Koje uči kako se razvija i održava telesno i umno zdravlje i čestitost dobre volje i karakternosti
Lakše je bolest sprečiti nego lečiti.
Nema pravog života bez zdravlja. Zdravlje je najveće blago na svetu.
Pošto su samo zdravo telo, zdrav mozak i istinski, naučni moral jedini kadri učiniti čoveka pravim čovekom, to je neophodno da u ovoj knjizi pre svega iznesemo pravila po kojima se sva tri zdravlja razviti i održati mogu; jer je čovek i narod kadar samo onda ponjati (shvatiti) i vršiti svoj čovečki poziv prema sebi i porodici svojoj, narodnoj i čovečanskoj, ako ima sva tri ova zdravlja. Samo oni koji su tim ukrašeni, kadri su ozbiljno raditi za svoju i za svojih bližnjih sreću i slobodu.
Po važnosti pravila ova o držanju zdravlja idu ovim redom.
VAZDUH
O zdravstvenoj i lekovitoj moći vazduha
Vazduha, vazduha, vazduha! I to čistog, otvorenog vazduha za disanje. To je nužno zato što čisti, sveži i otvoreni vazduh ne samo da je glavno sredstvo za održanje zdravlja nego i za iskorenjivanje bolesti. Stoga treba čoveku vazduha takvog i u radu, i pri odmoru, i pri spavanju, i veselju; jer ni najvaljanija hrana i piće ne donose nužne koristi bez čistog vazduha. Tako govori učeni dr Bog.
Vazduh je, dakle, prva činjenica zdravlja i života. U to ime na prvom mestu stavljamo ga u zdravstvena pravila. Stoga treba svoj život i društvene uredbe i poslove tako da uredimo kako bismo mogli i raditi, i učiti, i zabavljati se, i jesti i šetati se, i odmarati se u potpuno čistom vazduhu, jer je vazduh životodavni duh; on daje život svemu što na zemlji živi i raste; bez njega bi sve što živi uginulo.
Vazduh je potrebniji i od same hrane, jer se bez hrane može živeti po nekoliko nedelja, a bez vazduha ni nekoliko minuta. To je bezbroj puta ispitano.
Čist vazduh krepi i oživljuje ne samo telo i zdravlje telesno već i duh, i pamet, i živahnost energije, te tako on nas pokreće na sve i čini nam život i posao dražim i milijim; on čini te je čovek vedriji, lakši i veseliji. Ko se dosta bavi u prirodi, u čistom vazduhu, neće ga lako snaći kijavica, nazeb, probadi, zapaljenje pluća, vrućica, nervoznosti, žlezde oko vrata itd., dakle siguran je od više bolesti i njihovih posledica.
Takav čovek brzo se od neke bolesti oporavi i retko u bolest pada.
Ispitano je i dokazano jasnim primerima da najviše ima na svetu telesnih i umnih nakaza zbog oskudice u svetlosti i čistom vazduhu, pa onda zbog rđave i slabe hrane, tuge i teškog rada.
Tu istinu potvrđuju nam i živi primeri, koji su i nama pred očima i u pameti.
Mislimo na pojavu kretena u Štajerskoj. Oni su onako nakazni i telom i umom samo zato što žive u dolinama gde sunce ili posve ne dopire ili vrlo malo traje i upire. Fabrički radnici i Eskimi sa tamnog severa daju nam takođe u tome potvrdu.
I ovaj primer naučiće čestite roditelje i nastavnike da upute decu i učenike u zagrljaj sunčane svetlosti i čistog, otvorenog vazduha.
Ovo treba da uputi sve upravljače i zakonodavce društvene da udese sve kuće i radionice i ceo rod ljudski tako kako će svaki moći i raditi, i odmarati se, i hraniti se, i veseliti se pod zakriljem dovoljne svetlosti i čistog vazduha.
Vazduh je čist onda kad se u njemu ne oseća nikakav zadah i miris, kad se ne opaža u njemu prašina ni delići drugi. Posle kiše i vetrova, on je najčistiji; tad je on najbogatiji u životnom onom sastojku svome, koji nauka zove kiseonik. Vazduh je najčistiji na visokim mestima i na površini mora, gde vetrovi često promahuju i gde sunčani zraci povazdan dopiru.
[Danas znamo da je vazduh bezbojno, gasovito telo, smeša raznih gasova. Boje vazduha koje vidimo zavise od količine vodene pare, dima, prašine i drugih primesa. Ako je u vazduhu mnogo vodene pare, onda nebo izgleda tamnoplavo. Plavetnilo neba nastaje zato što se kratki talasi plave sunčane svetlosti odbijaju od čestica vodene pare i na taj način dopiru sa svih strana u naše oko. Najplavetnije je nebo posle kiše. Vazduh nas okružuje sa svih strana. Mi u njemu živimo. Njegov nevidljivi gasoviti ogrtač, do visine od blizu 100 km, čini ono što zovemo atmosferom. Na svaki kvadratni santimetar Zemljine površine vrši pritisak stub vazduha težak 1,33 kg (jedna atmosfera). Na površinu našeg tela, koja ima otprilike 1,5 m2, taj pritisak iznosi 15,500 kg. Mi to ne osećamo, jer disanjem ulazi vazduh u naša pluća, krv i tkiva, tako da u našem organizmu vlada pritisak kao i van njega. Mi osećamo samo promene pritiska. Penjemo li se u visinu, pritisak sve više pada, a pada i onda ako se vazduh zagreva, i obratno, pritisak raste kada se vazduh ohladi i postaje gušći i teži. Smanjen pritisak organizam teško podnosi.
Za vreme rata u Dahau vršeni su na zarobljenicima »eksperimenti spasavanja života u velikim visinama«, kako ih je u svom tajnom referatu nazvao profesor vazduhoplovne medicine dr Rašer. Osuđenika bi zatvorili u naročitu čeličnu kabinu u kojoj se atmosferski pritisak mogao menjati po volji. Zbog debljine zidova kabine, krik zatvorenika se nije mogao čuti, ali je poznato da su čupali kosu i pokušavali da nadimanjem grudnog koša zadrže vazduh, koji su sisaljke izvlačile iz kabine, i da na taj način oslabe ogroman pritisak koji se zrakasto pomicao u njihovoj lobanji. Najzad, kad je kabina ponovo otvorena, vršena je obdukcija žrtve.
Nizak vazdušni pritisak teško podnose srčani bolesnici, anemični-malokrvni, reumatičari, osobe sa čestim glavoboljama-migrenama, nervno slabe osobe, astmatičari i tuberkulozni bolesnici.
