Blagodatniku »Narodnog učitelja«, u kome donosimo:
SPAS SRBIJE I NJENOG NARODA*
* Mada u ovom delu ima nekih zahteva, koji su označeni i u »Blagodatniku« našeg »Narodnog učitelja«; ali ipak ga donosimo u celini u prvom izdanju. To činimo zato što smo uvereni da to ponavljanje posve je korisno za narod, a drugo zbog toga što je nužno radi mlađeg naraštaja i potomstva prikazati narodu u celini ovo delo, koje glavni organ liberalne partije »Srpska Zastava« šalje u ludnicu sa piscem njegovim. Prema tome nek narod sudi i presudi, kakvi mu grobari i lažovi nose ime liberala i ime »Srpske Zastave«, pod kojom firmom iznose i obećavaju narodu razne laži samo da na upravu dođu, te da iznova uzjašu na narodnu kesu, slobodu i glavu. [V.P.]
Ni po babu ni po stričevima, – već po pravdi boga istinoga, veli narodna pesma.
Ko ne ide za vremenom – ono će ga pregaziti. veli nar. filozofija.
Vreme je već da se ukine današnji monarhisko-dinastički i birokratsko-buržoaski sistem društvenog uređenja i upravljanja; jer on stvara bezbrojna zla i ubistva, i veliku većinu privrednog naroda i ljudstva
baca i gura u bedu i razvrat, u pogibiju i siromaštinu, a samo malu manjinu grli i podiže do slave i bogatstva, velimo mi [= socijalisti].
Počem se sva borba naših triju partijskih političkih vlasnika u glavnome svodi na to: digni se ti da sednem ja, a ne na to, da njome istinski koriste privrednom, prosvetnom i političkom napretku i blagostanju naroda i ljudi; počem naš narod dave i satiru bezbrojne oskudice, i to oskudice, koje treba neodložno podmiriti, ako nismo radi našoj propasti i groznoj sramoti; počem se država naša tako reći guši pod teretom dugova i bezbrojnih nerazumnih formalnosti i nesuglasica; počem se naš ustav ne osniva i ne oslanja na zakone pravde i istine, niti zastupa životne potrebe naroda i njegov stvarni boljitak, nego je građen za velikaško i gospodsko blagostanje i vlastvovanje; počem u sadašnjem ustavu nema osnovice za trajni, mirni i blagodetni napredak i bratski život i rad naroda; počem su naši zakoni i njihove izmene i dopune teška rana na narodnom telu i imanju; počem se narodu u bescenje prodaje nasilnim putem i ono, što mu je neophodno za život i poslovanje, pa se daje ovome ili onome aktivnom ili penzioniranom vlasniku i gospodinu, da nabavlja čak i ono što je luksuzno i razvratno; počem su naši činovnici i vlasnici užasno daleko zagazili u otvoreno blato partijskih intriga i izišli u stranu od stvarnih životnih potreba narodnih i svojih moralnah dužnosti, te se između sebe grdno i krvavo zavadili, i stupili u groznu međusobnu borbu za carstvo vlasti i gospodstva; počem se oni ne bore lično u toj otmici za prevlast, nego su pocepali celu Srbiju na tri neprijateljska tabora, koji tabori ustima vlasnika i njihove gospode, prete jedan drugom obaranjem, uništavanjem i pogibijom još gorom i crnjom, negoli koja beše između Srba i nesrba itd. – Velimo, počem vidimo te sve užase i smicalice, bruke i nesreće; i, počem smo proučili sve jade narodne, i uzroke, koji stvaraju tako žalosno stanje u državi našoj, to smo odlučili i ovom prilikom izneti u kratko uputstva i način, koji pokazuje u čemu se sastoji spas Srbije i njenog naroda.
Tvrdo se nadamo da će svaki iskreni prijatelj naroda i Srbije, rado odobriti i primiti ovaj naš bolje reći, narodni trebnik, i raditi da se on što pre ostvari, kao istinski glas životnih potreba narodnih, kao trebnik spasa i opstanka, mira i napretka. Ovaj naš trebnik sastoji se iz ovih osnovnih tražbina, koje glase i idu ovim redom: [piše V. Pelagić 1893. god.
1. Kad svaki ustav i zakon, nije ništa drugo do jedan sklopljeni društveni ugovor,koji veli, da garantuje svima članovima tog društva jednaka prava i jednake dužnosti, čega na delu nema, to: vreme je već odavna da se dade Srbiji nov, ali pravedan ustav, ustav koji će svuda, u svemu i za svakog člana svog društva, garantovati političku, prosvetnu i ekonomsku jednakost. To je neodložna potreba, tim pre, što sadašnji ustav Srbije [koji je bio na snazi u kraljevini Srbiji 1893. g.] ni izdaleka ne odgovara životnim potrebama naroda, niti glasu istine, pravde i logike, već skoro mahom naginje i daje silu i garanciju interesima pojedinaca, i interesu vladajućeg i bogatog staleža, i protivureči na svakoj strani sam sebi. To može da uvidi svaki svestan posmatrač.
2. Da se izmene na bolje svi sadašnji bezbrojni tereti, nejasni, nenarodni i izmeđusebe nesaglasni zemaljski zakoni i sve njihove izmene i dopune; pa da se napišu i utvrde zakoni kratki, i u svemu podesni prema životnim i stvarnim potrebama naroda, i prema načelu političke, prosvetne i ekonomske jednakosti.
3. Da se cela državna uprava (administracija) i sve pravosuđe svedu nanajjevtiniji, najlakši, najbrižniji i najpodesniji za narod način uprave i suđenja. Jer i jedno i drugo danas pričinjava narodu, ne samo posve osetne teškoće, dangube, troškove i zavrzlame, nego još i bezbrojne nepravde, bede i nesreće, dajući oslonca raznim sebičnjacima, partijašima (kortešima) i osorljivim bezdušnicima i smetenjacima, da pod zaštitom toga zakona vrše razne zloupotrebe, da kinje, globe i unesrećavaju bezbrojne ljude.
4. Sadašnja krnja i mađijska »samouprava opštinska i narodna«, da se zamenipotpunom samoupravom opštinskom i okružnom, koja neće zavisiti od kojekakvih vlasničkik policija, nego od birača i kontrolnog odbora opštinskog i okružnog.
5. Da svaki zakon dobija silu zakonsku čim ga potpišu dve trećine narodnihposlanika, pa makar ta vlada i vladar ne potpisali. Takav zakon postoji odavno već i u kraljevini Švedskoj i Norveškoj.
6. Ni jedan zakon ni član zakona ne može se izmeniti ni drugim zameniti, dok tone odobre dve trećine skupštinara.
7. Biračko i poslaničko pravo ima svaki punoletni građanin, ne gledajući je li ikoliko je platio poreze, danka. Jer to plaćanje nije nikakvo merilo nečije veće pameti i boljeg poštenja.
8. Izborni dan za narodne poslanike skupštinske, određuje se stalno na Mitrovdan, a skupština se sastaje na Aranđelov dan. I jedno i drugo biva ne čekajući nikakvih ukaznih poziva.Ni u kom slučaju niko ne može taj izborni dan menjati, osim narodne skupštine. Skupština se drži samo u prestonici.
9. Otvaranje skupštine biva bez ikakve parade, ceremonije i bez vladalačke besedei pisanja adrese; jer to sve oduzima vreme, donosi troškove i nekorisne formalnosti.
10. Poslanici polažu zakletvu ovako: Na poziv predsednika ustane svaki posebiceposlanik na noge, digne desnu ruku uvis i izgovori ove reči: »Zaklinjem se onim što mi je najsvetije na svetu, da ću raditi po zakonu pravde i istine.
11. Narodni poslanik nije nikome odgovoran za svoj govor i predlog u skupštini,do samo svojim biračima. Birači imaju pravo oduzeti punomoćje svome poslaniku u svako vreme, čim uvide, da ne radi po položenoj zakletvi i odmah izabrati i opremiti na mesto njegovo drugog poslanika, ne čekajući ni zato nikakvog ukaza.
12. Narodnu skupštinu niko ni u kom slučaju ne može raspustiti ni odložiti pre,nego kad to ona sama reši.
13. Ko se usudi rasterati zakonitu narodnu skupštinu pomoću oružja, za takvogsileciju i njegove saučesnike nikad ne može zastariti kaštiga, da se osudi na večitu robiju u najnezdravije rudnike u kojima će raditi šesnaest sati na dan u korist države i svog izdržavanja.
14. Pravo otpuštanja, avanzovanja i penzionisanja činovnika, pripada samonarodnoj skupštini, dogovorno sa odborom trojice, jer bez ovoga izloženi su činovnici slučaju partijskih ćefova i trzavica, a narod bezbrojnim troškobima i bedama. Tad činovnici mogu pošteno vršiti svoj zadatak, a bez toga mora i preko svog ubeđenja lomiti svoju veru i igrati po volji svoga ministra ili drugog nekog vlasnika. To mora biti već jednom, jer činovnici nisu izmećari ovih ili onih vlasnika i dinastija, nego sluge naroda i napretka, istine i pravde. Ovim se ukida i onaj grozni 76. § zakona, i § po kome se kazne građani za proturanje obespokojavajućih glasova; jer zbog toga razni sebičnjaci i pokvarenjaci čine po narodu čitave užase i bezbrojna zla u vidu hapšenja, globljenja itd.
15. Pravo amnestije i svakog pomilovanja ima samo narodna skupština i nikodrugi.
16. Ministri za svako delo odgovorni su narodnoj skupštini. Za svaku učinjenunepravdu, krađu, saučešće u krađi i izdaju prema narodu i otadžbini, biće osuđeni na robiju u rudnike.
17. Zakon o svima sadašnjim najkrupnijim i najsitnijim platama ukida se.
18. Ničija plata u Srbiji ne može biti veća od dvanaest hiljada dinara, donde,dogod Srbija ne oduži sve dugove i ne podmiri sadašnje bezbrojne svoje oskudice u privrednom, zdravstvenom, prosvetnom i političkom pogledu. Ko je prijatelj narodu i dobru Srbije, neće se tome protiviti a ko neće ni od onoga što je suvišno ustupiti spasu, boljitku i slavi otadžbine, taj nije ni za Srbiju, ni za njeno zvanje. Jer taj nema ljubavi, ni dobrih želja za Srbiju i narod.
19. Niko ne može primati od države dve plate, niti u isto doba platu i penziju. Saovim se ukida vladino pravo, po kome je do sada mnoge krupne činovnike i ministre stavljala »na raspoloženje« sa velikom platom. Tim se stvara carstvo gotovana i raznih špekulacija, koje Srbija dalje trpeti ne sme.
20. Ministarska plata ne može biti veća od šest hiljada dinara, pa prema tomesmanjuju se plate svih onih činovnika, koji imaju godišnje više od dve hiljade dinara. Jer dogod bude velikih plata, dotle će krupni i sitni vlasnici monarhije i dinastije, činiti stotinama nesreća narodu, a sve pod izgovorom da to čine u ime spasa otadžbine, Srbije, naroda, dinastije, reda, poretka, zakona, ustava i drugih ujdurama; a u samoj stvari oni time teraju vodu na svoju vodenicu. Da odista takav zakon spasava narod od bezbrojnih beda, trzavica, buna, pogibija i nesreća, imamo žive primere pred očima; jer svi znamo da su sve dosadašnje trzavice i bratoubilačke seče potekle i jednako potiču, za velike plate i penzije. Miletina, Đakova i Katanska seča (buna), pa tako isto topčiderska, topolska i zaječarska pogibija, i omanje novije pogibije u narodu, ispoljavaju se zbog jagme vlasničke i činovničke oko velikih plata; jer da nije njih odmah bi svaki vlasnik dao ostavku na zvanje i upravu svoju, čim vidi da se zbog njega i njih razara, zavađa i krvavi bratski narod. Drugi bi odmah sastavili komisiju da mirnim i dogovornim putem saznaju zašto se narod pobunio, šta hoće, i uput [smesta] mu želje ispunili; pa ako urode dobrim rodom nek čestitaju i sebi i narodu, a ako ne, nek ih narod na bolje uputi.
Ne treba nikada zaboraviti ovu večitu istinu, koja kaže: kad budu plate i odgovornosti, kao što ih mi ovde, na osnovu životnih potreba narodnih označavamo, onda će dolaziti na upravu zemaljsku i naroda samo oni ljudi što ne teže za obogaćavanjem, već da dobrim delima i svojim znanjem budu narodu od koristi, a sebi i rodbini svojoj i otadžbini na slavu i diku. Ko hoće da se obogaćuje nek ide u trgovinu, u špekulante i u industrijalce, a ne u državnu »narodnu« službu.
21. Niko ne može biti ministar, niti poglavar dok ne provede nekoliko godina unarodu seoskom, ili kao učitelj ili kao zemljoradnik. To važi i za odbor trojice, jer ko hoće da vlada narodom, on treba da vidi i da pozna i njega i njegove potrebe i terete na delu, a ne samo iz knjiga i pričanja.
22. Počem bog pravde i istine ne traži i neće da se čini narodu i ljudstvu nikakvanagonica i otmica, to niko se ne sme naterati, ako sam neće ili ne može, da plaća troškove za sveštenstvo i bogomolje. Nagrada sveštenička, počev od patrijarha, mitropolita, Rimpape, šeihslama pa do đakona i monaha, nek bude ona milostinja, koju im bude sam narod darovao, u ime njihove dobre pouke i vrline. Hristos i Apostoli nisu imali nikakve plate i nikakvih dvorova, odličja, parada, ceremonija i bogomolja, pa neka i sadašnje sveštenstvo tako živi. Ko neće da ide putem hristovim i apostolskim, on je ili varalica narodni i čovečanski ili izdajica Hrista i njegove nauke.
23. Počem svaki narod ima više korisnih privrednika i blagodetnih činjenicaonamo gde nema mnogo posrednika i platežnika između boga i vladara, i počem u jevanđelju nema ni patrijarha, ni pape, ni mitrolita, ni vladike, niti njihovog indisko-kineskog šarenila i ceremonijala, to da se ukinu sve episkopije i mitropolije, pa neka crkvom upravlja ministar prosvete, dok dođe ono sveto vreme, kad će ljudi živeti po nauci bez mantijaša i zidanih bogomolja. A dok bude potrebe nekoga zapapljati i razpapljati, dotle nek taj posao vrše tri sveštenika; jer ako vredi nekome mantijaški blagoslov, onda popov vredi isto koliko i mitropolitov i papin.
24. Ukidaju se sve konzistorije, duhovni sudovi i njihova apelatorija, pa tako iarhijerejski sabor, pa taj posao prelazi u ruke građanskog pravosuđa, pa makar po jedan sveštenpk učestvovao pri nekom bračnom i crkvenom delu i sporu, dok bude u svetu crkvenih sporova i popova.
25. Državni savet ukida se pa umesto njega dolazi odbor trojice, koji će imatinajveću vlast u državi. Njega bira narodna skupština svake godine. On zastupa skupštinu, pa zato on radi samo onda kad skupština nije na okupu. Što odbor trojice reši to mora da izvrši svaki član državne uprave. Samo skupština može kazniti odbor ako je rešenje nepravedno bilo. Odbornike ove može da osudi samo narodna skupština. Za njih je kaštiga ona, koja je označena za nedela ministarska. Članovi ovog odbora mogu biti izabrani i za narodne poslanike.
