VII КЊИГА: Спас Србије и њеног народа – ДОДАТАК

Благодатнику »Народног учитеља«, у коме доносимо:

СПАС СРБИЈЕ И ЊЕНОГ НАРОДА*

* Мада у овом делу има неких захтева, који су означени и у »Благодатнику« нашег »Народног учитеља«; али ипак га доносимо у целини у првом издању. То чинимо зато што смо уверени да то понављање посве је корисно за народ, а друго због тога што је нужно ради млађег нараштаја и потомства приказати народу у целини ово дело, које главни орган либералне партије »Српска Застава« шаље у лудницу са писцем његовим. Према томе нек народ суди и пресуди, какви му гробари и лажови носе име либерала и име »Српске Заставе«, под којом фирмом износе и обећавају народу разне лажи само да на управу дођу, те да изнова узјашу на народну кесу, слободу и главу. [В.П.]

Ни по бабу ни по стричевима, – већ по правди бога истинога, вели народна песма.

Ко не иде за временом – оно ће га прегазити. вели нар. филозофија.

Време је већ да се укине данашњи монархиско-династички и бирократско-буржоаски систем друштвеног уређења и управљања; јер он ствара безбројна зла и убиства, и велику већину привредног народа и људства

баца и гура у беду и разврат, у погибију и сиромаштину, а само малу мањину грли и подиже до славе и богатства, велимо ми [= социјалисти].

Почем се сва борба наших трију партијских политичких власника у главноме своди на то: дигни се ти да седнем ја, а не на то, да њоме истински користе привредном, просветном и политичком напретку и благостању народа и људи; почем наш народ даве и сатиру безбројне оскудице, и то оскудице, које треба неодложно подмирити, ако нисмо ради нашој пропасти и грозној срамоти; почем се држава наша тако рећи гуши под теретом дугова и безбројних неразумних формалности и несугласица; почем се наш устав не оснива и не ослања на законе правде и истине, нити заступа животне потребе народа и његов стварни бољитак, него је грађен за великашко и господско благостање и властвовање; почем у садашњем уставу нема основице за трајни, мирни и благодетни напредак и братски живот и рад народа; почем су наши закони и њихове измене и допуне тешка рана на народном телу и имању; почем се народу у бесцење продаје насилним путем и оно, што му је неопходно за живот и пословање, па се даје овоме или ономе активном или пензионираном власнику и господину, да набавља чак и оно што је луксузно и развратно; почем су наши чиновници и власници ужасно далеко загазили у отворено блато партијских интрига и изишли у страну од стварних животних потреба народних и својих моралнах дужности, те се између себе грдно и крваво завадили, и ступили у грозну међусобну борбу за царство власти и господства; почем се они не боре лично у тој отмици за превласт, него су поцепали целу Србију на три непријатељска табора, који табори устима власника и њихове господе, прете један другом обарањем, уништавањем и погибијом још гором и црњом, неголи која беше између Срба и несрба итд. – Велимо, почем видимо те све ужасе и смицалице, бруке и несреће; и, почем смо проучили све јаде народне, и узроке, који стварају тако жалосно стање у држави нашој, то смо одлучили и овом приликом изнети у кратко упутства и начин, који показује у чему се састоји спас Србије и њеног народа.

Тврдо се надамо да ће сваки искрени пријатељ народа и Србије, радо одобрити и примити овај наш боље рећи, народни требник, и радити да се он што пре оствари, као истински глас животних потреба народних, као требник спаса и опстанка, мира и напретка. Овај наш требник састоји се из ових основних тражбина, које гласе и иду овим редом: [пише В. Пелагић 1893. год.

1. Кад сваки устав и закон, није ништа друго до један склопљени друштвени уговор,који вели, да гарантује свима члановима тог друштва једнака права и једнаке дужности, чега на делу нема, то: време је већ одавна да се даде Србији нов, али праведан устав, устав који ће свуда, у свему и за сваког члана свог друштва, гарантовати политичку, просветну и економску једнакост. То је неодложна потреба, тим пре, што садашњи устав Србије [који је био на снази у краљевини Србији 1893. г.] ни издалека не одговара животним потребама народа, нити гласу истине, правде и логике, већ скоро махом нагиње и даје силу и гаранцију интересима појединаца, и интересу владајућег и богатог сталежа, и противуречи на свакој страни сам себи. То може да увиди сваки свестан посматрач.

2. Да се измене на боље сви садашњи безбројни терети, нејасни, ненародни и измеђусебе несагласни земаљски закони и све њихове измене и допуне; па да се напишу и утврде закони кратки, и у свему подесни према животним и стварним потребама народа, и према начелу политичке, просветне и економске једнакости.

3. Да се цела државна управа (администрација) и све правосуђе сведу нанајјевтинији, најлакши, најбрижнији и најподеснији за народ начин управе и суђења. Јер и једно и друго данас причињава народу, не само посве осетне тешкоће, дангубе, трошкове и заврзламе, него још и безбројне неправде, беде и несреће, дајући ослонца разним себичњацима, партијашима (кортешима) и осорљивим бездушницима и сметењацима, да под заштитом тога закона врше разне злоупотребе, да киње, глобе и унесрећавају безбројне људе.

4. Садашња крња и мађијска »самоуправа општинска и народна«, да се заменипотпуном самоуправом општинском и окружном, која неће зависити од којекаквих власничкик полиција, него од бирача и контролног одбора општинског и окружног.

5. Да сваки закон добија силу законску чим га потпишу две трећине народнихпосланика, па макар та влада и владар не потписали. Такав закон постоји одавно већ и у краљевини Шведској и Норвешкој.

6. Ни један закон ни члан закона не може се изменити ни другим заменити, док тоне одобре две трећине скупштинара.

7. Бирачко и посланичко право има сваки пунолетни грађанин, не гледајући је ли иколико је платио порезе, данка. Јер то плаћање није никакво мерило нечије веће памети и бољег поштења.

8. Изборни дан за народне посланике скупштинске, одређује се стално на Митровдан, а скупштина се састаје на Аранђелов дан. И једно и друго бива не чекајући никаквих указних позива.Ни у ком случају нико не може тај изборни дан мењати, осим народне скупштине. Скупштина се држи само у престоници.

9. Отварање скупштине бива без икакве параде, церемоније и без владалачке беседеи писања адресе; јер то све одузима време, доноси трошкове и некорисне формалности.

10. Посланици полажу заклетву овако: На позив председника устане сваки посебицепосланик на ноге, дигне десну руку увис и изговори ове речи: »Заклињем се оним што ми је најсветије на свету, да ћу радити по закону правде и истине.

11. Народни посланик није никоме одговоран за свој говор и предлог у скупштини,до само својим бирачима. Бирачи имају право одузети пуномоћје своме посланику у свако време, чим увиде, да не ради по положеној заклетви и одмах изабрати и опремити на место његово другог посланика, не чекајући ни зато никаквог указа.

12. Народну скупштину нико ни у ком случају не може распустити ни одложити пре,него кад то она сама реши.

13. Ко се усуди растерати закониту народну скупштину помоћу оружја, за таквогсилецију и његове саучеснике никад не може застарити каштига, да се осуди на вечиту робију у најнездравије руднике у којима ће радити шеснаест сати на дан у корист државе и свог издржавања.

14. Право отпуштања, аванзовања и пензионисања чиновника, припада самонародној скупштини, договорно са одбором тројице, јер без овога изложени су чиновници случају партијских ћефова и трзавица, а народ безбројним трошкобима и бедама. Тад чиновници могу поштено вршити свој задатак, а без тога мора и преко свог убеђења ломити своју веру и играти по вољи свога министра или другог неког власника. То мора бити већ једном, јер чиновници нису измећари ових или оних власника и династија, него слуге народа и напретка, истине и правде. Овим се укида и онај грозни 76. § закона, и § по коме се казне грађани за протурање обеспокојавајућих гласова; јер због тога разни себичњаци и покварењаци чине по народу читаве ужасе и безбројна зла у виду хапшења, глобљења итд.

15. Право амнестије и сваког помиловања има само народна скупштина и никодруги.

16. Министри за свако дело одговорни су народној скупштини. За сваку учињенунеправду, крађу, саучешће у крађи и издају према народу и отаџбини, биће осуђени на робију у руднике.

17. Закон о свима садашњим најкрупнијим и најситнијим платама укида се.

18. Ничија плата у Србији не може бити већа од дванаест хиљада динара, донде,догод Србија не одужи све дугове и не подмири садашње безбројне своје оскудице у привредном, здравственом, просветном и политичком погледу. Ко је пријатељ народу и добру Србије, неће се томе противити а ко неће ни од онога што је сувишно уступити спасу, бољитку и слави отаџбине, тај није ни за Србију, ни за њено звање. Јер тај нема љубави, ни добрих жеља за Србију и народ.

19. Нико не може примати од државе две плате, нити у исто доба плату и пензију. Саовим се укида владино право, по коме је до сада многе крупне чиновнике и министре стављала »на расположење« са великом платом. Тим се ствара царство готована и разних шпекулација, које Србија даље трпети не сме.

20. Министарска плата не може бити већа од шест хиљада динара, па према томесмањују се плате свих оних чиновника, који имају годишње више од две хиљаде динара. Јер догод буде великих плата, дотле ће крупни и ситни власници монархије и династије, чинити стотинама несрећа народу, а све под изговором да то чине у име спаса отаџбине, Србије, народа, династије, реда, поретка, закона, устава и других ујдурама; а у самој ствари они тиме терају воду на своју воденицу. Да одиста такав закон спасава народ од безбројних беда, трзавица, буна, погибија и несрећа, имамо живе примере пред очима; јер сви знамо да су све досадашње трзавице и братоубилачке сече потекле и једнако потичу, за велике плате и пензије. Милетина, Ђакова и Катанска сеча (буна), па тако исто топчидерска, тополска и зајечарска погибија, и омање новије погибије у народу, испољавају се због јагме власничке и чиновничке око великих плата; јер да није њих одмах би сваки власник дао оставку на звање и управу своју, чим види да се због њега и њих разара, завађа и крвави братски народ. Други би одмах саставили комисију да мирним и договорним путем сазнају зашто се народ побунио, шта хоће, и упут [сместа] му жеље испунили; па ако уроде добрим родом нек честитају и себи и народу, а ако не, нек их народ на боље упути.
Не треба никада заборавити ову вечиту истину, која каже: кад буду плате и одговорности, као што их ми овде, на основу животних потреба народних означавамо, онда ће долазити на управу земаљску и народа само они људи што не теже за обогаћавањем, већ да добрим делима и својим знањем буду народу од користи, а себи и родбини својој и отаџбини на славу и дику. Ко хоће да се обогаћује нек иде у трговину, у шпекуланте и у индустријалце, а не у државну »народну« службу.

