prašine, unutra u avliji bar 80 metara. Oko nje mora biti dovoljno prostora za igranje, za gimnastisanje i sa nekoliko redova zasađenog drveća sa sviju strana. Zasadu školske avlije treba da sastavlja većinom: lipa, kesten, kalemljeni bagrem i lekovite i otrovne biljke, sa što više borovih debala. Ovakva zasada krupna je činjenica dečjeg i nastavničkog zdravlja.

Blizu do škole mora biti vodanik – dobar bunar ili česma, i mesto sa spravama za gimnastiku.
Voda školska mora odgovarati zahtevima nauke o zdravlju, i to svuda i svagda, a tako isto i vodovodi, koji treba da su od dve gvozdene kofe, koje vise na lancu i gvozdenom bunarskom zavornju.

[Koliki je značaj vode za zdravlje učenika nije potrebno isticati. Pelagić je dobro uočio potrebu da se o školskim bunarima (koji su katkada bili izvor ozbiljnih đačkih epidemija) naročito vodi računa i sve što je u vezi s ovim predlagao samo je jedan deo onoga što bi trebalo učiniti da se za učenike obezbedi zdrava pitka voda i stvore uslovi za izgradnju (ako ne bazena za kupanje) kupatila za učenike.]
Prema tome avlija i bašta školska, to jest, prostor oko škole treba da bude širok oko 200 metara i toliko dugačak. To je nužno kako za čistoću vazduha tako i za igranje i za odmor učenika, i pomenutu zasadu, koja je u isto vreme i ukras varoši i sela, a dika opštine i naroda.

Zasada drveća treba da je udaljena od školskih prozora bar 10 metara, zbog dobijanja dovoljne svetlosti u učionice. Svetlost školsku treba udesiti tako da ne škodi deci ni u kom pogledu.

[Pelagić je zaista u pravu kada tvrdi da školska zgrada mora biti tako locirana da spoljna (ulična) buka ne ometa nastavu i da školska dvorišta treba da budu prostrana i s dovoljno zelenila. – Nažalost, o ovome se još uvek ne vodi dovoljno računa, pa su, naročito u gradovima, školske zgrade u veoma prometnim, saobraćajem opterećenim ulicama, školska dvorišta najčešće tesna (učenici u njima ne mogu da se igraju) i bez drveća i cveća koje osvežava i čini školski ambijent privlačnijim.]
Prohod školski mora biti na kraju avlije školske udešen po planu nauke, i zasađen unaokolo gustim i lisnatim drvetom.

Ako nema blizu reke i rečice ili jezera, onda treba sagraditi i uvek čist održavati veliki basen za kupanje i plivanje dece, jer time se jako osnažava zdravlje tela i uma i otklanjaju mnoge bolesti i nemoći. Kupatilo može biti i van školske avlije, da bi tako moglo poslužiti i odraslom narodu i učenicima.

[Iako se održavanje higijene učionica u novim i savremeno građenim školskim zgradama znatno razlikuje od ovoga što preporučuje Pelagić, ipak su njegovi zahtevi imajući u vidu vreme i postojeće školske zgrade i učionice – u svakom slučaju opravdani.]

Dok se majušna sela i zaseoci ušore, ujedine u velika sela, dotle će, hteli, – ne hteli trebati kraj škole seoske školsko stanište, da tu stanuju i prenoćivaju đaci dalekih sela. Do sad su, na sramotu sviju dosadanjih vlada i vlasti, sva đačka staništa bila oličena u jednom mračnom tesnom i nečistom »sopčetu«, koje je trovalo i umno i telesno našu omladinu, isto kao i hrana njihova onako buđava i ništava, o čemu smo malo pre dokaze naveli.

Zbog toga, pored svake seoske škole u kojoj se uče deca iz dva, tri sela, mora se sagraditi zasebno »školsko stanište«, udaljeno od škole, bar na sto pedeset metara. Ono mora imati tri odeljka: za spavanje, za jelo i smestište za razne dečije stvari. Sve mora odgovarati nauci o zdravlju u potpunoj meri, ili ukinuti i školu i učenje. Jer narod nije voljan dalje davati svoju uzdanicu da se tamo satire, razboljeva i stamanjuje. Prozori na školskom staništu moraju biti od sve tri strane: istoka, juga i zapada, a vrata od severa, da tako sunčani zraci ceo dan upiru tamo.

U letnje vreme prozori se ne zatvaraju ni danju ni noću, isto kao i u školi, osim jako vlažnih noći i hladnoća. Kad se privikne, promaja ne škodi ništa, a naročito onima koji se kupaju u vodi, ili u vazdušnom kupatilu, i koji nisu preveć navikli na gotovanski i sobni život. Deca neka se hrane svaki dan jakošnjim kačamakom, začinjenim ili maslom ili mašću, ili urezanom slaninom, ili zejtinom, ili sirom, ili mlekom, a kad i kad i lukom belim, ili medom. Brašno mora biti neprosejano, ali od dobro čistog kukuruza. Ova hrana jedena češće i sa varenim pasuljom, sočivom, graškom, kupusom, šljivama, suvim voćem i lukom, zdravija je od svake druge. A to je i lako i jevtino zgotoviti svaki dan.
[Pri većem broju seoskih škola postojale su prostorije za smeštaj učenika iz udaljenijih sela. To su najčešće bile teskobne, mračne, vlažne sobice skoro bez ikakvog nameštaja, koje su služile za »noćivanje« onih učenika koji zbog udaljenosti svojih domova nisu bili u mogućnosti da svakodnevno dolaze u školu i da odlaze od škole kućama.

Pošto pri takvim školama nije bilo organizovanih đačkih kuhinja, ovi učenici su isključivo jeli »suvu hranu«, koju su im roditelji jedanput nedeljno zajedno sa »preobukom« donosili.
Razume se, u takvim uslovima nije moglo biti reči o higijenskom smeštaju i zdravoj ishrani učenika. Otuda je Pelagić odlučno zahtevao i ubedljivo obrazlagao potrebu da se pri školama grade posebne zgrade za stanovanje učenika, tzv. zasebna školska staništa, koja će imati tri prostorije: sobu za spavanje, trpezariju i ostavu za stvari učenika (garderobu), gde će učenici, dakle, imati sve potrebne uslove za zdrav život, jer je, po njemu, najvažnije zdravlje učenika i da, prema tome, sve što šteti zdravlju učenika (pa bile u pitanju čak i škole) treba odbaciti odnosno radikalno ih menjati, preobražavati.

Pri našim školama (osnovnim u prvom redu) počinju sve više da se otvaraju odeljenja za tzv. produženi boravak učenika, u kojima učenici dobijaju higijensku ishranu i smeštaj i gde se nalaze pod neposrednom pedagoškom kontrolom specijalno angažovanih nastavnika.

Inače, već odavno kod nas postoje đački domovi (internati). kojima se u poslednje vreme naročito posvećuje pažnja kako bi što bolje odgovarali svojoj nameni.]

Ovako uređenje škole nije ništa drugo no vapijuća, neophodna i životna potreba naša i naše uzdanice, omladine. Što god učinimo njoj, učinili smo nama. Tu se ne sme obazirati na grošićarske račune. Gde je opština nejaka za to, mora joj pomoći srez ili država. Velikaške palate, mantijaške bogomolje i mitropolije i sabljaške kasarne nek se pretvore u ovaj najsvetiji hram naroda i omladine, slave i koristi, – u škole.

[Nesumnjivo je da savremena školska arhitektura pruža obilje mogućnosti pristupa projektovanju i izgradnji školskih objekata i učionica, tako da se može s puno prava reći, da bi bilo krajnje neopravdano i s obzirom na funkciju ovih objekata besmisleno, ako se tekovine ove relativno mlade naučne discipline ne bi uvažavale. Zato je razumljivo zašto se prilikom izgradnje školskih objekata (školskih zgrada, učionica, kabineta, gimnastičkih, muzičkih i drugih dvorana, školskih radionica i dr.) obavezno traže projekti stručnjaka za školsku arhitekturu.]

2. Nastavne reforme treba odmah bar ove izvesti:
Osnovne narodne škole treba da se uče od 6 do 10 godina. Naravno, narod će udešavati koliko će razreda biti u osnovnoj, kao i u svakoj drugoj školi, i to prema glasu svojih potreba. Ali svaki razred uči se 1 godinu dana.

Dete polazi u školu pošto navrši deset godina, nipošto pre. Dotle je dete na slobodi ili u dečijim baštama, o kojima smo opširnije govorili na drugom mestu u ovoj knjizi u članku »dečišta«. Ovaj zahtev, odobriće svi svesni ljudi, jer zna se da je čuveni Vuk Stef. Karadžić počeo učiti knjigu čak u 16 ili 18 godini, a Filip Višnjić nije nikako ni učio školu, pa sav listom srpski »učevni« svet učio se od njih misliti, osećati i pravilno srpski govoriti.

Decu ne smemo rano davati u školu ni za to, što je dokazano da ona deca koja se u mladosti brzo razvijaju u raznim znanjima, da docnije kad narastu ne vrede ništa. Umna snaga i energija treba da se razvije onda, kad je mladić već postao čovek, kad svaki vidi u njemu i telesnu zrelost, pored zrelosti misaone; kad njegova osoba zauzme svoje mesto u društvu i kad se njegova reč usmena i pismena prima i mora da prima, – kao i svakog drugog odraslog i razumnog člana društvenog.

[Zahtev da školovanje u osnovnim školama treba da traje šest do deset godina svakako je proizlazio iz Pelagićevog uverenja da je za sticanje najneophodnijih znanja u narodnim školama potrebno najmanje šest godina, što je nesumnjivo pozitivno (Zakonom o osnovnim školama u Srbiji od 1882. godine zvanično je proglašeno šestogodišnje školovanje), ali je zato njegovo uverenje da deca ne bi trebalo da polaze u školu pre desete godine u suštini pogrešno.

Savremena naučna istraživanja u vezi s polaskom dece u školu upravo sve više potvrđuju mogućnost dece da i pre sedme godine počinju svoje školovanje, pa su u tome smislu i naši zakonski propisi dovoljno elastični, jer pod određenim uslovima dopuštaju upis dece u školu i pre sedme godine.]
Pored toga što je nastava obavezna i »besplatna«, moraju i sva radnička ili sirotinjska deca biti školovana troškom opštine ili države.

Pod ovim razume se i to da je država i opština obavezna udesiti da takva deca imaju i hranu, i stan, i odelo, pored besplatnih nastavnika i školskih učila.

Ovo treba i mora biti pravo zato, što društvo ne sme trpeti između sebe neznalice, a drugo za to, što je to dužnost svakoj državi i opštini da čine svuda i svagda, radi bolje budućnosti naroda.
U to ime uzimaće se, ako je nužno, od sviju gazda osobiti prirez, a naročito od onih, koji imaju po više nadničara, slugu, najamnika i drugih muških i ženskih radenika, pa za to niko od iole poštenih gazda, neće se protiviti tome zahtevu, zahtevu moralne dužnosti. Sva ta sirotinjska deca neka uče nauke sa ostalom društvenom decom, približujući se što više duhu istinskih narodnih potreba.

Kad tako damo i radeničkoj, sirotinjskoj omladini korisnog znanja i volje za rad telesni i umni, onda smo joj dali ključ, kojim će ona docnije sama sebi otvoriti put i vrata boljem životu. U današnjem veku ostaviti narod u neznalaštvu, opasno je baš i za samu državnu, novčanu i crkvenu gospodu, a tako isto i za celu nauku i kulturu ljudsku, jer kad se udruži siromaština i neznalaštvo, onda je ta sila u stanju da sve učini, ne obzirući se ni na svoj ni na tuđi život.