26. Državna kontrola ukida se, pa umesto nje bira se po jedan besplatni kontrolniodbor u svakom okrugu i u svakoj opštini. Oni će bolje voditi kontrolu svemu i svuda, no hiljadu ovakvih državnih kontrola, kakvu imamo danas.
27. Ako se neće monopol soli i duvana socijalizirati, te tako izići iz sistemabirokratsko-buržoaskog, onda se monopol soli i duvana ukida, pa se udara lični danak na svakog pušača duvana po 60 dinara godišnje. Ko hoće da dimi travu pred nosom nek plati, a onaj koji ne puši ne plaća ništa za takvu štetnu mlatnjavu. Tako isto i na svaku drugu luksuznu upotrebu udara se sto na sto carine. Prema tome platiće godišnje po sto dinara svaki onaj ili ona, koji vodi po ulicama varoškim pse, a dvesta onaj koji ih u kafane, pivnice i druga javna mesta uvode. Svaki lični intov [fijaker] za ličnu, kućevnu šetlju, plaća godišnje takođe po 200 dinara itd.
28. Počem u sistemu sadašnjih zakona, uredaba i sudova, nema onih načela kojaodgovaraju zakonima prirode ljudske i zakonima istine i pravde, to, svuda i sve sadašnje ukazne sudije zamenjuju se izbornim sudijama i besplatnim suđenjem.
29. Određeni broj sudija bira svake godine okružna skupština. Tako se biraju ikontrolni odbori.
30. Pravosuđe deliće se u opštinskom i u sreskom sudu. Ko tim nije zadovoljan nekse obraća odboru trojice. I ova nova neplaćena pravda, besplatno suđenje, uštedilo bi narodu mnoge troškove i dangube, dakle umanjilo bi danke, a tako isto i izgubljeno vreme, koje narod troši oko istraživanja sadašnje paragrafske pravde. I Hercegovačka plemena: Šaranci, Jezera, Piva, Rudine i Zubci, nisu imali ukaznih i plaćenih sudija, paragraflija, niti kasacionih sudova, pa su daleko bolje i poštenije živela sa tim svojim izbornim sudom, koji su oni zvali: »Sud dobrih ljudi«, no oni narodi gde narodom upravljaju ukazni činovnici, i gde plaćene sudije pravicu izriču. Za sadašnje naše prilike mogu biti dva izborna suda i to jedan javni – ulični izborni sud, a drugi sednički ili kabinetski sud. Ovaj prvi izviđa i presuđuje razne sporove i događaje s nogu tamo gde se delo dogodilo. Što on ne svrši, to će slati do mesne uprave, koja će poslati parničare do kabinetskog-sedničkog suda, koji će uput [odmah] delo izvideti i presuditi. Samo zapleteno delo može se za iduće dane ostaviti. Ali ovaj kabinetski, izborni sud bira, postavlja i smenjuje okružna ili sreska skupština.
Ma koliko grešaka i smetnji ispočetka bilo pri ovakvom suđenju, ipak će ono biti sto puta jevtinije, moralnije i poučnije od sadašnjeg suđenja administrativnog i sudskog. Uz to, to je i živa škola za narod i najpravednija kontrola. Ovde se ne može niko podmititi ni novcem, ni suznim okom ove ili one srodnice i lepotice, kao što biva danas kod paragrafskih sudija. Kad se setimo toga i drugih bezbrojnih nepravdi i podlosti pri paragrafskim ukaznim sudovima, onda s pravom velimo: sadašnji plaćeni sudovi i sudije, onakvi kakvi su, većinom su teška rana na telu naroda i ljudstva. To treba uvideti i neodložno tu bolest lečiti, načinom malo čas ukazanim.
31. Kasacija i apelacija ukidaju se, jer one pričinjavaju narodu grdne dangube,troškove i zavrzlame. Lakše je izbaciti sudiju iz opštine i sreskog suda, ako ne zna ili neće da sudi po pravdi, negoli izdržavati tolike činovnike i troškove u kasaciji i apelaciji, i trčkarati s kraja na kraj otadžbine radi njih. Opština i srez poznaju svoje ljude bolje, negoli kasacija i apelacija.
32. Svaki uhapšeni mora se sprovesti sudu u toku šest dana.Ko to ne učini osudiće ga sud opštinski da plati uhašpenom 1000 dinara ili da robuje 1 godinu u rudnicima.
33. Kad se dokaže da je ko zatvorio i osudio koga nepravedno, dužan je da munadoknadi dangubu i da plati do 500 dinara za povredu časti. Čim mesni kontrolni odbor uveri o tome opštinsku vlast, ona će odmah da izvrši odredbu ovog zakona, koji uzima u zaštitu pravednoga. U ovom slučaju nema pomilovanja. Samo onaj koji je uvređen može mu oprostiti što i koliko hoće.
34. Za uzimanje mita i utaje opštinskog ili državnog novca ili imanja, osuđuje sena večitu robiju u rudnike. Pod ovaj zakon spada sve što iz državne, opštinske, školske i crkvene kase platu prima.
35. Za pijančenje, kartanje i razvratni život izgoni se iz državne službe i gubipravo na penziju svaki onaj, koji se iz narodne kase hrani. Državni i prosvetni upravljači, sudije i predstavnici, moraju biti svuda i svagda svesni, trezveni i primerni, a ne razvratni i pijanstvu i kartanju odani.
36. Ukida se svaka činovnička dijurna, jer zbog nje se razvijaju bezbrojnezloupotrebe i štete za narod i javni moral.
37. Ukidaju se okružna i sreska načelstva, pa umesto njih će upravljati narodomopština i okružni odbor.
38. Ukida se davanje i primanje ordena, kao znak praznih i štetnih izmotacija, ikao čin nedostojan razuma, nauke i morala.
39. Ukida se svaki zakon koji dopušta prenos imanja na ženino pravo ili obratno;jer time se često služe bankroti i druge varalice, na štetu drugih.
40. Ozbiljna ušteda mora se učiniti u svima strukama državnog života, koja nijena štetu zdravlja, prosvete i privrede. Bez toga Srbija juri u političku i ekonomsku provalu i propast. Iskreni prijatelji naroda, Srbije i srpstva na tom moraju svojski i hitno raditi. U to ime, pored ostalog ukidanja svega što je nekorisno, treba da se Niški dvor upotrebi za učiteljsku školu ili zanatlisko-radnički dom, a u novi Beogradski dvor da se u tri kata smesti tri ministarstva. Tim bi se uštedelo godišnje oko sto hiljada dinara. Dalje, radi pomenute uštede, ukida se običaj nameštati činovničke kancelarije, sudnice i vlasničke salone državne mekim i skupim nameštajem, sa ogledalima, prostirkama i drugim luksuznim nameštajem. Kome je to u volji, nek uživa u tome kod svoje kuće, a u svima državnim zgradama i njihovim salonima i kancelarijama, ne sme biti drugog nameštaja, nego stolice bukove, astali i ormani jelovi, a zavese od konopljanog belog platna. Takav nameštaj daleko je trajniji i podesniji za zdravlje i za kasu državnu od sadašnjeg razvratnog raspikućstva narodnog i državnog. Ima gotovana, kojima je protivan onakav demokratski nameštaj i mnogo se obadaju protiv ovoga zahteva, ali narod Srbije treba da zna, da mu je svaki takav gotovan prava pijavica i grobar, koji traži meke stolice i kanabeta sa ogledalima i tepisima po kancelarijama i salonima, a narod nema ni klupe, ni kreveta, a kamoli razvratnih gospodskih izmotacija.
Radi uštede ukida se držanje vladalačkih slika u kancelarijama, školama i opštinama, dogod je živ; jer i ta udvorička i idolopoklonička navika ponižava narod i izvlači goleme izdatke državi i opštini, tim veće, ako oni često umiru ili se menjaju. Uvereni smo da će se svakom korisnom za Srbiju predlogu radovati i sam mladi i oduševljeni kralj Srbije Aleksandar prvi, [Aleksandar Obrenović, kralj Srbije, vladao od 1893. do 1903, kada je ubijen u Majskom prevratu.] ne gledajući što će mu lažni prijatelji na to govoriti. Nadamo se da će se kralj Aleksandar držati svuda one mudre izreke svog roditelja koji mu pri predavanju kraljevske vlasti reče: »Sine, poštuj iskrenu i pravednu reč, a kloni se podlih laskavaca«.
41. Ukida se svaki zakon o slobodi štampe, govora i javnog predavanja. Za pisanje iglavni govor niko se ne može ničim kazniti i osuditi; jer ta sloboda veća je i svetija od svake osobe i crkvene svetinje. Za štampu uređuje se samo jedno pravilo, koje važi za sve članove Srbije, a to je ovo: Svaki urednik ili vlasnik novina i časopisa mora primiti ispravku ili odbranu i naštampati je na istom mestu u svome listu, gde je napad naštampan bio. Odbrana može biti dvared veća od napada ili kritike. Ako to ne učini u toku od pet dana, onda će mu vlast, na poziv napadnutog zabraniti svako izdavanje lista i kazniti ga sa 600 dinara globe, koja se odmah predaje u okružno sirotište. Tako se brani vladar, a tako isto nadničar i milionar.
42. Da se ukine svaki zakon koji kazni za omalovažavanje i oporočavanje vlade,vlasti itd. Jer zbog toga su bezorojni nasilnici i sebičnjaci vršili svoj ćef, punili džepove i činili sva moguća nevaljalstva i varvarstva, nad podvlasnim narodom.
43. Pravo udruživanja i zborova neograničeno je za sve građane (podanike) Srbije.
44. Okovi i smrtna kaštiga ukidaju se. Večita robija u rudnicima više koristi ipoučava negoli ubijanje, koje se brzo zaboravi.
45. Ukidaju se sva diplomatska poslanstva i konzulstva, jer ona vuku golemeizdatke, plate, penzije i gotovine, a nikakva kredita i dobitka nisu za narod i Srbiju zadobili. Jedan vredan korespondent više vredi nego deset konzula i diplomatskih paradiranja. Nek država opšti i vodi pregovore sa drugom državom bez posrednika; a ako su baš nužni i oni, nek se izabere neki počasni predstavnik, kao što je g. Supičić u Odesi; pa makar mu se i neka plata odredila, mada ih ima dosta da tu dužnost radi počasti vrše, posve tačno.
46. Dok dođe ono sveto vreme razumnosti, u kome neće biti ni vojske, ni rata niratnog oružja, i dok se uredi vojska onako kako je niže označeno, dotle, da se »regruti« ne uzimaju u proleće i letom, kad narod treba dosta privrednika za obrađivanje letine i drugih radova, nego nek ta nagonica biva u poznu jesen, kad su poslovi savladani; i da regruti ne idu dalje od svog okruga na vežbanje.
47. Vojska stajaća ukida se, pa se uređuje narodna odbrana, onako kako je uređena ukraljevini Švedskoj i republici Švajcarskoj. Narodna odbrana vežba se vojničkoj veštini samo u nedeljne i praznične dane u prostorijama svoje opštine, a u radne dane nek privređuju kući i zadruzi, od kojih zavisi i država i sve u njoj. U to ime vojne starešine žive na određenam mestu u svakoj velikoj opštini. Oni moraju naučiti i baviti se zemljoradnjom, stočarstvom i drugom privredom, da bi i time vojnicima i ostalom narodu koristili. Dosta je bilo nekorisnog paradiranja i besposličarenja, vreme je da svaki privređuje. Vojska spada pod gorepomenute sudove i zakone državne, jer nema smisla ni troška da se i dalje za nju održava naročiti vojni sud.
48. Sve vojno šarenilo i zvanje đenerala, majora i pukovnika ukida se. [Zahtevao je
Pelagić zbog postupaka dvorske kamarile i odnarođenih predstavnika vojske.] Kapetan Radić i Karađorđe, a tako i Marko Miljanov i mnogi drugi takvi borci, nisu imali zlatnih jaka i đeneralskog zvanja, pa su bolje vojevali i veći junaci bili od svih naših majora, pukovnika i đenerala. Uniforma vojna nek bude onakva kakvu vidimo u požarnoj komandi. Zlatne jake, trake i kajase ne dobijaju ništa u boju, nego dobija odvažnost, volja i veština. Prema tome, može se više od pola vojnog budžeta uštedeti i odvojiti na privredne, zdravstvene i prosvetne ciljeve naroda i otadžbine. Ko to neće, on nije prijatelj dobru naroda i Srbije, pa makar se vazdan izdavao za branioca naroda i otadžbine.
49. Nikakva sorta vojske i oružja državnog ne sme se upotrebiti nigde i ni u komslučaju protiv sinova i građana Srbije.
Ko to prestupi osuđuje ga narodna skupština na večitu robiju u najnezdravije rudnike, u kojima će raditi 16 sati dnevno, da zasluži sebi svoje izdržavanje i državi jedno po dinara; a sve imanje njegovo ne gledajući je li ono ili nije preneseno na ženu ili drugog koga, prodaće se u korist državne kase. Ovakav zločin niti može zastariti, niti pomilovan biti. Uzgred napominjemo, da mi tražimo za sve poštene radnike, da radni dan ne bude veći od osam sati; ali za ubice, gonioce i kradljivce naroda i njegove imovine, tražimo duplo veći radni dan, da takvi nevaljalci osete teret svog zločina i da druge opamete.
50. Niko ne sme povesti vojsku ni protivu tuđina u rat dok to ne odobri narodnaskupština.
51. Zakon o sadašnjim penzijama ukida se, pa dolazi zakon po kome ničija penzijane može biti veća od dve hiljade dinara.
52. Penziju ne može primiti niko ako ima bilo svog ili ženinog imanja više odšest hiljada dinara.
53. Penzija se daje samo onima, koji su posve iznemogli za telesni i umni rad, pabili to činovnici ili nadničari, ministri ili zanatlije, nastavnici ili seljaci, doktori ili trgovci. Ovaj je zakon neophodan, jer nepravo je davati penziju jednima i suviše veliku, a drugi, ne samo što je nemaju, nego im se, u ime tih velikih penzija i plata gospodskih, prodaje čak i ono što im je neophodno za život. Ovakav zakon traži i nauka i moral, i zdravi razum i društveni red i mir.
54. Radni dan i vreme radnog dana određuje se zakonom na jednako za sve državne,opštinske, zanatlijske, seoske i druge radnike u celoj zemlji. Jer odmora treba nadničaru isto kao i vlasniku, naučaru i činovniku. Koliko sati na dan radi krupna i sitna gospoda po kancelarijama, toliko nek rade i zemljoradnički, zanatski i drugi radnici, jer ovi su poslovi teži od onih.
55. Počem državni i crkveni činovnici i vlasnici ne rade »na parče« nego imajuodređenu godišnju i mesečnu platu, to zakon pravde i morala traži, da se ukine i zanatlisko-industriski rad »na parče«, pa da i radnici imaju određenu platu sve donde, dok se u svetu bude za platu radilo.