Vazduh je u novo, moderno doba dobio i novu važnost. Postao je put za saobraćaj aviona, kosmičkih brodova, mehaničko pogonsko sredstvo za vetrenjače, vazdušne turbine i dr. U zgusnutom (komprimiranom) stanju služi za automatske kočnice na tramvajima i železničkim vagonima i kao pogonsko sredstvo za razne mašine; u tečnom stanju, za dobijanje niskih temperatura i pravljenje eksploziva, i najzad, kao sirovina za pravljenje azotovih veštačkih đubriva i dr.]
U pokvarenom vazduhu uvećan je gušik (azot) i ugljen-dioksid, koji ruši zdravlje i život. Kad u vazduhu preovlaćuje ugljen-dioksid, onda čovek pada prvo u nesvest, pa zatim u konačno mrtvilo, a i sveća tamo goreti ne može. Takav otrovni vazduh nalazi se obično u pećinama, podrumima, bunarima i sobama. Onaj vazduh koji čovek izdiše, ima dosta ugljen-dioksida. U tesnom prostoru, gde ne dopire dovoljno kiseonik, ovaj ugljendioksid guši čoveka.
[Pojava mirisa u zatvorenoj prostoriji služi kao znak za otkrivanje slabog i nepotpunog provetravanja. Provetravanje prostorija namenjenih za život i rad je neophodno za održavanje normalnog rada organizma. Provetravanjem se otklanja suvišna količina ugljen-dioksida koji izlučuje organizam izdisaljem. Takođe se snižava vlažnost vazduha, obezbeđuje se normalno oslobaćanje toplote tela. Otklanjaju se neprijtni mirisi, štetni gasovi nastali prilikom kuvanja, zagrevanja stana (furune, kaljeve peći, nafta-peći, grejalice, radijatori električni i centralno grejanje); dim od cigareta, stvorena prašina i mikro-organizmi. Provetravanje otklanja i razrećuje vazdušne zagađivače, a što je najvažnije, obezbeđuje dovoljnu količinu kiseonika neophodnog za održavanje najosnovnijih životnih radnji. Ako nema provetravanja, ili ako je provetravanje nedovoljno, dolazi do oštećenja organizma, umanjenog disanja, slabijih životnih radnji i smanjenja mogućnosti rada.
Još 1777. godine utvrđeno je da nagomilavanje ugljen-dioksida predstavlja uzrok neprijatnom osećanju u prenaseljenom prostoru.
Pri rađanju dete se oglašava da je živo time što udahne vazduh i zaplače. Prvim udisajem vazduha grudni koš se proširuje. Zbog ulaska vazduha u disajne organe, prvo u gornje delove, dušnik i bronhije, a zatim i u sama pluća, odnosno u alveolarne kanaliće i alveole, dolazi do proširenja ovih poslednjih. Jednom već proširene alveole (najsitniji deo pluća), više se ne slepljuju, čak ni pri forsiranom izdisanju. Od tog momenta pa do kraja života, do smrti, čovek stalno diše.
Kada je u prostoriji pretoplo, prevlažno ili kada se dugo ide po suncu, a čovek je previše obučen dolazi do toplotnog udara. Celo telo je pregrejano i ne može da odaje toplotu ni vlagu, disanje je otežano. Dolazi do gubitka svesti i grčeva. Toplotni udar može da se završi smrću.]
Nečist i po tome ubitačan je vazduh tamo gde ima baruština, blata, magle, prevelike vlage i ma kakvih čestica koje trunu. Kad je vazduh napunjen kakvom magluštinom, što biva više u jesenje doba, dosta je nezdrav; nezdrav je i kad je suviše vlažan pri močarnom vremenu. Za one koji pate od jektike takav je vazduh naročito teretan, jer hodajući u njemu više kašlju, teže dišu i malaksalost osećaju. U času takvog vremena za svakoga je potrebno što pojesti ili popiti pre polaska iz kuće.
Tekuće vode, visoka drveta, bašte i usevi znatno vazduh pročišćavaju. Stoga je dobro da ljudi oko svojih staništa imaju raznih voćnjaka i bašta. – No ukoliko je šuma uopšte danju korisna, utoliko je noću škodljiva, jer noću svako rastinje ispušta, isparava, takozvani u nauci ugljen-dioksid, koji našem zdravlju škodi.
[Poznato je da biljke noću ispuštaju ugljen-dioksid, a danju kiseonik. Spavanje u šumi ne može škoditi, zato što se u slobodnom vazduhu ispušteni ugljen-dioksid iz drveća ne nagomila do količine oko 7%, što bi dovodilo do otežanog disanja. Ali u zatvorenoj prostoriji, još ako je puno osoba i cveća, svi će oni ispuštati ugljendioksid, a trošiće kiseonik. Kako je prostorija zatvorena, doći će do smanjenja kiseonika potrebnog za disanje, a nagomilaće se ugljen-dioksid.]
Ne valja, dakle, nipošto noću držati u sobi gde se spava saksije s cvećem i kojekakve loze po prozorima: nepažnja u tome stala je u mnogo slučajeva i života, mada je čovek u stanju na mnogo što-šta naviknuti.
Radi čistog vazduha nužno je da su prozori na stanovima i radionicama povazdan otvoreni; to treba uobičajiti kao najpreču i životnu potrebu: jesti i piti. Izuzetka može biti samo tamo gde su prozori pored nečistih mesta.
U ime boljeg zdravlja bitna je potreba praviti stanove i, uopšte, zgrade tako kako bi prozori bili okrenuti prema istočno-južnoj strani, da ih jednako obasipaju sunčani zraci. Bolje je za zdravlje što je stan na mestu uzvišenijem i što je više od zemlje izdignut. Stan treba da je što više na suvom mestu, i da je dovoljno prostran, visok i svetao.
[Stan je najvažnija potreba svake porodice i pojedinca. Nastao u času kad je nastao i čovek, stan se razvijao, menjao, i usavršavao.
Pored toga što svaka porodica treba da ima svoj stan, neophodno je da svaki njen član ima određeno mesto u stanu u kome može više ili manje da se izdvoji bilo radi odmora ili radi obavljanja nekog svog posla (da radi, uči i dr.). Posle svako dnevnog napornog rada čoveku je potreban mir, odmor i udobnost, da bi se osposobio da sutra ponovo nastavi svoj posao sa nesmanjenim poletom i uspehom. Neudoban, nehigijenski i teskoban stan ne pruža čoveku ove mogućnosti, već najčešće smanjuje njegove umne i fizičke snage i narušava zdravlje. Shvatajući važnost stana, danas se sve više poklanja posebna pažnja higijeni stanovanja.]