21. Нико не може бити министар, нити поглавар док не проведе неколико година ународу сеоском, или као учитељ или као земљорадник. То важи и за одбор тројице, јер ко хоће да влада народом, он треба да види и да позна и њега и његове потребе и терете на делу, а не само из књига и причања.

22. Почем бог правде и истине не тражи и неће да се чини народу и људству никакванагоница и отмица, то нико се не сме натерати, ако сам неће или не може, да плаћа трошкове за свештенство и богомоље. Награда свештеничка, почев од патријарха, митрополита, Римпапе, шеихслама па до ђакона и монаха, нек буде она милостиња, коју им буде сам народ даровао, у име њихове добре поуке и врлине. Христос и Апостоли нису имали никакве плате и никаквих дворова, одличја, парада, церемонија и богомоља, па нека и садашње свештенство тако живи. Ко неће да иде путем христовим и апостолским, он је или варалица народни и човечански или издајица Христа и његове науке.

23. Почем сваки народ има више корисних привредника и благодетних чињеницаонамо где нема много посредника и платежника између бога и владара, и почем у јеванђељу нема ни патријарха, ни папе, ни митролита, ни владике, нити њиховог индиско-кинеског шаренила и церемонијала, то да се укину све епископије и митрополије, па нека црквом управља министар просвете, док дође оно свето време, кад ће људи живети по науци без мантијаша и зиданих богомоља. А док буде потребе некога запапљати и разпапљати, дотле нек тај посао врше три свештеника; јер ако вреди некоме мантијашки благослов, онда попов вреди исто колико и митрополитов и папин.

24. Укидају се све конзисторије, духовни судови и њихова апелаторија, па тако иархијерејски сабор, па тај посао прелази у руке грађанског правосуђа, па макар по један свештенпк учествовао при неком брачном и црквеном делу и спору, док буде у свету црквених спорова и попова.

25. Државни савет укида се па уместо њега долази одбор тројице, који ће иматинајвећу власт у држави. Њега бира народна скупштина сваке године. Он заступа скупштину, па зато он ради само онда кад скупштина није на окупу. Што одбор тројице реши то мора да изврши сваки члан државне управе. Само скупштина може казнити одбор ако је решење неправедно било. Одборнике ове може да осуди само народна скупштина. За њих је каштига она, која је означена за недела министарска. Чланови овог одбора могу бити изабрани и за народне посланике.

26. Државна контрола укида се, па уместо ње бира се по један бесплатни контролниодбор у сваком округу и у свакој општини. Они ће боље водити контролу свему и свуда, но хиљаду оваквих државних контрола, какву имамо данас.

27. Ако се неће монопол соли и дувана социјализирати, те тако изићи из системабирократско-буржоаског, онда се монопол соли и дувана укида, па се удара лични данак на сваког пушача дувана по 60 динара годишње. Ко хоће да дими траву пред носом нек плати, а онај који не пуши не плаћа ништа за такву штетну млатњаву. Тако исто и на сваку другу луксузну употребу удара се сто на сто царине. Према томе платиће годишње по сто динара сваки онај или она, који води по улицама варошким псе, а двеста онај који их у кафане, пивнице и друга јавна места уводе. Сваки лични интов [фијакер] за личну, кућевну шетљу, плаћа годишње такође по 200 динара итд.

28. Почем у систему садашњих закона, уредаба и судова, нема оних начела којаодговарају законима природе људске и законима истине и правде, то, свуда и све садашње указне судије замењују се изборним судијама и бесплатним суђењем.

29. Одређени број судија бира сваке године окружна скупштина. Тако се бирају иконтролни одбори.

30. Правосуђе делиће се у општинском и у среском суду. Ко тим није задовољан нексе обраћа одбору тројице. И ова нова неплаћена правда, бесплатно суђење, уштедило би народу многе трошкове и дангубе, дакле умањило би данке, а тако исто и изгубљено време, које народ троши око истраживања садашње параграфске правде. И Херцеговачка племена: Шаранци, Језера, Пива, Рудине и Зубци, нису имали указних и плаћених судија, параграфлија, нити касационих судова, па су далеко боље и поштеније живела са тим својим изборним судом, који су они звали: »Суд добрих људи«, но они народи где народом управљају указни чиновници, и где плаћене судије правицу изричу. За садашње наше прилике могу бити два изборна суда и то један јавни – улични изборни суд, а други седнички или кабинетски суд. Овај први извиђа и пресуђује разне спорове и догађаје с ногу тамо где се дело догодило. Што он не сврши, то ће слати до месне управе, која ће послати парничаре до кабинетског-седничког суда, који ће упут [одмах] дело извидети и пресудити. Само заплетено дело може се за идуће дане оставити. Али овај кабинетски, изборни суд бира, поставља и смењује окружна или среска скупштина.

Ма колико грешака и сметњи испочетка било при оваквом суђењу, ипак ће оно бити сто пута јевтиније, моралније и поучније од садашњег суђења административног и судског. Уз то, то је и жива школа за народ и најправеднија контрола. Овде се не може нико подмитити ни новцем, ни сузним оком ове или оне сроднице и лепотице, као што бива данас код параграфских судија. Кад се сетимо тога и других безбројних неправди и подлости при параграфским указним судовима, онда с правом велимо: садашњи плаћени судови и судије, онакви какви су, већином су тешка рана на телу народа и људства. То треба увидети и неодложно ту болест лечити, начином мало час указаним.

31. Касација и апелација укидају се, јер оне причињавају народу грдне дангубе,трошкове и заврзламе. Лакше је избацити судију из општине и среског суда, ако не зна или неће да суди по правди, неголи издржавати толике чиновнике и трошкове у касацији и апелацији, и трчкарати с краја на крај отаџбине ради њих. Општина и срез познају своје људе боље, неголи касација и апелација.

32. Сваки ухапшени мора се спровести суду у току шест дана.Ко то не учини осудиће га суд општински да плати ухашпеном 1000 динара или да робује 1 годину у рудницима.

33. Кад се докаже да је ко затворио и осудио кога неправедно, дужан је да мунадокнади дангубу и да плати до 500 динара за повреду части. Чим месни контролни одбор увери о томе општинску власт, она ће одмах да изврши одредбу овог закона, који узима у заштиту праведнога. У овом случају нема помиловања. Само онај који је увређен може му опростити што и колико хоће.

34. За узимање мита и утаје општинског или државног новца или имања, осуђује сена вечиту робију у руднике. Под овај закон спада све што из државне, општинске, школске и црквене касе плату прима.

35. За пијанчење, картање и развратни живот изгони се из државне службе и губиправо на пензију сваки онај, који се из народне касе храни. Државни и просветни управљачи, судије и представници, морају бити свуда и свагда свесни, трезвени и примерни, а не развратни и пијанству и картању одани.

36. Укида се свака чиновничка дијурна, јер због ње се развијају безбројнезлоупотребе и штете за народ и јавни морал.

37. Укидају се окружна и среска начелства, па уместо њих ће управљати народомопштина и окружни одбор.

38. Укида се давање и примање ордена, као знак празних и штетних измотација, икао чин недостојан разума, науке и морала.

39. Укида се сваки закон који допушта пренос имања на женино право или обратно;јер тиме се често служе банкроти и друге варалице, на штету других.

40. Озбиљна уштеда мора се учинити у свима струкама државног живота, која нијена штету здравља, просвете и привреде. Без тога Србија јури у политичку и економску провалу и пропаст. Искрени пријатељи народа, Србије и српства на том морају својски и хитно радити. У то име, поред осталог укидања свега што је некорисно, треба да се Нишки двор употреби за учитељску школу или занатлиско-раднички дом, а у нови Београдски двор да се у три ката смести три министарства. Тим би се уштедело годишње око сто хиљада динара. Даље, ради поменуте уштеде, укида се обичај намештати чиновничке канцеларије, суднице и власничке салоне државне меким и скупим намештајем, са огледалима, простиркама и другим луксузним намештајем. Коме је то у вољи, нек ужива у томе код своје куће, а у свима државним зградама и њиховим салонима и канцеларијама, не сме бити другог намештаја, него столице букове, астали и ормани јелови, а завесе од конопљаног белог платна. Такав намештај далеко је трајнији и подеснији за здравље и за касу државну од садашњег развратног распикућства народног и државног. Има готована, којима је противан онакав демократски намештај и много се обадају против овога захтева, али народ Србије треба да зна, да му је сваки такав готован права пијавица и гробар, који тражи меке столице и канабета са огледалима и теписима по канцеларијама и салонима, а народ нема ни клупе, ни кревета, а камоли развратних господских измотација.

Ради уштеде укида се држање владалачких слика у канцеларијама, школама и општинама, догод је жив; јер и та удворичка и идолопоклоничка навика понижава народ и извлачи големе издатке држави и општини, тим веће, ако они често умиру или се мењају. Уверени смо да ће се сваком корисном за Србију предлогу радовати и сам млади и одушевљени краљ Србије Александар први, [Александар Обреновић, краљ Србије, владао од 1893. до 1903, када је убијен у Мајском преврату.] не гледајући што ће му лажни пријатељи на то говорити. Надамо се да ће се краљ Александар држати свуда оне мудре изреке свог родитеља који му при предавању краљевске власти рече: »Сине, поштуј искрену и праведну реч, а клони се подлих ласкаваца«.

41. Укида се сваки закон о слободи штампе, говора и јавног предавања. За писање иглавни говор нико се не може ничим казнити и осудити; јер та слобода већа је и светија од сваке особе и црквене светиње. За штампу уређује се само једно правило, које важи за све чланове Србије, а то је ово: Сваки уредник или власник новина и часописа мора примити исправку или одбрану и наштампати је на истом месту у своме листу, где је напад наштампан био. Одбрана може бити дваред већа од напада или критике. Ако то не учини у току од пет дана, онда ће му власт, на позив нападнутог забранити свако издавање листа и казнити га са 600 динара глобе, која се одмах предаје у окружно сиротиште. Тако се брани владар, а тако исто надничар и милионар.

42. Да се укине сваки закон који казни за омаловажавање и опорочавање владе,власти итд. Јер због тога су безоројни насилници и себичњаци вршили свој ћеф, пунили џепове и чинили сва могућа неваљалства и варварства, над подвласним народом.

43. Право удруживања и зборова неограничено је за све грађане (поданике) Србије.

44. Окови и смртна каштига укидају се. Вечита робија у рудницима више користи ипоучава неголи убијање, које се брзо заборави.

45. Укидају се сва дипломатска посланства и конзулства, јер она вуку големеиздатке, плате, пензије и готовине, а никаква кредита и добитка нису за народ и Србију задобили. Један вредан кореспондент више вреди него десет конзула и дипломатских парадирања. Нек држава општи и води преговоре са другом државом без посредника; а ако су баш нужни и они, нек се изабере неки почасни представник, као што је г. Супичић у Одеси; па макар му се и нека плата одредила, мада их има доста да ту дужност ради почасти врше, посве тачно.