56. Da se ozakoni pravilo, po kome ne sme ni gazda, ni država otpustiti, isteratiiz službe, ni otkazati platu i rad radniku, i činovniku ili sluzi, zato što on pripada ovoj ili onoj partiji, što je glasao za koga on hoće, što ide na zborove i važi kao član ovog ili onog radničkog ili političkog udruženja.
57. Lekari ne mogu imati platu ni od države ni od opštine, jer tad su nemarniprema narodu i prema unapređenju svog znanja. Narod ne treba ni da im plaća, ni za kakav posao, gde pomogli nisu. Neznanje nema prava na nagradu. Kad se ovo ozakoni, onda će nam lekari biti daleko uslužniji, uljudniji i prilježniji za svoj posao i za usavršavanje svog znanja i praktikovanja. Ljudi od znanja i rada i iskreni prijatelji naroda na ovo se neće ljutiti, a sve ostalo treba da otpada sa mesta svetinje.
58. Da se na svakom manastirskom imanju podignu zemljoradnička, zanatlijska,industrijska i druga podesna zadrugarstva, primerna, ugledna gazdinstva; a čin kaluđerski da se ukine kao štetan, razvratan, neprirodan i nauci i jevanđelju protivan. Taj bogati i blagodetni izvor za boljak [boljitak] naroda; ta sasvim tako bogata, pedeset i četiri manastirska imanja, danas daju tek ponešto mutne vode, koja utiče bez traga i glasa u provale kaluđerskog razvrata, a u veštim i poštenim rukama, ona bi godišnje davala Srbiji po nekoliko miliona čista prihoda.
Ako li carstvo mraka i sebičnosti hoće da održava još za koje vreme čin kaluđerski, onda je dužnost narodnoj skupštini da uredi manastire ovako:
prvo, da manastirska imanja postanu velika zadrugarstva industrijska, zanatlijska,
zemljoradnička i druga ugledna gazdinstva; drugo, da manastiri budu privredne, prosvetne i moralne škole;
treće, da »kaluđeri« žive u svemu kao i ostali građani te tako da već jednom
prestane ono grozno širenje razvrata i sifilisa oko manastira; četvrto, da se nose kao i ostali ljudi;
peto, da među njima vlada onakva ravnopravnost, kakva je bila u dobroj porodičnoj
zadruzi srpskoj; i šesto, da jutrenju, večernju, liturgiju, bdenija, masla i molitve sadašnje, zamene javna predavanja: iz nauke o privrednom blagostanju naroda i prirodnim i društvenim naukama, polažući osobitu pažnju na humanitarno-moralne nauke; koje se moraju živim primerima utvrđivati, pokazivati, a ne golom i štetnom mlatnjavom i zavrzlamom itd.
59. Počem Cigani čine danas goleme štete narodu svojom skitnjom, krađom iprevarom, to da se svi nasele u određena mesta i da im se odredi zanimanje i pomoć što će da rade. Posle toga, ko se nađe u skitnji taj da se bez suda otpremi na robiju u rudnike. To treba učiniti neodložno, jer Cigani u skitnji svojoj kradu sve što mogu dohvatiti, pa i samu decu, koju posle osakate i u prosjake šalju, te od njihove prošnje poneki žive.
60. Učiteljsko i profesorsko premeštanje vrši se samo onda kad je navršio ujednom mestu 6 godina, ili kad to traže polovina njegovih sugrađana. Prva plata njihova ne može biti manja od dve hiljade dinara; ali i znanje njihovo mora biti korisnije i veće.
61. Počem su učitelji i sveštenici svuda i svagda u narodu i sa narodom, to jenužno, da se bogoslovska i učiteljska škola spoje ujedno i prenesu na neko veliko državno, manastirsko ili opštinsko imanje, gde će svi ti pripravnici za narodne učitelje i sveštenike, izučavati sve ono što treba seoskom narodu; a naročito privredne nauke i praktičnu nauku o čuvanju zdravlja i lečenju narodnih i marvenskih bolesti. U ovim školama mora ići uporedo nauka sa radom i rad sa naukom praktičnom. Sadašnji bogoslovski i pripravnički predmeti većinom otpadaju, pa umesto te mlatnjave dolaze predmeti i radovi, kojim se podmirivati mogu životne i stvarne potrebe naroda i čoveka. Kad se ove škole udese onako kako smo označili u »Novoj nauci o javnoj nastavi«, onda će Srbija i narod uskoro preporoditi svoje znanje, zdravlje i blagostanje onako kako traži nauka o zdravlju i nauka o narodnom blagostanju. Bogoslovska škola pridruživaće se učiteljskoj školi samo donde, dok bude imalo manije u svetu za bogoslovima i službom mantijaškom.
62. Počem se zna u svemu naučnom svetu da samo privredna nastava vodi omladinu inarod korisnom napretku i opštem blagostanju, to da se sve osnovne seoske škole udese u duhu životnih potreba narodnih, to jest, onako kako smo označili u knjižici »Privredno seoska nastava«, koju smo dodali na kraju u »Novoj nauci o javnoj nastavi«, a i zasebno štampali. Bez takvoga preporođaja sadašnjih škola seoskih, one će biti kao i do sada što su bile, – gola i nekorisna mlatnjava, koja narodnu decu baca u razne bolesti i lenjost, a narod u dangubu, trošak i štetu. Uz to, treba da se i svakolika nastava omladine udešava prema uputstvima označenim u »Novoj nauci o javnoj nastavi«. Radi istine i nauke i radi mira i ljubavi, u školi se ne predaje ništa što spada u crkvenu veru i njene obrede i predmete; jer to zavodi učenike i zbunjuje ih, pri upoređenju tog što vele crkvene knjige i onog tvrđenja koje tačne nauke tvrde i uče.
63. Da se putovi i mostovi grade, popravljaju i čuvaju iz državne kase, a ne kulukomkao do sada. Tad će i narodu biti lakše i putovi i mostovi biće uvek dobri i spremni tako, kako će služiti na korist naroda i slavu Srbije i Srpstva, a neće biti na sramotu i štetu kao što su danas.
64. Da država o svome trošku podigne u svakom srezu po jedno sirotište, gde će svamuška i ženska siročad odgajena i izučena biti raznim zanatima i zemljoradničkim poslovima. To će ih sačuvati od mangupiranja, razvrata, prosjačenja i nevaljalstva, koje ih često goni u kesaroše i prostituciju. Ta sirotišta mogu potpuno zameniti sreske privredne škole i biti posve koristan izvor za bolju narodnu privredu, i opšte i pojedinačno blagostanje. Sirotišta ta nek podignu robijaši, koji su osuđeni za prosto ubistvo, za krađu, silovanje i pokradu državnih i opštinskih kasa.
65. Da se urede sreske narodne banke, u kojima će narod naći zajma za boljitakprivrede, za održanje kuće, ali sa malim interesom.
66. Da se u toku deset do petnaest godina poruše sve nezdrave kuće, škole, bolnice,zbornice, radionice i drugo, pa da se to sve sagradi prema zahtevima nauke o zdravlju i da se zaseoci, sela i varoši prenesu iz nezdravih mesta u zdravu okolinu. Država je dužna priteći u pomoć sirotinji pri takvom korisnom preporođaju naroda.
67. Da se sve apsane i robijašnice preobrate u privredno poučne radionice iučionice, gde će svaki odmah čim tamo dođe raditi dnevno po osam sati razne poslove, bilo zanatske, bilo zemljoradničke ili industrijske. Zarada njihova troši se na njihovo izdržavanje i ostavlja se peti deo za povratak u slobodu, da bi svaki mogao kad se pusti, odeti se, doći do svog mesta a otpočeti raditi izučeni zanat. I ako su zatvorenici danju na radu i poučavanju i opet ukida se pojedinačno, ćelijsko zatvaranje koje dovodi čoveka u lenjost, u očajanje ili je gotov ubiti sebe i svakog koga može, u strast onanisanja, u zaboravnost i ludilo. Za njih mora biti zajednički rad, zajednička hrana, zajednički odmor i zajednička noćišta, pa bilo ih u grupi po nekoliko ili više njih.
68. U apsanama i kasarnama ukida se svako bijenje i mučenje. Ko učini tomeprotivno da se osudi na večitu robiju u rudnike, jer takva varvarstva donose bezbrojne pogibije i druge nesreće narodu i porodici. Zbog toga vojnici ubijaju sami sebe i beže u tuđe zemlje za izmećare i drugo.
69. Da se izda zakon po kome se udara posmrtni ujam u korist fonda za podizanjezemljoradničkog, zanatskog i industrijskog zadrugarstva. Taj posmrtni ujam ili namet udara se na svako pravo nasledstva i na razne dobitke lutrijske, i to od prve hiljade po 1 odsto, od druge hiljade po 2 odsto, od treće po 3 odsto, od desete po 10 odsto, i tako redom što više nasledstva to više nameta, sve do kraja nasleđenog imanja ili dobivene lutrije. Posmrtni ujam ostavlja se u svakom okrugu u fond zadrugarstva, iz kojeg će se širiti i pomagati razne velike i ugledne zadrugarske radnje i vrline kod seljaka, zanatlija i drugih udruženih u zadruge radnika. Ovaj bi fond zadrugarstva obnovio i usavršio naš stari zadrugarski život, pa tim bi preporodio Srbiju i narod; jer on za nekoliko godina može imati milione na raspolaganju.
70. Da se oslobodi godišnjeg danka svaka sirotna kuća zemljoradnička i zanatlijskakoju ošteti grad, poplava, slana, oluja, požar, marvenska kuga i druga napast i nerodica. Ovo važi i za sirotne varošane, kao i za ceo narod koji postrada u ratu i u revoluciji. Ovo treba i ovo mora da bude uređeno i svršeno, jer narodna kasa, koju narod puni otkidajući od svoga zalogaja, mora biti kao narodna štedionica, iz koje će postradali i sirotni svet dobiti ne samo neku pomoć, nego naknadu toliku da se može prehraniti do nove letine, nabaviti sprave za rad i osigurati opstanak svoj dok se ne oporavi. Ovo treba i mora da bude, jer i ovde velimo: Dosta su državne kase bile pune jasle za parade, gotovane, ugnjetače, špijune, i druge paralaže, gluposti i podlosti, koje gode, služe samo pojedinim razvratnicima i ugnjetačima slobode i naroda, istine i pravde. One, to jest državne kase treba da služe svome bogu; a to je privrednome sirotanu – narodu.
71. Da se zemljoradniku i zanatliji ne može prodati ni za kakvi dug, dakle ni zadanak od njegovih alata nužnih za rad, ni ono što je ispod tri hektara zemlje. Od ovoga nešto je ozakonjeno, ali to važi samo za privatan dug, a ne za danak. Ali mi hoćemo, hoće narod Srbije da i davanje danka ustukne pred sirotinjskom nemaštinom, pred životnim potrebama naroda. Svesni i pravični državnici mogu naći drugi izvor i način, pa da budu i državne kase punije i narodne potrebe snabdevenije, a da se ne mora zbog toga danka gurati sirotni narod u još veću bedu, nesreću i prestup. Zbog uterivanja danka i duga, događa se hiljadama užasa i groznih događaja i posledica, a to se više i neće i ne sme trpeti. Ko neće da olakša život bednoj sirotinji, on je opaki tvorac narodne nesreće, bede, prestupa i bune. On je grobar sirotnog sveta, pa ma se on vazda derao »naša majka Srbija, naša draga Otadžbina, naš mili Narod, naša snaga i uzdanica«, kao što se deraše svi oni koji dovedoše narod do ovih beda i nesreća.
74. Da se utvrdi osobiti zakon za boljitak i prava svih radnika zanatlijskih, fabričkih i slugaških, a naročito za one radionice, fabrike gde se hemijske i otrovne stvari izrađuju kao što su: žigice (mašina, sumporača), živa so, amonijak, arsenik, anilin, zemljani i stakleni sudovi i druge otrovne korisne i nekorisne namirnice. Radni dan za radnike takvih namirnica ne sme biti duži od 4-6 sati, a dnevna nadnica ne sme im se odrediti manje od 10 dinara, dok bude u svetu rađeno na nadnicu i sadašnji način plaćanja. Ovo pravilo važi i za one radnike, koji kopaju bunare, tunele, duboke temelje; koji čiste prohode i kanale, ribnjake i baruštine, koji rade u vodi, koji izrađuju cement i koji su u zanimanju drndara, tkača, isprašivača raznih prašnjivih stvari, štamparskih slagača i tome podobno. Ovo je nužno zato, što je i nauka o zdravlju i praktično posmatranje posvedočilo, da ti radovi, a naročito oni gornji, užasno isisavaju snagu tih radnika, a naročito gamo gde su radionice tesne i vlažne. Tačna nauka statistika do nosi bezbrojna data [podataka], očevidne potvrde, da ti radnici naglo počnu malaksavati i telesno i umno, i da svoj vek, ili u pola pre, ili još pre svršavaju, u ovakvim ili onakvim mukama. Mnogi od tih radova brzo unakaze i sam oblik čoveka. Ko nije rad da postane takva nakaza, i da svoju porodicu upropasti i ožalosti, taj neka ne radi te poslove, dok se radniku ne ispune goreoznačeni zahtevi, to jest, zahtevi zdravlja i života. U to ime treba da pročita svaki prijatelj svoj i naroda opširnije besede o tome, koje smo označili u zdravstvenom odeljku u »Narodnom Učitelju«.
Ovde napominjemo radnicima još i ovo
U ovo vreme modernog društva, kapital je i kapitalizam strahovita sila. To je takva moć da i same države služe njoj i od nje zaziru. Tu golemu silu kapitala i kapitalizma, nije niko drugi stvorio do sam radnik. Tu svoju silu bedni radnik i ne poznaje. Ali treba da se taj tvorac te sile, – udruži s ostalom ugnjetenom i oslobođenom braćom radnicima, pa da tu silu zaošija i zavrne na pravi put, tj. da upotrebi svu tu silu kapitala i kapitalizma u korist svoju, radničku. Sva snaga, sva ta bezbrojna sila radnička, danas služi sili i umnožavanju kapitala i kapitalista, ali radnik treba da učini kako će sva ta moć i sila poslužiti radničkom blagostanju i prosvećenju. To treba radnicima da bude cilj života, rada, mišljenja, sastanaka, govora i borbe. I nauku i društvo treba prinuditi da idu tome cilju – cilju sreće radnog naroda. Jer vlasnici savremenog društva, države, crkve i kapitala, nemaju mahom ni čovečnog osećanja ni morala. Žudnja za imanjem, i za vlašću, uništila je svaku vezu moralnu, čovečansku, između radnog naroda i njihovih vlasnika, upravnika i poslodavaca. Zato radnik treba da stane na svoje noge i da bude tvorac svega što se njega tiče. Sve što neće da ide na to delo radničkog blagostanja, treba žigosati i oboriti.
Radnici svih radova i zanata udružujte se i zajednički radite za svoju sreću
i slobodu!
Udruženje je sila i moć!
To je, eto, naš političko-privredni program, trebnik, za koristan preporođaj i spas Srbije. To su istinska prava naroda, koja smo mi [socijalisti] tražili, tražimo i tražićemo do njihova ostvarenja ili do smrti naše.