U svima zgradama gde na jednom mestu mnogo sveta sedi, stoji, radi, veseli se, ili spava, vazduh je jako pokvaren i škodljiv; iskvari ga veći procenat ugljen-dioksida, koji čovek iz sebe izdiše. Mesta su takva: kafana, crkva, pozorište, škola i druga zborišta. Otud mnogi u crkvi, kad je u njoj puno sveta i sveća koje gore, padaju u nesvest, a osveste se, k sebi dođu, kad se iznesu na čist vazduh. Zato treba sve zgrade za zborišta udesiti tako da su što većma prostrane i da u njih ima čist vazduh što slobodnijeg pristupa. A najbolje je da se zborovi drže pod vedrim nebom ili pod nekim hladnicima, kao što su i naši stari držali.
Vrlo je nužno da čovek što više i što dublje udiše čist vazduh, jer on podmlađuje krv, oporavlja malaksalost i daje leka raznim bolestima, pa i samu jektiku leči. Hodajući na čistom vazduhu i radeći, udesno je i nužno je da se čovek navikne držati prsa izdignuto, a ako je besposlen, ruke na leđima spojiti. Tim se daje maha beloj džigerici – plućima, koja je poput sunđera šupljikava, da komotno kroz sve svoje šupljine (alveole) vazduh prima i izbacuje.
Bela se džigerica po radu svome može uporediti s kovačkim mehovima. Kao god što mehovi kad ih rastegneš prime vazduh, a izgone ga kad ih stegneš, tako se i džigerica primajući vazduh širi, i što su većma prsa izdignuta, tim se lakše vazduh udiše, a izgoneći vazduh, sleže se.
Kao što mehovi s vatrom i čekićem čine promenu u gvožđu, to jest, čiste ga od svih nezgodnih čestica i rđavštine, tako i vazduh pomoću džigerice i srca čisti sve nezgodne čestice iz krvi čovekove i daje mu čistinu i novu životnu snagu, a tako isto i mozgu.
[Disanje je prirodni tok koji se neprekidno odvija u živom organizmu. Nijedna ćelija (najsitniji delić od kojih je sastavljen organizam) ne može da se održi, ako se u njoj ne odvija sagorevajući tok (oksidacioni procesi), za koje je neophodan kiseonik. Tada se oslobađa toplotna energija i stvaraju krajnji proizvodi toga toka. Među njima je i ugljen-dioksid koji se iz organizma izbacuje utlavnom preko pluća.
Brzina disanja, udisanja i izdisanja vazduha, u 1 minutu kod odraslog zdravog čoveka iznosi 15-20 puta. Kod novorođenčeta 45-50 puta, kod deteta u 5. godini života 26 puta, a u doba puberteta 20 disajnih pokreta u 1 minuti. U prirodnim uslovima na brzinu disanja može da utiče: naporan rad, ubrzan hod, žalost, radost, kao i volja. Po prestanku tih činitelja disanje se ponovo normalizuje.
Sva oboljenja koja dovode do nedovoljnog snabdevanja organizma kiseonikom praćena su ubrzanim disanjem, kako bi se taj nedostatak nadoknadio. Usporeno disanje ređa je pojava i javlja se kod tumora mozga, ili trovanja opijumom. Otud se javlja normalno disanje, ubrzano i usporeno, a može biti duboko i površno.]
Za 1 minut čovek udiše u sebe 13 litara (oko 10 oka) vazduha, a to će reći oko 780 litara za čas, ili 19.000 litara za ceo dan.
[Savremena medicinska merenja utvrdila su da normalnim disanjem za 1 minut prosečno čovek učini 16 disajnih pokreta (udahne i izdahne). Jednim disanjem osoba uzme oko 500 grama (½ litre) vazduha, što znači da će u 1 minuti uzeti 8 litara vazduha. Za jedan sat uzeće 480 litara vazduha, a za 1 dan, oko 11.500 litara. Iz te količine vazduha čovek koristi dnevno oko 2.000 litara kiseonika.]
Šta znači za zdravlje ako je tolika količina svakog dana nezdravog vazduha u nas ulazila? Ne zaboravljajmo to nikada, nigde.
Stoga vrlo uputno vele naučnici: udisanjem čistoga vazduha, udiše se zdravlje i život, a izdisanjem se otklanja bolest i smrt. Kamo puste sreće da roditelji i učitelji nauče omladinu ljudsku da to pravilo kao zavetni amanet zapamti i da ga se svega svoga života marljivo pridržava. Tad bi bolje sa zdravljem stajala omladina naša, pa otud i ceo narod.
Najbolje je udisati vazduh kroz nos, a izdisati kroz usta. Udisati vazduh na nos ne samo da je za zdravlje uopšte dobro već se tako izbegava i nazeb, jer dok vazduh prođe kroz vijuge i savijutke one u nosu, zgreje se i blag dospeva do pluća. Uz to, ako je vazduh prašnjav, on manje škodi kad se udiše kroz nos, jer idući kroz nosne dlake i vijutke, zadrže se u nosu mnoge škodljive čestice, a idući kroz usta, prolaze nezadržano u grlo i pluća.
Stoga je posve zdravo za telo i mozak da se što više i čita, i peva, i govori u čistom vazduhu.
Trebalo je, još odavna, da omladina ljudska umesto nekorisnih himni i molitvica, simvola i očenaša izučava zdravstvena pravila i način kako se može dobiti i uživati čist vazduh u stanu i radionicama, u šetnji i zborištu. Vazduh je najzdraviji za duboko udisanje oko velike ručanice, to jest oko 9-10 sati izjutra; tad je vazduh umereno topal. Ko ne može to vršiti tada, neka to vrši ma u koja doba danju. Bolje ikad, nego nikad.
Radi čistoće vazduha, treba iz sobe ili radionice udaljiti sve prljave haljine i ostale nečiste stvari. Zidovi ne smeju biti vlažni. Vlažni stanovi najgrđe truju vazduh, pa tako i zdravlje domaće čeljadi. Od vlage se razvijaju mnoge opasne bolesti, kao što su: bolesti bubrega, reumatizam u mišićima i zglobovima, živčane bolesti, plućni katar itd. Ona učini od čoveka pravog bogalja. Daleko je bolje i pametnije živeti pod ciganskom čergom negoli u vlažnom i nečistom stanu.