46. Док дође оно свето време разумности, у коме неће бити ни војске, ни рата ниратног оружја, и док се уреди војска онако како је ниже означено, дотле, да се »регрути« не узимају у пролеће и летом, кад народ треба доста привредника за обрађивање летине и других радова, него нек та нагоница бива у позну јесен, кад су послови савладани; и да регрути не иду даље од свог округа на вежбање.

47. Војска стајаћа укида се, па се уређује народна одбрана, онако како је уређена украљевини Шведској и републици Швајцарској. Народна одбрана вежба се војничкој вештини само у недељне и празничне дане у просторијама своје општине, а у радне дане нек привређују кући и задрузи, од којих зависи и држава и све у њој. У то име војне старешине живе на одређенам месту у свакој великој општини. Они морају научити и бавити се земљорадњом, сточарством и другом привредом, да би и тиме војницима и осталом народу користили. Доста је било некорисног парадирања и беспосличарења, време је да сваки привређује. Војска спада под горепоменуте судове и законе државне, јер нема смисла ни трошка да се и даље за њу одржава нарочити војни суд.

48. Све војно шаренило и звање ђенерала, мајора и пуковника укида се. [Захтевао је
Пелагић због поступака дворске камариле и однарођених представника војске.] Капетан Радић и Карађорђе, а тако и Марко Миљанов и многи други такви борци, нису имали златних јака и ђенералског звања, па су боље војевали и већи јунаци били од свих наших мајора, пуковника и ђенерала. Униформа војна нек буде онаква какву видимо у пожарној команди. Златне јаке, траке и кајасе не добијају ништа у боју, него добија одважност, воља и вештина. Према томе, може се више од пола војног буџета уштедети и одвојити на привредне, здравствене и просветне циљеве народа и отаџбине. Ко то неће, он није пријатељ добру народа и Србије, па макар се ваздан издавао за браниоца народа и отаџбине.

49. Никаква сорта војске и оружја државног не сме се употребити нигде и ни у комслучају против синова и грађана Србије.
Ко то преступи осуђује га народна скупштина на вечиту робију у најнездравије руднике, у којима ће радити 16 сати дневно, да заслужи себи своје издржавање и држави једно по динара; а све имање његово не гледајући је ли оно или није пренесено на жену или другог кога, продаће се у корист државне касе. Овакав злочин нити може застарити, нити помилован бити. Узгред напомињемо, да ми тражимо за све поштене раднике, да радни дан не буде већи од осам сати; али за убице, гониоце и крадљивце народа и његове имовине, тражимо дупло већи радни дан, да такви неваљалци осете терет свог злочина и да друге опамете.

50. Нико не сме повести војску ни противу туђина у рат док то не одобри народнаскупштина.

51. Закон о садашњим пензијама укида се, па долази закон по коме ничија пензијане може бити већа од две хиљаде динара.

52. Пензију не може примити нико ако има било свог или жениног имања више одшест хиљада динара.

53. Пензија се даје само онима, који су посве изнемогли за телесни и умни рад, пабили то чиновници или надничари, министри или занатлије, наставници или сељаци, доктори или трговци. Овај је закон неопходан, јер неправо је давати пензију једнима и сувише велику, а други, не само што је немају, него им се, у име тих великих пензија и плата господских, продаје чак и оно што им је неопходно за живот. Овакав закон тражи и наука и морал, и здрави разум и друштвени ред и мир.

54. Радни дан и време радног дана одређује се законом на једнако за све државне,општинске, занатлијске, сеоске и друге раднике у целој земљи. Јер одмора треба надничару исто као и власнику, научару и чиновнику. Колико сати на дан ради крупна и ситна господа по канцеларијама, толико нек раде и земљораднички, занатски и други радници, јер ови су послови тежи од оних.

55. Почем државни и црквени чиновници и власници не раде »на парче« него имајуодређену годишњу и месечну плату, то закон правде и морала тражи, да се укине и занатлиско-индустриски рад »на парче«, па да и радници имају одређену плату све донде, док се у свету буде за плату радило.

56. Да се озакони правило, по коме не сме ни газда, ни држава отпустити, истератииз службе, ни отказати плату и рад раднику, и чиновнику или слузи, зато што он припада овој или оној партији, што је гласао за кога он хоће, што иде на зборове и важи као члан овог или оног радничког или политичког удружења.

57. Лекари не могу имати плату ни од државе ни од општине, јер тад су немарнипрема народу и према унапређењу свог знања. Народ не треба ни да им плаћа, ни за какав посао, где помогли нису. Незнање нема права на награду. Кад се ово озакони, онда ће нам лекари бити далеко услужнији, уљуднији и приљежнији за свој посао и за усавршавање свог знања и практиковања. Људи од знања и рада и искрени пријатељи народа на ово се неће љутити, а све остало треба да отпада са места светиње.

58. Да се на сваком манастирском имању подигну земљорадничка, занатлијска,индустријска и друга подесна задругарства, примерна, угледна газдинства; а чин калуђерски да се укине као штетан, развратан, неприродан и науци и јеванђељу противан. Тај богати и благодетни извор за бољак [бољитак] народа; та сасвим тако богата, педесет и четири манастирска имања, данас дају тек понешто мутне воде, која утиче без трага и гласа у провале калуђерског разврата, а у вештим и поштеним рукама, она би годишње давала Србији по неколико милиона чиста прихода.
Ако ли царство мрака и себичности хоће да одржава још за које време чин калуђерски, онда је дужност народној скупштини да уреди манастире овако:
прво, да манастирска имања постану велика задругарства индустријска, занатлијска,
земљорадничка и друга угледна газдинства; друго, да манастири буду привредне, просветне и моралне школе;
треће, да »калуђери« живе у свему као и остали грађани те тако да већ једном
престане оно грозно ширење разврата и сифилиса око манастира; четврто, да се носе као и остали људи;
пето, да међу њима влада онаква равноправност, каква је била у доброј породичној
задрузи српској; и шесто, да јутрењу, вечерњу, литургију, бденија, масла и молитве садашње, замене јавна предавања: из науке о привредном благостању народа и природним и друштвеним наукама, полажући особиту пажњу на хуманитарно-моралне науке; које се морају живим примерима утврђивати, показивати, а не голом и штетном млатњавом и заврзламом итд.

59. Почем Цигани чине данас големе штете народу својом скитњом, крађом ипреваром, то да се сви населе у одређена места и да им се одреди занимање и помоћ што ће да раде. После тога, ко се нађе у скитњи тај да се без суда отпреми на робију у руднике. То треба учинити неодложно, јер Цигани у скитњи својој краду све што могу дохватити, па и саму децу, коју после осакате и у просјаке шаљу, те од њихове прошње понеки живе.

60. Учитељско и професорско премештање врши се само онда кад је навршио уједном месту 6 година, или кад то траже половина његових суграђана. Прва плата њихова не може бити мања од две хиљаде динара; али и знање њихово мора бити корисније и веће.

61. Почем су учитељи и свештеници свуда и свагда у народу и са народом, то јенужно, да се богословска и учитељска школа споје уједно и пренесу на неко велико државно, манастирско или општинско имање, где ће сви ти приправници за народне учитеље и свештенике, изучавати све оно што треба сеоском народу; а нарочито привредне науке и практичну науку о чувању здравља и лечењу народних и марвенских болести. У овим школама мора ићи упоредо наука са радом и рад са науком практичном. Садашњи богословски и приправнички предмети већином отпадају, па уместо те млатњаве долазе предмети и радови, којим се подмиривати могу животне и стварне потребе народа и човека. Кад се ове школе удесе онако како смо означили у »Новој науци о јавној настави«, онда ће Србија и народ ускоро препородити своје знање, здравље и благостање онако како тражи наука о здрављу и наука о народном благостању. Богословска школа придруживаће се учитељској школи само донде, док буде имало маније у свету за богословима и службом мантијашком.

62. Почем се зна у свему научном свету да само привредна настава води омладину инарод корисном напретку и општем благостању, то да се све основне сеоске школе удесе у духу животних потреба народних, то јест, онако како смо означили у књижици »Привредно сеоска настава«, коју смо додали на крају у »Новој науци о јавној настави«, а и засебно штампали. Без таквога препорођаја садашњих школа сеоских, оне ће бити као и до сада што су биле, – гола и некорисна млатњава, која народну децу баца у разне болести и лењост, а народ у дангубу, трошак и штету. Уз то, треба да се и сваколика настава омладине удешава према упутствима означеним у »Новој науци о јавној настави«. Ради истине и науке и ради мира и љубави, у школи се не предаје ништа што спада у црквену веру и њене обреде и предмете; јер то заводи ученике и збуњује их, при упоређењу тог што веле црквене књиге и оног тврђења које тачне науке тврде и уче.

63. Да се путови и мостови граде, поправљају и чувају из државне касе, а не кулукомкао до сада. Тад ће и народу бити лакше и путови и мостови биће увек добри и спремни тако, како ће служити на корист народа и славу Србије и Српства, а неће бити на срамоту и штету као што су данас.

64. Да држава о своме трошку подигне у сваком срезу по једно сиротиште, где ће свамушка и женска сирочад одгајена и изучена бити разним занатима и земљорадничким пословима. То ће их сачувати од мангупирања, разврата, просјачења и неваљалства, које их често гони у кесароше и проституцију. Та сиротишта могу потпуно заменити среске привредне школе и бити посве користан извор за бољу народну привреду, и опште и појединачно благостање. Сиротишта та нек подигну робијаши, који су осуђени за просто убиство, за крађу, силовање и покраду државних и општинских каса.

65. Да се уреде среске народне банке, у којима ће народ наћи зајма за бољитакпривреде, за одржање куће, али са малим интересом.

66. Да се у току десет до петнаест година поруше све нездраве куће, школе, болнице,зборнице, радионице и друго, па да се то све сагради према захтевима науке о здрављу и да се засеоци, села и вароши пренесу из нездравих места у здраву околину. Држава је дужна притећи у помоћ сиротињи при таквом корисном препорођају народа.

67. Да се све апсане и робијашнице преобрате у привредно поучне радионице иучионице, где ће сваки одмах чим тамо дође радити дневно по осам сати разне послове, било занатске, било земљорадничке или индустријске. Зарада њихова троши се на њихово издржавање и оставља се пети део за повратак у слободу, да би сваки могао кад се пусти, одети се, доћи до свог места а отпочети радити изучени занат. И ако су затвореници дању на раду и поучавању и опет укида се појединачно, ћелијско затварање које доводи човека у лењост, у очајање или је готов убити себе и сваког кога може, у страст онанисања, у заборавност и лудило. За њих мора бити заједнички рад, заједничка храна, заједнички одмор и заједничка ноћишта, па било их у групи по неколико или више њих.

68. У апсанама и касарнама укида се свако бијење и мучење. Ко учини томепротивно да се осуди на вечиту робију у руднике, јер таква варварства доносе безбројне погибије и друге несреће народу и породици. Због тога војници убијају сами себе и беже у туђе земље за измећаре и друго.