Ovaj »program«, ovaj trebnik naš, nije ponikao iz neke »fantazije«, ili iz špekulacije i želje doći do masnih plata i viskog ministarskog ili drugog nekog zvanja, jer, budi uz put rečeno, do tog smo mogli davno i davno doći, samo da smo hteli; nego smo ovaj program sastavili na osnovu dugog proučavanja našeg narodnog i državnog stanja i života, i iz žarke ljubavi prema blagostanju i ugledu naroda i Srbije.
Ko poznaje naše državno i narodno stanje, ko ima uviđavnosti da uvidi kolike goleme uštede i koristi donosi ovih sedamdeset i više tražbina, zahteva; i ko ume i hoće pošteno i razumno da misli i radi, taj će priznati voljno ili nevoljno, da ostvarenje ovog našeg programa, jedino je u stanju odužiti Srbiju od tolikih dugova i podmiriti bezbrojne oskudice državne i narodne; pa time tek položili bismo jaku silu i moć, koja će privlačiti u bratsko kolo ujedinjenja ceo raskomadani i zavađeni narod srpski. Bez toga ni kud majci, ni kud u đevere.
Od triju naših političkih partija samo ona je spasonosna i iskreni prijatelj narodu i Srbiji, koja primi i ostvari ovaj naš iskaz životnih narodnih potreba, ovaj trebnik. Partija, koja to neće da učini, te da tako spase Srbiju od srama, a njen narod od tolikih dugova i bezbrojnih oskudica, beda, opasnosti i nesreća, ona je ili posve glupava i nerazumna, ili je gola mlatnjava i fina varalica, koja vodi neku borbu, kao bajagi u u ime: pravde, zakona, ustava, drage otadžbine, majke Srbije, svesrpskog osloboćenja i ujedinjenja i blagostanja narodnog; a u samoj stvari želi jedno, te jedno, a to je digni se ti, da sednem ja.
Čitači neka znaju da mi ne tražimo da ovim oborimo ovu ili onu partiju postojeću, pa da se dočepamo stolice ministarske, poslaničke, vladalačke, i državnih kasa i zakona.
U ime toga mi nismo radili do sada, pa nećemo ni od sada, nego voljni smo da i ovim delom našim pružimo uputstva i načina: kako se Srbija može pomoći i spasiti od tolikih nesreća, koje nju dave, sramote i guraju u propast, i tražimo da se učini pošta zakonu evolucije i zahtevu životnih potreba narodnih i čovečanskih.
Jer ovakva »privredna partija« jedina je u stanju povratiti žalosno stanje našeg naroda i naše države; i preseći ovu groznu međusobnu partijsku, velikašku i monarhijsko-dinastičku borbu koja je užasno omrazila, unazadila i ubilački pocepala narod Srbije, tako, da partija partiju zverski mrzi, napada i stamanjuje.
Ako to ne učini ma koja od tih triju naših političkih partija, onda narod treba čas pre da okrene leđa i jednoj, i drugoj, i trećoj, pa da pregne svom snagom svojom da osnuje i utvrdi novu stranku sa imenom Privredna partija, koja se mora pred narodnom skupštinom glavom svojom zakleti, da će ovaj političko-privredni program ostvariti, dajući maha svuda i svagda i za još bolji i savršeniji oblik društvenog uređenja i upravljanja.
Završna reč »blagodatniku i spasu Srbije«.
Iz sadržine ova dva privredno-politička dela naša, vidi se otvoreno, da sve što mi tražimo, jeste jaka i odlučna želja, da se stvori privredni, zdravstveni, prosvetni, politički i moralni boljitak i stalni napredak svega naroda, svih ljudi. Tim smo pokazali, da ne vodimo nikakvu partijsku i salonsku politiku, niti učimo naše čitače da to čine, Zbog toga velimo, da svaki iskreni svoj i narodni prijatelj, mora biti neprijatelj salonskoj, gospodskoj politici, jer ona je posve opasna zverka. Ali on u isto doba mora biti istinski i trajni prijatelj privrednoj i zdravstvenoj politici narodnoj. Ovde treba da se razumemo. Salonska politika bori se za ovu ili onu dinastiju i monarhiju, a gospodska za ovog ili onog vlasnika. Njoj je narod devedeset deveta briga. I ako političari kad i kad zbore koje što i o narodu, to je samo šareni mamak da dođu pomoću naroda, do dobrih mesta i masnih plata.
Stoga privredni političar usrdno radi svoje domaće poslove, ali u isto vreme on se meša u svakoj nužnoj prilici i u privrednu, prosvetnu i zdravstvenu politiku, i bori se kao svestan i čestit građanin protivu gospodske, salonske politike. On to čini zato što zna da je ta gospodska, salonska politika posve opaka i krvoločna zver, – zver, koja je uhvatila jednom rukom za narodnu kesu i viče: daj, plaćaj bre! a drugom za gušu, pa grozno davi i mrmljajući izdire se: umukni rito! i ne pitaj za što i kome plaćaš!
Takvu kugu i zversku avet mora svaki pošten i pametan čovek gurati sa svoje i narodne kese i guše. To je sveto delo za sve i svakoga. To je posve jasno, i ne treba daljeg i šireg tumačenja.
Zbog toga, eto, svako delo naše isto kao i ova knjiga naša, potegla je jaku polugu i silu, kojom hoće da oslobodi narodnu kesu i gušu od šapa te opake i krvoločne zverke gospodske, salonske politike, i da ostvari široki i slobodni put za voljno vođenje i razigravanje privredne, moralne politike. Dužnost je svakom čoveku da radi svuda i svagda za tako spasonosno oslobođenje.
Nego, pored te vapijuće potrebe narodne, ipak naša partijska novinarska borba, počiva i vrze se u jednom umnom haosu (metežu) i naravstvenoj anarhiji, koja ne odgovara ni potrebama naroda, ni zahtevima nauke i morala. Tu partijsku, novinarsku, smetenjačku, nenarodnu i nenaučnu borbu, vidi svaki iole bolji psiholog, kao i to, da su prvaci te salonske, gospodske političke borbe, više manje patološki bolesni. Jer samo umni i moralni bogalji i sebični špekulanti mogu trošiti vreme, snagu i novac na takve sitničarske, lične i partijske prepirke, svađe i podvale, kad narodu treba kao ozeblom sunce, političkoga i ekonomskoga oslobođenja, uskrsa, unapređenja i moralnog preporođaja.
U to ime imamo osnova i prava reći: ko ne stupa sloški i objektivno u svetu borbu protivu te krvoločne zveri, protivu salonske, gospodske i dinastičko-monarhične politike, i za hitno ostvarivanje ovih želja i životnih potreba narodnih, koje se prikazuju u ovoj knjizi, u ovome našem Blagodatniku i spasu Srbije, taj ili je neznalica, pa ne zna šta radi, ili je opaka buba koja neće da radi za delo narodnog blagostanja i za sveto delo istine i pravde, nego hoće da se tuđom mukom sladi; ili je varalica i zlotvor naroda i korisne slobode i nauke, koja pod imenom i zakriljem neke politike i partije, navija pređu na svoje motovilo i tera vodu na svoj mlin. O tome treba voditi računa i to posve ozbiljnog računa.
UMOVANJE ZDRAVOG RAZUMA
ili
ŠTA VELI ARHIMANARIT, PROFESOR I DIREKTOR JEDNE BOGOSLOVIJE O RELIGIJI I NJENIM DOGMAMA
NAPOMENA REDAKTORA: Ovo delo Vase Pelagića preštampavano je nebrojeno puta. Uključujući ga u ovu knjigu sa željom da do savremenog čigaoca dođe što vernije, štampamo stari Pelagićev spis objavljen pod nazivom »Umovanje čistog razuma« u izdanju Štamparije Viktora Hornjanskoga 1880. godine u Budimpešti. Uneta su samo iavesna jezička usklađivanja.
UMESTO PREDGOVORA
Pojavu ovakvih spisa potrebuju ne samo bitne potrebe naroda i ljudstva, nego i širi razvitak nauke i kulture, umovanja i zrele svesti društva.
Evo šta vele o tome čuveni naučenjaci:
»U duševnoj borbi, koja danas sve misleće ljudstvo pokreće i time bolju budućnost sprema, stoje na jednoj strani, pod svijetlom zastavom nauke: umna sloboda i istina, pamet i kultura, razvitak i napredak; na drugoj strani, pod crnom zastavom hijerarhije, stoji: umno ropstvo i laž, nepamet i surovost, prazonoverica i nazadak.
Truba te gigantske borbe navešćuje nam zoru novog dana i kraj duge srednje-vekovne noći.« Hekel.
»Sumnja je otac svakog pravog znanja.« Karneli.
»Sumnja pobuđuje na ispitivanje, ispitivanje vodi napretku i znanju.« »Sumnja je praizvor i nužni preteča svakog napretka.« Vokl.
»Što čovek većma prestaje verovati u nebeske i zemaljske autoritete, tim više raste mu moć znanja i preduzimačkog duha.« Šopenhauer.I ovaj spis ima jedini cilj, to jest, da uveća tabor poštovalaca nauke i pravičnosti, da umanji otpor onih, koji su navikli da mole i slušaju bez rasuđivanja; da nauči narod da svoju zaradu upotrebljava na zdravstvene i prosvetne potrebe i ciljeve, a ne na kojekakve zaoblačne sanjarije i gluposti, i da umnoži tabor zdravomislećih i poštenih radnika, boraca i pametara, jer samo će takvi i znati i hteti udešavati sve društvene uredbe da budu srećonosne za sve društvene članove.
Pisac.
UMOVANJE ČISTOG RAZUMA
Zabluda je osnovni uzrok oviju zala.
Religija je najkrupnija zabluda.Svetlo nauke i čistog razuma dužno je da rastera kužnu magluštinu predrasuda sviju.
Svi razumni članovi naroda i ljudstva smatraju za veliku dobit doći do čistog razuma, čistog umovanja. Jer samo s umovanjem čistoga razuma dobija se kadroća [mogućnost], snaga, da ljudstvo znadne i htedne iznaći i stvoriti sve uslove, svu osnovu, koje će svemu ljudstvu srećan i blagodetan, napredan i slobodan život učiniti i osigurati.To je cilj prave nauke i ukupnog ljudstva. Stoga se svi pravi prijatelji naroda ozbiljski brinu, pa i sa požrtvovanjem svog života rade, da se svi članovi naroda i ljudstva pomoću nauka i rada, tako razviju, da znadu o svemu zdravo rasuđivati, pametovati. To je vrlo nužno, jer i prošlost i sadašnjost, i nauka i praktika daju nam nebrojne primere i uverenja, da će narodi bez čistog razuma doveka nesrećno, grabljivo, nebratski, jadno, krvnički i ropski među se živeti i satirati se. I pored svega toga, bez zdravog umovanja i poslovanja biće ropske sluge ništariji, gluposti, tiraniji i lažariji. – Pod ovim poslednjim rečima mnogo je zamišljeno. Nek se tumači.
Doduše i danas sva takozvana »inteligencija«, koja rado prima i daje bakljade i bankete, drži i tvrdi da radi i misli po razlozima čistoga razuma, mada je ogromnom većinom, ovo od nje kao nebo od zemlje daleko. Samo iskreni težak [seljak] priznaje za se, da je »prost«, »neuk«, i da o tom i tom ne ume govoriti i misliti kao »učevni svet«.
Mi ovde nećemo pevati ode ni jednim ni drugim, nego velimo: Samo ona individua (ličnost) ima čist razum, koja je kadra sve stvari, sve pojave, sve predmete i prigode na sebi i oko sebe posmatrati, ceniti i uvažavati onako kakve u istini jesu i kakve treba da budu. Naravno sa takvim razumom moraju se posmatrati i pretresati sva društvena i naučna pitanja, sve uredbe, svi običaji, sve sreće i nesreće ljudske.
Ali mi u ovome spisu uzimamo za predmet umovanja samo jedno, ali ipak vrlo veliko čovečansko i naučno pitanje – religiju,* i u kratkom pregledu sve ono što ona za sobom vuče. I svi iole razboriti ljudi znaće da je i ovo od goleme važnosti, jer steći i prakticirati zdravi razum u pogledu religije, ne samo da je neocenjena dobit za umni i moralni napredak ljudstva, nego i za materijalno i zdravstveno blagostanje sviju ljudi i naroda. Jer samo u jednoj državi, i to srednje velikoj kao što je na priliku Francuska, biće oko 40.000 i pismom velimo četrtdeset hiljada krupnih i sitnih slugu boga i oltara, koje narod plaćati mora. Oni njihovi dućani, crkve i manastiri zdravo koštaju za sto godina nekoliko hiljada miliona franaka, a s tolikom sumom mogli bi Francuzi regulisati sve reke i kanalizirati sve baruštine, što bi narodu od ogromne koristi bilo u zdravstvenom i materijalnom pogledu. Osim toga tih 40.000 slugu boga i oltara strahovito zavađaju, kvare i zaglupljuju narod, što takođe golemu štetu narodu pričinjava. I to je zasebni kužni grč na telu narodnom i ljudskom. Ovo što je rečeno za Francusku, važi i za sve ostale narode, pa ma koju veru oni verovali.
* Sva ostala najpreča narodna i čovečanska – društvena pitanja razložili smo s umovanjem čistoga poštenja i zdravog razuma u knjizn »Put srećnijem životu« (nova nauka i novi ljudi). Prelazimo na stvar.
Obični razum veruje, propoveda i kao večnu istinu utvrđuje da na nebu postoji jedno proviđenje – bog; da je on tvorac i održač svega vidljivog i nevidljivog na svetu; da je on; dobar, preblag, svemoguć, sveznajući otac sviju ljudi, i da o svemu premudro razmišlja i pravedno upravlja; dalje, da je on ovaj svet za 6 dana iz ništa stvorio; da su Adam i Eva prvi ljudi, da ih je on po svome podobiju stvorio i da se od njih rod ljudski namnožio; da od postanka sveta ima po jevrejskam kazivanju oko 5000, po katoličkom nešto više, po pravoslavnom istočnom oko 7000; a po muhamedanskom i kineskom još drukčije. Još dalje, da je bog iz gneva prema ljudima pustio potop na zemlju te potopio sve što diše, osim Noja i onoga što je sa njime u lađi bilo; da je iz ljubavi prema ljudima poslao sina svog Isusa Hrista da spase i izbavi svet; da bez njegove – božije volje ne može ni dlaka s naše glave pasti; da je biblija sveta knjiga; da je crkva dom božiji; da su od samog boga na nebu raj i pakao za večnu nagradu pravednicima i užasno mučenje grešnika; da su popovi i kaluđeri – mantijaši sluge božje, namesnici božiji i posrednici između boga i ljudi; da je molitva nužna za spasenje a blagoslov za srećan život itd., itd.
Obični razum veli, da je celishodno što ljudstvo u ime svega toga godišnje potroši neizbrojne sume novca i truda. Proračunajte samo šta koštaju tolike bogoslovije i njene knjige, crkve, manastiri, njene odežde i ostale utvari; popovi i kaluđeri itd. I to će samo iznositi ogromnu materijalnu štetu osim umne i moralne. Ove poslednje tako su velike da se ne mogu ni izračunati no samo zamisliti.