U najnovije doba dokazato je naukom i praktikom da je zdravo i noću spavati na otvorenom vazduhu ili u stanu gde su svi prozori otvoreni. I pastirski život ovaj razlog potvrđuje. Naravno, tome se treba postupno privikavati, a naročito onim što su nežni i slabunjavi.
U stanu gde se spava i radi nepametno je haljine i obuću sušiti, i kojekakve bojadisane stvari i ogledala držati. U zelenoj boji i metalu kojim je ogledalo postavljeno ima mnogo otrovnih čestica koje kvare vazduh u stanu. Sobe molovane, dakle i tapetirane nezdrave su.
[Savremena industrija boja i tapeta izrađuje zdravu i preporučljivu robu, ali zidove povremeno valja osvežavati.]
Dim i prašina, pa bilo to u stanu ili u radionici, takođe su vrlo škodljivi, osobito očima. Čistoti vazduha u stanu doprinosi i pranje stana, koje treba bar jednom svake nedelje obaviti. U neosušenoj sobi nezdravo je baviti se. Valja da čeljad budu izvan nje dok se pod – patos osuši. Mnogo kvari vazduh u sobi i držanje noćnog lončeta (nokšira) u kom ima mokraće i koji je neočišćen; to najviše škodi zdravlju očiju. Tako isto škodi i ona tonja iz prohoda, koji varoški svet pored stanova drži. Jednom rečju: neophodna je potreba otklanjati sve što vazduh kvari, bilo to u stanu ili oko stana, u radionici ili oko nje, u mestu ili okolini staništa.
Stoga je sveta dužnost svakoj opštini da udesi svoje mesto, pa bilo ono selo ili varoš, da nigde u mestu i oko mesta ne bude baruština, blatnih i smrdljivih mesta, koja bi isparavanjem vazduh kvarila, te time zdravlje i život stanovnika rušila i satirala. Umesto toga neka diže i uređuje čiste ulice, avlije i bašte za opšte zadovoljstvo, udešene na svakom uglu ulice, onako kako smo označili na drugom mestu u ovoj knjizi, sitnom i krupnom šumom zasađene. Ako mesto nije suviše vlažne prirode, opština treba sve ulice, sokake da krupnom šumom zasadi, pa bila ona rodna ili nerodna. To je sve moguće. Združena, ujedinjena snaga sve to može udesiti i uživati, samo ako ima pameti, energije i poštenja da se za posao prihvati i da stvara te moćne uslove za zdravlje uma i tela, umesto nabavljanja ikona, litija, odežda, kandila i drugih nekorisnih i nesmislenih društvenih zaludnica.
U toku ove knjige biće ukazani i svi mogući praktični i naučni načini kako ćemo stvoriti uslove za uživanje čistoga vazduha svuda i svagda.
Ugljen-dioksid kao otrov
Uopšte malo ko pažnju obraća na ovaj otrov, nečisti vazduh, koji se razvija tamo gde nešto kisne, kao na priliku komina, a i tamo gde je mnogo sveta u maloj zgradi skupljeno. U napuštenom ili slanom bunaru, u pećinama gde ima lešina a malo pristupa čistog vazduha, i u podrumima gde komina vina ili šljiva kisne i vri, čovek često pada ne samo u nesvest nego i umire. To se je događalo stotinama i hiljadama puta. I prohod je otrovan.
Otrov taj – ugljen-dioksid ne može se drukčije iz tih mesta isterati nego da se izbaci puška ili da se baci unutra poviše zapaljene smrekovine ili slame. Zbog toga treba da budu na oprezu svi oni koji u takve podrume, bunare, pećine i zgrade ulaziti moraju. Veli se da čovek može živeti tamo gde sveća goreti može, pa zbog toga nije zgoreg namestiti kakav fenjer sa svećom gorećom na dugačak štap i pred sobom nositi kad se u taka mesta ide ili silazi, pa čim se počne slabiti svetlost ili gasiti, beži natrag. Sveću treba nositi što bliže do tla, jer ugljen-dioksid je teži od običnog vazduha, pa zato pada naniže. Ma sveća i gorela, treba paziti na sebe, jer čim se pojavi tutaljivost, nesvest i glavobolja, znak je da je otrovan vazduh. Kod nekih ugljen-dioksid donese, pored toga, i grčeve i bljuvanje pa tek onda smrt.
[Ugljena kiselina je ugljen-dioksid rastvoren u vodi. U vodi se lako rastvara, a voda ga lako i otpušta. Primer je mineralna ili soda-voda (sifon). Kad sipamo iz sifona u čašu soda-vodu, videćemo puno mehurića koji će posle malo vremena nestati, i u čaši će ostati samo voda. Zato se i kaže da je ugljena kiselina nepostojana i da se odmah raspada. Iz soda-vode možemo lako dobiti ugljen-dioksid. Preokrenemo li sifonsku bocu i otvorimo li je, ugljen-dioksid će izlaziti, pa ga možemo skupiti u čašu. Videti se ne može, jer je bez boje. Kiselog je ukusa. Teži je od vazduha (jedan i po puta) pa ga možemo preručiti iz jedne čaše u drugu, gde će ugasiti sveću ako je stavimo zapaljenu u nju. Dakle, ugljen-dioksid ne gori, niti podržava gorenje. U prostoriji sa 7% ugljendioksida disanje postaje otežano, sa 14% čovek se već guši, a ako ga je 25%, smrt nastupa odmah.
Nekad je od njega stradavalo mnogo ljudi. Čovek za jedan sat ispusti 20 do 30 litara ugljen-dioksida. Kada se u maloj prostoriji usled disanja velikog broja ljudi nakupi mnogo ugljen-dioksida, dolazi do nesreće. Tako je 1848. godine jedan parobrod »Londonderry« stigao posle oluje sa preko stotinu mrtvih putnika, koji su se pod palubom ugušili zbog ugljen-dioksida.
On se spušta na pod, jer je teži od vazduha. Bilo je slučajeva da se u rudniku ili pećini uguši pas, a da čovek ništa ne oseti. Zbog toga u zagušljivim prostorijama više škodi deci nego odraslima. Zato se bar radi dece sobe moraju češće vetriti.