Treba znati da golotinja, glad i neznalaštvo ne biraju načina, kako će utoliti svoju životnu potrebu.
[Pelagićev zahtev o obaveznoj i besplatnoj školi i nastavi (knjigama, školskom priboru i učilima), besplatnom stanovanju, ishrani i odelu učenika – u stvari je ono što su isticali i tražili i drugi naši socijalisti (među kojima i Svetozar Marković) i što je kasnije dobilo mesto u Programu Srpske socijaldemokratske partije.]

U tim narodnim osnovnim školama predavaće se i učiće se samo ono što je od stvarne koristi za životne potrebe čoveka i društva, a naročito ono što donosi za narod: dobro zdravlje i blagostanje materijalno, imajući u vidu na prvom mestu zemljoradnju, stočarstvo, voćarstvo i zanatlijsko zanimanje. Bez takve pouke i nauke ne vredi skoro ništa ni škola ni nastava. Ovu večnu istinu treba jednom priznati i vršiti tačno i svestrano. Jer sramno je videti, kako učenik sadanjih škola ne zna ni vatre naložiti, ni jela zgotoviti, ni svoju haljinu zakrpiti, a kamo li da zna izlečiti od raznih bolesti sebe, svoju marvu i svoje voće; obraditi letinu, napraviti i popraviti odeću, obuću, alate za poslovanje i građevine koje su nam nužne za ugodan opstanak. Ova se bruka ne sme dalje trpeti.
Ko je vešt i čestit radenik on može biti i dobar naučar i političar, i diplomata, i vojskovođa, dok je i ovih nužno u svetu. – Na primer Franklin, Vašington i drugi predsednici velike republike američke, koji su svi bili radenici zanatlijski. A iz naše istorije imamo Karađorđa, Miloša, vojvodu Marka Miljanova i druge. Car rimski Dukljanin bio je zemljoradnik i dobar vladar. Takvih primera imali bismo dosta da naređamo, ali je dovoljno za razumne ljude i toliko.

U nastavu mora da uđe pre svega ono što čoveka uči kako će da bude zdrav, vredan, bistar, svestan, ekonomski zadovoljan i napredan i solidaran sa svima pravednim i vrednim ljudima i narodima. Bez toga, škola će biti kao i danas što je mahom gola fabrika, gde se fabrikuju gospoda, bogalji, bolesnici, vešte varalice, kruti sebičnjaci, gotovani, ugnjetači i podlaci. Izuzeci su retki.

[Ne bi se mogla sporiti umesnost Pelagićevog zahteva da se u osnovnim (narodnim) školama uči pre svega ono što ima neposrednu praktičnu vrednost, ali, pri tome, valja istaći da je isključivom orijentacijom učenja na sticanje praktičnih znanja bio u određenom stepenu jednostran, jer takva orijentacija nužno dovodi do sužavanja obrazovne platforme i snižava opšti nivo znanja učenika osnovne škole, sputava razvoj mišljenja i stvaralaštva.]

Stoga neophodna je potreba svega naroda da se u sve osnovne i više škole uvede ručni rad kao obavezan predmet, kako za žensku tako i za mušku decu. Ručni rad ne sme se ograničiti samo na neke zanatlijske poslove, nego neka se on što više približava onome učeničkom radu i učenju, kako je izloženo u »Novoj nauci o nastavi« ili »Omladinskom dobronoši«, koji mi štampamo u zasebnoj knjizi i kao dodatak ovome delu.

[Za uvođenje ručnog rada u osnovne škole zalagali su se inače krajem prošlog veka u Srbiji i neki građanski (buržoaski) pedagozi.]

U školi se zabranjuje učenje svake crkvene vere i svega onoga što pada u oblast njenu. Ovo traži od nas razlog nauke, i razlog suvremenih potreba omladinskih, narodnih i međunarodnih. Samo ovakva nastava može složiti i u srećnije stanje prevesti nas pravoslavne, rimokatoličke i muhamedanske Srbe i Hrvate i ostale tolike verom i nazivom zavađene Slovene, – nas ovako zavađenu i strašno satrvenu braću, koji treba da živimo u bratskoj ljubavi i zajednici. Zbog toga, učenici ne moraju ići ni u koju crkvu. Oni nikakve verske obrede ne ispunjavaju. Samo onda kada odrastu i kad iz škole iziđu, mogu proučavati razne verozakone, ako žele i takvog znanja. Tad su zreli i snažni da takvog primaju što nađu za dobro, i da odbace što je za odmet i štetu. Tako usvojena vera vredi, a inače je ona nakalemljeno nasilje, koje ne vredi više, no i svaki drugi prilepljeni varak.

Samo zreo i odrastao čovek, kad prizna jednom boga istine i pravde, on će biti vazda veran toj uzvišenoj veri, koja je dostojna svakog čoveka i naroda, svakog veka i sviju vremena, ali koja neće zahtevati nikakvih posrednika i ceremonija.

U školi se zabranjuje svako diktovano pisanje predmeta kao posve škodljivo, a tako
i drugo mnogo piskaranje i prepisivanje.

Narodni jezik učiće se živim govorom, primerom i usmenim objašnjavanjem, a ne izučavanjem dojakošnjih, onih mrtvih i za decu ubilačkih gramatičkih pravila i formula. To ubistvo već treba jednom ukinuti iz škole i školske nastave. Ono oduzima: vreme, novac i zdravlje dečijeg uma i tela. Nadamo se da nije daleko ono sveto vreme, kad će svi nastavnici nauke, doneti odluku koja glasi ovako: Nagoniti decu, da uče kojekakve gramatike (jezičnica) i katihizise, nije ništa drugo, do učevni, prosvetni vandalizam. To je za njih ne samo ubitačno za telesno i umno zdravlje, nego je još posve nekorisno. Do duše, neke »patriote« narodne, čiji bi grošićarski patriotizam prodao i narodni jezik za dobru kesu zlata i za nekoliko ordena i ručkova vlastničnih, dokazuju i deru se kako je nužno da omladina zna svoj maternji jezik. Ti jadnici ne vide pred nosom žive primere, da narod zna svoj jezik bolje i temeljnije, nego svi ti gramatičari i stilističari. Tvorci narodnih pesama srpskih nisu znali ni za kakve gramatičke, sintakse i stilistike pa su stvorili one divne epske i lirske (junačke i ljubavne) pesme i one filosofske poslovice, pripovetke, zagonetke i podskočice, koje su razumljivije i slađe udešene od sviju spisa tih gramatičara i stilističara, koji sklapaju ta mrtva gramatička pravila.

[Iako se mora uvažavati i smatrati opravdanom Pelagićeva kritika nastave maternjeg jezika, koja se u nastavnoj praksi često izrođavala u prazno i nekorisno gramatiziranje (učenje gramatičkih formula i gramatičkih pravila), neophodno je napomenuti da je njegov zahtev u pogledu odbacivanja svakog učenja gramatike u osnovnim (narodnim) školama u svakom slučaju preteran i neprihvatljiv.]

I pisac ovih knjiga ne zna danas baš ništa iz gramatičkih pravila i formula, pa ne samo što ga narod dobro razume i rado mu knjigu čita, nego još izjavljuje mu se da piše vrlo razumljivo, razgovetno. Molimo cepidlake da ovo navođenje ne uzmu kao hvalisanje. Ovo rekosmo kao dokaz naše tvrdnje, da je gramatika posve izlišna, ne samo za decu, nego i za odrasle učenike sve dok oni ne postanu zreli ljudi.
Ako treba znati neka pravila gramatična i stilistična, onda neka se to objašnjava omladini tek tada, kada ona prekorači u godine punoljetstva, kad je ona već dovoljno i umno i telesno razvijena. Ali i tada samo će joj se objašnjavati ta pravila a ne zadavati da iz knjiga naizust »buba« i zaučava kao što to još i danas biva kod mnogih rđavih i smetenjačkih nastavnika, koji se čak i profesorima i direktorima nazivaju. Omladinu treba osloboditi od toga ropstva i ubistva. I političku istoriju treba izbrisati iz nastave onakvu kakva je danas. Jer ona je puna, prepuna svega što ubija zdravlje tela i uma, i što oduzima dragoceno vreme omladini, koja ne koristi nizašto drugo do samo za ispit i svedodžbu.

Istoriju političku treba napisati na devedeset od sto, pa je uvesti u red nauke; ali to ne može biti pre no što je spojimo sa kulturnom istorijom čovečanstva, ali i ovu treba tako udesiti da bude prijatna, lagana i naučna, i da nigde ni u čemu ne sme dražiti narod protivu drugih naroda, a naročito Srbe protivu Bugara, Hrvata i Slovenaca i drugih, sa kojima treba udešavati i čas pre ostvariti jednu slobodnu i solidarnu federaciju, jedan književni znanstveni jezik, jedan kalendar i jednu religiju oličenu u bogu pravde i istine.

Odista vreme je već da uvidimo da je i nerazumno, i sramno, i štetno, i nenaučno videti kako su po svima srednjim i višim školama, bedni učenici obvezani po sedam, osam i više puta nedeljno zaučavati goleme zadatke iz te političke istorije. I šta izučavaju? Bezbrojno brojanje godina i dana, bezbrojna imena sela, varoši, gradova, vojvoda, vladara, ranjenika, zarobljenika, ugovora, dinastija i njihovo postanje, vladanje, rođenje, piskaranje, udavanje, ženenje, smrt i njihove živopise itd. I cela ta sumanutost ne uči se samo za jednu istorijsku periodu i za jedan narod, nego to biva za svaku periodu, i za svaki narod odelito.

I svo to bezbrojno izučavanje brojeva i mesta, pohvala i napadaja, vladalačkih i državnih dela i nedela, mudrosti i gluposti, vrline i podlosti, donelo je tako sjajne posledice da su tako izučena gospoda evropska otrgla iz same Evrope preko četiri i po miliona najzdravijih privrednika, narodnih sinova, i potrpali ih po apsanama i kasarnama, pa izceđuju iz narodne muke i krvi preko pet i po milijardi dinara godišnje, da ih izdržavaju u tim mestima nerada, razvrata i svakojake kužnosti i ubitačnosti. Ako hoćemo bližih primera eto ih na nosu: srpska i bugarska omladina školska ogulila se učeći tu slavnu »učiteljicu narodnu« – srpsku i bugarsku istoriju, pa su toliku korist iz nje izvukli da su se godine 1885. između sebe klali i stamanjivali kao nepismeni varvari i divlji zverovi. – Iz takve političke istorije kakva je danas, uvek ćemo dobijati i takve posledice, a takvo učenje znači više nego mlatiti praznu slamu ili iznositi karlicom mrak napolje.

[Umesto da uče mnogobrojne datume, nevažne biografije i događaje, nastava političke istorije trebalo bi, dakle, u prvom redu da utiče na formiranje kod učenika zdrave nacionalne svesti, osećanja ljubavi i solidarnosti među narodima.]

U reformisanoj školi i nastavi, i učenik i nastavnik imaju potpunu neograničenu slobodu iskazivanja misli i svojih ubeđenja, kako u pogledu verozakona religije, tako i u pogledu i smotri političkog, socijalnog i ekonomskog uređenja i odnošaja društvenog. Niko nema prava, niko ne sme stavljati granice toku i razvitku savremenih ideja, pa ma kako se one kosile sa sadanjim društvenim uredbama, navikama, običajima i odnosima. Bez toga je i škola, i nauka puka apsana i mrtvo slovo. Bez toga se ubija ili ograničava prirodni razvitak omladine, društva, nastavnika, nauke i kulture. Bez toga se udara karika, tiranska i kužna karika na mozak, na misaonu moć učenika, nastavnika, društva, prosvete i progresa. Takvu školu i nastavu treba predati pokoju zaboravnosti, kao nerazumnu, štetnu i posve opasnu. To spada u svetu dužnost nastavnika, učenika i svega naroda.