I obični razum ne samo što tako veruje, tvrdi i na to toliko žrtvuje, nego i silom zakona, zatvora i oružja primorava i sve ostale ne samo da u to veruju, nego da na to određene sume davati moraju pa ma svet imao ili ne imao.
Obični razum i to odobrava, da njegova rođena deca u školi uče prirodne nauke, koje bibliju i sve pomenute »božanstvene« stvari odriču i za golu sprdnju drže, i u isto doba uče katihizis, crkvenu istoriju, »Sveto pismo«, koji ugone opet u laž prirodne nauke. Jadna deca stoje na raskršću, ne znaju kojim će putem. I to sve skupa utvrđeno je državnim, crkvenim pa kroz to dvoje i običajnim zakonom. Ko se usudi taj kužni apsurd poricati, odmah je nazvan »jeretikom«, bezakonikom i otpadnikom itd. i osuđen najstrožijom osudom.
Ali ipak novi svet – ljudi čistoga razuma na osnovi čiste nauke i u ime dostojanstva i interesa naroda drugačije vele, veruju i propovedaju.Oni ne veruju lepim i krupnim, sjajnim i kitnjastim rečima, koje vera govori kroz usta popovštine, no hoće da se sve faktima i delima posvedoči. Stoga oni zadaju sebi pitanja i ovako rezonuju (umuju): Ako je mantijaški bog zaista kadar bio onda iz »ničega« stvoriti svet, to zašto i sada odjednom ne stvori čoveka – potpunim čovekom? to jest, da svaka individua u časku postane uzrasna [odrasla], zdrava, učena, poštena, pravedna, srećna i tako dalje. Pa tako ne bi se jadne majke onako mučile oko rađanja i negovanja dece, ne bi se toliko mučilo i trošilo na škole, crkve, doktore i paragraflije [advokate], sudove i tamnice. Učiniv tako tad bi svaki verovao da je zaista »svemoguć« taj slavljeni nebeski bog, i da ni iz čega svašta stvoriti dobro može. Djelo na vidjelo, pa će svaki reći pošten posao, tačan račun.
No obični razum veli, da je to sve određeno, k’o đoja, kao kaštiga [kazna], što su Adam i Eva u raju sagrešili, okusiv »od zabranjenog ploda«.
Čist razum odgovara na to pitajući: pa šta je krivo čovečanstvo sviju zemalja i sviju vremena da zbog toga strada? Nije ljudska krivica, što su Adam i Eva sagrešili, a nisu ni njih dvoje krivi, nego je kriv sam tvorac – bog. Kakva majka onakva i ćerka, veli narodna poslovica. Da bude bog bolje, savršenije svoj porod, proizvod stvorio, pa mu tvorevina ne bi sagrešila.
Šta je svet kriv, što je lončarev lonac – stvor pri prvoj probi prsnuo? Zato je kriv sam lončar što nije znao ili nije hteo bolje načiniti ga. Nisu kriva deca što nisu kao što treba školovana, radna, zdrava i poštena; nego roditelji, društvo, rđave uredbe, upravljači i nastavnici. Samo lud i nepošten lončar može zahtevati da se sav svet kazni kroz sva vremena i vekove zato, što njegov lonac nije ispao kao što treba. Tako što ni najpokvareniji sultan učinio ne bi, a kamo li »premilostivi« i »pravedni« bog.Tako isto obični razum jako se vara što dokazuje da je ovaj svet stvoren pre 7000 godina. Čist razum, na osnovu nauke to naziva neistinom. Ta neistina vidi se i otuda što i same vere nejednako vreme označuju te time same sebe u laž ugone. Tako na primer pravoslavna istočna crkva određuje oko 7000; pravoslavno katolička i protestantska blizu 6000, pravoslavno muhamedanska i jevrejska oko 5000 god., a zapisi indijski jedni određuju oko 30.000, a drugi oko 200.000 godina od stvorenja sveta. Tako, dakle, crkve raznoliko ševrdaju sa određenjem godina od stvorenja sveta, a po tačnim naučnim dokazima prošlo je stotinama hiljada godina otkako se čovek na zemlji pojavio, i čitavi milioni od začetka ove naše zemlje do razvića ovakve prirode, kakovu danas vidimo u vasioni i čovekovu organizmu.
Čisti razum jako se čudi, što obični razum i crkva prepovedaju, da se od Adama i Eve rod ljudski naplodio, kad i po rečima samog takozvanog »Svetog pisma« oni neimadoše nijedne kćeri. Valjda je njihov sin Kain decu rađao! – To je i smešno i neprirodno i užasno – i svaki iole pošteni i pametni pop mora se stideti ovakvu petljaniju i nesmislicu propovedati, jer ovo bulaznjenje groznije je od onog kog bolesnik u vrućici čini.
Crkva veli, da je bog stvorio čoveka po svome »podobiju«, a zdravi razum odgovara, da ona time i sebe i boga užasno kalja. Jer po tome izgleda, da je bog glup kao Eva, koja sluša zmiju, vetrenjast kao Adam, koga žena za nos vuče; pakostan kao Kain, koji iz zavisti ubija svoga poštenijeg brata Avelja; beo kao Evropejac, crn kao Arapin, divljačan kao divlji narodi i prosvećen kao civilizovani svet; napunjen smradnim đubretom u trbuhu kao i svaki drugi čovek i životinja; snabdeven sa priborom, aparatom, što decu pravi i supruško zadovoljstvo potpomaže; (a na drugom mestu veli sv. pismo, da je on duh bez tela i određenog mesta); tiranske naravi kao Faraoni i Neroni i dobar kao Cincinat, Franklin, Robert Oven i drugi; džandrljiv kao džandrljivi lončar, koji čas gradi a čas opet lupa lonce. Tako po rečima takozvanog »Svetog pisma«; on čas stvara svet i blagosilja ga, a čas ga proklinje i kazni potopom, glađu, maglom, žabama, gušterima, raznim bolestima i paklenim mukama; sad stvara čoveka sa slobodnom voljom, a sad ga sam i preko drugih kazni za slobodnu volju, čas naziva ljude izbranim porodom, a čas paklenim izrodima, čas šalje proroke i »spasitelje« – Hrista, Muhameda i druge, da narode nauče i od svakog zla spasu, a čas ih stavlja pod mamuzu i bič svetskih tirana – krvopija i u paklu užasne muke sprema im. Upravo sav posao boga i njegovo ponašanje izgleda još gore no sultanove reforme i »otačaska briga« za svoje verne podanike. I jadni svet ne samo što u sve to veruje, no otkida od svojih usta te daje, da se to što bolje širi i utvrđuje.Obični razum i crkva propovedaju, da je bog pravedni, milostivi i dobar otac sviju ljudi, koji pravedno o svemu sudi i očinski brigu vodi.
Zdravi razum veli, da je to samo hokus-pokus. Ako je bog takav, zašto se krije od svoje dece kojekuda po nebesima? Za učitelja, koji nikad deci došao i ništa pokazao nije, vele ljudi, da je nevaljao i progone ga. Za roditelje, koji bi od dece u šumu pobegli, pa poručivali: molite i platite sarafa (menjača) i advokata da nas mole, da se smilujemo da vam štogod damo – svako bi rekao, da su takvi roditelji ili prave budale ili do krajnosti pokvareni i nepošteni. A šta se za boga može reći, koji tako isto čini, to neka sami čitaoci presude i izreku. – A realna filozofija veli, da je on uobražena mašta gluposti.
To je jedno, a drugo, po dokazima svetog pisma on je digao narod iz Misira i poveo u zemlju Hanansku, gde će mu kao bajagi, svakog dobra izobilovati. U tom putu on mu je takav moćni spasitelj bio, da je jadni narod morao punih 40 godina po pustinjama moavskim tamo-amo lutati, podnoseći najgroznije nevolje od gladi, od žeđi, od golotinje i nepogode. Pa umesto da mu čas pre pomogne doći do označenog mesta, i da mu nevolje podmiri, on izdaje sa Mojsijem zakone, u kojima faraonski zvoni: »Ja sam gospod bog tvoj i drugog boga nesmiješ vjerovati osim mene jednog; šest dana radi a sedmi idi u crkvu, prilaži priloge, moli mi se i metaniši itd.« I tu se bog ponaša kao Čengić-aga* prema raji, koji goropadno zvoni potrebnom narodu:
* Čengić-aga, to je onaj čuveni spahija, gospodin i krvopija narodni u Hercegovini. A harač znači porcija, danak.
»Harač! Harač! rajo, amo!
Para treba gospodaru.«
a raja odgovara:
»Hljeba i s hljebom gospodaru,
Od umora i od gladi samrtno smo iznemogli.«
Narod u pustinji vapije za hranom i vodom, a »pravedni otac« – bog uprtio zakone te mu bez njegove volje nameće, i zahteva besmislice. Zato što se narod tome protivio i tako razljutio Mojsija, da je tablice zakona razbio i uništio, bog ga osuđuje da po šumi (pustinji) 40 godina luta, te tako sav postojeći naraštaj izumre da drugi osete kaštigu božiju. Tako isto Čengić-aga, umesto da se očoveči i potrebe naroda uljudno sasluša i zadovolji, a on trpa u aps i osuđuje na teške muke i vešala sve one, koji se usudiše zaplakati i namesto davanja harača, pomoć iskati. I bog, isto kao Čengić-aga globi narod, jer jadni svet mora »sluge božje« – mantijaše hraniti i dućane im za spekulaciju praviti, to jest, crkve i manastire. I zato se moraju činiti obilati izdaci. Zašto bog sam svoje slute ne hrani, i zašto sam sebi »božje domove« ne gradi? Ta i najpokvareniji ćifta svoga slutu plaća i o svom trošku sebi domove i dućane pravi. Pa zar pravedni bog čak i ispod njih stoji? Ta to je sultanski. – Samo nečovečna gospoština starog doba – plemići, spahije nagonili su narod na kuluk, begluk da im besplatno dvorove gradi i njih i njihove sluge znojem svojim hrani. To je užasno upoređenje; ali je tako. Pa onda: zar je to pravedno i očinski, da radnik – težak i zanatlija po vazdan argatovati mora i na nesnosnoj zimi, vrućini, nepogodi i opasnosti, pa tek za taj teški rad po koji dinar na dan za nagradu dobije; a državna, novčana i crkvena gospoda za lak kancelarijski i oltarski rad dobijaju u gotovu novcu dnevno po 10, po 20, po 40, po 80, po 100, po 1000, po 6000 i po 70.000 dinara.* Pa pored svega toga, taj večiti mučenik, taj tvorac civilizacije, kulture i progresa – radnik, prezren je i gonjen do životinjskog stanja od te gospode, od »slugu božijih«. Čak i po čovečanskoj pameti otac se mora jednako brinuti za blagostanje svekolike dece svoje, i od ukupnog roditeljskog imanja jednaku nagradu dobiju.
* Opširnije o podobnim pitanjima vidi knjižicu: »Ogledalo sadašnje pravde« (fakta za naučne i čovečne študije).U svakoj porodici svi imaju jednake dužnosti i jednaka prava na uživanje. I onaj se najbolje pazi i poštuje, koji je najviše radu odan i izložen. A »pravedni« bog odredio je najveću nagradu i počast onoj deci svojoj koja najmanje rade i najlakše poslove izviđaju, a najmanju nagradu i prezrenje onoj deci svojoj što najteže, najopasnije i najpreče poslove društvene izrađuju. Ali to je valjda zato, što je radnik sto puta pošteniji i pobožniji od svekolike takozvane crkvene i državne gospode. I ovo je za ljude običnog razuma, za crkvu pravično i očinski, ali za nas ovo nije nikakva pravda, ni očinska briga, nego duboka nepravda i nesreća, a kome jest, neka mu je na čast, dok mu naučni moral i matematička istina, zaprljani i pomračeni mozak nerasvetli i neočisti od – večitog i otrovnog brloga.
Obični razum i crkva veruju i tvrde, da je bog »svemoguć« i da je sve »premudro« stvorio.
Zdravi razum držeći se obično svoga puta veli: ako je svemoguć zašto ne udesi bar to, da sve čovečanstvo jednu veru veruje, pa makar u njega; da jednim jezikom govore, da jednim pismenima pišu, da se jednim kalendarom služe. Pa onda bi jako dolikovalo »svemogućoj sili« njegovoj da udesi među ljudima sve ostale zgode za srećan, čovečan i bratstven život svekolikoj ljudskoj čeljadi – njegovoj deci. Tim bi bog neopisano unapredio čovečansku kulturu, uništio sadašnje goleme međusobne čovečanske zađevice, mržnje, smetnje i nesreće.
Čist razum veruje da daleko veću svemogućnost ima onaj prezreni i zagareni radnik no visokopoštovani i visokoštujući bog. Radnik natera, to jest udesi da mu vatra i voda čitava čudesa mogućstva ukazuju, služe, vrše.On pomoću tih dveju prirodnih činjenica pred našim očima kreće, juri na rad i zaustavlja goleme mašine u fabrikama, lađama, železnicama, koje ili izrađuju ili vuku i prenose ogromne terete svetskih namirnica. On je iz grube brdske rude udesio magnetsku žicu – magnet, koji hvata grom i sprovodi ga u zemlju, jer grom je, po tvrđenju običnog razuma, božija volja, pa radnik, savlada božiju volju i moć. On je iz rečene brdske grube rude udesio drugu žicu – telegraf, te po njoj u trenutku sa dalekim krajevima razgovara i za tri minuta njegove reči oko cele ove naše zemlje obigraju i odgovor mu donesu. U laboratorijama naučni radnici pred našim očima iz metala i vazduha učine da grom grmi i munje sevaju. Hiljadama godina zvona zvoniše, klepala lupaše, crkve se podizaše i ukrašavaše i narodi i mantijaši koljenopriklonjeno bogu se moliše pa još nikada premilostivi i svemogući bog takva čuda ne učini ni pred nama ni izvan nas. A radnik to jednako čini kad god je zato potreba, ne tražeći od nas ni molbe, ni blagodarnosti, ni crkvi ni mantijaša, ni priloga ni određenih dacija.
Sada ćemo da vidimo šta vredi i ukoliko je istinita njegova »premudra uredba i cjelishodno proviđenje«, koja blaga deca njegova uživaju. U jednom kraju vlada tiranizam, nepravda i ropstvo zbog čega besne krvave i opustošavajuće revolucije, između ugnjetača i ugnjetenih, a u drugom svirepju razne epidemije: kolera, tifus, svakojake groznice, ospice, vrućice itd.
U onom kraju vlada užasna suša, gde ljudi od silne pripeke sunčane umiru i svu letinu gube, a u ovom naprotiv svirepstvuje užasna bura, oluje i poplave, koje ne samo useve i marvu nego i zgrade, kuće, alate i ljude jatomice upropašćavaju, grabe i satiru.Pomislimo samo, šta je nedavno bilo u Češkoj, u Francuskoj, Švajcarskoj, u
Mađarskoj sa Segedinom, Budimom i drugim zemljama, pa onda one manje poplave oko Dunava, Save, Tise, Morave itd. Silesija varoši, sela, imanja i naroda potopljeno i uništeno, pa baš nigde se ne pojavi, pravedni i premilostivi bog, da verne svoje verujuće pomogne i štetu im naknadi. Narodi njemu večito su priloge davali a on njima ni onda ne da ništa, kada su iz temelja upropašćeni. Groznog srca otac nebeski!Ne samo to, nego na severu deca preblagog nebeskog oca skapavaju od teške zime mada se u trostruke kožuhe oblače, a na drugoj strani bliže ekvatora ni goli stanovnici ne mogu danju na zemlji ostati od teške vrućine, nego kopaju zemunice i beže pod zemlju. Ovdašnju božiju decu biju gromovi, a tamošnju gdad i mrazevi, tlja (filoksera) i gusenice sve u pustoš pretvoriše.