69. Да се изда закон по коме се удара посмртни ујам у корист фонда за подизањеземљорадничког, занатског и индустријског задругарства. Тај посмртни ујам или намет удара се на свако право наследства и на разне добитке лутријске, и то од прве хиљаде по 1 одсто, од друге хиљаде по 2 одсто, од треће по 3 одсто, од десете по 10 одсто, и тако редом што више наследства то више намета, све до краја наслеђеног имања или добивене лутрије. Посмртни ујам оставља се у сваком округу у фонд задругарства, из којег ће се ширити и помагати разне велике и угледне задругарске радње и врлине код сељака, занатлија и других удружених у задруге радника. Овај би фонд задругарства обновио и усавршио наш стари задругарски живот, па тим би препородио Србију и народ; јер он за неколико година може имати милионе на располагању.

70. Да се ослободи годишњег данка свака сиротна кућа земљорадничка и занатлијскакоју оштети град, поплава, слана, олуја, пожар, марвенска куга и друга напаст и неродица. Ово важи и за сиротне варошане, као и за цео народ који пострада у рату и у револуцији. Ово треба и ово мора да буде уређено и свршено, јер народна каса, коју народ пуни откидајући од свога залогаја, мора бити као народна штедионица, из које ће пострадали и сиротни свет добити не само неку помоћ, него накнаду толику да се може прехранити до нове летине, набавити справе за рад и осигурати опстанак свој док се не опорави. Ово треба и мора да буде, јер и овде велимо: Доста су државне касе биле пуне јасле за параде, готоване, угњетаче, шпијуне, и друге паралаже, глупости и подлости, које годе, служе само појединим развратницима и угњетачима слободе и народа, истине и правде. Оне, то јест државне касе треба да служе своме богу; а то је привредноме сиротану – народу.

71. Да се земљораднику и занатлији не може продати ни за какви дуг, дакле ни заданак од његових алата нужних за рад, ни оно што је испод три хектара земље. Од овога нешто је озакоњено, али то важи само за приватан дуг, а не за данак. Али ми хоћемо, хоће народ Србије да и давање данка устукне пред сиротињском немаштином, пред животним потребама народа. Свесни и правични државници могу наћи други извор и начин, па да буду и државне касе пуније и народне потребе снабдевеније, а да се не мора због тога данка гурати сиротни народ у још већу беду, несрећу и преступ. Због утеривања данка и дуга, догађа се хиљадама ужаса и грозних догађаја и последица, а то се више и неће и не сме трпети. Ко неће да олакша живот бедној сиротињи, он је опаки творац народне несреће, беде, преступа и буне. Он је гробар сиротног света, па ма се он вазда дерао »наша мајка Србија, наша драга Отаџбина, наш мили Народ, наша снага и узданица«, као што се дераше сви они који доведоше народ до ових беда и несрећа.

74. Да се утврди особити закон за бољитак и права свих радника занатлијских, фабричких и слугашких, а нарочито за оне радионице, фабрике где се хемијске и отровне ствари израђују као што су: жигице (машина, сумпорача), жива со, амонијак, арсеник, анилин, земљани и стаклени судови и друге отровне корисне и некорисне намирнице. Радни дан за раднике таквих намирница не сме бити дужи од 4-6 сати, а дневна надница не сме им се одредити мање од 10 динара, док буде у свету рађено на надницу и садашњи начин плаћања. Ово правило важи и за оне раднике, који копају бунаре, тунеле, дубоке темеље; који чисте проходе и канале, рибњаке и баруштине, који раде у води, који израђују цемент и који су у занимању дрндара, ткача, испрашивача разних прашњивих ствари, штампарских слагача и томе подобно. Ово је нужно зато, што је и наука о здрављу и практично посматрање посведочило, да ти радови, а нарочито они горњи, ужасно исисавају снагу тих радника, а нарочито гамо где су радионице тесне и влажне. Тачна наука статистика до носи безбројна дата [података], очевидне потврде, да ти радници нагло почну малаксавати и телесно и умно, и да свој век, или у пола пре, или још пре свршавају, у оваквим или онаквим мукама. Многи од тих радова брзо унаказе и сам облик човека. Ко није рад да постане таква наказа, и да своју породицу упропасти и ожалости, тај нека не ради те послове, док се раднику не испуне гореозначени захтеви, то јест, захтеви здравља и живота. У то име треба да прочита сваки пријатељ свој и народа опширније беседе о томе, које смо означили у здравственом одељку у »Народном Учитељу«.

Овде напомињемо радницима још и ово

У ово време модерног друштва, капитал је и капитализам страховита сила. То је таква моћ да и саме државе служе њој и од ње зазиру. Ту голему силу капитала и капитализма, није нико други створио до сам радник. Ту своју силу бедни радник и не познаје. Али треба да се тај творац те силе, – удружи с осталом угњетеном и ослобођеном браћом радницима, па да ту силу заошија и заврне на прави пут, тј. да употреби сву ту силу капитала и капитализма у корист своју, радничку. Сва снага, сва та безбројна сила радничка, данас служи сили и умножавању капитала и капиталиста, али радник треба да учини како ће сва та моћ и сила послужити радничком благостању и просвећењу. То треба радницима да буде циљ живота, рада, мишљења, састанака, говора и борбе. И науку и друштво треба принудити да иду томе циљу – циљу среће радног народа. Јер власници савременог друштва, државе, цркве и капитала, немају махом ни човечног осећања ни морала. Жудња за имањем, и за влашћу, уништила је сваку везу моралну, човечанску, између радног народа и њихових власника, управника и послодаваца. Зато радник треба да стане на своје ноге и да буде творац свега што се њега тиче. Све што неће да иде на то дело радничког благостања, треба жигосати и оборити.

Радници свих радова и заната удружујте се и заједнички радите за своју срећу
и слободу!
Удружење је сила и моћ!

То је, ето, наш политичко-привредни програм, требник, за користан препорођај и спас Србије. То су истинска права народа, која смо ми [социјалисти] тражили, тражимо и тражићемо до њихова остварења или до смрти наше.

Овај »програм«, овај требник наш, није поникао из неке »фантазије«, или из шпекулације и жеље доћи до масних плата и виског министарског или другог неког звања, јер, буди уз пут речено, до тог смо могли давно и давно доћи, само да смо хтели; него смо овај програм саставили на основу дугог проучавања нашег народног и државног стања и живота, и из жарке љубави према благостању и угледу народа и Србије.

Ко познаје наше државно и народно стање, ко има увиђавности да увиди колике големе уштеде и користи доноси ових седамдесет и више тражбина, захтева; и ко уме и хоће поштено и разумно да мисли и ради, тај ће признати вољно или невољно, да остварење овог нашег програма, једино је у стању одужити Србију од толиких дугова и подмирити безбројне оскудице државне и народне; па тиме тек положили бисмо јаку силу и моћ, која ће привлачити у братско коло уједињења цео раскомадани и завађени народ српски. Без тога ни куд мајци, ни куд у ђевере.

Од трију наших политичких партија само она је спасоносна и искрени пријатељ народу и Србији, која прими и оствари овај наш исказ животних народних потреба, овај требник. Партија, која то неће да учини, те да тако спасе Србију од срама, а њен народ од толиких дугова и безбројних оскудица, беда, опасности и несрећа, она је или посве глупава и неразумна, или је гола млатњава и фина варалица, која води неку борбу, као бајаги у у име: правде, закона, устава, драге отаџбине, мајке Србије, свесрпског ослобоћења и уједињења и благостања народног; а у самој ствари жели једно, те једно, а то је дигни се ти, да седнем ја.

Читачи нека знају да ми не тражимо да овим оборимо ову или ону партију постојећу, па да се дочепамо столице министарске, посланичке, владалачке, и државних каса и закона.

У име тога ми нисмо радили до сада, па нећемо ни од сада, него вољни смо да и овим делом нашим пружимо упутства и начина: како се Србија може помоћи и спасити од толиких несрећа, које њу даве, срамоте и гурају у пропаст, и тражимо да се учини пошта закону еволуције и захтеву животних потреба народних и човечанских.

Јер оваква »привредна партија« једина је у стању повратити жалосно стање нашег народа и наше државе; и пресећи ову грозну међусобну партијску, великашку и монархијско-династичку борбу која је ужасно омразила, уназадила и убилачки поцепала народ Србије, тако, да партија партију зверски мрзи, напада и стамањује.

Ако то не учини ма која од тих трију наших политичких партија, онда народ треба час пре да окрене леђа и једној, и другој, и трећој, па да прегне свом снагом својом да оснује и утврди нову странку са именом Привредна партија, која се мора пред народном скупштином главом својом заклети, да ће овај политичко-привредни програм остварити, дајући маха свуда и свагда и за још бољи и савршенији облик друштвеног уређења и управљања.
Завршна реч »благодатнику и спасу Србије«.

Из садржине ова два привредно-политичка дела наша, види се отворено, да све што ми тражимо, јесте јака и одлучна жеља, да се створи привредни, здравствени, просветни, политички и морални бољитак и стални напредак свега народа, свих људи. Тим смо показали, да не водимо никакву партијску и салонску политику, нити учимо наше читаче да то чине, Због тога велимо, да сваки искрени свој и народни пријатељ, мора бити непријатељ салонској, господској политици, јер она је посве опасна зверка. Али он у исто доба мора бити истински и трајни пријатељ привредној и здравственој политици народној. Овде треба да се разумемо. Салонска политика бори се за ову или ону династију и монархију, а господска за овог или оног власника. Њој је народ деведесет девета брига. И ако политичари кад и кад зборе које што и о народу, то је само шарени мамак да дођу помоћу народа, до добрих места и масних плата.
Стога привредни политичар усрдно ради своје домаће послове, али у исто време он се меша у свакој нужној прилици и у привредну, просветну и здравствену политику, и бори се као свестан и честит грађанин противу господске, салонске политике. Он то чини зато што зна да је та господска, салонска политика посве опака и крволочна звер, – звер, која је ухватила једном руком за народну кесу и виче: дај, плаћај бре! а другом за гушу, па грозно дави и мрмљајући издире се: умукни рито! и не питај за што и коме плаћаш!

Такву кугу и зверску авет мора сваки поштен и паметан човек гурати са своје и народне кесе и гуше. То је свето дело за све и свакога. То је посве јасно, и не треба даљег и ширег тумачења.
Због тога, ето, свако дело наше исто као и ова књига наша, потегла је јаку полугу и силу, којом хоће да ослободи народну кесу и гушу од шапа те опаке и крволочне зверке господске, салонске политике, и да оствари широки и слободни пут за вољно вођење и разигравање привредне, моралне политике. Дужност је сваком човеку да ради свуда и свагда за тако спасоносно ослобођење.