Ohlaćivanjem do 0°S uz pritisak od 35 atmosfera ugljen-dioksid prelazi u tečno stanje. Takav u gvozdenim bocama dolazi u trgovinu. Upotrebljava se za pravljenje sodavode, raznih veštačkih penušavih pića (daje im svežinu), za gašenje požara, rastvoren u vodi kao ugljena kiselina služi u medicini kao sredstvo za kupanje pri lečenju nekih bolesti. Voda na zemlji upija velike količine ugljen-dioksida (skoro sav ugljen-dioksid koji nastaje gorenjem). Izlazi iz piva, mladog vina, šampanjca. Kad vri vino u podrumima, nastane ga toliko da je opasno ući u podrum. Često se skuplja u napuštenim bunarima i pri kopanju novih bunara, pa treba biti oprezan i pre no što se siđe, probati upaljenom svećom da li ga ima. Ako se sveća ugasi, uzme se slame, namoči u krečno mleko i baci u podrum ili bunar. Ponovo probamo svećom, i ako sveća gori, ne znači da ga više nema nego da se vezao za gašeni kreč, te je tako opasnost prošla-uklonjena.]
Ako je ko otrovan od toga ili od ugljene pare i dima, treba ga odmah izneti na čist vazduh i prelivati mu lice i glavu hladnom vodom. U isto doba treba mu pritiskivati prsa sa obadve strane da bi disati počeo, a noge i ruke treba trljati špiritom od slačice, ako je pri ruci. Ako tog nema, treba ga opržiti vatrom po listovima i prstima. Kad se povrati sebi, valja mu dati da pije crne kafe ili vode. Zbog toga treba da budu na oprezu i oni koji čiste prohode, kanale i napuštene bunare. Nadnica njihova nije skupa i ako bi bila dukat za sat. Ako mantijaši nisu kadri sa očitanjem jedne molitve učiniti da prohod, bunar, kanal, odžak i drugo tome podobno budu za trenutak očišćeni nevidimom silom nebeskom, i da ozdravi čovek, marvinče i biljke od te molitve, onda nam ni oni ni njihove molitve ne trebaju; nego postavimo umesto njih prohodare, đubretare, vodare, lekare i odžačare, i dajmo im sve nužne i potpuno udesne sprave da lakše i bolje te i druge slične teške poslove obavljaju i ozdravljaju, To bi bilo i pametno i pošteno, pa makar se mnogi na to kosili i derali.
Ko se od sunca krije taj sam sebe bije
Da su sunčani zraci – svetlost i toplota – izvor svega i svakoga života na zemlji, to je ispitano i naukom i »prostačkim« posmatranjem i osvedočenjem. Što god je lišeno sunčanih zraka, to malo po malo gubi ugled, zdravlje, pojmanje, živost, veselost, pa u toku dužeg ili kraćeg trajanja, i sam život.
Već i prema tome može se reći da je jadna ona majka i dadilja koje teraju svoju decu u sobne ladovine i ispod sunčanih zraka, iz otvorene prirode samo zato da ne pocrne, da ih sunce ne spali i u glavu ne udari; kukavni su oni nastavnici koji zadržavaju i uče svoje učenike u smradu školskih i domaćih zidina, ne vodeći ih u polje i livade na igru, rad, pouku i zabavu; nesretne su one žene u suknji i u pantalonama koje se klone sunca i ograđuju se od njega amrelčićima, zidovima kućnim, zavesama i šalukatrama prozorskim. Ove neznalice brinu se da otklone sunčane zrake – zrake života i energije od sobnog nameštaja da ne izbeli, ne znajući da će one zbog toga da izlape i telom, i energijom, i umom. Ubilačka je ona država koja trpa takozvane »proste« i političke »prestupnike« u tamnice da se poprave, a ne traži načina da se otkloni uzrok koji ih gura u prestup i nesreću, niti bar udešava zgode i načine kako će ovi prestupnici ispaštati svoje grehe u svetlim i čistim radionicama, gde će izučavati i raditi razne zanate i pouke one koje će im biti u životu od stvarne vrednosti. Svi ovi neće da znaju da nikome neće nauditi najljući sunčani zraci, kad na njih od detinjstva naviknu. Eto primera: narod, koji često i gologlav na najljućoj žezi u polju posluje. Sunčani zrak udara u glavu posve nemilo samo neradene ladoleže, a inače svakome drugome srećonosni su. Hladovine treba samo u času jake pripeke i teškog umora, koji dolazi od hoda i rada.
[Navikavanje na sunce i sklanjanje od pripeke neophodno je da ne bi došlo do sunčanice. Ona može izazvati teške poremećaje u organizmu.
Zračenje Sunca u životu čoveka i cele naše planete predstavlja važan činitelj. Energija Sunca izvor je života na Zemlji i pokretač svih delatnosti razvitka. Biljke se, uz učešće hlorofila, koriste sunčanom energijom da neorganske materije pretvaraju u organske. Tako dobijamo biljne plodove. Čovek i životinjski svet koriste se gotovim plodovima (organskim materijama) u namirnicama biljnog porekla. U njima je skupljena energija Sunca. Uzimanjem biljnih namirnica ljudski i životinjski organizam putem njih popunjava svoju potrošnju energije.
Sunce šalje ogromne količine zračne energije koja se širi u vidu talasa. Sunčani zraci su različite talasne dužine i različitog dejstva. Među ovim zracima mogu se razlikovati: nevidljivi i vidljivi zraci različitih talasnih dužina. Svi ovi zraci deluju toplotno, te je moguće odrediti celokupnu energiju zrakova – određivanjem toplotnog zračenja. Za nas je važno da znamo: ultracrveni zraci odaju crvenu svetlost i toplotne zrake kao i svako zažareno telo, npr. usijano gvožđe, a svetlosni zraci izazivaju svetlosno dejstvo i sadrže ultra-ljubičaste zrake.
Ultraljubičasti zraci značajno deluju na organizam. Pored promena koje izazivaju na površini tela, deluju i na organe u dubini tkiva. Prilikom sunčanja, pod dejstvom ovih zrakova, na površini kože nastaje crvenilo i bojenje kože pomoću pigmenta. On se nalazi u naročitim pigmentnim ćelijama. Pod uticajem toplotnog zračenja, crvenilo se naglo javlja, ali i brzo nestaje, dok crvenilo izazvano ultraljubičastim zracima nastaje tek posle nekoliko časova, postepeno se pojačava. Nastali pigment je mrkocrvene boje koja se zadržava nekoliko nedelja, pa i više meseci. Ovi zraci ne deluju jednako na sve osobe. Osetljivost organizma zavisi od više činitelja: od starosti, pola, boje kože, zdravlja, načina ishrane i godišnjeg doba. Ljudi između 25 i 50 godina osetljiviji su od mlađih i starijih osoba, dok su žene u ovom vremenskom razmaku manje osetljive. Trudnoća pojačava osetljivost organizma, kao i bolesti: tuberkuloza, sifilis i neke kožne bolesti. Otpornije su osobe koje se više hrane biljnim namirnicama. S proleća je organizam osetljiviji, leti manje.