U ovim kolibicama čami, boluje i umire večiti radnik, zbog pritiska, zbog oskudice u hrani, zbog golotinje i umora; a u onim prostranim palatama besna, raskalašna i od nerada i silnog preizobiljnog jela, pića i luksuza leškaju i blaguju ugnjetači, grabljivci, varalice i krvopije ljudstva.
Onamo radnici po vasdugi dan teške i opasne poslove izrađuju, pa im silni ovog sveta dnevno tek po dinar, ili po dva ili po tri za nagradu bace, a ovde pape, patrike, sultani i milionari, fabrikanti, pored balova, salona, pozorišta, kartanja, bilijarenja i harema, pregledaju i potpisuju presude, menice, dekrete i podobne lakoće, pa zato ipak po 1000, po 50.000 i po 70.000 dinara u gotovu novcu nagrađeni su dnevno, kao što smo to napred spomenuli.
Negde ljudi – ta božija deca – boluju i umiru od nevolje, zbog oskudice zemljišta, a toliki prostor oba pola zemlje leže ledom i snegom pokriven, a oko ekvatora peskovit, bez ljudi i neplodan. Zašto ne bi »svemogući« bog učinio to zemljište rodnim za svoju decu?
O užasima zemljotresa i aktivnim vulkanima nećemo govoriti, koji užasavaju ljudstvo, krše zemljinu povrišnu i zgrade, i zatrpavaju čitave varoši, ljudstvo i imanje pod struju lave, pod njene goleme valove u bezdanu mora ili zemljine provalije.Da li se tu premilostivi bog igra žmurke sa ljudima i njihovim namirnicama? Ili valjda je to božija šala sa svojom milom dečicom? – Zbilja! jesuli premudro stvorenje: zmije, gušteri, krtice, miševi, bube, gusenice, vrane, svrake, uši, buve, kukolj, glavnica, – kljasti, gluvi, nemi, ćoravi, suludasti, krastavi, gušavi itd. I pored svega toga užasa, crkva neprestano uči na »jutrenji« i na »večernji«: »svjako je dajanije božije blago i svjak dar soveršen jest«, a to će reći našim jezikom: sve je čestito što bog daje, i sve je savršeno što je on stvorio i darovao ljudima. Pored toga navedenog strahovitog haosa u društvu i prirodi, otvoreno i neprestano uči nas sveta majka crkva, sveta spasavajuća vera, da je bog tako jako omilio ovaj svet, da je i sina svog jednorodnog na žrtvu odredio radi »spasenja ljudskog«. Ili je ovo laž ili je bog veliki švindler. Prvo, zašto se on sam nije dao na žrtvu nego sina poslao, a drugo, što će žrtve koje ništa koristile nisu? Ako ima snage i ljubavi prema ljudstvu neka samo reče pa da bude sve dobro.
Čisti razum u svemu pomenutom uređenju zemljinom i svetskom, ne vidi ama baš nikakve božanstvene svemogućnosti niti pravičnosti i premudrosti, već vidi sve naprotiv. On vidi, poznaje i priznaje da sve te, celishodne i necelishodne pojave, proizlaze po prirodnim zakonima, po kojima sve na svetu biva bez ikakvog nebeskog proviđenja, bez ikakvog napred određenog cilja, bez ikakve volje božije, bez ikakvog udešaja prema potrebama ljudskim. A pravedne i nepravedne uredbe, pametni i budalasti običaji zavise od pameti ili od gluposti društva ljudskog.
Naravno, obični razum odmah na ovo potegne svoj prepotopski razlog rekav: a ko je drugi dao čoveku taj razum no »svemogući« bog? – Čist razum odgovara, da ni to nije bog dao.
Telo se razvija pomoću vazduha, toplote, svetlosti, hrane, pića i rada. Oduzmite ovo čoveku kao i svakom drugom živom i rastećem stvoru, pa će odmah sve uginuti, pa ma za njegov život svi svetski krupni i sitni mantijaši koljenopreklono boga molili, i ma se sva zemlja u saborne crkve obratila.A razum čovekov zavisi od društva i prirodnih uslova. Odvojte dete od društva i ostavite ga u šumi sa svinjama, i ono će, ako ga životinja ne pojede, postati divlje i pasti travu sa ostalom marvom. A rastući u društvu čovekovom, malo po malo navikne i nauči se onome, što – u društvu vidi i čuje. To je jasna istina, pa s toga velimo: ako je, dakle mantijaški bog kadar pokoriti delokrug i postojeće pojave prirode, i pred našim očima izvršiti sve ono, što je za sve ljude dobro i srećno i što pomenuti radnici vrše i stvaraju: onda smo i mi gotovi poštovati njega isto kao radnika i prirodu, pa još i više, ako se pristoji bogu sultanski zahtevati od ljudi proslavu i pokornosti, molbe i dacije.
Akoli pak to učiniti ne može ili neće, onda ne samo što nije vredno toliku počast i tolike troškove oko imena njegova činiti nego je to čak ludo i nedostojno od strane njegovih dojakošnjih poštovalaca; jer to je najluđe idolopoklonstvo, ali samo u finijem obliku, no što su prastari divlji narodi činili.
Obični razum i crkva upućuju svet da se jednako brine o duši, o raju i paklu; a čist razum veli: takozvani raj i pakao jeste takođe zlonamerna mantijaška izmišljotina, čime su narod lakše plašiti i globiti mogli. Jer zbog raja i pakla narod je morao činiti priloge »majci crkvi«, to jest, mantijašima, da bi mu sveti oci, duhovnici isprosili oproštenje od boga i pripremili mesto u carstvu nebeskom, u raju. Radi tog cilja izmišljena su i krilata deca – anđeli i crni rogati, krilati đavoli. Radi toga su izmišljene crkve i molitve, krštenje i venčanje, opelo i zadušnice.
Bez svekolike te mašinerije i spekulacije ne bi mogli crkveni i državni ugnjetači tako lako narod zaglupiti pa globiti i uvek pred očima držati.
Prepredeni ugnjetači znali su da je narod sa svojim ropskim stanjem i teretnim uredbama državnim nezadovoljan. Znali su da će on u odmorne dane u društvu o svojim nevoljama početi pomišljati, pa tako može naći uzrok nevoljama i otpočeti dogovor i organizaciju, kako će rastrgati sve uzroke i niti što narodu nesreću tkaju i donose. A ko je drugi te nite nesreća ljudskih tkao i otkivao, nego mantijaši, sluge boga i oltara, a oni onda bili su vlasnici i državne i crkvene uredbe. Stoga su oni u odmorne dane sabirali narod oko sebe i kljukali mu u glavu, da se neprestano moli, da misli o bogu, o raju, o paklu, o svojim teškim gresima, i da nikad ne zaboravi, da će svi oni naslediti carstvo blaženstva večitog u raju, koji pate i trpe ovde na zemlji i koji svoje starešine i nastavnike slušaju, propovedajući svetu božiju reč, što glasi:
»Povinujte se vlastima, jer je svaka vlast od boga,« i »ko pretrpi do kraja, spašće se.« Da je crkva zaista težila stvoriti glupav i kroz to pokoran narod, vidi se iz crkvenih knjiga, iz »svete liturgije«, koja peva: »Blaženi su oni što su krotki i duhom nišči,« I valjda je zato množila i jednako još množi carstvo mrtvaca na nebu. Pa rašta onda bog stvara revolucionare – ljude? Manje bi zavrzlame bilo umesto ljudi stvarati samo ovce, pa – mirna krajina. One su i krotke i »ništavne duhom«. Bar tada ne bi trebalo ni pakla, ni đavola, ni crkvenih molitava, ni mantijaša, ni svekolike sadašnje gluposti, što se zbog toga rađa i traje, podržava i potpomaže.Ili valjda bog ima pasiju, ćef mu je gledati kako se svet muči, strada, globi i u paklu gori, kao rimski tirani što su uživali, popevali i poigravali od radosti gledajući kako Rim u plamenu gori i kako lavovi ljude raskidaju u cirkusima pozorištima?
Takvih budalaština puno je Sv. pismo, a tako isto i sve propovedi sitnih i krupnih mantijaša. Raj su opisali tako basnoslovno i kitnjasto da bi čovek pomislio, e je u njemu urnek (začetak) svih krasota i naslada. Muhamedanski mantijaši još poetičnije predstavljaju krasote raja, veleći: da će tamo verujući, pored ostalog uživanja, koristiti se i »hurijama«, koje će i posle supruškog snošaja večito do veka ostati devojkama kao bogorodica pored Josifa i rođenja Hristova »đeva«. Samo je čudno nama, zašto se i jedni i drugi ne pobiju, da te krasote čas pre uživaju gore na nebu, nego ovde žive, te globe i varaju narode.
I u tome se sastoji njihov moral i njihova briga za povereno »stado«. O, blaženog stada, koje im još i danas veruje i priloge daje! Dokle li će tako?
No zdravi razum i naučni durbin ne vide u nebu ni raja ni pakla, ni Boga ni Muhameda, ni Hrista ni Bramu. On vidi tamo beskrajnu prostoriju i neizbrojne zvezde, koje su delimice daleko veće od ove naše zemlje. Stoga veli: more ljudi! manite se vi, religiozne petljarije! Ne trošite snage ni zarade svoje oko nebeskih, božanskih sanjarija od kojih još niko koristi video nije, niti će videti, pošto toga nema. Nego umesto toga, razmišljajte i izučavajte: iz čega se sastoji vaše telo i šta mu treba, pa da ono zdravo bude, promišljajte kako ćete ukinuti sve ono što vam nesreću rađa, pa udesite uredbe u društvu onakve, koje će svima vama sreću, jednakost, znanstvenost i bratstvo donositi; izučavajte prirodu i njene zakone, da bi je tako lakše u korist ljudstva upotrebiti mogli itd. To je dostojno ljudstva i istorije, to je cilj kulture i progresa; to je zadatak nauke i ljudi, to je najčistiji moral u svemu svetu.
Uostalom priznati moramo da i sami državni zakoni poriču biće boga, prvo, time, što je zakonom odobreno izučavati prirodne nauke, koje iz temelja poriču biće boga, a osobito embriologija, fiziologija, fizika i hemija, a drugo, što država ne kazni ljude, koji po sto bogova, Hristosa, bogorodica, anđela i krstova po ulicama i birtijama psuju, a opsuje li ko vladajućeg monarha i caricu odmah ga hvataju, zatvaraju i na robiju osuđuju.
Obični stvorovi veruju i tvrde da je biblija »sveta knjiga – Sveto pismo«, pa zbog toga na sve moguće načine tumači se usmeno i pismeno odraslom i neodraslom svetu. I da bi tu golemu knjigu takoreći ukljukali narodu u glavu, ona je na svim jezicima uopšte i napose štampana, te se preko misionara po svemu svetu razdaje i besplatno i za jevtinu cenu.
Čist razum vidi i veli da je takozvano »Sveto pismo« skup, zbornik mantijaških izopačenih i glupih izmišljotina, i da više vredi za čovečanstvo jedan tabak fizike, fiziologije, no sve crkvene i bogoslovske knjige, što su od iskoni do danas napisane.
U ime tvrdnje ovog razloga, evo fakta: Kod sviju verujućih u Svetom pismu najvažnija je i najsvetija knjiga, »Jevanđelje« i »Apostol«, i kada se ona čitaju milionima pravoslavnih i krivoslavnih sagne glavu ili padne na kolena radi veće počasti i marljivog slušanja, a po tom ljubi i dariva ga.Pa šta nalazimo u toj tako svetoj i poštenoj knjizi? – Evo šta:
U jevanđelju Matijevu, u glavi 6, u stihovima 25, 26, 27, 28, 29, 30 i 31. stoji:
Da se ne brinemo za svoj život, šta ćemo jesti i nositi; no da se ugledamo na ptice nebeske, koje, veli, i ne siju i ne žanju, i ne sabiraju u ambarove, pa ih otac nebeski hrani.
Dalje, šalje nas da se ugledamo na cveće, ljiljan i drugo, veleći, kako i ono ništa ne radi pa lepše je obučeno i ukrašeno no Solomon u svojoj slavi i u svom bogatstvu. Po toj božanskoj nauci svetoga pisma mi treba da uništimo i škole i nauku, i radionice i alat, – dakle, i svu kulturu, pa da goli golcati u zimi i snegu očekujemo od premilostivog oca nebeskog, ili da u takvom stanju brstimo lišće i travu pasemo sa marvom kao što nekada činiše kaluđeri i kaluđerice po dolinama egipatskim i mesopotamskim. Može biti, da je to i dobra nauka za stvorove običnog razuma, ali ljudi čistog razuma javno se sprdaju takvoj nauci. I deca iole čistijeg razuma vele da je obični razum zaboravio, da se ptice u letnje doba hrane od našeg truda, naših useva, a zimi kad sneg sve pokrije, ptice nebeske kljuju našu i marvenu balegu. Stoga mi zahvaljujemo sv. majci crkvi i milostivom ocu nebeskom i »preblagom spasitelju svijeta« na takvoj hrani, i čestitamo bogomoljcima, što će takvu hranu uživati u budućem životu blaženstva božijeg – nebeskog.Dalje u istom jevanđelju u glavi 5. stihu 30, 40, 41, i 44, preporučuje nam »spasitelj svijeta«, da se ne brinemo oda zla, nego ako te ko udari po desnom obrazu obrni mu i lijevi; ko hoće da ti uzme košulju, podaj mu i haljinu, ako te ko potera jedan sahat, idi snjime i dva; ljubite i neprijatelje i činite dobro onima, što vas mrze i gone itd.
Je li da je pravedna i mudra pouka?… Ej rajo uzbunjena? Kud će ti duša?! Što nisi slušala preblago jevanđelje, te si podigla bunu protiv onih, što te gone, prinuđavaju i tvoju zaradu odnose, otimaju.Takvu pouku u današnjem društvu ni najgluplja depa poslušala ne bi. Zar je pravedno snositi grabež i tiranstvo nad sobom zarad ćefa pojedinaca? Zaista, ne?
Sv. apostoli nas uče, da budemo svima »jakože« (jednaki) svi, to jest, sa Čivutima kao Čivuti, sa Rimljanima kao Rimljani, sa dobrim dobri, s lopovima lopovi. Idi po volji sviju, dakle i volji ugnjetača narodnih, a istina, pravda, poštenje i savest, – to je kod njih ništa. Dalje oni vele »Povinujte se vlastima, jer je svaka vlast od boga«, što smo i napred spomenuli.