Него, поред те вапијуће потребе народне, ипак наша партијска новинарска борба, почива и врзе се у једном умном хаосу (метежу) и наравственој анархији, која не одговара ни потребама народа, ни захтевима науке и морала. Ту партијску, новинарску, сметењачку, ненародну и ненаучну борбу, види сваки иоле бољи психолог, као и то, да су прваци те салонске, господске политичке борбе, више мање патолошки болесни. Јер само умни и морални богаљи и себични шпекуланти могу трошити време, снагу и новац на такве ситничарске, личне и партијске препирке, свађе и подвале, кад народу треба као озеблом сунце, политичкога и економскога ослобођења, ускрса, унапређења и моралног препорођаја.

У то име имамо основа и права рећи: ко не ступа слошки и објективно у свету борбу противу те крволочне звери, противу салонске, господске и династичко-монархичне политике, и за хитно остваривање ових жеља и животних потреба народних, које се приказују у овој књизи, у овоме нашем Благодатнику и спасу Србије, тај или је незналица, па не зна шта ради, или је опака буба која неће да ради за дело народног благостања и за свето дело истине и правде, него хоће да се туђом муком слади; или је варалица и злотвор народа и корисне слободе и науке, која под именом и закриљем неке политике и партије, навија пређу на своје мотовило и тера воду на свој млин. О томе треба водити рачуна и то посве озбиљног рачуна.

УМОВАЊЕ ЗДРАВОГ РАЗУМА
или
ШТА ВЕЛИ АРХИМАНАРИТ, ПРОФЕСОР И ДИРЕКТОР ЈЕДНЕ БОГОСЛОВИЈЕ О РЕЛИГИЈИ И ЊЕНИМ ДОГМАМА
НАПОМЕНА РЕДАКТОРА: Ово дело Васе Пелагића прештампавано је небројено пута. Укључујући га у ову књигу са жељом да до савременог чигаоца дође што верније, штампамо стари Пелагићев спис објављен под називом »Умовање чистог разума« у издању Штампарије Виктора Хорњанскога 1880. године у Будимпешти. Унета су само иавесна језичка усклађивања.

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Појаву оваквих списа потребују не само битне потребе народа и људства, него и шири развитак науке и културе, умовања и зреле свести друштва.
Ево шта веле о томе чувени научењаци:
»У душевној борби, која данас све мислеће људство покреће и тиме бољу будућност спрема, стоје на једној страни, под свијетлом заставом науке: умна слобода и истина, памет и култура, развитак и напредак; на другој страни, под црном заставом хијерархије, стоји: умно ропство и лаж, непамет и суровост, празоноверица и назадак.
Труба те гигантске борбе навешћује нам зору новог дана и крај дуге средње-вековне ноћи.« Хекел.
»Сумња је отац сваког правог знања.« Карнели.
»Сумња побуђује на испитивање, испитивање води напретку и знању.« »Сумња је праизвор и нужни претеча сваког напретка.« Вокл.
»Што човек већма престаје веровати у небеске и земаљске ауторитете, тим више расте му моћ знања и предузимачког духа.« Шопенхауер.

И овај спис има једини циљ, то јест, да увећа табор поштовалаца науке и правичности, да умањи отпор оних, који су навикли да моле и слушају без расуђивања; да научи народ да своју зараду употребљава на здравствене и просветне потребе и циљеве, а не на којекакве заоблачне сањарије и глупости, и да умножи табор здравомислећих и поштених радника, бораца и паметара, јер само ће такви и знати и хтети удешавати све друштвене уредбе да буду срећоносне за све друштвене чланове.

Писац.
УМОВАЊЕ ЧИСТОГ РАЗУМА
Заблуда је основни узрок овију зала.
Религија је најкрупнија заблуда.

Светло науке и чистог разума дужно је да растера кужну маглуштину предрасуда свију.
Сви разумни чланови народа и људства сматрају за велику добит доћи до чистог разума, чистог умовања. Јер само с умовањем чистога разума добија се кадроћа [могућност], снага, да људство знадне и хтедне изнаћи и створити све услове, сву основу, које ће свему људству срећан и благодетан, напредан и слободан живот учинити и осигурати.

То је циљ праве науке и укупног људства. Стога се сви прави пријатељи народа озбиљски брину, па и са пожртвовањем свог живота раде, да се сви чланови народа и људства помоћу наука и рада, тако развију, да знаду о свему здраво расуђивати, паметовати. То је врло нужно, јер и прошлост и садашњост, и наука и практика дају нам небројне примере и уверења, да ће народи без чистог разума довека несрећно, грабљиво, небратски, јадно, крвнички и ропски међу се живети и сатирати се. И поред свега тога, без здравог умовања и пословања биће ропске слуге ништарији, глупости, тиранији и лажарији. – Под овим последњим речима много је замишљено. Нек се тумачи.

Додуше и данас сва такозвана »интелигенција«, која радо прима и даје бакљаде и банкете, држи и тврди да ради и мисли по разлозима чистога разума, мада је огромном већином, ово од ње као небо од земље далеко. Само искрени тежак [сељак] признаје за се, да је »прост«, »неук«, и да о том и том не уме говорити и мислити као »учевни свет«.

Ми овде нећемо певати оде ни једним ни другим, него велимо: Само она индивидуа (личност) има чист разум, која је кадра све ствари, све појаве, све предмете и пригоде на себи и око себе посматрати, ценити и уважавати онако какве у истини јесу и какве треба да буду. Наравно са таквим разумом морају се посматрати и претресати сва друштвена и научна питања, све уредбе, сви обичаји, све среће и несреће људске.

Али ми у овоме спису узимамо за предмет умовања само једно, али ипак врло велико човечанско и научно питање – религију,* и у кратком прегледу све оно што она за собом вуче. И сви иоле разборити људи знаће да је и ово од големе важности, јер стећи и практицирати здрави разум у погледу религије, не само да је неоцењена добит за умни и морални напредак људства, него и за материјално и здравствено благостање свију људи и народа. Јер само у једној држави, и то средње великој као што је на прилику Француска, биће око 40.000 и писмом велимо четртдесет хиљада крупних и ситних слугу бога и олтара, које народ плаћати мора. Они њихови дућани, цркве и манастири здраво коштају за сто година неколико хиљада милиона франака, а с толиком сумом могли би Французи регулисати све реке и канализирати све баруштине, што би народу од огромне користи било у здравственом и материјалном погледу. Осим тога тих 40.000 слугу бога и олтара страховито завађају, кваре и заглупљују народ, што такође голему штету народу причињава. И то је засебни кужни грч на телу народном и људском. Ово што је речено за Француску, важи и за све остале народе, па ма коју веру они веровали.

* Сва остала најпреча народна и човечанска – друштвена питања разложили смо с умовањем чистога поштења и здравог разума у књизн »Пут срећнијем животу« (нова наука и нови људи). Прелазимо на ствар.

Обични разум верује, проповеда и као вечну истину утврђује да на небу постоји једно провиђење – бог; да је он творац и одржач свега видљивог и невидљивог на свету; да је он; добар, преблаг, свемогућ, свезнајући отац свију људи, и да о свему премудро размишља и праведно управља; даље, да је он овај свет за 6 дана из ништа створио; да су Адам и Ева први људи, да их је он по своме подобију створио и да се од њих род људски намножио; да од постанка света има по јеврејскам казивању око 5000, по католичком нешто више, по православном источном око 7000; а по мухамеданском и кинеском још друкчије. Још даље, да је бог из гнева према људима пустио потоп на земљу те потопио све што дише, осим Ноја и онога што је са њиме у лађи било; да је из љубави према људима послао сина свог Исуса Христа да спасе и избави свет; да без његове – божије воље не може ни длака с наше главе пасти; да је библија света књига; да је црква дом божији; да су од самог бога на небу рај и пакао за вечну награду праведницима и ужасно мучење грешника; да су попови и калуђери – мантијаши слуге божје, намесници божији и посредници између бога и људи; да је молитва нужна за спасење а благослов за срећан живот итд., итд.

Обични разум вели, да је целисходно што људство у име свега тога годишње потроши неизбројне суме новца и труда. Прорачунајте само шта коштају толике богословије и њене књиге, цркве, манастири, њене одежде и остале утвари; попови и калуђери итд. И то ће само износити огромну материјалну штету осим умне и моралне. Ове последње тако су велике да се не могу ни израчунати но само замислити.

И обични разум не само што тако верује, тврди и на то толико жртвује, него и силом закона, затвора и оружја приморава и све остале не само да у то верују, него да на то одређене суме давати морају па ма свет имао или не имао.

Обични разум и то одобрава, да његова рођена деца у школи уче природне науке, које библију и све поменуте »божанствене« ствари одричу и за голу спрдњу држе, и у исто доба уче катихизис, црквену историју, »Свето писмо«, који угоне опет у лаж природне науке. Јадна деца стоје на раскршћу, не знају којим ће путем. И то све скупа утврђено је државним, црквеним па кроз то двоје и обичајним законом. Ко се усуди тај кужни апсурд порицати, одмах је назван »јеретиком«, безакоником и отпадником итд. и осуђен најстрожијом осудом.
Али ипак нови свет – људи чистога разума на основи чисте науке и у име достојанства и интереса народа другачије веле, верују и проповедају.

Они не верују лепим и крупним, сјајним и китњастим речима, које вера говори кроз уста поповштине, но хоће да се све фактима и делима посведочи. Стога они задају себи питања и овако резонују (умују): Ако је мантијашки бог заиста кадар био онда из »ничега« створити свет, то зашто и сада од‌једном не створи човека – потпуним човеком? то јест, да свака индивидуа у часку постане узрасна [одрасла], здрава, учена, поштена, праведна, срећна и тако даље. Па тако не би се јадне мајке онако мучиле око рађања и неговања деце, не би се толико мучило и трошило на школе, цркве, докторе и параграфлије [адвокате], судове и тамнице. Учинив тако тад би сваки веровао да је заиста »свемогућ« тај слављени небески бог, и да ни из чега свашта створити добро може. Д‌јело на вид‌јело, па ће сваки рећи поштен посао, тачан рачун.

Но обични разум вели, да је то све одређено, к’о ђоја, као каштига [казна], што су Адам и Ева у рају сагрешили, окусив »од забрањеног плода«.

Чист разум одговара на то питајући: па шта је криво човечанство свију земаља и свију времена да због тога страда? Није људска кривица, што су Адам и Ева сагрешили, а нису ни њих двоје криви, него је крив сам творац – бог. Каква мајка онаква и ћерка, вели народна пословица. Да буде бог боље, савршеније свој пород, производ створио, па му творевина не би сагрешила.
Шта је свет крив, што је лончарев лонац – створ при првој проби прснуо? Зато је крив сам лончар што није знао или није хтео боље начинити га. Нису крива деца што нису као што треба школована, радна, здрава и поштена; него родитељи, друштво, рђаве уредбе, управљачи и наставници. Само луд и непоштен лончар може захтевати да се сав свет казни кроз сва времена и векове зато, што његов лонац није испао као што треба. Тако што ни најпокваренији султан учинио не би, а камо ли »премилостиви« и »праведни« бог.