Dalje, zbor učiteljski ili odbor, bira i smenjuje ministra prosvete i revizore školske. Ovaj odbor učiteljski ili zbor njihov najbolje zna i ume oceniti ko je sposoban i podesan za ovako veliko delo, za delo pedagogije i narodne prosvete. Jer ministar prosvete ne može biti niko, ako nije uredno svršio učiteljsku školu i ako nije bar deset godina bio učitelj osnovne narodne škole. Samo takav ministar znaće i hteće slušati glas narodnih učitelja i glas naroda i nauke pedagogije.

Za tako veliki i sveti posao dosad su postavljani i ministri i revizori školski takvi ljudi, koji nisu imali ni pojma o zadatku škole i zahtevima savremene pedagogije. Zato je bivalo i biva sve naopako. Takve vrdalame i ćoravosti bilo je i suviše. Vreme je, da to zlo i ta sramota prestanu i da to delo zavisi od nadležnih poslanika, koji taj posao valjano razumeju i vrše.

[Sigurno je da je Pelagić principijelno u pravu kada misli da školama treba da upravljaju oni koji najbolje poznaju njihove probleme i probleme vaspitanja, ali se nikako ne bi moglo prihvatiti njegovo uverenje da na čelu čitavog školstva u zemlji treba da budu isključivo učitelji.]
Cela nastava u svima školama treba da se okrene boljim putem.

Jer je do sada bio mali broj nastavnika, dostojnih svoga poziva. On je u školi radio, pa ma kakav taj rad bio, samo za platu, po nuždi, a ne po svesti, i to, ne za spremanje dece za misleni polet i za privrednu korist, nego samo za ispit, za belešku, za paradu i za avanzovanje bud na koju stranu.

S toga treba udesiti da sva nastava mora biti jasna, potpuno korisna, praktična, razložna, prijatna i umiljata, a nastavnik i upravnik mora biti, ne samo svuda i pri svemu snishodljiv, poučai i umiljat, nego oni treba da su učenicima još više odani i usrdni nego li najbolji brat i roditelj jer oni ovde zastupaju i učitelja, koji se bavi naukom, a ne samo roditelja, druga i brata. Oni treba da se ponašaju sa omladinom kao sa svojim najdražim drugovima. Gde god se to zaboravi odmah se prelazi u neznalaštvo i varvarstvo. Oni moraju vaspitavati i učiti omladinu obzirući se svuda na prirodu dece i poimanje dečije. Predmeti za vaspitavanje i za učenje biraju se prema prirodi uzrasta i prema prirodnim potrebama čoveka i društva, kao što je napred spominjano. To se mora imati na umu pri svakoj rečenici poučnoj i pri svakom koraku ponašanja. Inače nastavnik nije učitelj nego mučitelj, kao što to biva većinom i danas od najniže do najviše škole. I ženska i muška omladina vaspitava se zajedno, izuzev samo neke zasebne ženske predmete i poslove. U saveznim državama američkim to se već odavna upražnjava, pa nije propala kod njih moralnost većma nego kod nas, niti srušena ta velika republika njihova, nego baš naprotiv, ona iz dana u dan sve veća i sve uglednija i naprednija biva u svemu. To ima trostruku korist, koju može lako uvideti svako ko o tome ozbiljno promisli.
Svako učenje napamet iz knjiga, kao i svaka nagonica uništava se konačno.

Koji učitelj i nastavnik to neće, treba ga lišiti prava nastavničkog. Oni su ne samo mučioci dece, nego i ubice omladine. Sva nastava mora da se sastoji u predstavljanju (opažanju) predmeta, u posmatranju, u obaveštavanju dečijih pitanja, u saslušanju i dopuštanju omladinskog pisanja i umovanja, kao što je to napominjano u »Omladinskom dobronoši«, koji traži, da se što više spoji vaspitavanje i učenje umno sa telesnim, muskulnim poslovanjem, udešenim prema uzrastu dece i prema redu predmeta. Svako učenje i vaspitavanje bez toga, posve je nepotpuno, jadno i krnjavo.

Eto bar utoliko možemo dati uput, bez odlaganja ikakvog, da preporodimo naše škole, našu nastavu i nastavnike. To treba, i to moramo da učinimo kao prelaznu spremu u savršenije i srećonosnije reforme prosvetne i društvene. Na ovome sadanjem sistemu ne smemo ni časa ostati, jer eto nas s toga dave bezbrojne napasti, bede, nesreće i pogibije. To nam je donelo i to nam posve naglo širi carstvo jektike, nemoći, lenjosti i raznovrsne kužnosti u omladini našoj. To nam je donelo i na vrat i na mozak natovarilo i mnoge druge nesreće političke i društvene.

Ne zaboravimo da se u takvom i boljem preporođaju nalazi životna kotva, od koje zavisi preobražaj narodne omladine, a danas, sutra opet od nje će zavisiti, hoćemo li ići na bolje ili na gore, i hoćemo li živeti kao ljudi ili kao kukavice, zlice i bogalji telesni, materijalni, umni, moralni i politički.

Svi, koji iskreno prijateljuju narodu, prosveti, napretku i nauci, oni će ozbiljno raditi da se bar što pre izvrši takva reforma ako im je suviše prerano onako učenje omladine, kako zbori, »Omladinski dobronoša« i »Nova nauka o nastavi«.

Molim da se ima na umu da mi takav preobražaj tražimo za školu i javnu nastavu za sada, što je moguće ostvariti uput u svakoj državi, u kojoj ima na upravi svesnih, vrednih i pravih prijatelja naroda, nauke, progresa i morala. Tu smo mi izložili samo ono što može i najobičnija pamet razumeti i ostvariti odmah, bez odlaganja i dužeg razmišljanja. Kome i ovo izgleda preterano, on zaslužuje da mu ceo svet rekne da je posve nedoteran za što bolje. U našoj knjizi »Nova nauka o javnoj nastavi«, mi idemo dalje, te iznosimo sve ono što traži za narod nauka o zdravlju i narodnom blagostanju, i naučni moral.

Napominjemo ovde još jednu nastavnu primedbu, koja zbori ovako: Nastavnici i pedagogija jednako zbore o nužnosti i važnosti učeničke pribranosti i pažnje na časovima predavanja. Ta briga njihova i taj zahtev pedagogije niko razuman ni iole »učevan« neće poricati, jer zna da bez toga neće se u školi niti izvan nje, postići uspeh, koji treba da se postigpe. O tome se mnogo pisalo i piše jednako, ali gotovo niko ne piše o tome onako kako dolikuje zdravom razumu i naučnom metodu istraživanja, jer ne ukazuje na glavne uzroke, koji donose u sadanjoj školi kod dece nepažnju i rasejanost, a kamo li što drugo.

S toga mi pitamo ovde učevne i neučevne nastavnike, pedagoge, pisce i upravnike prosvetne, državne i crkvene, ciglo ovo: da li su kriva deca nepažnji i rasejanosti svojoj, ili oni uslovi, koji okružavaju i dave tu bednu decu?

Bez uzroka nema pojave, veli nauka.

To je pitanje posve važno, pa zato skrećemo pažnju sviju tih pisaca i nastavnika na ovo: da li mogu biti ona deca pažljiva i pribrana na časovima predavanja, koja su opterećena tolikim predmetima školskim, i za učenike većinom nejasnim i nemilim; koja i na času predavanja osećaju kako im bride noge od zime, ili od trnja i koševine, a koža od boja dobijenog u školi ili kod kuće; kako im zavija trbuh od gladi ili od nezdrave hrane i vode; kako ih svrbi koža od svraba, vašiju, buva, nečistoće i stenica; koja se grozom i tugom sećaju kako su udaljena od kuće i rodbine; kako su im roditelji, ili braća, ili sestre bolesni; koja jecaju pomišljajući, kako su im braću oterale vlasti silimice u vojsku, a čiku ili drugog ukućanina u aps ili na robiju, zbog toga što su pravu istinu govorili i protivili se nepravdi i zlu; koja se mršte od muke što im je snaja odbegla u rodbinu kod oca, i što im je te i te noći pokradeno toliko marve ili zapaljeno seno; koja uzdišu što im je poreznik oterao silom kravu iz kuće za danak, koja im je davala mleka, sira, skorupa, surutke i svake godine po 1 lepo tele; koja gorko tuže što su ona tako rđavo i izdrto odevena, pored toga što im roditelji jednako rade, a bogataška deca prekrasno odevena, ma da im roditelji tek ponešto piskaraju i govore u kancelarijama; koja grozničavo zevaju od dosade što skoro svaki njihov nastavnik njih prezire, a gospodsku i bogatašku decu miluje i voli; koja se lede od straha što im se zadaju zadaci i takva pitanja, kakva ona ne razumeju, niti mare za njih; koja su žalosna i zato što su ona zatvorena u ta četiri smrdljiva zida školska, kad je napolju onako divno vreme za igru, pesmu, zabavu i neki rad u otvorenoj prirodi i čistini itd. itd.
To su, eto gospodo, nastavnici glavni uzroci dečijoj nepažnji i rasejanosti, što se svuda opaža na času predavanja »nauka« u sadanjim školama. I to će tako biti uvek, pored svega pisanja i naterivanja, dok sami roditelji, nastavnici, upravnici i državnici ne postanu toliko pažljivi i pribrani da otklone pomenute uzroke.

Ali ovi se uzroci, kao ni ostale društvene nesreće i rđavštine ne mogu otkloniti dok se iznova ne unište svi sadanji nasilni i smetenjački sistemi vaspitavanja i školovanja, te zamene onakvom nastavom, kakvu smo označili u »Novoj nauci o javnoj nastavi«, i dok se ne obore sve sadanje društvene uredbe, i na mesto njih ne uredi narod po zahtevima novih ljudi i nove nauke. Bez tog, učenici imaju prava reći svima održačima sadanjeg reda i poredka, a tako isto i nastavnicima i piscima: vraču isceli se sam! – A mi završavamo gornjom izrekom: Kakvo seme takav rod; kakva njiva takav plod, dodajući još i ovo: za čist posao treba čistih ruku, a za delo pravednog i korisnog preobražaja u školi, nastavi, državi i društvu, treba poštenih, energičnih i svesnih trudbenika; za stvarni napredak treba stvarnih, misaonih i vrednih radenika.

Radi zdravlja i blagostanja da se uredi nastava i nauka za seoske učenike

Rad je osnova svakom životu i kapitalu veli politička Ekonomija.

Samo privredna i zdravstvena nastava osniva i podiže blagostanje i moć naroda i države, i veličinu narodne slave i bolje budućnosš velimo mi [= socijalisti].

Skoro svi nastavnici, državnici, književnici, novinari, naučnici, vlasnici, pesnici i drugi »civilizatori« narodni, često ozbiljno, a kad i kad i ovlaš, govore i pišu o velikoj važnosti prosvete i narodnog obrazovanja, školovanja. Da li oni odista žele prosvetiti narod, i da li oni razumeju kakva prosveta treba narodu, to je druga stvar, a poznato je da oni to govore i žele, pa makar to bilo iz mode i radi gole slave.

I zaista, u veku ovoga savremenog naglog naseljavanja i narodnog i ljudskog umnožavanja, i, u isto vreme, njegovog bezbrojnog osiromašavanja; i u veku nepreglednih naučnih pronalazaka koji služe golemom olakšavanju ljudskog poslovanja i saobraćaja, velimo u takvom veku odista je neodložna životna potreba za korisnu nastavu i nauku, ali samo ne onakvu kakvu razumeju vlasnici i kakva se danas daje omladini po školama; nego ovakva kakva može stvarno koristiti svakoj kući i porodici, a to je privredna i zdravstvena nastava i nauka, koja je u stanju svuda i svagda podmiriti životne potrebe čovekove i narodne, te tako postati jaka osnovica i činjenica opšteg i pojedinačkog blagostanja.
Zbog toga sve države čisto se utrkuju, koja će što veći broj škola podići i održavati. Na osnovu toga i one i njini pojedinci sa nekim ponosom gorde se ako mogu svome susedu, a naročito protivniku ukazati da ona u tome prevazilazi njih. Po tome nagonu novačenja i po zahtevima muhamedovog zakona – korana, čak i turska sva sela u Maloj Aziji, a tako i Persija i carstvo Burmansko imaju bar po jednu školu u svakom selu.