U sprečavanju rahitisa od velikog je značaja pravilna nega. Deca leti treba da su lako obučena, da se sunčaju, kupaju i da su na vazduhu. Rahitis je vrlo česta pojava u našoj sredini. U nekim krajevima se javlja i preko 80% rahitične dojenčadi. Promene nastaju na kostima. Kosti ne mogu da očvrsnu (nedostatak vitamina D), pa otud viđamo decu sa »kokošjim« grudima, iskrivljenim nogama kao slovo »O« ili »X« – noge. Takođe i na glavi mogu promene da budu jače izražene, naročito čeona i potiljačna ispupčenja, što glavi daje kockast izgled. Javlja se i mlitavost mišića.
Sunčani zraci ubijaju mnoge bacile, pa se savetuje da se odeća, posteljina, zastirke češće iznose na sunce.
Prema ovoj velikoj važnosti sunčanih zraka – toplote i svetlosti – treba da se upravlja: i majka i dojilja, i nastavnik i upravnik, i onaj koji radi i onaj koji se veseli i odmara. Jer ko se od sunca krije, taj sam sebe bije.
[Rahitis male dece je signal ne samo nedostatka vitamina »D« u ishrani i nedovoljnog izlaganja dece sunčanim zracima (ultraljubičastim). Mora se sve učiniti da deca ne provede u mračnim i vlažnim stanovima, već na čistom vazduhu igrajući se izložena blagotvornom dejstvu sunca, da stanuju u suvim, svetlim stanovima.]
VODA
O zdravstvenoj važnosti dobre vode
Bez vode bi uginulo sve što raste.
Čista voda, bistra glava.
Za vršenje telesnih životnih radnji, voda je kao i vazduh životna činjenica u čovekovu telu. To se vidi i otuda što se dve trećine našeg tela sastoje iz vode. Za čoveka treba svaki dan da popije 1 do 3 litra vode radi pravilnijeg rada krvi i želuca. Život bilja zavisi od tri pokretača: toplote, vode i svetlosti. Da nije toga, uginulo bi. Voda u svakom telu potpomaže priborno kretanje, pravilniji tok krvi, življi napredak i trajašniji život.
[Naš organizam se snabdeva vodom unošenjem raznih tečnosti: voda, mleko, razna pića, supe i dr. hrana. Izvestan deo vode stvara se i u organizmu pri varenju sagorevanju hranljivih sastojaka. Voda uneta u organizam vrlo brzo se upije u organe za varenje i preko jetre dospeva u krv. Kao sastavni deo krvi, voda se prenosi do svih ćelija i tkiva predajući im hranljive sastojke. Na povratku iz ćelija, krv odnosi sve nepotrebne proizvode do mesta izlučivanja. Iz ovoga se vidi da je mehanizam normalnog prometa vode udešen tako da je unošenje vode jednako njenom izlučivanju – izbacivanju iz organizma.]
Unošenje:
Izlučivanje:
tečnostima
1,200 l
preko pluća
0,500 l
hranom
1,100 l
preko kože
0,500 l
i sagorevanjem hrane
0,300 l
mokraćom
1500 l
2,600 l
izmetom
0,100 l
2,600 l
Naukom i praktikom dokazano je da rđava voda donosi: tifus, vrućicu, groznicu i druge bolesti, zbog kojih narod strada, boluje, dangubi, troši, propada i gubi volju za rad.
[Zagađena voda donosi: trbušni tifus, dizenteriju (srdobolja) koleru, paratifus i druge crevne bolesti. U drugoj polovini 20. veka naročito se ističe prenošenje zagađenom vodom različitih bolesti: dečija paraliza, zarazna (prijemčiva) žutica, slinavka, šap itd. Usled masovne upotrebe zaražene vode prouzrokovačima crevnih bolesti javlja se veliki broj bolesnih, kao neka vrsta eksplozije, pogađajući u kratkom vremenu stotine, pa i hiljade ljudi.]
Počem je nužno toliko prisustvo vode u našem telu, i za našu upotrebu čovekovu i društvenu, to svak lako razumeti može da je najpreča potreba svakoj opštini, vladi, vlastima i svima društvenim činiocima da se postaraju, pre svega kako bi svekolike članove svoje namirila u izobilju potpuno čistom i zdravom vodom. I crkva i država treba da ustupi prvenstvo toj velikoj potrebi ljudskoj, jer svaka nezdrava voda po varošima i ravnicama mahom unosi u čoveka i životinju razne bolesti svojom pokvarenošću. Taj smrtonosni otrov treba ozbiljno i i hitno, naučnim putem popraviti. Snaga ujedinjenih činilaca i čisti razum i toj oskudici doskočiti može. Umesto ubilačkih dvorova – kasarni i arsenala trebalo bi stvoriti vodove i arterske bunare i česme, iz kojih će društvena čeljad dobiti olako i potpuno dobre vode. Ali na žalost i sramotu, danas se (piše Pelagić krajem prošlog veka) malo brinu o tome velikom pitanju ljudskom i naučnici i književnici, a država i crkvena gospoda još manje. Za njih je preče zidati te i tome podobne zališnosti i gluposti nego tako korisne uređaje zdravstvene, od kojih zavisi zdravlje i vrednoća naroda.
U sadašnjem nakaradnom društvenom uređenju [za vladavine Obrenovića, pr. ur.] uopšte je teško uživati čistu vodu, ali se ipak može reći kao pouzdano da je najzdravija voda u onim rekama i rečicama što izviru iz čistih mesta i protiču pored čistih i brdskih obala. Ali nije zdrava voda u velikim rekama koje teku kraj varoši, jer se u nju slivaju prohodi, kanali i smrdljive baruštine; ona više puta nosi zarazne bolesti i omanje napasti. Ljudi se sve više osvedočavaju da od rđave vode dolaze mnoge bolesti pa i opasne zaraze: groznica, kolera, srdobolja i tifus.
Ko je primoran piti takvu vodu, treba da udesi spravu da je procedi bilo kroz pesak ili ćumur, što ćemo mi odmah dalje već obeležiti. Drvetom ograđeni bunari jako su nezdravi. Tako isto je nezdrava i ona voda koja se dugo u drvenim sudovima i u tikvama drži.