Тако исто обични разум јако се вара што доказује да је овај свет створен пре 7000 година. Чист разум, на основу науке то назива неистином. Та неистина види се и отуда што и саме вере неједнако време означују те тиме саме себе у лаж угоне. Тако на пример православна источна црква одређује око 7000; православно католичка и протестантска близу 6000, православно мухамеданска и јеврејска око 5000 год., а записи индијски једни одређују око 30.000, а други око 200.000 година од створења света. Тако, дакле, цркве разнолико шеврдају са одређењем година од створења света, а по тачним научним доказима прошло је стотинама хиљада година откако се човек на земљи појавио, и читави милиони од зачетка ове наше земље до развића овакве природе, какову данас видимо у васиони и човекову организму.

Чисти разум јако се чуди, што обични разум и црква преповедају, да се од Адама и Еве род људски наплодио, кад и по речима самог такозваног »Светог писма« они неимадоше ниједне кћери. Ваљда је њихов син Каин децу рађао! – То је и смешно и неприродно и ужасно – и сваки иоле поштени и паметни поп мора се стидети овакву петљанију и несмислицу проповедати, јер ово булазњење грозније је од оног ког болесник у врућици чини.
Црква вели, да је бог створио човека по своме »подобију«, а здрави разум одговара, да она тиме и себе и бога ужасно каља. Јер по томе изгледа, да је бог глуп као Ева, која слуша змију, ветрењаст као Адам, кога жена за нос вуче; пакостан као Каин, који из зависти убија свога поштенијег брата Авеља; бео као Европејац, црн као Арапин, дивљачан као дивљи народи и просвећен као цивилизовани свет; напуњен смрадним ђубретом у трбуху као и сваки други човек и животиња; снабдевен са прибором, апаратом, што децу прави и супрушко задовољство потпомаже; (а на другом месту вели св. писмо, да је он дух без тела и одређеног места); тиранске нарави као Фараони и Нерони и добар као Цинцинат, Франклин, Роберт Овен и други; џандрљив као џандрљиви лончар, који час гради а час опет лупа лонце. Тако по речима такозваног »Светог писма«; он час ствара свет и благосиља га, а час га проклиње и казни потопом, глађу, маглом, жабама, гуштерима, разним болестима и пакленим мукама; сад ствара човека са слободном вољом, а сад га сам и преко других казни за слободну вољу, час назива људе избраним породом, а час пакленим изродима, час шаље пророке и »спаситеље« – Христа, Мухамеда и друге, да народе науче и од сваког зла спасу, а час их ставља под мамузу и бич светских тирана – крвопија и у паклу ужасне муке спрема им. Управо сав посао бога и његово понашање изгледа још горе но султанове реформе и »отачаска брига« за своје верне поданике. И јадни свет не само што у све то верује, но откида од својих уста те даје, да се то што боље шири и утврђује.

Обични разум и црква проповедају, да је бог праведни, милостиви и добар отац свију људи, који праведно о свему суди и очински бригу води.

Здрави разум вели, да је то само хокус-покус. Ако је бог такав, зашто се крије од своје деце којекуда по небесима? За учитеља, који никад деци дошао и ништа показао није, веле људи, да је неваљао и прогоне га. За родитеље, који би од деце у шуму побегли, па поручивали: молите и платите сарафа (мењача) и адвоката да нас моле, да се смилујемо да вам штогод дамо – свако би рекао, да су такви родитељи или праве будале или до крајности покварени и непоштени. А шта се за бога може рећи, који тако исто чини, то нека сами читаоци пресуде и изреку. – А реална филозофија вели, да је он уображена машта глупости.

То је једно, а друго, по доказима светог писма он је дигао народ из Мисира и повео у земљу Хананску, где ће му као бајаги, сваког добра изобиловати. У том путу он му је такав моћни спаситељ био, да је јадни народ морао пуних 40 година по пустињама моавским тамо-амо лутати, подносећи најгрозније невоље од глади, од жеђи, од голотиње и непогоде. Па уместо да му час пре помогне доћи до означеног места, и да му невоље подмири, он издаје са Мојсијем законе, у којима фараонски звони: »Ја сам господ бог твој и другог бога несмијеш вјеровати осим мене једног; шест дана ради а седми иди у цркву, прилажи прилоге, моли ми се и метаниши итд.« И ту се бог понаша као Ченгић-ага* према раји, који горопадно звони потребном народу:
* Ченгић-ага, то је онај чувени спахија, господин и крвопија народни у Херцеговини. А харач значи порција, данак.

»Харач! Харач! рајо, амо!
Пара треба господару.«
а раја одговара:
»Хљеба и с хљебом господару,
Од умора и од глади самртно смо изнемогли.«

Народ у пустињи вапије за храном и водом, а »праведни отац« – бог упртио законе те му без његове воље намеће, и захтева бесмислице. Зато што се народ томе противио и тако разљутио Мојсија, да је таблице закона разбио и уништио, бог га осуђује да по шуми (пустињи) 40 година лута, те тако сав постојећи нараштај изумре да други осете каштигу божију. Тако исто Ченгић-ага, уместо да се очовечи и потребе народа уљудно саслуша и задовољи, а он трпа у апс и осуђује на тешке муке и вешала све оне, који се усудише заплакати и наместо давања харача, помоћ искати. И бог, исто као Ченгић-ага глоби народ, јер јадни свет мора »слуге божје« – мантијаше хранити и дућане им за спекулацију правити, то јест, цркве и манастире. И зато се морају чинити обилати издаци. Зашто бог сам своје слуте не храни, и зашто сам себи »божје домове« не гради? Та и најпокваренији ћифта свога слуту плаћа и о свом трошку себи домове и дућане прави. Па зар праведни бог чак и испод њих стоји? Та то је султански. – Само нечовечна госпоштина старог доба – племићи, спахије нагонили су народ на кулук, беглук да им бесплатно дворове гради и њих и њихове слуге знојем својим храни. То је ужасно упоређење; али је тако. Па онда: зар је то праведно и очински, да радник – тежак и занатлија по ваздан аргатовати мора и на несносној зими, врућини, непогоди и опасности, па тек за тај тешки рад по који динар на дан за награду добије; а државна, новчана и црквена господа за лак канцеларијски и олтарски рад добијају у готову новцу дневно по 10, по 20, по 40, по 80, по 100, по 1000, по 6000 и по 70.000 динара.* Па поред свега тога, тај вечити мученик, тај творац цивилизације, културе и прогреса – радник, презрен је и гоњен до животињског стања од те господе, од »слугу божијих«. Чак и по човечанској памети отац се мора једнако бринути за благостање свеколике деце своје, и од укупног родитељског имања једнаку награду добију.
* Опширније о подобним питањима види књижицу: »Огледало садашње правде« (факта за научне и човечне штудије).

У свакој породици сви имају једнаке дужности и једнака права на уживање. И онај се најбоље пази и поштује, који је највише раду одан и изложен. А »праведни« бог одредио је највећу награду и почаст оној деци својој која најмање раде и најлакше послове извиђају, а најмању награду и презрење оној деци својој што најтеже, најопасније и најпрече послове друштвене израђују. Али то је ваљда зато, што је радник сто пута поштенији и побожнији од свеколике такозване црквене и државне господе. И ово је за људе обичног разума, за цркву правично и очински, али за нас ово није никаква правда, ни очинска брига, него дубока неправда и несрећа, а коме јест, нека му је на част, док му научни морал и математичка истина, запрљани и помрачени мозак нерасветли и неочисти од – вечитог и отровног брлога.

Обични разум и црква верују и тврде, да је бог »свемогућ« и да је све »премудро« створио.
Здрави разум држећи се обично свога пута вели: ако је свемогућ зашто не удеси бар то, да све човечанство једну веру верује, па макар у њега; да једним језиком говоре, да једним писменима пишу, да се једним календаром служе. Па онда би јако доликовало »свемогућој сили« његовој да удеси међу људима све остале згоде за срећан, човечан и братствен живот свеколикој људској чељади – његовој деци. Тим би бог неописано унапредио човечанску културу, уништио садашње големе међусобне човечанске зађевице, мржње, сметње и несреће.
Чист разум верује да далеко већу свемогућност има онај презрени и загарени радник но високопоштовани и високоштујући бог. Радник натера, то јест удеси да му ватра и вода читава чудеса могућства указују, служе, врше.

Он помоћу тих двеју природних чињеница пред нашим очима креће, јури на рад и зауставља големе машине у фабрикама, лађама, железницама, које или израђују или вуку и преносе огромне терете светских намирница. Он је из грубе брдске руде удесио магнетску жицу – магнет, који хвата гром и спроводи га у земљу, јер гром је, по тврђењу обичног разума, божија воља, па радник, савлада божију вољу и моћ. Он је из речене брдске грубе руде удесио другу жицу – телеграф, те по њој у тренутку са далеким крајевима разговара и за три минута његове речи око целе ове наше земље обиграју и одговор му донесу. У лабораторијама научни радници пред нашим очима из метала и ваздуха учине да гром грми и муње севају. Хиљадама година звона звонише, клепала лупаше, цркве се подизаше и украшаваше и народи и мантијаши кољеноприклоњено богу се молише па још никада премилостиви и свемогући бог таква чуда не учини ни пред нама ни изван нас. А радник то једнако чини кад год је зато потреба, не тражећи од нас ни молбе, ни благодарности, ни цркви ни мантијаша, ни прилога ни одређених дација.

Сада ћемо да видимо шта вреди и уколико је истинита његова »премудра уредба и цјелисходно провиђење«, која блага деца његова уживају. У једном крају влада тиранизам, неправда и ропство због чега бесне крваве и опустошавајуће револуције, између угњетача и угњетених, а у другом свирепју разне епидемије: колера, тифус, свакојаке грознице, оспице, врућице итд.
У оном крају влада ужасна суша, где људи од силне припеке сунчане умиру и сву летину губе, а у овом напротив свирепствује ужасна бура, олује и поплаве, које не само усеве и марву него и зграде, куће, алате и људе јатомице упропашћавају, грабе и сатиру.

Помислимо само, шта је недавно било у Чешкој, у Француској, Швајцарској, у
Мађарској са Сегедином, Будимом и другим земљама, па онда оне мање поплаве око Дунава, Саве, Тисе, Мораве итд. Силесија вароши, села, имања и народа потопљено и уништено, па баш нигде се не појави, праведни и премилостиви бог, да верне своје верујуће помогне и штету им накнади. Народи њему вечито су прилоге давали а он њима ни онда не да ништа, када су из темеља упропашћени. Грозног срца отац небески!