Dakle, i pravoslavni i krivoslavni narodi hoće što veći broj škola. Svi se gorde brojem škola, učenika i nastavnika, a skoro niko ne vodi računa o kakvoći tih škola i tih nastavnika, i o kakvoći i koristi koju učenici i učenice iz škola iznose. To je poslednja briga, a za njih je glavna stvar izneti na ugled što veći broj škola, đaka i nastavnika.

Kad bi se ta utakmica činila iz čiste želje da se odista pomogne narodnom blagostanju i u ime stvarne prosvete svoga naroda, onda ne bi školske komisije i prosvetni upravnici trpeli posve nezdrave škole za dečje zdravlje i živovanje, ne bi se punili časovi školski onakvim nekorisnim i posve nenaučnim predmetima; ne bi se na nejaku decu toliko mnogo tovarilo i silimice nagonilo da ta sveta nevinost zbog toga postaje tupa, zaboravna, rasejana, bolesna i smrtna, i ne bi se u tim školama učilo ono što je skroz i skroz protivno zdravome razumu i svima tačnim, ekzaktnim naukama, što ne samo učenicima pričinjava pomenuta zla, nego i bednim nastavnicima sadanji način učenja i rasporeda, zadaje večitu muku, glavobolju, trzavicu, zbunjenost, štetu i opasnost, kako za održanje zvanja, tako i za opstanak zdravlja i života.

Tu nekorisnu i nenaučnu mlatnjavu sadanjeg školovanja uviđaju, ne samo svi bolji i svestniji narodni nastavnici, nego to uviđa i svaki seljak; pa zbog toga većinom nerado daje decu u školu, osim onih koji misle da im deca budu trgovci, popovi i činovnici. Od takve škole i nastave i deca beže. I kad bi im dali na volju skoro svi bi tu školu i takvu nastavu ostavili. Teško da bi se našlo od sto pet, koji bi dragovoljno dolazili u te škole i učili propisane »nauke«. I to pet ne bi dolazilo zbog propisanih nauka školskih, nego za ljubav; čitanja, pisanja i računanja, i za ljubav nekog čestitog učitelja, koji je deci otac, brat, drug i nastavnik.

E, pa zašto je i narod seoski i njegova omladina tako rđavo raspoložena prema toj školskoj »nauci«, prema školi sadanjoj?

Razume se da tu ima uzroka, a uzrok je glavni što taj posao školski ne daje narodu ono što njemu treba za njegove životne potrebe, što mu stvara sinove slabe, bolešljive, šašave, lenje i razvratne, i gospodu koja ga globe, ugnjetavaju i eksploatišu, dakle, narod vidi da mu ta sadanja škola i nastava skoro mahom pričinjava da se čuje jednako klepet školskog mlina, a brašna ispod njega nema, a i što ima to ili je gorko ili otrovno. Sa ono malo čitanja, pisanja i računanja, koje se za tako skupu cenu iznese iz škole, nije niko zadovoljan, a naročito kad se već na sve strane osvedočilo, da se i ta pomućena nauka uskoro zaboravi čim se iz škole iziđe.

Takve pojave i posledice, takve činjenice i greške treba i moraju svakog čestitog roditelja, nastavnika, upravnika i državnika da povedu na ozbiljna razmišljanja i poslovanja. Tu se više ne sme libiti i ustezati. Ozbiljno delo treba ozbiljna truda i to neodložnog truda i kretanja na bolje.
Ako smo istinski prijatelji narodu, omladini i nauci, onda ne smemo ni časa časiti odlaganjem i otezanjem, nego pregnimo svi da se bar ovaj majušni, posve majušni preobražaj učini u školskom rasporedu, programu i načinu učenja.

Bar seosku školu i nastavu treba udesiti tako, da od sada ona koliko toliko odgovara životnim potrebama svega naroda, a ne samo pojedinaca, dok stvorimo ono sveto vreme da narodna nastava bude onakva, kako prikazuje »Nova nauka o javnoj nastavi«.

U to ime držimo za moralnu dužnost, da ovde malo opširnije iznesemo činiocima škole i nastave ono, što smo lanske godine ukratko predložili učiteljskoj skupštini u Pirotu, u pogledu stvarnijeg, korisnijeg, lakšeg, naučnijeg i zdravonosnijeg učenja seoske omladine. Istina je da naši predlozi, koje smo izneli u knjigama: »Preobražaj škole i nastave«; »Kako treba da se školujemo« i »Nova nauka o javnoj nastavi«, idu daleko dalje od ovoga skromnog predloga sadanjega. Ali s pogledom na državni uobičajeni konzervatizam, na naučarski indiferentizam, i na narodnu i nastavničku nesložnost, nerazumnost, nemarnost i bezpravnost, mi ćemo biti zahvalni ako se za sada uput i ovoliko ostvari koliko u ovom članku tražimo.

Taj naš prilog i predlog za privrednu nastavu tako je skroman, umeren i umesan da ne može biti umereniji. U njemu nema ničega tako zvanoga idealnog, preranog, preteranog niti pak nemogućeg elementa. Sve je posve moguće, umesno, prirodno i korisno. Samo onaj koji ne zna ništa iz nauke i narodnih i životnih potreba, može tome biti protivan i reći da je neostvarljiv.

Ovaj prilog i predlog za privrednu nastavu ne traži ništa više do samo to da seoska deca školska idu u školu redovno od Mitrova do Đurđeva dana. To vreme može se nazvati: zimsko školovanje. Tad zemljoradnički narod nema prešnih poslova, koji i dečje pomoći treba, pa zato sva deca mogu ići redovno u školu »na izučavanje nauka«. Tad i sama priroda i njene zimske nepogode nagone decu da moraju ići u školu, da ne beže i ne izostaju kao u letnje vreme.

A od Đurđeva do Mitrova dana, neka deca uče prirodnu, očiglednu, privrednu nastavu kod svojih kuća i poslova. To vreme može da se zove: privredna ili letnja nastava. Tad će školska omladina seoska pomagati ukućanima svojim u onim poslovima za što je ona sposobna i čemu je kadra. Tad će se omladina navikavati u svetom privrednom raznom domaćem poslovanju. Ona će izučavati one radove od kojih zavisi i telesni, i umni, i kulturni, i moralni život čovekov i narodni, dakle i omladinski, dečji život. Tad će ona biti udružena sa jednom najvećom knjigom – sa krupnom i moćnom silom, sa otvorenom prirodom. Tad će se ona po ceo dan nalaziti pod blagodatnim zracima sunčane svetlosti. Leto je za decu prava sreća i životodavna blagodat, jer ona onda provode život svoj najviše u otvorenoj prirodi i traže sebi razne poslenosti zabavne i privredne. Tad će ta draga uzdanica narodna – omladina naša, sa takvim radom i životom, znatno bivati vrednija, okretnija, razumnija, poštenija, zdravija, i daleko jača, kako za telesna tako i za umna poslovanja i preduzeća. Tako bi deca prilježnije išla u zimsku školu i olako primala i naučila i onu zvaničnu određenu artijašku nauku i nastavu, što se izučava danas svuda među zagušljivim zidinama današnjih posve nezdravih škola.

Pored golemih i korisnih dobitaka od pomenute letnje nastave, neocenjeni je dobitak i taj, što će nestati ove sadašnje omraze između roditelja i nastavnika, koja dolazi zbog toga što se kazne roditelji, koji dete zadrže, ili ako dete samo izostane. Ta prokleta kaštiga razvijala je i održavala groznu mržnju, kako prema školi i nauci, tako i prema nastavnicima i upravnicima opštinskim.
Ova letnja nastava da ništa drugo ne koristi nego da samo to zlo mržnje otklanja, ona ipak donosi neiskazanu uslugu narodu i nauci. Jer ta mržnja dovodila je ne samo do svađe i manje osvete, nego ona je bila glavni uzrok ubistvu učitelja u selu Lisoviću, zbog čega je posle toliko ljudi hapšeno, suđeno, i streljano. Ova grozna fakta treba da ima na umu svaki prijatelj omladine i naroda, i da se svojski brine o otklanjanju sviju onih zlosretnih uzroka, koji takve užase donose.

Da to kažnjavanje roditelja užasno zavađa i omražava narod sa školom i upravnicima i nastavnicima prosvetnim, pa i same roditelje sa decom svojom, evo navešćemo primer, kakvih na žalost ima na hiljadu u Srbiji. U 1891. godini pozove vlast Kostu Nastića zemljoradnika iz Žarkova i natera ga da plati 83, osamdeset i tri dinara u ime globe što dete nije dolazilo u školu. Nabralo se mnogo dana i izašla velika kaštiga. Kad je otac platio globu onda uzdahne i vikne: »Da bog da ne bilo ni tih škola kad su takve, pa ni dece koja moraju u njih nasilno ići i roditelje u bedu, a zadrugu ukućana u svađu bacati, zbog tolikog izdatka«. Takvi grozni primeri su sa više strana štetni sramni i opasni. Oni treba da probude iz sna okorelosti i nemarnosti i najzatucanije ljude, narode, državnike i upravnike. Jer, ko u tome ne vidi krupan potok zla, onda taj ili je zao ili je posve nerazuman, lenj i grabljiv čovek, nastavnik i upravnik.

Neko će reći da će deca i nastavnici tim načinom školovanja napustiti i zaboraviti svoj školski posao i da neće moći postići da izuče zvanično određene predmete i drugo što-šta.

Držimo da će svi iole bolji nastavnici i mislioci pre znati pa i živim primerima posvedočiti da je takvo mišljenje posve pogrešno i pred sudom pedagoške nauke neopravdano, pa ma od koga takvo mišljenje dolazilo. Jer deca će tako odmorna i tako dugo prirodom i sunčanim zracima oživljavana i okrepljavana, trostruko i desetostruko lakše, marljivije i uspešnije učiti i naučiti ono što se od njih danas traži po programu školskom. To će još lakše ići tamo gde ima vrednih i veštih nastavnika, a naročito onda kad bi kormanoši prosvetni bili toliko učevni i prirodno svesni da izostave iz narodne seoske osnovne škole sve ono što nije za decu i što nije opravdano pred sudom egzaktnih nauka i životnih potreba čovekovih i narodnih.

Šta se može i šta treba izostaviti i to neodložno, označili smo u »Preobražaju škole i nastave«. A da deca i nastavnici neće zaboraviti određenih danas školskih predmeta, koji su većinom ne samo prava mlatnjava i sumanitost, nego još i opasna pijavica i kuga kako za decu i narod, tako i nastavnike; i da će deca onako divno uspevati i u tim školskim, artijaškim naukama, kao što smo maločas rekli, može se uveriti svaki, čim mu se kaže, da će deca i leti dolaziti u školu u nedeljne i praznične dane, radi učenja: čitati, pisati i računati, i radi ponavljanja onoga što su kod kuće radila i od učitelja na mestu rada čula.

Dakle, u letnje vreme deca će biti obavezna dolaziti u nedeljne i praznične dane u školu, gde će se, kao što rekosmo, vežbati čitanju, računanju, pisanju i pevanju, i gde će se učiti i da rade i da misle svojim mozgom, pričajući nastavniku šta su radila i od kakve su koristi ti njihovi radovi. Tom prilikom vešt i čestit učitelj može naučiti, podstaći i uputiti svoje učenike na posve korisna privredna, zdravstvena i moralna razmišljanja i delanja.