[Drvena ograda bunara zbog stalnog kvašenja truli, kao i drveni sudovi za vodu u kojima se drži. Truljenjem u drvetu stvaraju se udubljenja koja zadržavaju nečistoću i talog. Ne mogu se dobro ni oprati i uvek preti opasnost da upiju ceđ ili sapunski prašak kojima se peru. Kad se sipa čista voda, natopljeno drvo ispušta nečistoću, ceđ ili prašak i zagađuje vodu za piće, što jako škodi zdravlju.
Drvena ograda bunara ne može da zaštiti bunar, već dozvoljava vraćanje, slivanje vode koja se vađenjem prosipa oko bunara. Slivajući se u bunar, voda nosi sobom nečistoću sa zemljišta oko bunara. Zato se preporučuje da bunar bude ozidan, da se nadzici omalterišu, kao i prilaz uz bunar. Tako se voda ne može ponovo vraćati u bunar i zagađivati ga. U nas se često i stoka dovodi na bunar da se napoji, pa većim izvlačenjem vode i sipanjem u valov dolazi do većeg kvašenja oko bunara, stvara se blato i brže dolazi do zagađivanja. Bunare treba i pokrivati kako ne bi prašina i druga nečistoća upadala unutra.]
Boda treba da je uvek skorašnja, pili je mi ili gotovili njome jelo; ni košulje prati ne valja u stajaćoj i nečistoj vodi. Voda je čista samo onda kad je bistra kao kristal i bez ikakva mirisa i zadaha. Pošto se jede voće i pije kiselo mleko, ne valja piti mnogo vode, ma ona i najzdravija bila. Malo je naravi kojima tako što ne škodi.
Dok dođe ono sveto doba kada će svaki bunar i česma biti snabdeveni najčistijom vodom, dotle bunarska voda može se ovako očistiti.
1. Svake godine iscrpsti vodu i očistiti dno i oprati dobro bunarske zidove;pošto se oni oštrom četkom ili metlom prvo ostružu.
[Ako se desi da se sva voda ne može izvući, potrebno je motkom dobro mešatimuljati po dnu tako da se što više taloga izbaci napolje. Bunarske zidove očistiti od trave i povaditi sva gnezda koja vrapci prave u otvorenom bunaru, jer je većina bunara kamenom zidana, pa naraste dosta korova između kamenja, a vrapcima je pogodno da tu svijaju gnezda.]
2. Bacati u nj bar nekoliko puta u godini što više čistoga raskaljena ugljena, živežeravice.
[Na dno bunara staviti rečnog šljunka veličine oraha, dobro ispranog. To neće dozvoliti da se stvara mulj, a pri izvlačenju da se voda zamućuje. Kroz ove slojeve bistra će voda prolaziti.]
3. Držati u vodi po jednu malu polugu gvožđa, koje u velikoj meri vodu čisti.
4. Čuvati i udesiti da u bunar ništa upasti ne može.ama može dobiti. Hlornim krečom treba premazati i zidove bunara i sipati ga na dno. Potrebno je i površinu zemlje oko bunara dobro očistiti i poprskati hlornim krečom. Hlorni kreč ne treba štedeti, jer se njime uništi sva zaraza u vodi, koja može izazvati teške bolesti od kojih mnogi stradaju. Dezinfikovanje vode hlornim krečom postiže se kad se 15 grama hlornog kreča stavi na 1.000 litara vode. Za posipanje hlornog kreča oko bunara stavljamo 200 grama na 1 litar vode dobijajući hlorno krečno mleko.
Hlorni kreč je beo prašak koji miriše na hlor. Treba ga držati dobro upakovan, na suvom mestu jer upija vlagu. Najbolje je da se drži u zatvorenim sudovima.
Ako na 1 litar vode dodamo 200 grama hlornog kreča, dobija se hlorno krečno mleko; ono služi takođe za dezinfekciju izmeta (da stoji 2 sata) mokraće, klozetske šolje, đubrišta, svinjca, štala, staja.]
5. Paziti da nikakva voda ozgo sa zemlje ne teče, jer nosi sa sobom svakojakunečistoću u bunar.
6. Blizu bunara ne sme biti: bunjišta (smetlišta), parišta, prohoda, đubreta,kakve barice, blata itd. jer to, što posredno, što neposredno, prodre kroz zemlju do bunara i kvari vodu.
[Ako je bunar bio poplavljen, ili ako je prodrla nečistoća iz prohoda (nužnika, klozeta), tada treba isto ovako sve uraditi, a mora se iz bunara sva voda iscrpsti i hlorisati bunar najmanje 40 dana, a najsigurnije je 4 meseca sipati svakog dana hlorni kreč.]
7. Udesiti tako da bunar bude širok; da se voda jednako crpe i da je slobodnomvazduhu pristupačna.
Presušen bunar snabdeti vodom.
Kad u bunaru presušuje voda leti, onda treba u zimsko doba napuniti bunar snegom ili čistom kišnicom, pa ga ostaviti dve-tri nedelje. Voda ta ima neku silu te privuče žicu toliko da će retko kad presušiti, pa makar najveće i najduže suše trajale. Takva voda bolja je i mekša, lakša za piće.
Sud u kome se drži voda treba svake nedelje dobro oprati, pa onda ostaviti prema suncu da stoji bar nekoliko sati, ali tako da sunčani zraci unutra do dna dopiru.
* * *
Da bi se svekolika društvena čeljad potpuno zdravom vodom koristila, neophodno je nužno da se svi ljudi zbratime i da zajednički svoje poslove sviđaju i uređuju, kao što se čini u velikoj porodičnoj zadruzi i u raznim boljim družinama. Ujedinjene, udružene snage su u stanju svaki društveni posao kao i sve uređaje svestranije izvideti i uredno prema potrebi izraditi. Zadruga je moćna snaga. Bez takvog udruženja društvenih članova narod neće moći uživati ni zdrave vode, ni hrane valjane, ni udobnog staništa, ni čistoće, niti kakve prave sreće. Tim će se, pri sadašnjem društvenom poretku, moći naslađivati samo pojedini članovi, a većina ljudstva trpeće oskudicu, pa će otud živeti bolešljivo, zlovoljno i nesretno. [Zaključuje Vasa Pelagić o prilikama svoga doba.]