I to nam je moral Svetog pisma!Dakle, ako kršteni i nekršteni sultani i paše ugnjetavaju i globe narod, to je od boga i to treba trpeti, tome se treba pokoravati. Aj, vesela sirotinjo rajo! grdno li si sagrešila, što si se usudila podići revoluciju protivu zakonitog vladaoca i vlasti? Zato valjda u našoj saveznoj srpskoj revoluciji protivu ugnjetača carigradskih, i držaše »pastiri naroda«, »sluge božije« – sarajevski i mostarski vladika stranu tih ugnjetača naroda, a proglasiše sve revolucionare Bosne i Hercegovine kao otpadnike i bezakonike društva. Papski kler u Rimu i pravoslavni i katolički patrijarh u Carigradu pisali su i govorili protivu narodnog oslobođenja i držali stranu narodnih krvopija.
Najveći je moral, raditi da ugnjeteni postane slobodan čovek uživajući sva svoja čovečanska prava i sreću kao i svaki član društva. I narodna borba Bosanaca i Hercegovaca ciljala je na to. I na sramotu crkvenog morala, »sluge boga i oltara« glasaše protivu narodnih prava, protivu njegove slobode i sreće, protivu svoga »stada« i svoga hranioca – naroda. Još nešto radi ogledala tog crkvenog morala. Na kraju jevanđelja Jovanova, stoji da je Hristos toliko radio i dobra učinio narodu za vreme svog bavljenja na zemlji, da kad bi se sve opisalo bilo bi toliko knjiga, da ni u sav ovaj svet ne bi mogle stati. Ovakvu užasnu laž mogao je samo reći iz temelja lud i podao čovek; jer Hristos je živeo svega 33 godine po kazivanju »svetih knjiga«, a samo tri godine javno je propovedao.
Ovde ne treba navoditi druge dokaze šta vredi mantijaška i crkvena »pouka« i moral. Ovim je očevidna prljavost i ništavilo njihovog morala i njihove nauke, njihove vere i boga, sama sobom istumačena za one, koji bar i mrvu čistoga razuma imaju, koji zrelo pametovati umeju.
Obični razum i sv. crkva veruju u božja čudesa, koja se nabrajaju u starom i novom zavetu, – čudesa, kojima su bog, njegov sin, sveta djeva Marija bolesnike lečili, gladne hranili, žedne napojili itd. Naučni i praktičpi zdravi razlozi to odriču i smatraju za golu laž. Jer, ako su onda takva čudesa činiti mogli, što sada ne čine, kad hiljadama ljudi umire od gladi, bolesti i golotinje. I tako biva na sve strane naše ove zemlje.Za vreme savezne srpske revolucije, eno na hiljade sirotinje raje, lišena kuće i imanja, umire. Zašto bog i sveci ne ukažu svoja čudesa u pošiljci hrane, odeće i takve pomoći, da se za nekoliko dana od svojih ugnjetača oslobodi? Ako to neće da učine nama grešnicima i bezbožnicima, zašto bar u takvoj nevolji ne pomognu raji? Ta bar ta naša nesrećna raja bila je i jeste duboko pobožna i verna bogu i crkvi. I zaista zaslužuje daleko veću pomoć no njeni ugnjetači. Ta eto i čuvene tvrdice i sebičnjaci bogataši engleski očigledno pomažu raju hranom i odelom, a premilostivi otac sveta – bog, i »prečista« bogorodica baš ništa ne pomogoše svojim večitim poštovaocima i moliocima. Jeste, ali ono što ne postoji, ne može se ni puzeći pokazati, a kamoli čudesa činiti. No obični stvorovi ipak veruju kao i pre. Oni ne mogu u glavu svoju smestiti, da je sva pomoć i odmoć u čoveku, u prirodi i udruženoj snazi društva.
Obični mozak veli i veruje, da je Hristos spasitelj ljudstva, da je oprostio ljudstvo od Adamskog greha i time otvorio put u carstvo slave i blaženstva. Ali zdravi razum ne vidi i ne može naći ama baš ni jednog fakta, da to posvedoči. On želi da mu se »opipatelno« pokaže, čime je Hristos spasao svet? Mi vidimo našim očima da i danas i kroz svu prošlost istorije, svet trpi svakojake nesreće i nevolje posle Hristova dolaska do danas, isto kao i pre Hrista. Ni elementarne nepogode, ni društveni događaji i nepravde uglavnom nisu se promenile. Pre njega vladali su svetom i sisali krv naroda i ljudi faraoni, fariserji, knjižnici i njima podobni akrepi ljudski, a danas kršteni i nekršteni sultani, mantijaši, advokati, sabljaši i ćiftarija malo finijim načinom i u uglaćenoj formi, podobno stenici i pijavici ispijaju životnu snagu svemu radnom čovečanstvu. Pa još ne samo to, već baš u vreme njegovo i posle njegova rođenja, pa sve do velike Francuske revolucije bilo je narodima još gore no pre njega, jer državna i crkvena gospoda smatrala su narod kao i svaku drugu marvu. Ljudi, žene i deca, prodavani su i kupovani na trgovištu kao i životinje. Istorija pokazuje fakta, da je za jedan dan na jednom vašaru po 7000 ljudskih duša prodavano bilo.
Takva sramna i nečovečna dela čuvari državnog poretka i održači vera i »morala« smatrali su i čuvali takav varvarski poredak kao zakonit i pravedan, sve donde dok svetski revolucionari i njih i taj poredak maču i ognju ne predadoše. Dakle, iz tog groznog ropstva izbavili su i još jednako izbavljaju upljetenu raju jeretici revolucionari, a ne Hristos, i njegovi apostoli. Dalje, svet se rađa s plačem, živi s mukom i bolestima, i umire u mukama i s plačem danas isto kao i pre Hrista. Ni onda, ni sada ništa nije moglo živeti i razvijati se bez vazduha, toplote, svetlosti i vlage; niti ženka rađati bez supruškog snošaja, pa ma se svi svetski mantijaši odrli klečeći, zvoneći, liturgije i bdenije čineći. Ako li se pod tim Hristovim spasenjem razume spasenje od greha i pakla, i to nije istina. Jer, ako je Hristos svojom smrću i stradanjem iskupio čovečanstvo od greha i otvorio svima put u carstvo blaženstva u raj, onda zašto trebaju sada mantijaši, crkve, molitve i toliki troškovi oko toga?
On je posao svršio i čovečanstvo spasao, pa šta trebaju novi poklisari, tolika zavrzlama i troškovi? Zar su u stanju više učiniti sinovi i drugovi papa i patrijarha nego »sin božji« Isus Hristos? Ta tim i oni sami omalovažavaju boga oca, boga sina i boga duha svetog…
Mi ovim razlozima ne pobijamo uslugu Hrista, kao reformatora, kao radnika za sirotinju i mučenika za svoje učenje, to jest, ako je on zbilja i postojao. Po jevanđenju sudeći, kog su četiri Čivutina raznoliko i nesuglasno napisali, mi Hrista vidimo kao čoveka koji je nešto i o socijalizmu naglašavao. Po tome možemo ga poštovati kao poštena i napredna čoveka u ondašnjem pokvarenom društvu jevrejskom. Da je on pripadao taboru socijalista vidi se otuda, što se zauzimao za sirotinju i družio se s njome, kao i iz toga, što veli: »Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe, a bližnji naš, veli, jeste svaki čovek na svijetu.« Uz to govorio je, da su mantijaši kao okrečeni grobovi, koji se spolja bele a unutra su puni smrada i nečistoće, to jest pokvarenosti i nepoštenja. Ove njegove reči naći će svaki u jevanđelju Matejevu.Da je sve istina što smo navodili, mnogi i od samih mantijaša znaju, to jest, da je sve njihovo crkveno učenje prava petljanija, puka zlonamerna izmišljotina i otrcana krpež, koja sama sebi protivureči, samu sebe u laž ugoni. Ali to neće da javno priznaju i da narodu tu istinu ispovede, jer lakše je gospodovati i uživati nego raditi, lakše je blagosiljati nego kopati, lakše je čitati molitvice nego čekićem udarati i tovare tovariti, vući i istovarivati, kopati, žnjeti i tesati drvlje i kamenje.
No reći će neki mislilac: pa gde je savest? pa gde li moral, koji svakom čoveku nalaže, da se u svakom poslu nad svojim interesom, nad samim sobom uzvisiti mora i istinu i pravičnost propovedati i zato se boriti? Ta najsvetija strana čovekova na predstavnicima religije najviše leži, jer se oni za propovednike, za održanje i utvrđenje morala ljudskog glasaju.
Čisti razum na to se čudi veleći: jadni svete! Kakav moral, kakvu moralnu stranu i dužnost očekuješ ti od njih, što su najpokvareniji u društvu?* Zar ne vidiš da su oni večiti protivnici svakom napretku i svakoj pravičnosti i istini? Zar ne vidiš kako oni isto kao i državni tirani sirotom radniku i najpreče potrebe prodaju, da naplate svoje molitvice i da se svilom i zlatom ukrase? Zar nisi čitao u istoriji, kako su rimokatolički »sveti oci – duhovnici« odobravali i potvrđivali takozvano »pravo na prvu noć«**, po kome je raja nemačka morala svoju verenicu svome spahiji ili popu prvu noć podvesti, pa tek onda, kad ona otuda dođe, ona je svome mužu pripadala? I tako duboko ponižavanje čovekovog dostojanstva oni su moralom nazivali. Takvu sramnu uredbu, oni su nazvali crkveni i božanstveni moral.* U Rimu najviše ima krupnih i sitnih mantijaša koji jednako održavaju i utvrđuju moral, pa nauka statistika donosi podatke, da baš u toj večitoj stolici svetih otaca što su sluge boga i oltara a održači morala, najviše nemorala ima. Evo šta nam vele ti podaci: u Londonu na 1000 bračnih porođaja padaju 4 vanbračna, u Lajpcigu 20, u Parizu 40, u Minhenu 93, u Beču 118, a u Rimu 242 vanbračne dece.
Dalje: u Engleskoj pada 1 ubistvo na 178.000 duša. u Austriji na 57.000, u Španiji na 41.000, u Napulju na 2.750, a u Rimu pada 1 ubistvo na 750 duša; dakle tamo gde se najviše o pobožnosti brblja i o moralu propoveda, 535 puta je opasnije živeti no u drugim mestima.
** Opširnije o tome govori; »Istorija bosansko-ercegovačke bune – študija za narod i državnike«.Zar ne vidiš kako se svaki otima za vlast i bogatstvo, pa ma se to osnivalo na razvalinama i propasti svoje poverene »pastve«?
Zar ne vidiš, o, jadno »slovesno stado«, kolike velike plate određuju sebi za sićušan i ništavan rad, koji se isceđuje iz krvi i suza ugnjetenog i utruđenog radnika? Zar ne vidiš kako nemilostivo prolaze pored sakatog, iznemoglog, slepog prosjaka, koji čovečanske pripomoći treba? Zar ne vidiš kako se druže i kako služe verno i najpokvarenijim tiranima i ugnjetačima napretka i čovečanstva, i kako rado njihove ordene, gozbe i počasti primaju? Zar ne znaš kako je najviše pokvareno pa i silovano narodnih kćeri i sinova baš od njihove strane? Zar ne znaš ko je spaljivao i raspinjao reformatore ljudstva? Hrista, Đordana Bruna, Vaninija, Jovana Husa i druge naprednije i poštenije umove čovečanstva? Zar ne znaš kakav moral imaju i prepovedaju oni što šetajući po palatama i crkvama čak i tako veliko bogatstvo stiču, koje na stotinu miliona iznosi, kao na priliku kardinal Antoneli i rimske pape?
Kad bi mantijaši imali poštene vere i pravog morala oni bi listom odavno još stupili poslovati protivu sadašnjega društvenoga uređenja i sadašnjih nakaradnih zakona, po kojima se određuje dnevna nagrada po 1, ili 2, ili 3 dinara onim utruđenim radnicima, koji po vazdugi dan prevrću crnu zemlju i kamenje, koji izrađuju sve namirnice društva, koji stvaraju kulturu čovečanstva; pa bi zahtevali da se uzakone takve uredbe u društvu ljudskom, koje će takve utruđene radenike – mučenike staviti u nagradi i poštovanju na prvo mesto, a sadašnje odlikovane i preveć nagrađene dembele, ugnjetače i globadžije dignuti sa začelnih mesta. Tim bi tek mantijaši pokazali da imaju morala i da su dostojni mučenika Hrista. Dogod tako ne učine, oni su najnemoralniji ljudi.
Može biti slučajeva, da se neki od njih uzvisi nad sobom i pođe raditi po razlozima naučnog morala, u korist svega čovečanstva, ali takvi to ne čine kao mantijaši, no kao sugrađani ljudstva, kao ljudi.
Pod mantijom može se naći i valjanih narodnih prijatelja i dobrih naučenjaka. Njima čast i poštovanje, ma u kome zvanju bili. Ali mi s ovim ustajemo protivu nepoštenja i zabluda, a ne protivu poštenih ličnosti, koje su možda i nehotice u kužnu sferu religije pali.
Zbog sviju navedenih religioznih i mantijaških zabluda, petljanija, nesuglasnosti i škodljivosti, na osnovu čiste nauke i narodnih i čovečanskih interesa, čist razum odriče svaku svetinjačku i božanstvenu važnost svemu onome u što veruje obični um; pa iz svega dovde pomenutog izvodi kratak izvod, koji ovako glasi:
1. Takozvano »Sveto pismo« nije ništa drugo no zbornik sviju mantijaškihsanjarija i petljanija, koje nikog logičkog smisla nemaju i koje svojim šarlatanskim protivurečjem same sebe gotovo na svakom listu u laž ugone. Više vredi jedan najmanji člančić iz racionalne ekonomije no sve bogoslovske knjige što ih na svetu ima.
2. Sveta majka crkva, dom božji, nije ni i dlaku važnija ni svetija od običnog domai kućerka. I više vredi za narod jedan naučno udešen arterski bunar, česma, no sve pravoslavne i krivoslavne crkve i manastiri.Crkva je privilegisani dom zaglupljivanja, laži i ropstva. Ja kao profesor bogoslovije i arhimandrit i po tri puta ovo kažem. Kad bih drukčije rekao lagao bih narod. Kad bih drukčije propovedao bio bih izdajica nauke. Za ovu izrečenu istinu mene će strogo, vrlo strogo osuditi ne samo zatucana masa naroda nego i sva inteligencija, koja diše podlim, nazadnim i sebičnim duhom. Pa neka i to bude, ali doći će jednom ono sveto doba kada će sav narod i svo ljudstvo ovako misliti, mada ću ja tada u večnoj zaboravnosti biti.
I počem još niko u crkvi nije ni video, a kamoli čuo premilostivog boga, da svoju decu, narod poučava, to može se potpuno savesno reći da ne vredi u nju ići kad gazda u domu nije; šta će đaci u školi bez učitelja. Kalfe im ne mogu učitelja i oca zameniti. Ona je mantijaški dućan, u kome oni svoju nestvarnu i neslanu robu prodaju i nite osnivaju za buduće svoje spekulacije i ugodnije živovanje.