Pored tog nedeljnog letnjeg dolaska učenika u školu, svaki učitelj biće još obavezan da svakog dana obiđe redimice bar po dva, tri učenika na onome mestu, gde se oni ovim ili onim radom bavili budu. To je nužno prvo zato, da se nastavnik sam sobom uveri: šta učenici rade i kako se vladaju i paze da određene poslove svršavaju, a drugo, da ih po sat-dva poučavaju o onome čime se deca zanimaju na svom mestu određenog im poslovanja.

Na tom času posebične putničke učiteljske posete, pouke i nastave, nastaje i vrši se istinska i najočiglednija nastava i životodavna pouka i podstaka.

Tom prilikom može dete od dobrog učitelja naučiti za ta dva časa više korisnih pouka, nego li u sadanjoj školi za celu godinu dana. Jer tu se pruža golemo polje učitelju da pravilno, prirodno i očiglednim načinom pouči učenika baš o onome, što narod željno još odavna očekuje od škole, nauke, prosvete i svog duhovnog hranioca učitelja.

Kad učitelj dođe i pozdravi svoga učenika na samom mestu određenog zanimanja, onda mu se prikazuje i upravo reći nameće divna prilika da bratskim i roditeljskim načinom upita učenika, šta radi i kako se vlada. Na raznim mestima i svaki učenik odgovaraće različno od đaka drugih. Tako na priliku, jedan će reći da čuva ovce; drugi – koze; treći – svinje; četvrti – goveda; peti – piliće, guščiće, pačiće i ćuriće; šesti da čuva odojčad, decu; sedmi da prislužuje bolesnog zadrugara, ukućanina; osim da pomaže »bratu« ili »tati« svome orati ili zagrađivati; deveti, da sedi kod kuće, te čuva od raznih štetnika rasprostrtu na ponjavama i čaršavima: taranu, rezance (juvku) oprano žito i drugo što-šta itd.

Sad uzmimo slučaj da je učitelj došao prvo kod učenika što čuva ovce i jaganjce, kod malog ovčara, đaka. Ovde će on od prilike odpočeti nastavu ovim redom:
Učitelj: Pre svega, kaži mi moj dragi đače: Je si li zdrav i valjan?
Đak: Vala bogu, učitelju, zdrav sam, a ti kako si?
Učitelj: Milo mi je dragi đače, te si zdrav i valjan i što ti mogu javiti da sam i ja i moji ukućani zdravi i živi; a sad kaži mi, dragi, zašto ti čuvaš te ovce i jaganjce?
Đak: Pa čuvam ih, učitelju, zato da ne odu u štetu, da ne učine kvara našim ili seoskim usevima; da ne odu kud izvan sela i da ih kad treba oteram u naš tor, obor, gde se ovce muzu i prenoćivaju.
Učitelj: Pa ko bi morao to činiti i raditi da sam te ja preko kmeta pozvao i doterao u školu?
Đak: E, onda bi na mesto mene ovde ovce čuvao neki drugi veći i stariji čovek iz naše kuće, zadruge?
Učitelj: A bi li bile kakve štete za kuću vašu da čuvaju ovce, svinje, pilež i drugo što-šta otac ili drugi neko od odraslih ljudi ili žena iz zadruge?
Đak: Bilo bi, te još kakve štete, učitelju, jer onda bi on morao ostaviti oranje ili kopanje, žetvu ili vršidbu, košenje ili kupljenje sena ili neki drugi rad, preči i teži posao, koji ja, i ovako mala deca ne mogu raditi.
Učitelj: Dakle, i ti tako mali zamenjuješ i vršiš posao jednog odraslog radenika?
Đak: Jeste, učitelju, tako je, pa zato dobijem u nedelju čiste košulje, lepe haljine i dopuštenje da idem u školu da se vidim sa mojim drugovima – đacima i drugim seoskim vrsnicima, da se tamo razgovorimo i malo poigramo i što dobro od učitelja i u školi naučimo.
Učitelj: Da si mi živ i zdrav i uvek tako vredan i čestit, kad tako pametno zboriš, moj dragi đače!
Đak: To isto želim i ja tebi i tvojoj kući, učitelju.
Učitelj: Sad kaži mi drago dete, kako izgledaju s’ polja ovca i jagnje i od čega se oni sastoje?
Đak: Pa ja mislim, učitelju, da ti to bolje znaš od mene.
Učitelj: Pa znam, dragi, ali hoću da čujem kako ti to znaš, i da ti dam povoda da malo dublje razvijaš svoje umovanje i pamćenje, i da te popravim i dopunim u onom što ne znaš i gde se zapleteš.
Đak: E, pa dobro, učitelju, ja evo znam o tome ovako: Ovca i jagnje imaju spolja runo, vunu, rogove, nos, usta, oči, čelo, vime, rep, papke, noge i jagnjerodne delove, koje nije običaj u društvu varoškom izgovarati onako kako seljaci zovu, pa, zato, niko im ne veli da su oni sramotni i sramotu učinili. A ono što je u ovci i jagnjetu unutra ispod kože, mi zovemo: meso, kosti, krv, mozak, džigerica bela i crna, bubrezi, salo, loj, žuč, srce i slezina, creva i burag, grkljan i dušnik, balega i mokraća i još neki delići.
Učitelj: Vrlo dobro, sokole moj, a bi li ti umeo još kazati mi: Od kakve je i od kolike koristi za narod ovca i njeno jagnje?
Đak: Od ovce dobijamo vunu za razno odelo, postelju, deo obuće i druge neke namirnice; kožu za kožuhe, mešine, mehove, gajde i rukavice; meso, srce, džigericu, mozak, slezinu, bubrege, vime, jaja, drob, i mleko za jelo, a papke, kosti i rogove ovnovske čuvamo za prodaju trgovcima, jer oni i to kupuju i nekome za nešto šalju. Salo se upotrebljava i za jelo, i za lek, i za osvetlenje. Balegu ovčiju iz buraga i creva bacamo na đubre, kojim torimo njive i bašte, a i žuč bacamo na đubre.
Učitelj: A šta još dobijamo od ovce?
Đak: Ne dobijamo više ništa, osim, ako ne pitaš za sir, kajmak, puter, surutku i maslo, koje dobijamo sve iz mleka, kojeg sam ja već spomenuo.
Učitelj: A zar krv ne računaš u jelo?
Đak: Računam, ali ne za nas, ljude, nego za pse i kurjake, jer samo oni kod nas seljaka ližu i piju krv ovčiju i svake druge životinje.
Učitelj: Istina je, dragi moj, da je do sada tako bilo kod sviju Srba, a najviše kod seljaka. Ali mnogi drugi narodi upotrebljuju tu krv i za jelo i za lek; jer krv je puna najsvežije hrane, ma da je malo teška za želudac. Kad se krv ovce i druge marve i živine uhvati u neki sud pri klanju, onda se može piti dok je još vruća i žitka i to čini dobro za one koji su iznemogli od slabosti, malokrvni i koji su jektičavi; a kad se svinjska usirena krv pomeša sa usecanim džigericama i uprži na masti, ona se jede kao dobra i snažna hrana pod imenom krvavica. Nemci i Francuzi prave od usirene krvi, i varene kože i slanine, još jedno jelo, koje se zove »švargle« i koje je vrlo ukusno i zdravo dok je sveže. Nego, i mnogi naši Srbi po varošima takvim istim načinom upotrebljavaju krv marvensku za jelo i lek, pa će to malo po malo i sami seljaci primiti i uživati i tu odličnu hranu, koju danas bacamo.
Đak: Može i to biti, jer kažu ljudi da Talijani jedu i žabe, i mačke, i kornjače, i zmije, pa eto oni izgledaju ljudi kao i mi, samo drugim jezikom govore.
Učitelj: Dakle, ti znaš, moj dragiću, da je ovca od vrlo velike koristi za ljude, a ti i tvoji ukućani i seljani spadaju u te ljude; ali ti ne znaš šta treba raditi i činiti, pa da ovca bude još veća i sa više runa, vune, mesa, mleka i sala, i da uvek bude zdrava, čista i svake godine s’ jagnjena.
Đak: Bogme, učitelju, ja to ne znam, a baš to treba i meni i celoj kući našoj, pa i celom selu. Duše mi učitelju, dao bi tebi moj tata i bata svake godine po koje jagnje, kad bi ti naučio i mene i njih toj nauci, jer to i oni vole više, nego sve knjige i crkve na svetu. Pa, vere mi i celo selo volelo bi te kao brata i lijepim bi te darom darivalo. Jer narodu takva nauka treba kao zalogaj hleba. I deca takvu nauku vole.
Učitelj: To ti verujem, dragi moj, pa zato ću se pobrinuti da o tome i o drugim korisnim poukama i tebe i sve naše učenike što bolje poučim, kad se u nedelju svi iskupimo i pod školskom lipom posedamo. Ja ću gledati da za svakog đaka i seljaka, koji ume čitati, nabavim i po jednu knjigu, koja piše na široko o svemu onome što čoveku treba za život od rođenja pa do smrti. Sad moram ostaviti tebe i obići tvog druga susednog učenika, da i sa njime što o nastavi progovorimo; dakle, u zdravlju da se vidimo moj dragi sokole!
Đak: Da bog da, učitelju, i ti srećno pošao i bolje nam došao!

Takvim načinom, učitelj će nastavljati i poučavati svakog učenika na mestu rada, o onome čim se on zanima. U tome pravcu nek teče nastava i pouka i onim učenicima, koji čuvaju: goveda, svinje, pilež itd.

Uz to, naučiće decu i tome kako se pletu šeširi od slame i sijte, a od pruća razne kotarice i lese, i drugo što deca, pored svoga zanimanja raditi mogu. Time se deca privikavaju svetoj vrednoći i sama sebi spremaju poneku svoju namirnicu i potrebu. Tamo je i najprirodnije mesto i za izučavanje privredne i zdravstvene botanike, poznavanje trava, biljaka.

Takva nastava podudara se sa svima boljim zahtevima pedagoškim, koji odgovaraju prirodi dece i prirodi potreba čovekovih i narodnih. Ne treba zaboraviti da je pravi raj za decu pustiti ih da u letnje vreme budu u svetoj prirodi, koja će ih telom i umom ojačati, a snagu marljivosti ukoreniti i razviti. Još više će oni napredovati u svemu rečenome kad ih nastavimo da se upoznaju sa raznom stokom i da se namiluju jagnjadi, teladi, piladi i drugog koje čega.

Da bogme, za tako korisnu, tako privrednu, tako očiglednu i tako primernu nastavu, i učitelj mora da se preporodi, kako u ponašanju tako i u korisnoj spremi i nauci, i da se oslobodi i otrese od sadanjih svojih formalnosti i nedostataka. Jer za veliko i sveto delo privredne, zdravstvene i moralie nastave, pouke i nauke, potrebii su ljudi energije, znanja, primerne uljudnosti, poštenja i tvrde odlučne volje, – potrebni su učitelji koji imaju spreme da se pored usavršavanja poverene i nepoverene im omladine, i sami neprestano usavršavaju čitanjem korisnih knjiga, udruživanjem s narodom i drugim ljudima i redovnim posećivanjem okružnih i otačastvenih učiteljskih skupština i drugih zborova i sastanaka, koji su za svakog pažljivog posmatrača živa škola i pokretalica u napred.

Ili, učitelji moraju biti dostojni tog divnog imena i donositi omladini narodnoj pa i samom odraslom narodu koristi, napretka i blagostanja, ili bolje neka nema ni njih, ni njihovih sadanjih škola i »učevnih« rasporeda. Jer sadanje školovanje košta mnogo i satire mnogo, a ne nastavlja i ne podiže skoro ništa korisnoga, primernoga i primenljivoga za boljak narodnog zdravlja, morala i blagostanja, a u svakom veku, a naročito u sadanja vremena, to je životna potreba svakog čoveka i naroda.