Не само то, него на северу деца преблагог небеског оца скапавају од тешке зиме мада се у троструке кожухе облаче, а на другој страни ближе екватора ни голи становници не могу дању на земљи остати од тешке врућине, него копају земунице и беже под земљу. Овдашњу божију децу бију громови, а тамошњу гдад и мразеви, тља (филоксера) и гусенице све у пустош претворише.

У овим колибицама чами, болује и умире вечити радник, због притиска, због оскудице у храни, због голотиње и умора; а у оним пространим палатама бесна, раскалашна и од нерада и силног преизобиљног јела, пића и луксуза лешкају и благују угњетачи, грабљивци, варалице и крвопије људства.

Онамо радници по васдуги дан тешке и опасне послове израђују, па им силни овог света дневно тек по динар, или по два или по три за награду баце, а овде папе, патрике, султани и милионари, фабриканти, поред балова, салона, позоришта, картања, билијарења и харема, прегледају и потписују пресуде, менице, декрете и подобне лакоће, па зато ипак по 1000, по 50.000 и по 70.000 динара у готову новцу награђени су дневно, као што смо то напред споменули.
Негде људи – та божија деца – болују и умиру од невоље, због оскудице земљишта, а толики простор оба пола земље леже ледом и снегом покривен, а око екватора песковит, без људи и неплодан. Зашто не би »свемогући« бог учинио то земљиште родним за своју децу?
О ужасима земљотреса и активним вулканима нећемо говорити, који ужасавају људство, крше земљину повришну и зграде, и затрпавају читаве вароши, људство и имање под струју лаве, под њене големе валове у бездану мора или земљине провалије.

Да ли се ту премилостиви бог игра жмурке са људима и њиховим намирницама? Или ваљда је то божија шала са својом милом дечицом? – Збиља! јесули премудро створење: змије, гуштери, кртице, мишеви, бубе, гусенице, вране, свраке, уши, буве, кукољ, главница, – кљасти, глуви, неми, ћорави, сулудасти, крастави, гушави итд. И поред свега тога ужаса, црква непрестано учи на »јутрењи« и на »вечерњи«: »свјако је дајаније божије благо и свјак дар совершен јест«, а то ће рећи нашим језиком: све је честито што бог даје, и све је савршено што је он створио и даровао људима. Поред тога наведеног страховитог хаоса у друштву и природи, отворено и непрестано учи нас света мајка црква, света спасавајућа вера, да је бог тако јако омилио овај свет, да је и сина свог једнородног на жртву одредио ради »спасења људског«. Или је ово лаж или је бог велики швиндлер. Прво, зашто се он сам није дао на жртву него сина послао, а друго, што ће жртве које ништа користиле нису? Ако има снаге и љубави према људству нека само рече па да буде све добро.

Чисти разум у свему поменутом уређењу земљином и светском, не види ама баш никакве божанствене свемогућности нити правичности и премудрости, већ види све напротив. Он види, познаје и признаје да све те, целисходне и нецелисходне појаве, произлазе по природним законима, по којима све на свету бива без икаквог небеског провиђења, без икаквог напред одређеног циља, без икакве воље божије, без икаквог удешаја према потребама људским. А праведне и неправедне уредбе, паметни и будаласти обичаји зависе од памети или од глупости друштва људског.

Наравно, обични разум одмах на ово потегне свој препотопски разлог рекав: а ко је други дао човеку тај разум но »свемогући« бог? – Чист разум одговара, да ни то није бог дао.
Тело се развија помоћу ваздуха, топлоте, светлости, хране, пића и рада. Одузмите ово човеку као и сваком другом живом и растећем створу, па ће одмах све угинути, па ма за његов живот сви светски крупни и ситни мантијаши кољенопреклоно бога молили, и ма се сва земља у саборне цркве обратила.

А разум човеков зависи од друштва и природних услова. Одвојте дете од друштва и оставите га у шуми са свињама, и оно ће, ако га животиња не поједе, постати дивље и пасти траву са осталом марвом. А растући у друштву човековом, мало по мало навикне и научи се ономе, што – у друштву види и чује. То је јасна истина, па с тога велимо: ако је, дакле мантијашки бог кадар покорити делокруг и постојеће појаве природе, и пред нашим очима извршити све оно, што је за све људе добро и срећно и што поменути радници врше и стварају: онда смо и ми готови поштовати њега исто као радника и природу, па још и више, ако се пристоји богу султански захтевати од људи прославу и покорности, молбе и дације.

Аколи пак то учинити не може или неће, онда не само што није вредно толику почаст и толике трошкове око имена његова чинити него је то чак лудо и недостојно од стране његових дојакошњих поштовалаца; јер то је најлуђе идолопоклонство, али само у финијем облику, но што су прастари дивљи народи чинили.

Обични разум и црква упућују свет да се једнако брине о души, о рају и паклу; а чист разум вели: такозвани рај и пакао јесте такође злонамерна мантијашка измишљотина, чиме су народ лакше плашити и глобити могли. Јер због раја и пакла народ је морао чинити прилоге »мајци цркви«, то јест, мантијашима, да би му свети оци, духовници испросили опроштење од бога и припремили место у царству небеском, у рају. Ради тог циља измишљена су и крилата деца – анђели и црни рогати, крилати ђаволи. Ради тога су измишљене цркве и молитве, крштење и венчање, опело и задушнице.

Без свеколике те машинерије и спекулације не би могли црквени и државни угњетачи тако лако народ заглупити па глобити и увек пред очима држати.

Препредени угњетачи знали су да је народ са својим ропским стањем и теретним уредбама државним незадовољан. Знали су да ће он у одморне дане у друштву о својим невољама почети помишљати, па тако може наћи узрок невољама и отпочети договор и организацију, како ће растргати све узроке и нити што народу несрећу ткају и доносе. А ко је други те ните несрећа људских ткао и откивао, него мантијаши, слуге бога и олтара, а они онда били су власници и државне и црквене уредбе. Стога су они у одморне дане сабирали народ око себе и кљукали му у главу, да се непрестано моли, да мисли о богу, о рају, о паклу, о својим тешким гресима, и да никад не заборави, да ће сви они наследити царство блаженства вечитог у рају, који пате и трпе овде на земљи и који своје старешине и наставнике слушају, проповедајући свету божију реч, што гласи:
»Повинујте се властима, јер је свака власт од бога,« и »ко претрпи до краја, спашће се.« Да је црква заиста тежила створити глупав и кроз то покоран народ, види се из црквених књига, из »свете литургије«, која пева: »Блажени су они што су кротки и духом нишчи,« И ваљда је зато множила и једнако још множи царство мртваца на небу. Па рашта онда бог ствара револуционаре – људе? Мање би заврзламе било уместо људи стварати само овце, па – мирна крајина. Оне су и кротке и »ништавне духом«. Бар тада не би требало ни пакла, ни ђавола, ни црквених молитава, ни мантијаша, ни свеколике садашње глупости, што се због тога рађа и траје, подржава и потпомаже.

Или ваљда бог има пасију, ћеф му је гледати како се свет мучи, страда, глоби и у паклу гори, као римски тирани што су уживали, попевали и поигравали од радости гледајући како Рим у пламену гори и како лавови људе раскидају у циркусима позориштима?

Таквих будалаштина пуно је Св. писмо, а тако исто и све проповеди ситних и крупних мантијаша. Рај су описали тако баснословно и китњасто да би човек помислио, е је у њему урнек (зачетак) свих красота и наслада. Мухамедански мантијаши још поетичније представљају красоте раја, велећи: да ће тамо верујући, поред осталог уживања, користити се и »хуријама«, које ће и после супрушког сношаја вечито до века остати девојкама као богородица поред Јосифа и рођења Христова »ђева«. Само је чудно нама, зашто се и једни и други не побију, да те красоте час пре уживају горе на небу, него овде живе, те глобе и варају народе.

И у томе се састоји њихов морал и њихова брига за поверено »стадо«. О, блаженог стада, које им још и данас верује и прилоге даје! Докле ли ће тако?

Но здрави разум и научни дурбин не виде у небу ни раја ни пакла, ни Бога ни Мухамеда, ни Христа ни Браму. Он види тамо бескрајну просторију и неизбројне звезде, које су делимице далеко веће од ове наше земље. Стога вели: море људи! маните се ви, религиозне петљарије! Не трошите снаге ни зараде своје око небеских, божанских сањарија од којих још нико користи видео није, нити ће видети, пошто тога нема. Него уместо тога, размишљајте и изучавајте: из чега се састоји ваше тело и шта му треба, па да оно здраво буде, промишљајте како ћете укинути све оно што вам несрећу рађа, па удесите уредбе у друштву онакве, које ће свима вама срећу, једнакост, знанственост и братство доносити; изучавајте природу и њене законе, да би је тако лакше у корист људства употребити могли итд. То је достојно људства и историје, то је циљ културе и прогреса; то је задатак науке и људи, то је најчистији морал у свему свету.

Уосталом признати морамо да и сами државни закони поричу биће бога, прво, тиме, што је законом одобрено изучавати природне науке, које из темеља поричу биће бога, а особито ембриологија, физиологија, физика и хемија, а друго, што држава не казни људе, који по сто богова, Христоса, богородица, анђела и крстова по улицама и биртијама псују, а опсује ли ко владајућег монарха и царицу одмах га хватају, затварају и на робију осуђују.
Обични створови верују и тврде да је библија »света књига – Свето писмо«, па због тога на све могуће начине тумачи се усмено и писмено одраслом и неодраслом свету. И да би ту голему књигу такорећи укљукали народу у главу, она је на свим језицима уопште и напосе штампана, те се преко мисионара по свему свету раздаје и бесплатно и за јевтину цену.
Чист разум види и вели да је такозвано »Свето писмо« скуп, зборник мантијашких изопачених и глупих измишљотина, и да више вреди за човечанство један табак физике, физиологије, но све црквене и богословске књиге, што су од искони до данас написане.
У име тврдње овог разлога, ево факта: Код свију верујућих у Светом писму најважнија је и најсветија књига, »Јеванђеље« и »Апостол«, и када се она читају милионима православних и кривославних сагне главу или падне на колена ради веће почасти и марљивог слушања, а по том љуби и дарива га.

Па шта налазимо у тој тако светој и поштеној књизи? – Ево шта:
У јеванђељу Матијеву, у глави 6, у стиховима 25, 26, 27, 28, 29, 30 и 31. стоји:
Да се не бринемо за свој живот, шта ћемо јести и носити; но да се угледамо на птице небеске, које, вели, и не сију и не жању, и не сабирају у амбарове, па их отац небески храни.
Даље, шаље нас да се угледамо на цвеће, љиљан и друго, велећи, како и оно ништа не ради па лепше је обучено и украшено но Соломон у својој слави и у свом богатству. По тој божанској науци светога писма ми треба да уништимо и школе и науку, и радионице и алат, – дакле, и сву културу, па да голи голцати у зими и снегу очекујемо од премилостивог оца небеског, или да у таквом стању брстимо лишће и траву пасемо са марвом као што некада чинише калуђери и калуђерице по долинама египатским и месопотамским. Може бити, да је то и добра наука за створове обичног разума, али људи чистог разума јавно се спрдају таквој науци. И деца иоле чистијег разума веле да је обични разум заборавио, да се птице у летње доба хране од нашег труда, наших усева, а зими кад снег све покрије, птице небеске кљују нашу и марвену балегу. Стога ми захваљујемо св. мајци цркви и милостивом оцу небеском и »преблагом спаситељу свијета« на таквој храни, и честитамо богомољцима, што ће такву храну уживати у будућем животу блаженства божијег – небеског.