[Brojni su primeri udruživanja ljudi radi dovođenja zdrave vode u naselja. Naša savremena društvena organizacija za potrebe većih naselja ima i posebne, tzv. komunalne službe.]
Koja je voda najbolja za svaku turšiju?
Pravio turšiju od krušaka i jabuka, ili od krastavaca i patlidžana, ili od drugog čega, ne zaboravi da je za nju najbolja meka voda. Za onu turšiju koja treba sirće a ne vodu, nužno je sirće prvo provariti, pa pošto se ohladi sasvim, nasuti ga na turšiju. Tako isto treba i vodu provariti: što duže vri, to bolje, pa pošto se ohladi, upotrebiti je za turšiju. Tad si samo siguran da u turšiji neće biti truleža i mekote slične truležu, jer varenjem pocrkaju životinjice, kojih ima bilijunima u vodi i u sirćetu, i koji kvare turšiju, ma da ih mi i ne vidimo golim okom našim.
Pritom vrlo je nužno staviti u svaku turšiju na dnu, na sredi i na vrhu lišća od višnje, jer ono drži svu prirodnu boju paprike, patlidžana i krastavaca.
Otklonimo otrov iz vode koju pijemo i za kuću upotrebljavamo.
Narod naš ponegde pije takvu vodu, koja mu zdravlje satire i volju labavi. Takva je svaka voda koja se dobija iz bunara drvetom ograđenih, koja se zadugo drži u drvenim i bakrenim sudovima, koja se dovodi iz brda kroz drvene čunkove, lubove, stubine, i koja se dobija iz bunara kraj kojih ima baruština, ritova, kaljuga, đubreta i druge nečistoće. Ne samo groznica i sumornost nego i druge mnoge bolesti od pića takih voda dobijaju se. Kako se može dobiti dobra voda i šta treba činiti, pa da svako društveno čeljade čistu i zdravu vodu uživa, govoreno je maločas i na više mesta ove knjige.
[Pod zdravom pijaćom vodom podrazumeva se ona voda koja u sebi ne sadrži sićušne gotovane koji u životinjskom i čovekovom telu izazivaju zarazne bolesti (patogeni mikroorganizmi), otrove, koja je bistra, bezbojna, bez mirisa, normalnog ukusa i normalne toplote. Najsigurniji način je da se zagađena voda hloriše, kao što smo već ranije rekli.]
Kojim se načinom doznati može da li je pijaća voda zdrava?
Da se čovek uveri da u pijaćoj vodi nema nikakvih organskih supstancija, može se najlakše ovim načinom doznati.
U jednu flašu treba usuti 34 (tri dela) te pijaće vode koju nameravamo ispitati, i dodati u nju još kašiku sitna bela šećera. Zatim valja flašu dobro zatvoriti i ostaviti da dva dana na toplom mestu stoji. Ako se vidi da je ta voda mutna i mlečnog izgleda, nije dobra za zdravlje. Ako li je pak nepromenjena i čista, prozračna, to je dokaz da u njoj nikakvih nezdravih, škodljivih supstancija nema.
[Najsigurnije će se dokazati kada se voda odnese na bakteriološki pregled. Voda se mora sipati u flašicu od 200 grama. Flašica se prvo prokuva 20 minuta, pa zatvori gumenim zapušačem koji je isto kao i flašica prokuvan. Kada se voda izvadi kofom iz bunara, jedan deo treba prosuti, pa onda pažljivo iz kofe naliti u flašicu da se prilikom sipanja voda ne zagadi.]
Kome je naručno neka uzme čista ćumura, pa neka ga prvo dobro od trošine ispere, pa onda u tu nečistu vodu baci. Tako će se voda očistiti i za piće ugodna biti.
Još jedan način rđavu i mutnu vodu brzo nabistriti i ugodnom za piće i ostale upotrebe učiniti.
Kad se voda u buretu ili na drugom mestu pokvari, valja rastopiti u vrućoj vodi jedno 10 grama, stipse, (to je dosta na 200 litara vode) pa sasuti u vodu i dobro je razmutiti i izmešati. Naskoro zatim mutljag i nečistoća sleći će se na dno, i posle nekoliko sati voda će za piće dobra biti, a još ugodnija za pranje rublja – košulja.
Brzo prečišćavanje vode.
[Kada je voda zamućena i ima trunja i krupnije nečistoće, treba je očistiti. Izgradi se taložnik na taj način što se napravi bazen u koji se stavi šljunak veličine oraha (jedan sloj), zatim sitniji šljunak i sloj peska. Uzeti rečni šljunak i pesak ali da su čisti. Preko ovog taložnika pusti se voda koja, prolazeći kroz slojeve, taloži nečistoću i čista prolazi kroz otvor-cev na donjem delu bazena. Sumnjivu vodu treba hlorisati: 15 grama hlornog kreča na 1.000 litara vode.]
Kako ćemo iznaći podzemne izvore, istočnike?
Kad u ravnici koja je snegom pokrivena opazimo jedno mesto gde snega nema, to je zaista voda pod njime. Dalje, u proleće i jesen kad posmatramo, u ishod sunca, polja i livade, svuda vidimo površinu slanom posutu, a gde nje nema, tu se u blizini voda vrelo nalazi. Kad su polja i livade snegom pokriveni, pa se pri vedrom nebu primeti da se s nekoga mesta para uvis diže, i tu se pozdravo vodena žica nalazi.
Takvim posmatranjem najpre se svaki može uveriti gde mu valja bunar kopati, bilo za marvu, bilo za useve.
Kako se očisti ubilački vazduh iz bunara?
Događa se na više mesta da se u bunaru, ili u nekom dubokom lagumu i rudniku, ili podrumu, uleže ubilački vetar i vazduh. Čim taj vetar i vazduh udari koga, on je smesta mrtav. On često stamani, zaguši ne samo ponekog kopača bunara, ponekog radnika u lagumu i podrumu, nego taj ubilački vetar često uguši za jedan trenutak po desetinu, stotinu i hiljadu rudara u rudnicima. Tamo se on najčešće pojavljuje i mnogu decu, seku, majku i ljubu u crno zavije.
[Kad se ubilački vazduh opazi u bunaru, odmah treba ubaciti u njega slamu natopljenu krečnim mlekom. Ako nema slame, uzeti kakve ponjave, ćebad pa ih namočiti krečnim mlekom. Kreč će da upije-veže ubilački gas i opasnost će se otkloniti. To ćete proveriti ako zapalite sveću pa je spustite u bunar. Ako sveća gori u bunaru, otrovnog gasa nema.