Držimo da će svi bolji učitelji i drugi kormanoši prosvetni uvideti i priznati
da bi takva nastava počela da znatno koristi narodu i državi, napretku i nauci, jer tad bi se svaki zemljoradnik srdačno radovao, kad vidi i čuje kako njegova deca, njegova uzdanica znaju misliti i pričati još iz malena, šta treba raditi: pa da mu bude više napretka u privredi, zdravlju i čestitosti, i šta treba činiti da mu svaka vrsta marve i živine bude zdravija, uglednija, krupnija, plodnija, jača, dugovečnija, ugojenija, runavija, mesnatija, mlečnija, ukusnija za jelo, i korisnija u svakom pogledu; a tako isto i za boljak ratarstva, vinarstva, voćarstva, povrtarstva i svega drugog što uzdiže privredu, zdravlje i naučni moral.

Po našem tvrdom tvorenju, koje je stečeno mnogogodišnjim proučavanjem naroda i njegovih potreba i osećanja, takva privredna i istinska očigledna nastava, bila bi još od veće koristi, no što se sada zamisliti može. Jer pored ostaloga, tad bi narod zavoleo školu i nastavnike, jer bi video tu izvor za svoj bolji, napredniji i srećniji život. Tad se deca ne bi tako naglo razboljevala i iz škole bežala, nego bi kako ona tako i odraslija seoska omladina dragovoljno u školu i kod nastavnika išla, da se nauče takvoj životodavnoj nauci. Tad bi nestalo onog prokletog piskaranja i jurenja, one srdžbe i nagonice oko kažnjavanja roditelja, zbog izostajanja dece od škole. Tad bi nestalo one nesrećne mržnje sadanje između naroda i školskih nastavnika i odbornika, vlasti i dece. Tad će dragovoljno narod davati školi sve što joj treba i bolju poštu i nagradu učiteljima i upravnicima njenim. Tad će divno ime nastave i nauke postati uvaženo, a ne kao danas ismejavano. Tad će i najveći »prostak« uvideti da je nastava i znanje istinska svetlost i moć, a učitelj drugi roditelj. Jer će na delu sve više i više uviđati da se kod omladine i naroda umnožava zdravstvena, privredna, umna i moralna moć.
Nego, govoreći ovde i o školskoj zimskoj i letnjoj nastavi, nužno je napomenuti da mi odlučno tražimo da svaka zgrada školska i njena okolina treba da bude udešena i održavana onako, kako smo malo čas označili, to jest, onako, kako traži za decu nauka o zdravlju.

A što se tiče seoskog zimskog školostana, u kome stanuju i spavaju oni učenici, kojima su kuće udaljene od škole, i jestionice školske, to za njih važi ono isto što se traži u članku »Preobražaj škole i nastave«.

Takva korisna nastava donosiće i samim učiteljima goleme koristi; jer tad će imati prilike da vide i da prouče bolje no ikada sve dobre i rđave strane kod naroda i omladine njegove, gde će odmah imati prilike udariti na štetne navike i događaje, i hvaliti i dopunjavati dobre strane narodne i omladinske. Tad će imati prilike da vide mnoge bede i potrebe naroda i omladine, kojima će učitelji, kao ljudi nauke i poverenja, u pomoć priticati sami sa onim što znaju i umeju i pomoću raznih knjiga i veštijih ljudi. Za sve to, učitelji će biti u narodu i kod omladine više omiljeni, uvaženi, poštovani i nagrađeni, a naročito ako budu učinili i rukovodili narod da se pomaže, rukovodi, izučava, vlada i uređuje onako kako mu prikazuju knjige slične našem »Narodnom Učitelju« i njegovom »Blagodatniku«.

Na osnovu svega pomenutog tvrdo se nadamo u zdravu svest naših boljih opštinara, skupštinara, učitelja i prosvetnih kormanoša da će bar ovaj naš posve umereni predlog dragovoljno primiti, koga su nam odobravali svi seljaci, svećenici, bolji učitelji, narodni poslanici, kljiževnici i naučari, sa kojima smo o tome govorili u Srbiji, Vlaškoj i Bugarskoj. Ako pomenuta gospoda ne učine to uskoro, to narod treba da skoči složno, te da oduzme poslaničko pravo svakom onom narodnom poslaniku, koji neće da radi ozbiljno i sa svom snagom da se uzakoni i neodložno ostvari ovakva privredna i zdravstvena nastava. Ovim bismo ostvarili za narod tek jedan deo one srećonosne nastave, koju mi iznosimo u jednom novom delu našem, koje se zove: »Nova nauka o javnoj nastavi«.

Pri završetku smatramo za našu moralnu dužnost napomenuti da smo tvrdo uvereni da će svaki pravi prijatelj naroda i omladine, reći: Kome je i ovaj »prilog za privrednu nastavu«, preteran i neostvarljiv, taj ili je teški gotovan i ladolež, ili je umno i moralno nedoteran do vrška razumnih i privrednih prijatelja omladinskih i narodnih.

Ko zna nauku o zdravlju i narodnom blagostanju, on zna da su ovo zahtevi nauke, koje zahteve svaki svestan i čestit čovek mora odobravati i raditi da se neodložno ostvare.

[Pelagićevi napori da sagleda bitne probleme organizacije škola, sadržine i metoda vaspitanja zaslužuju puno poštovanje, tim više što Pelagić nije ostajao samo na kritici, već je iznosio i konkretne predloge kako bi sve što je mislio da ne valja trebalo učiniti boljim, zameniti društveno opravdanijim.

U prilici smo da konstatujemo da su neki od njegovih ideala uopšte i ideala kojima se oduševljavao u oblasti školstva i vaspitanja u našoj zemlji ili ostvareni ili se ostvaruju. Neprestane promene koje se čine u vezi sa našim školama nemaju drugi smisao nego da škole u celini učine i korisnijim i, s obzirom na dalji razvoj našeg društva funkcionalnijim.
A to je u osnovi bio i smisao onih zahteva koje je sebi svojstvenim načinom iskazivao i za koje se dosledno borio Pelagić.]

Radi zdravlja podizati živu ogradu oko škola i bolnica

Radi zdravlja i materijalne uštede treba podizati živu ogradu oko škola i bolnica, oko radionica i zborišta, groblja i crkvi. Tako i oko sviju staništa, jer zidana ograda štetna je u dva pogleda – zdravstvenom i materijalnom. Zidana ograda daleko je skuplja a i nezdravija kud i kamo od žive ograde. Ova zadržava nezdravu vlagu u zidinama i promaju vazduha. Živa ograda ne daje nikakva zagušljiva zadaha i ne zadržava promaju vetrova, koji su za zdravlje tako nužni. Živa ograda čini vazduh čistijim, obitaoca bistrijim i pogled dražesan za posmatranje. Ona je daleko jevtinija za opštinu ili pojedinca no zidana ili drvena ograda. Živa ograda i kad je najrđavija ne daje neprijatan izgled a zidana i drvena kad su opale izgledaju kao prava pustolina i poraza.

Kako se podiže živa ograda, može se svako i svuda naučiti iz članka izloženog dalje u ovoj knjizi. Činimo ono što je zdravije i jevtinije!

Radi zdravlja nužno je da se radni dan svede na osam sati

Radi zdravlja nužno je da se radni dan za sve radnike kod običnog rada, svede na osam sati dnevnog poslovanja, a opasni rad na šest pa i na četiri sata. Obični radovi poznati su svakome, a opasnim radom možemo nazvati sve radove pri kojima se hemijske i druge otrovne namirnice izrađuju, kao što su žigice, živa, cement, staklo, razne farbe itd. Opasni rad je i kopanje ili čišćenje bunara, kanala, prohoda, oluka i tome podobno. Ovaj zahtev nije izliv nečije fantazije i bujnosti, nego on je neodložni zahtev nauke o zdravlju i zahtev društvenih potreba. Jer teški radovi, loša hrana, i nezdrava staništa satrše i telesnu, i umnu i estetičku snagu radnog naroda, a naročito onih što rade po fabrikama i zanatlijskim radionicama rečene otrovne namirnice. I niko ne može poreći da sadanji i dosadanji način rada stvara jadnike, umne i telesne bogalje i nakaze. A svima narodima, vekovima i ljudima treba snage i marljivosti, ugledne stasitosti, lične lepote, umne bistrine, darovitosti, i umiljati i veseli pogled i oblik, a ne nakaza i bogalja.

Ovaj zahtev nije nikakva nemogućnost ili novost. U Braziliji postoji već i zakon po kome radnici rade dnevno ne duže od 8 sahati, a opasni radovi i manje.

U mnogim mestima američkog saveza, to isto je uvedeno godine 1886. posle pobune radničke u Čikagu i Njujorku.

[U pitanju je štrajk 340.000 radnika 1. maja 1886. godine u Čikagu. Radnici su odlučno zahtevali skraćivanje radnog vremena (osmočasovni radni dan) i povećanje nadnica. Štrajk je krvavo ugušen. Nekoliko radnika ubijeno. Tri godine kasnije na kongresu radnika u Parizu je odlučeno da se – kao uspomena na ovaj dan – Prvi maj proglasi praznikom radnika, simbolom njihove borbe i solidarnosti.]
I jedna i druga država time nisu oštećene, nego naprotiv sve više unapređene, jer odmoran i zadovoljan radnik više uradi nego li umoren i ozlojeđen.

Radnici se svuda bore da radni dan ne bude duži od 8 sahati; da imaju veću nagradu i sva izborna prava. Njihove su želje i tražbine osnovane na nauci o moralu i čuvanju zdravlja. Oni sve više i više saznaju svoja prava, svoju moć i svoju dužnost.

Na radničkoj strani stoje svi prirodni i društveni zakoni i njihove želje i potrebe treba neodložno ostvarivati. Jer kad već činovnici državni, crkveni i fabrični; kad sve gazde, gospodari i razni poduzimači rade dnevno po 4 do 8 sahati svoje lagane poslove, i to u onoj poznatoj ugodnosti i čistoći, onda vreme je već jednom, da i svi radnici imaju bar u tome sa njima jednaka prava, dok dođe ono sveto vreme kad će svi društveni, korisni radnici imati u svemu jednaka prava, i na sve jednake dužnosti.
[Do oslobođenja zemlje 1945. godine radno vreme bilo je 10 pa i više časova dnevno. Ustavom od 1945. godine regulisano je radno vreme za radnike 8 časova, a službenike 7 časova, što znači da su radnici ostvarivali četrdesetosmočasovnu radnu nedelju, dok su službenici ostvarivali četrdesetdvočasovnu radnu nedelju. Radi jedinstvenog položaja svih radnih ljudi, bez obzira gde rade i šta rade, predviđeno je i jedinstveno četrdesetdvočasovno radno vreme za sve zaposlene. Da bi se bez štete po radne zajednice prešlo na četrdesetdvočasovno radno vreme, donet je Osnovni zakon 1965. godine, po kome su sve radne jedinice-organizacije obavezne da uvedu četrdesetdvočasovno radno vreme u sedmici. Sve radne organizacije moraju do 8. aprila 1970. godine preći na novo jedinstveno radno vreme.
Radnik koji radi na radnom mestu na kome se radi pod posebnim uslovima rada, koji su opasni po zdravlje radnika, i pored svih preventivnih mera koje se preduzimaju, ima pravo na radno vreme kraće od 42 sata nedeljno. Ovako skraćeno radno vreme izjednačuje se sa punim radnim vremenom.
Propisima o radnim odnosima regulisano je da radnice koje imaju malu decu mogu, u interesu dece, da rade skraćenim radnim vremenom od 4 sata u periodu do 8 meseci starosti deteta. U to vreme detetu je najpotrebnija pojačana majčina nega, bez obzira da li se dete doji ili ga spravljenim mlekom hrane. Po isteku 8 meseci života deteta radnica ima pravo da radi četiri časa dnevno i do tri godine života deteta ako je po oceni lekarske komisije detetu neophodna pojačana majčina nega. Za skraćeno radno vreme do 8 meseci majka-radnica ima pravo na učešće u raspodeli sredstava za lične dohodke po svim osnovama i prema postignutim rezultatima na radu za četiri časa dnevno i naknadu za radno vreme preko četiri časa dnevno po propisima o zdravstvenom osiguranju. Znači – prima ceo lični dohodak i viškove ako se dele. Ako je na skraćenom radnom vremenu od osam meseci do tri godine starosti deteta, pripada joj nadoknada samo prema stvarnom radu. Ima pravo na učešće u raspodeli sredstava samo za četiri sata tj. onoliko koliko i radi.]