3. »Molitva i blagoslov« ne vredi više od običnog babskog preklapanja i vračanja.Pape i ostali krupni i sitni mantijaši blagosloviše krstaše da osvoje »sveta mesta«, »grob Hristov« iz ruku azijskih varvara, pa svi krstonosci zaglaviše pod udarcima nekrštenih »agarjana«. Oni blagosloviše Napoleona, da pokori Prajsku [Prusku], a ruski sveštenodostojanstvenici cara Nikolaja, da pokori sultanovu vladu i državu, pa obe blagoslovene strane konačno megdan izgubiše. Narod Slavonije baš se moli bogu i blagoslove popovske dobija, pa eno 1878. i 79. poplava savska učini čitave užase od naroda, koji pored Save u niskim ravnicama stanuje. Rusi su tako pobožni da su u samoj Moskvi podigli 400 crkava i manastira, pa eno glad Samarijska, suša Voroneška, crnac Astrahanski, i Neronski knut (kožni bič s olovnim kuglicama) imperatorskocarski mahom ih ugnjetava, unesrećava i satire.
Mantijaši i narod čivutski i turski tolike vekove oguliše se čineći molitve, udarajući se u prsa i derući se na munarama: »Alah il alah!« pa sve sa zla na gore. Gone ih i biju od sviju strana. Od velike turske carevine tek postoje odlomci. Hiljadama godina tako čine i Kinezi i Indijani pa ipak gomilama od gladi i nevolje u vodu skaču. Hristijanski bogoslovi već promukoše i vrat iskriviše vičući boga: »Gospodi vozvah tebje, usliši mja« – pa još nikada ne siđe među nas. I tolikom sirotnom svetu neće da pošalje ni pečenih vrana, a kamoli jerebice. Ima još sijaset podobnih primera, ali i ovoliko je dosta.
4. »Časni krst« nema vrednosti ni svetosti koliko običan štap, jer ovim se svetpoštapa i brani, a krstom se niko ni u kom slučaju pomoći ne može. Krst je kao i molitva pomoćnik varalicama.
5. Krštenje je jedna uobičajena navika, koja je toliko sveta koliko pušenje opijuma
ili duvana. Ono je toliko pošteno da nemoćno dete i koje ništa ne zna, priveže ovoj ili onoj veri i prišije mu ovakvo ili onakvo ime bez njegova znanja i saizvolenja.
6. Bogoslovske škole nisu ništa drugo no zavodi u kojima se uči kako će se finijei veštije zaglupljivati narodi, izopačavati svet i poricati i ismevati naučne istine. Ko ovo ne uviđa, on je bez razuma.
7. Bog, raj, pakao, anđeli i đavoli nisu ništa drugo no zlonamerno izmišljenastrašila i mantijaška i tiranska ujdurma, pomoću čega su narod plašili i zamuku, zaradu njegovu izvlačili, da lakše i obilatnije gospoduju i uživaju. Ovu istinu potvrđuju prvo naši gore navedeni mnogobrojni primeri; drugo, što su narodi od vremena na vreme svoje bogove i vere menjali, to jest, stare ostavljali pa nove usvajali, i treće, što za ljudstvo nije određena jedna vera, nego ih sijaset postoji, i svaka sebe hvali a druge poriče i »jeretičnom« i lažnom naziva. Kad bi postojao negde jedan svemogući i dobri bog, on bi odredio jednu veru za sve narode i za sva vremena.8. Sadašnji moral, koji crkva održava, i radi kojeg, bajagi, mantijaši na svetupostoje, jeste javna laž, koja je zakonom i običajima utvrđena i privilegisana.
Kakva tu može biti morala kad je majka crkva, u ime toga svoga morala, odredila patrijarhu karlovačkom 24.000 lanaca (jutara) zemlje a sav Dalj, Borovo i Bijelo brdo, gde taj spahiluk postoji nemaju više od 8.000 jutara zemlje. Ne samo to, nego je dotični patrijarh oteo od naroda tih sela mnoge njihove zemlje, koje je on još odavna obrađivao i na njih desetak plaćao. Kad se narod uzbunio zbog toga i rasterao spahijske namestnike, taj glava crkve i naroda pozvao je žandare i vojsku te je narod prinudio da ustupi njemu svoje večito pravo. Docnije kad je narod mirnim načinom tražio i molio da mu on kao njihov otac duhovni i pastir naroda povrati uzete zemlje, odgovorio im je taj sluga boga i oltara, da će ih sve Čivutima prodati. Na to odgovori jedan član deputacije: »Hvala vam, Ekselencija! Hristos je došao da nas od Čivuta izbavi, a vi kao namjestnik njegov prodajete nas Čivutima.« Za tu iskrenu reč težaka [seljaka] patrijarh je napolje isterao deputaciju.
Katolički biskup Štrosmajer ima dva puta više, a kardinal papski Švarcenberg ima veći spahiluk no sva prijašnja crnogorska državica. I mitropolit beogradski vuče godišnje veću sumu zarade narodne no 40 učitelja narodnih, više no stotinu nadničara, koji praveći putove i mostove, škole i radionice, staništa i bolnice, i izrađujući odelo i hranu više koriste ljudstvu i kulturi za jedan dan no taj vladika svega svoga veka, jer od blagoslova njegova ni mušice a toli ljudi živeti ne mogu. Iako je takva rasporedna nagrada moralna onda i nema na svetu ništa nemoralno, nepravedno.
Meni, kao bogoslovu, arhimandritu, profesoru i direktoru »bosansko-banjalučke« bogoslovije, za dugo bijaše teško ovu večitu istinu protivu nas mantijaša i našeg mantijaškog morala ovako javno priznati i svetu na vidiku očitovati. Tim teže, što mi je patrijarh carigradski, na zahtevanje opštine, već telegrafski vladičansko zvanje ukazao bio, i što sam u Banjaluci i celoj okolini, »kao mali car« živeo, kao i ostali krupni mantijaši i od naroda cele Bosne poštovan kao neki »svetitelj«, kao »sv. Sava«, kao »novi« Hristos. To će posvedočiti svaki kraišnik. Ali uvidevši našu mantijašku duboku pokvarenost i fino udešene lažarije, koje smo mi pokrili sjajnim pokrovom, to jest, velikom firmom: boga, vere, crkve i morala. Saznavši uz to stvarne potrebe naroda i čovečanstva i njegove goleme nevolje, koje mu dolaze jedino stoga, što ne ume da umuje i da se uređuje sa umom čistoga razuma, i sa osećanjem čistoga poštenja – prinuđen sam bio po nagonu naučnih razloga, a u korist istine i pravičnosti, da dam ostavku na to veliko zvanje i gospodovanje, da napišem ovu izjavu »Umovanje čistog razuma«, i da stupim u otvoreni i nepomirljivi boj protivu svih mantijaških lažarija i ostalih društvenih nepravičnih i glupih uredaba i navika, i da se posvetim stvarnom unapređenju i usavršavanju sebe i svoga naroda i čovečanskog roda, ukoliko sam kadar to činiti.
I sama priroda antipatična je prema bogu, molitvi, crkvi i veri. Dete je sušta priroda. U prirodi traje večiti rad, i dete teži radu čim malčice moćno postane.
Deca se vrgolje, kopeče, plaču, kreću, čas nešto grade i ruše i opet nešto drugo počinju dok se ne umore. Priroda njegova naklonjena je ma kakvom radu. Na to ga gone prirodni zakoni. A naprotiv tome priroda dečija beži od boga i od crkve i od bogomolje. Dete nikada ne zove ni boga ni crkvu u pomoć dok ga tome drugi ne nauče, a onome, što je čoveku prirodno: raditi i jesti, naklonjena su.Kad sam ovaj spis nekim mojim mantijaškim kolegama pročitao, neki uprepašćeni od čuda pobegoše iz našeg društva, a neki upraviše mi ovakva pitanja:
Pa šta je onda sveto na svetu, i u šta će narod verovati? Čega će se prosti narod bojati, nego boga i pakla, pa da ne otima i ne ubija? Bez toga bi prosti svet užase počinio? itd. – Na to im ja ovako odgovorim:
Najveća je svetinja na svetu ona činjenica, koja je kadra očevidno ukazati i osnovati ovde na zemlji pošteni i razumni, bratstven i jednako pravedan i srećan život za sve članove čovečanskih društava. I ovu moćnu činjenicu sastavlja: prvo, matematička istina, koja saznaje prirodne zakone, poslovanje prirode i društva i posledice tog poslovanja, i po kojoj istini kod sviju naroda i kroz sve vekove dva i dva čini četiri, osam i osam šesnaest, a dva puta šesnaest – trideset i dva: drugi sastavni član ove kadre činjenice jeste naučni moral koji priznaje da svako čeljade društva mora imati potpuno jednake dužnosti na svako društveno poslovanje, i potpuno jednaka prava na uživanje i na umno i telesno razvijanje, koje ostali članovi društva uživati mogu; dakle, vera za ljudstvo nek bude – vera u večnu moć prirodnih zakona, matematičkih istina i u čovečansku jednakost i bratstvo.Ta, eto činjenica jeste najdostojnija vera za čovečanstvo, jer vera, koja se sastoji u ovoj činjenici, jeste uzor, pravičnost i tvorac prave sreće ljudske, počem ona ne traži i ne zahteva skupocenih crkava ni manastira, ni molenja, ni metanija, ni popova, ni kaluđera, ni milostinje, ni dacije, ni raje, ni ugljetača. Činjenica ova, kao produkt istorijskog rada ljudskog, kao izraz potreba ljudskih i kao najčistija pojava sadašnjeg progresa kulture i civilizacije, jedina je kadra uništiti svaku nepravdu i neistinu, ugnjetače i ugnjetene, »sluge« i »gospodu«, nepraktičan i pojedinačan rad, to jest, međusobne mržnje, osvetu, svađe, ubistva, krađe, grabež, varanje, ratove, oružje, vojsku, terete i neprirodne bolesti, pa stvoriti jednopravnu braću i zajednički udruženi, lagani, bratski, napredan, slobodan, kulturan, pravedan, čovečan, zdravstven i istinito valjan, radostan i srećan rad i život za svekoliku čeljad svekolikog društva ljudskog. Takva religija ljudstva jeste istiniti i stvarni tvorac i ostvarač čovekovih želja i njegove sreće i utehe. To je pravi moral, i takav moral u stanju je proizvoditi, usavršavati najblagodetnije posledice za postojeće i dolazeće, buduće naraštaje ljudstva. I za ovakvu uzvišenu veru i ovakav uzoriti moral u današnjem pokvarenom društvu mnogi milioni žude i srdačno posluju; buduće svesnije i pravednije čovečanstvo jedino će ovakvu veru verovati i ovakav moral ispovedati – vera u istinu i pravdu, vera u ljudsko bratstvo i jednakost.
A što se tiče onoga, kao da bi »prosti svet« bez vere u boga, raj i pakao, otimao, ubijao, silovao itd., to je puka laž; jer u svetu, dok postoje ovolike nepravde, nevolje i načelo privatne svojine, pored te vere dešavalo bi se, kao što se i danas dešava gomilama otimanja, ubijanja i silovanja, samo kad ne bi bilo časti i kazne na ovome svetu.
Čivuti su pobožni i strašno tvrdi u veri, u boga, raj i pakao, pa su najveće varalice u društvu, i da nije društvenih zakona oni bi sa njihovom tvrdom verom u boga, raj i pakao, sa njihovom velikom pobožnošću, užase činili svima onima s kojima oni u dodir dolaze.
Ovo smo sasvim ukratko rekli, ali šta je u stanju naša naučna vera i naš naučni moral učiniti za svekoliko ljudstvo, pokazano je opširno u napred označenoj knjizi »Put srećnijem životu ili nova nauka i novi ljudi«.
Završavajući ovaj spis velimo još i ovo: krajnje je vreme da svi školovani i neškolovani obični mislioci svoje duboke i štetne zablude uvide i ostave, pa da usvoje i potpuno prime umovanje i poslovanje čistoga razuma, – te da tako zajednički svoju umnu, telesnu i materijalnu snagu na opštu korist svega društva upotrebe; jer kad su svi članovi društva u jednako srećnom i bratskom stanju, onda je i pojedinac i tok ljudske kulture od svake opasnosti i nesreće osiguran.A kao najkrajniji završetak nek bude ovo:
Verovo bi svak’ u boga kad bi moglo bit’, Da očita »vjerovanje« pa da bude sit.
Šta mi hoćemo sa ovom knjigom i drugim delima našim?
Na osnovu nauke, morala i životnih čovekovih i narodnih potreba, mi smo tražili i tražimo, ukratko svedeno, evo, ovo:
Da moć i svetlost korisne nastave i nauke podjednako osvetljava sve ljude i narode, a ne samo pojedine kao što danas biva;
Da spremamo narod i omladinu njegovu da budu voljni i vešti svuda i svagda raditi samo ono što je dobro i korisno, što je pravedno i istinito;
Da pokažemo put i način, kako će narod moći podmirivati sve svoje životne potrebe;
Da naučimo, oduševimo i utvrdimo bar mlađi naraštaj, za razumni, srećonosni i uzoriti preporođaj naroda i ljudstva; pa da on znade i htedne urediti sve zakone i društvene poslove i međusobne odnose tako mudro i pravedno, kako bi svaki koristan član društva i naroda, uživao sve ono, što traži za čoveka privrednika, nauka o zdravlju i nauka o narodnom blagostanju, to jest da svaki privrednik i njegov podmladak svuda i svagda uživa ove blagodeti i životne potrebe svoje:
Dovoljno zdrave hrane i vode;
Zdravu, razumnu i prema vremenu podesnu odeću, obuću i postelju;
Zdrav stan i okolinu u kojoj živi;
Zdravu i posve podesnu radionicu i odmornicu;
Dobre i posve podesne sprave i alate za razno poslovanje ručno, naučno i zabavno;
Zdravu jestionicu i učionicu;
Zdravo porodilište i bolnicu;
Zdrava i uvek podesna perišta i sušišta;
Razumnu i moralnu nošnju i zabavu;
Ravnopravnu i privredno-naučnu nastavu i pouku;
Ozbiljne i korisne knjige i novine;
Zdravu svest i odlučnu volju za razumno poslovanje;
Pretvaranje lične, privatne, zasebne svojine u opštinsku i državnu imovinu, to jest, da sva zemlja i sve fabrike, svi alati i instrumenti za proizvodnju i drugo poslovanje postanu opštinska, zadrugarska ili državna svojina; gde će svaki nužni član društva imati jednake dužnosti na svaki određeni rad, i jednaka prava na potpuno podmirenje telesnih i umnih potreba čovekovih;
Zadrugarski život i udružno, kolektivno poslovanje i sređivanje društvenih namirnica;
Podesne putove, mostove, zasade i žive ograde oko njih;
Slobodu verovanja ili neverovanja;
Slobodu govora, pisanja, zbora, udruživanja i javnog predavanja;
Organizaciju naroda, društva, bez kasta i privilegija i bez fanatizma religioznog i nacionalnog;
Organizaciju rada i poretka takvu, koja će održavati svuda i svagda međusobnu i međunarodnu ljubav i bratsku solidarnost, i neprestani stvarni i humanitarni napredak u svima strukama društvenog poslovanja itd.
Na ostvarenju toga svetog i spasonosnog dela, treba da radi sve što se čovekom zove; jer samo u tome sastoji se istinski spas naroda i ljudstva.