Radi zdravlja utvrditi zakon za veća prava slugaškog naroda

Radi zdravlja treba da se utvrdi zakon za veća prava slugaškog naroda.* Po tome oni imaju jednaka prava sa svima ostalim članovima naroda, društva. To je nužno dok u svetu bude imalo slugaškog naroda. Taj zakon mora da im ujamči kod svakog gazde kod koga su zaposleni bar ova prava: pravedna nagrada, tj., bar duplo veća no što je danas; zdravu staju, zdravu hranu i oko 6 do 8 sati slobodnog vremena svako posle podne u nedelju i četvrtak. To vreme počinje od dva sata posle podne. Taj slobodni čas njihov jeste jedina njihova sreća, milina i telesna i umna razvijalica. Tad mogu učestvovati u nekom svome ili drugome društvu ili zboru, gde se daju javna predavanja ili dogovaranja o boljitku njihovom. Pored toga, tad se vide i dragi s dragom, drug s drugom, prijatelj s prijateljem. Tad dahnu dušom slobodno i umilno, bilo u otvorenoj prirodi čistog vazduha, bilo u društvu jednomišljenika i prijatelja.

* Da je slugaški narod jaka i krupna društvena sila vidi se iz svih boljih statistika. Između njih uzimamo statistiku Engleske, koju je izdao profesor Lerc Levi godine 1884. Ona kaže zvaničnim jezikom da u samoj Engleskoj ima preko 400.000 slugu i sluškinja, i oko 11,000.000 zanatlijskih i fabričkih radnika. Kad toliki broj ima samo tog naroda, osim zemljoradnika, onda se može zamisliti koliko ima naroda u celoj birokratskoj, aristokratskoj i buržoaskoj Evropi, a koliko li na celoj zemlji. Kad to znamo, onda nam se očevidno i stavlja pomisao da je i slugaški narod krupna društvena činjenica i sila, kojoj treba priznati njena prirodna čovekova prava, prava koja traži za čoveka nauka o zdravlju.

** Ima i takvih bezdušnih gazda, a naročito gazdarica i gospođa, koje smatraju za razvratnu onu sluškinju koja žudi da se sastane jednom nedeljno sa svojim draganom. Ovakve smatraju da je razvratno za sluškinju što se ona jednom nedeljno zagrli sa svojim dragim, pa bio on sluga, ili vojnik, ili drugi ko; a nije za gazdarice ili gospođe razvratno što one svaki dan grle ne samo određenog dragana – muža nego se često viđaju mnoge i mnoge da grle čak i drugog koga pored muža svoga. O vi, gadne farisejke! U oku vaše sestre, sluškinje, vidite trupak, a u vašem ne vidite brvno, čitavu kladu! Teško vama, bezdušne licemerke, u času gnevnog strašnog suda ako se ne popravite i pravim putem ne uputite.

To su potrebe koje daju umnog i telesnog zdravlja, razvitka i časak sretnog uživanja, a ta sveta prava ne može i ne sme niko nikome oduzeti, jer ovde su ona posve ograničena, svedena na najmanju meru zahteva.
[Važećim propisom o radnom odnosu radnik ima pravo na odmor za vreme rada od 30 minuta ako radi jednokratno. Odmor se podešava u sredini radnog vremena. Zakonom je zabranjeno da korišćenje odmora bude na početku ili kraju radnog vremena. Vreme odmora smatra se kao vreme provedeno na radu. Ovo pravo imaju i radnici koji rade s skraćenim radnim vremenom zbog posebnih uslova rada.

Radnik ima pravo na dnevni odmor između dva uzastopna radna dana. Dnevni odmor se obezbeđuje od najmanje 12 časova neprekidno. Radna zajednica radne organizacije sa sezonskim radovima dužna je radniku u toku sezone obezbediti dnevni odmor od najmanje 10 časova, a radniku mlađem od 18 godina – dnevni odmor od najmanje 12 časova neprekidno.

Radnik ima pravo na sedmični odmor od najmanje 24 časa neprekidno. Posle šest dana rada, radna zajednica je dužna da sedmi dan predvidi za odmor i rekreaciju radnika. Radne zajednice mogu raspodeliti radno vreme i u pet radnih dana u toku sedmice, kako to većinom i rade, tako da u tom slučaju radnik ne radi dva dana, što znači da mu je nedeljni odmor duži od 24 časa neprekidno.
Radnik ima pravo u toku godine na godišnji odmor. Prava na godišnji odmor radnik se ne može odreći, niti radna zajednica može da uskrati radniku korišćenje godišnjeg odmora. Pravo na korišćenje godišnjeg odmora stiče se posle jedanaest meseci neprekidnog rada i radnik ima pravo koristiti ga kod iste radne organizacije u svakoj kalendarskoj godini. Godišnji odmor radnika traje najmanje 14, a najviše 30 radnih dana. Izuzetno godišnji odmor radnika koji radi pod posebšš uslovima može da traje i preko 30, ali ne više od 60 radnih dana.

Dužinu godišnjeg odmora utvrđuje radniku radna zajednica zavisno od uslova rada, njegovog radnog staža i dr. Uzimaju se u obzir i rezultati koje radnik ostvaruje, uslovi pod kojima živi (samohrana majka sa decom, invalidi, bolešljiv radnik i sl.).

Radniku mlađem od 18 godina obezbeđuje se godišnji odmor kao i ostalim radnicima uvećan za 7 radnih dana. Radnik ima pravo na odmor za vreme državnih praznika. Ovi dani smatraju se kao provedeni na radu. Radnik ima pravo da odsustvuje sa rada do 7 radnih dana u jednoj kalendarskoj godini, uz naknadu ličnog dohodka, a u slučaju stupanja u brak, prilikom porođaja člana uže porodice, polaganja stručnog ispita, smrti člana uže porodice i u drugim sličnim situacijama utvrđenim statutom.
Za slučaj trudnoće i porođaja radnica ima pravo na porodiljsko odsustvo od najmanje 105 dana neprekidno.]

Ovoliko slobodnog vremena treba uzakoniti i za sve takozvane »šegrte«, učenike zanata. Dosta su bili i ovi i oni robovi; vreme je da budu ljudi, i da im se bar tolišno prava i slobodnog vremena zakonom ujamči.

[Radnik koji u našim uslovima stupi na rad u radnu organizaciju mora da je navršio najmanje petnaest godina života i da ispunjava opšte zdravstvene uslove.

Radnicima mlađim od 18 godina obezbeđuju se uslovi pod kojima mogu da se usavršavaju i razvijaju svoje radne, upravljačke i psihofizičke sposobnosti (obrazovanje putem praktičnog rada, angažovanje instruktora za određene stručnosti i zanimanja, organizovanjem centra za obrazovanje, upućivanjem na doškolavanje itd.). Mlađi od 18 godina ne mogu se raspoređivati na radna mesta na kojima se vrše pretežno teški fizički poslovi, na rad pod zemljom, niti na ostale radove koji bi mogli štetno i sa povećanim rizikom da utiču na zdravlje i život mladih radnika, s obzirom na njihove psihofizičke sposobnosti. Radna zajednica opštim aktom utvrđuje radna mesta na kojima se ne smeju rasporediti mlađi od 18 godina. Ne može se radniku mlađem od 18 godina odrediti da radi duže od punog radnog vremena. Ne može se odrediti na rad noću, između 22 i 6 časova narednog dana. Dnevni odmor se određuje od najmanje 12 časova neprekidno. Godišnji odmor se uvećava za 7 radnih dana.]

Još nešto traži nauka o zdravlju i humanitetu za taj slugaški narod, veleći:
Počem su dosada staje šegrtskog i slugaškog naroda, pune kojekakvih gazdinih i gazdaričinih nečistih stvari, košulja i drugih smrdljivih dronjaka i izmeta, to je nužna zakonska garancija da su njihove staje određene samo za njih i za njihove stvari. Ako su gospodski i gazdinski dronjci, nečiste košulje povoljne za zdravlje i za prijatan miris, onda neka to sve zadrže gospoda u svojim stajama, koje su mnogo veće za razne prtljage. A ovima mučenicima i suviše je nezdravo i to što se pate po vazdugi dan oko svojih poslova koji bivaju većinom u tesnim i vrućim kuhinjama, ili u mračnim ili nečistim podrumima i perištima. Ovaj zakon slugaškog naroda mora osigurati i to da ove radnike niko ne sme tući, rugati im se, platu im zakidati ili zadržavati preko mesečnog ili sedmičnog roka. Otpust iz službe ili šegrtluka mora svaki gazda na 15 dana unapred izjaviti. Tako isto učiniće i druga strana.

 

[Postoje uslovi na osnovu kojih može prestati rad radnika bez njegove volje:
• ako se ukida radno mesto,
• ako se trajnije smanjuje obim rada, odnosno poslovanja, i
• ako se utvrdi da radnikova sposobnost ne zadovoljava zahtevima radnog mesta.

Starijim radnicima, koji imaju 30 godina radnog staža i ženama 25 godina radnog staža, ne može prestati radni odnos bez njihovog pristanka. Njima može prestati radni odnos po drugim osnovima, kao na primer, zbog teže povrede radne dužnosti ili prestanak rada po sili zakona (ako je osuđen na izdržavanje kazne).

Odluka o prestanku rada mora se doneti pismeno sa obrazloženjem. Rešenje o prestanku rada uručuje se radniku. Radnik ima pravo da ostane na radu još onoliko vremena koliko je statutom određeno. Radnik ima pravo da za vreme istupnog roka izlazi sa posla za vreme redovnog radnog vremena radi traženja novog zaposlelja. Dužinu vremena za traženje novog zaposlenja utvrđuje radna zajednica svojim opštim aktom. (Ranije je bilo regulisano da to vreme iznosi 2 sata dnevno ili 12 časova nedeljno.)
Bez radnikovog pristanka rad može prestati po odluci, kad zaposleno lice navrši
40 godina penzijskog staža (muškarac), odnosno kad navrši 35 godina penzijskog staža (žena).
Za rad u otkazanom roku prima svoj lični dohodak (platu).]

Ko hoće od gazda da odmah odpusti slugu i šegrta, tad im mora položiti naknadu za tih 15 dana unapred. Za isplatu toga, kao i za ostale nadnice i plate, i za izdavanje otpusnog pisma, ne sme niko nikome reći: doći sutra ili drugi put. Ako su gospoda i gazde besposlene i zaludne da se razmeću s vremenom i trudom, radnik nije. Njemu treba spremiti odmah što je njegovo, jer ne može dangubiti i derati svoju obuću obijajući pragove svojih dužnika.

Za svaki udarac, ćušku mora se platiti 100 din. globe udarenome i toliko u državnu ili opštinsku kasu. Ne ispuni li se ovaj humanitarni zahtev, onda ćemo doživeti da nam se vraća udarac za udarac, što ne vodi dobru ni svetim potrebama mira i ljubavi. To važi i za vučenje za uši i za čupanje za kosu. Kome je ovo nepravo, neka se ostavi sadašnjeg i dosadašnjeg varvarstva. Inače neka očekuje zapoved svetog pisma, koje kaže: »Oko za oko, zub za zub,« koju oštrinu mi ublažavamo tražeći od svake vlasti da tiranina udari po kesi i blatom preziranja po obrazu.

Ako još nismo toliko razvijeni umno i moralno da priznamo ovim tvorcima našeg imanja, života i uživanja jednaka prava sa nama, niti smo toliko čovečni da im damo da s nama uporedo jedu, sede, idu i odmaraju se, onda ispunimo bar ovaj posve umereni zahtev nauke o zdravlju i moralu.
Svestan svet i pošten pozdraviće i odobriti ovaj zahtev, kao zahtev nauke i mira…

[U socijalističkom društvenom uređenju radnik ima svoja prava, dužnosti i obaveze. Na radnom mestu ne može ga niko fizički maltretirati. Za povredu radne dužnosti radnik će odgovarati, a prema težini povrede radne discipline izreći će mu se odgovarajuća kazna. Predviđene kazne za povredu radne dužnosti su: opomena, javna opomena, poslednja javna opomena i isključenje iz radne organizacije. A radniku za uspešno obavljanje posla i posebno zalaganje u postizanju što većeg i boljeg rezultata rada, predviđene su pohvale, nagrade, uvećanje godišnjeg odmora, nagrada prema radu, tako da se radni čovek stimuliše za svoj rad.]

Radi zdravlja sve hapsane pretvoriti u radionice

Radi zdravlja narodnog nužno je sve hapsane i robijašnice pretvoriti u radionice za koristan rad i pouku, a hapsenike i osuđenike u svesne i korisne privrednike.
Ko nema greha, nek uzme kamen i baci na njih, veli Hristos.

Ako neko zlo zbog nečega mora postojati, onda učinimo ga bar što manje štetnim i škodljivim, veli Vasa Pelagić

Sa umnožavanjem ljudstva i sa nagomilavanjem kapitala u ruke pojedinaca, i sa bićem vlasničkog besnila, pritiska, grabeža, nasilja i tiranstva, hapsane i prestupnici sve više i više umnožavaju se. To je istina osvedočena u svim statistikama, unatoč proslavljenoj civilizaciji 19. veka. I to će tako trajati i napredovati sve jednako dok u svetu bude postojala privatna, lična svojina, vlastništvo, pa makar se svaka država pretvorila u činovnike i žandare, sudije i soldate, crkve i popove.

Teško je izračunati sve štete koje donose narodu hapsenici i osuđenici, i sve ono što zbog njih postoji, počev od sudije do pandura. A danguba i demoralizacija ne da se ni izračunati. Radi primera navešćemo samo neke države. Tako godine 1882. bilo je u Austriji 437.720 samih osuđenika, a hapsenika pod istragom bilo je blizu jednog miliona. Italija ima toliko osuđenika i hapsenika da na njih troši u gotovu novcu godišnje po 80 miliona dinara. Rusija je imala te godine 769 samih zatvora za osuđenike, a za one pod istragom skoro dva puta toliko. Prema tome, može se zamisliti kako je po drugim velikim i malim državama.

Da bi se otklonile one goleme štete, dangube i nemoralnosti, koje donosiše i donose sve više i više na leđa i pokolenja narodna hapsenici, osuđenici i oni koji postoje zbog njih, neophodna je potreba preobratiti sve hapsane i robijašnice u radionice za poslovanje i pouku, i sve hapsenike – pritvorenike i osuđenike u privrednike koji uče »nauku« i koji izučavaju i vrše razne korisne za narod poslove.

Tim će im se sačuvati zdravlje koje treba njima, porodici i otadžbini; izbeći će čamotinju i nemoralnosti, što škodi svuda i svakome; daće im se prilika naučiti pokoji zanat i koju čestitu pouku znanstvenu, čim mogu koristiti sebi i okolini u koju dođu posle oslobođenja; zaradiće državi prilične koristi a sebi bolju hranu, odeću, obuću i drugu ugodnost. Danas kod nas tek neki mali deo »robijaša« uči i radi neke zanate i dobija neke pustolovne pouke, od kojih niko nigde i nikada koristi video nije, niti bolji postao, [kaže Pelagić poznajući ovo i iz ličnog iskustva.]

Za hapsenike pod istragom mogu se svuda udesiti radionice za stolarski, obućarski, kovački, švački, užetarski ili neki drugi slični zanat, koji svako može raditi i olako naučiti. Nikog ne treba pustiti da sedi gotovanski, pa makar nešto krpio, pleo, češljao i prenosio. Radi zdravlja jedino nužno je da se ispočetka radi tek po koji sat dnevno dok se telo privikne radu ako nije pre radilo. Tu se ne sme gledati na gospodstvo, ma kako ono krupno bilo. Radnik, privrednik najveći je gospodin.
Za osuđenike neka se udese stalne razne radionice u raznim mestima, podesnim za ovu ili onu proizvodnju koju oni vršiti mogu. Razumni upravnici naroda mogu udesiti da se osuđeniin bave i usavršavaju: u zemljoradnji, i stočarstvu, i pčelarstvu, i voćarstvu sa povrtarstvom i drugim zanimanjima.

Napominjemo da ovakvi privredno-zdravstveni i moralni sistem hapsanskorobijaški ukida i ono ubilačko pojedinačno ćelijsko zatvaranje, koje donosi lenost, bolest, izrođavanje, strast onanisanja, zaboravnost, mahnitost ubijanja samog sebe ili koga dočepa i ludilo.
Čestita uprava i podesna sprema radnička mogla bi ne samo uštedeti sve sadašnje državne troškove i osuđeničke oskudice i dangube nego bi još izvela sve pomenute iz grešaka i nemoralnosti, i dala narodu i državi izučenih privrednika.

Zakoni nauke o zdravlju i narodnom blagostanju vapijući traže da se ovaj predlog neodložno što veštije ostvari, kao i to da se dopusti i osuđenicima i podistražnicima da se svakog meseca sastati mogu, pa samo pokoji časak sa svojim ženama ili podrugama. Ovo je prirodna potreba za odrasle, koju traži nauka o zdravlju, i koja će otkloniti od pomenutih krupne nesreće i rđavštine. Naučni moral u ovome vidi čistu i pravu moralnost, a nauka traži to kao fiziološku potrebu.

Ako smo voljni da na svima linijama koristimo narodu i otadžbini, priberimo se odmah i ostvarujmo ovaj predlog svojski i energično, kao delo naše moralne dužnosti i veće lične sigurnosti: ne zaboravljajući raditi i na delu onog velikog i svetog naučnog načela, koje će urediti društvo i njegove poslove i odnose tako kako u njemu neće biti ni »prestupnika«, ni uzroka koji donose prestup i sve ono što on za sobom povuče.

Da otklonimo uzroke koji donose: kržljavost, ružnoću i bolest
Nauka o zdravlju traži da otklonimo uzroke koji donose: kržljavost, nakazu, lenjost, blesavost, ružnoću i bolest.

Otklonimo rđave uzroke, pa neće biti ni rđavih pojava.

Današnji svet drži skoro mahom, a naročito pobožni, da lenjost i blesavost, ružnoća i kržljavost, nakaza i bolest dolaze po volji božijoj. Zbog toga on i ne misli da se to zlo od ljudi otkloniti može. Oni se pokoravaju toj »sudbini« i snose je na sebi i prenose na pleća naraštaju svome. »Učevni« svet pak većinom i ne misli o tome, kamoli da radi kako će se ta napast od ljudi otkloniti (tvrdi Pelagić).
Samo jedan deo tih »učevnih« ljudi zna da se ta nesreća od naroda i ljudstva, ako ne posve, a ono uveliko iskoreniti može.

Izbegavajući dugo pisanje, mi donosimo ovde samo kratak ali tačan način: kako se kržljavost i nakaza, lenjost i blesavost, ružnoća a bolest otkloniti mogu. Ako hoćemo, dakle, da otklonimo od nas i našeg potomstva svu tu nesreću, onda: dajmo narodu valjanog, korisnog znanja, kojim će svagda i svuda umeti oceniti šta je dobro i čestito; dajmo mu dobre uredbe i zakone, koji će mu ići naruku i dati načina da zna i da može živeti i raditi po zahtevima nauke o zdravlju i narodnom blagostanju; dajmo mu da se uči i da se razvija po glasu »Omladinskog dobronoše«; dajmo mu slobodu da može svuda i svagda izgovoriti i napisati svaku istinu i pravednu reč i potpunu slobodu zborova i udruživanja; dajmo znanja i slobode odraslima da se spari ko za koga mari, u svoje vreme i bez računskih pogleda na imanje, i da vrše sveto delo ljubavi umereno i mudro, pravilno i štedljivo; naučimo rečima i delom omladinu i ostarinu da prezre i odbaci sve što spada u sramnu oblast mode, luksuza i drugih za zdravlje nekorisnih formalnosti i upotreba sadanjih: naučimo ženskadiju i muškadiju šta treba da radi u toku celog života, pa da odgovori zahtevima nauke o zdravlju i naučnom moralu; naučimo majku kako će se vladati kad je trudna, u porođaju i posle ovoga; hranimo i negujmo decu našu po propisnim pravilima; udesimo našu okolinu i naša dečišta, zabavišta, staništa, zborišta, perišta, učilišta, kupatila, radionice i sve drugo prema nauci o zdravlju; učinimo da svuda i svagda imamo čist vazduh i zdravu vodu i hranu; otklonimo od naroda sve što mu zadaje težak život i svaki strah od pakla, lopova, ugnjetača, ratovanja, siromaštine i drugih sadašnjih napasti društvenih; uklonimo iz navike i upotrebe otrovne napitke; naviknimo jesti, sedeti, spavati, odmarati se, igrati, zboriti, pevati i veseliti se ili u otvorenoj prirodi čistoga vazduha ili, u slučaju nužde i nepogode, u otvorenim i prostranim zgradama; dajmo narodu načina da ima svuda i svagda posve podesne alate i mašine za razne poslove društvene; ukažimo narodu način kako će on upola brže i upola lakše izraditi sve one napredne stvari koje su nam nužne radi podmirivanja zahteva nauke o zdravlju, jer dugo vreme dnevnog poslovanja i nepodesni alati strašno ubijaju zdravlje čovekovo; očistimo narod od svih gotovana, varalica, ladoleža i nekorisnih radova i uredaba itd.

Kad to učinimo, onda ne samo da ćemo se uskoro izbaviti od gorepomenutih beda i nesreća nego tad će nam još uz to i lepota i svežina lica i pogleda i telesna i umna jačina i energija duže trajati, ostavljajući sve bolje i bolje naraštaje.

Iskreni prijatelji svoji i narodni, i svesni mislioci vazda će priznati da je ovo naše tvrđenje istinito i ostvarljivo svuda gde ima čestite inteligencije, koja rukovodi prosvetu, društvo, državu i crkvu. A takvih treba da ima izobilja dogod se to i svako drugo društveno zlo ne otkloni.

Gde gubi ljudstvo najviše telesne i umne snage

Gde gubi današnje ljudstvo najviše telesne i umne snage i energije
Za ovakvo krupno pitanje trebalo bi mnogo pisati, ali mi ćemo to označiti ukratko, veleći da se u sadašnjem društvu gubi najviše telesne i umne snage i energije evo na ovim mestima:
1) u sadašnjim nezdravim školama i sa nagomilavanjem školskih predmeta,
2) u hapsanama,
3) u raznim oskudicama,
4) u trovanju dece prvenčadi i ploda u materici,
5) u preteranom piću i kurvanju,
6) u kasarnama i kancelarijama,
7) u kafanskom, razvratnom i luksuznom životu, i8) na ratištu.
Ko o ovome promisli zrelo i svestrano, uveriće se potpuno u to što u ovih osam tačaka spomenusmo.
To je sve što smo imali u ovome članku kazati. Ostalo nek iznađe sam sobom svaki čitalac i nek svojski poradi sam i udružno sa ostalima da se otklone svi uzroci koji donose narodu i ljudstvu takvu grdnu štetu i sramotu, dangubu i pogibiju.