Даље у истом јеванђељу у глави 5. стиху 30, 40, 41, и 44, препоручује нам »спаситељ свијета«, да се не бринемо ода зла, него ако те ко удари по десном образу обрни му и лијеви; ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину, ако те ко потера један сахат, иди сњиме и два; љубите и непријатеље и чините добро онима, што вас мрзе и гоне итд.
Је ли да је праведна и мудра поука?… Еј рајо узбуњена? Куд ће ти душа?! Што ниси слушала преблаго јеванђеље, те си подигла буну против оних, што те гоне, принуђавају и твоју зараду односе, отимају.

Такву поуку у данашњем друштву ни најглупља депа послушала не би. Зар је праведно сносити грабеж и тиранство над собом зарад ћефа појединаца? Заиста, не?
Св. апостоли нас уче, да будемо свима »јакоже« (једнаки) сви, то јест, са Чивутима као Чивути, са Римљанима као Римљани, са добрим добри, с лоповима лопови. Иди по вољи свију, дакле и вољи угњетача народних, а истина, правда, поштење и савест, – то је код њих ништа. Даље они веле »Повинујте се властима, јер је свака власт од бога«, што смо и напред споменули.
И то нам је морал Светог писма!

Дакле, ако крштени и некрштени султани и паше угњетавају и глобе народ, то је од бога и то треба трпети, томе се треба покоравати. Ај, весела сиротињо рајо! грдно ли си сагрешила, што си се усудила подићи револуцију противу законитог владаоца и власти? Зато ваљда у нашој савезној српској револуцији противу угњетача цариградских, и држаше »пастири народа«, »слуге божије« – сарајевски и мостарски владика страну тих угњетача народа, а прогласише све револуционаре Босне и Херцеговине као отпаднике и безаконике друштва. Папски клер у Риму и православни и католички патријарх у Цариграду писали су и говорили противу народног ослобођења и држали страну народних крвопија.

Највећи је морал, радити да угњетени постане слободан човек уживајући сва своја човечанска права и срећу као и сваки члан друштва. И народна борба Босанаца и Херцеговаца циљала је на то. И на срамоту црквеног морала, »слуге бога и олтара« гласаше противу народних права, противу његове слободе и среће, противу свога »стада« и свога храниоца – народа. Још нешто ради огледала тог црквеног морала. На крају јеванђеља Јованова, стоји да је Христос толико радио и добра учинио народу за време свог бављења на земљи, да кад би се све описало било би толико књига, да ни у сав овај свет не би могле стати. Овакву ужасну лаж могао је само рећи из темеља луд и подао човек; јер Христос је живео свега 33 године по казивању »светих књига«, а само три године јавно је проповедао.

Овде не треба наводити друге доказе шта вреди мантијашка и црквена »поука« и морал. Овим је очевидна прљавост и ништавило њиховог морала и њихове науке, њихове вере и бога, сама собом истумачена за оне, који бар и мрву чистога разума имају, који зрело паметовати умеју.
Обични разум и св. црква верују у божја чудеса, која се набрајају у старом и новом завету, – чудеса, којима су бог, његов син, света д‌јева Марија болеснике лечили, гладне хранили, жедне напојили итд. Научни и практичпи здрави разлози то одричу и сматрају за голу лаж. Јер, ако су онда таква чудеса чинити могли, што сада не чине, кад хиљадама људи умире од глади, болести и голотиње. И тако бива на све стране наше ове земље.

За време савезне српске револуције, ено на хиљаде сиротиње раје, лишена куће и имања, умире. Зашто бог и свеци не укажу своја чудеса у пошиљци хране, одеће и такве помоћи, да се за неколико дана од својих угњетача ослободи? Ако то неће да учине нама грешницима и безбожницима, зашто бар у таквој невољи не помогну раји? Та бар та наша несрећна раја била је и јесте дубоко побожна и верна богу и цркви. И заиста заслужује далеко већу помоћ но њени угњетачи. Та ето и чувене тврдице и себичњаци богаташи енглески очигледно помажу рају храном и оделом, а премилостиви отац света – бог, и »пречиста« богородица баш ништа не помогоше својим вечитим поштоваоцима и молиоцима. Јесте, али оно што не постоји, не може се ни пузећи показати, а камоли чудеса чинити. Но обични створови ипак верују као и пре. Они не могу у главу своју сместити, да је сва помоћ и одмоћ у човеку, у природи и удруженој снази друштва.

Обични мозак вели и верује, да је Христос спаситељ људства, да је опростио људство од Адамског греха и тиме отворио пут у царство славе и блаженства. Али здрави разум не види и не може наћи ама баш ни једног факта, да то посведочи. Он жели да му се »опипателно« покаже, чиме је Христос спасао свет? Ми видимо нашим очима да и данас и кроз сву прошлост историје, свет трпи свакојаке несреће и невоље после Христова доласка до данас, исто као и пре Христа. Ни елементарне непогоде, ни друштвени догађаји и неправде углавном нису се промениле. Пре њега владали су светом и сисали крв народа и људи фараони, фарисерји, књижници и њима подобни акрепи људски, а данас крштени и некрштени султани, мантијаши, адвокати, сабљаши и ћифтарија мало финијим начином и у углаћеној форми, подобно стеници и пијавици испијају животну снагу свему радном човечанству. Па још не само то, већ баш у време његово и после његова рођења, па све до велике Француске револуције било је народима још горе но пре њега, јер државна и црквена господа сматрала су народ као и сваку другу марву. Људи, жене и деца, продавани су и куповани на трговишту као и животиње. Историја показује факта, да је за један дан на једном вашару по 7000 људских душа продавано било.

Таква срамна и нечовечна дела чувари државног поретка и одржачи вера и »морала« сматрали су и чували такав варварски поредак као законит и праведан, све донде док светски револуционари и њих и тај поредак мачу и огњу не предадоше. Дакле, из тог грозног ропства избавили су и још једнако избављају упљетену рају јеретици револуционари, а не Христос, и његови апостоли. Даље, свет се рађа с плачем, живи с муком и болестима, и умире у мукама и с плачем данас исто као и пре Христа. Ни онда, ни сада ништа није могло живети и развијати се без ваздуха, топлоте, светлости и влаге; нити женка рађати без супрушког сношаја, па ма се сви светски мантијаши одрли клечећи, звонећи, литургије и бденије чинећи. Ако ли се под тим Христовим спасењем разуме спасење од греха и пакла, и то није истина. Јер, ако је Христос својом смрћу и страдањем искупио човечанство од греха и отворио свима пут у царство блаженства у рај, онда зашто требају сада мантијаши, цркве, молитве и толики трошкови око тога?

Он је посао свршио и човечанство спасао, па шта требају нови поклисари, толика заврзлама и трошкови? Зар су у стању више учинити синови и другови папа и патријарха него »син божји« Исус Христос? Та тим и они сами омаловажавају бога оца, бога сина и бога духа светог…
Ми овим разлозима не побијамо услугу Христа, као реформатора, као радника за сиротињу и мученика за своје учење, то јест, ако је он збиља и постојао. По јеванђењу судећи, ког су четири Чивутина разнолико и несугласно написали, ми Христа видимо као човека који је нешто и о социјализму наглашавао. По томе можемо га поштовати као поштена и напредна човека у ондашњем поквареном друштву јеврејском. Да је он припадао табору социјалиста види се отуда, што се заузимао за сиротињу и дружио се с њоме, као и из тога, што вели: »Љуби ближњег свог као самог себе, а ближњи наш, вели, јесте сваки човек на свијету.« Уз то говорио је, да су мантијаши као окречени гробови, који се споља беле а унутра су пуни смрада и нечистоће, то јест покварености и непоштења. Ове његове речи наћи ће сваки у јеванђељу Матејеву.

Да је све истина што смо наводили, многи и од самих мантијаша знају, то јест, да је све њихово црквено учење права петљанија, пука злонамерна измишљотина и отрцана крпеж, која сама себи противуречи, саму себе у лаж угони. Али то неће да јавно признају и да народу ту истину исповеде, јер лакше је господовати и уживати него радити, лакше је благосиљати него копати, лакше је читати молитвице него чекићем ударати и товаре товарити, вући и истоваривати, копати, жњети и тесати дрвље и камење.

Но рећи ће неки мислилац: па где је савест? па где ли морал, који сваком човеку налаже, да се у сваком послу над својим интересом, над самим собом узвисити мора и истину и правичност проповедати и зато се борити? Та најсветија страна човекова на представницима религије највише лежи, јер се они за проповеднике, за одржање и утврђење морала људског гласају.
Чисти разум на то се чуди велећи: јадни свете! Какав морал, какву моралну страну и дужност очекујеш ти од њих, што су најпокваренији у друштву?* Зар не видиш да су они вечити противници сваком напретку и свакој правичности и истини? Зар не видиш како они исто као и државни тирани сиротом раднику и најпрече потребе продају, да наплате своје молитвице и да се свилом и златом украсе? Зар ниси читао у историји, како су римокатолички »свети оци – духовници« одобравали и потврђивали такозвано »право на прву ноћ«**, по коме је раја немачка морала своју вереницу своме спахији или попу прву ноћ подвести, па тек онда, кад она отуда дође, она је своме мужу припадала? И тако дубоко понижавање човековог достојанства они су моралом називали. Такву срамну уредбу, они су назвали црквени и божанствени морал.

* У Риму највише има крупних и ситних мантијаша који једнако одржавају и утврђују морал, па наука статистика доноси податке, да баш у тој вечитој столици светих отаца што су слуге бога и олтара а одржачи морала, највише неморала има. Ево шта нам веле ти подаци: у Лондону на 1000 брачних порођаја падају 4 ванбрачна, у Лајпцигу 20, у Паризу 40, у Минхену 93, у Бечу 118, а у Риму 242 ванбрачне деце.

Даље: у Енглеској пада 1 убиство на 178.000 душа. у Аустрији на 57.000, у Шпанији на 41.000, у Напуљу на 2.750, а у Риму пада 1 убиство на 750 душа; дакле тамо где се највише о побожности брбља и о моралу проповеда, 535 пута је опасније живети но у другим местима.
** Опширније о томе говори; »Историја босанско-ерцеговачке буне – штудија за народ и државнике«.

Зар не видиш како се сваки отима за власт и богатство, па ма се то оснивало на развалинама и пропасти своје поверене »пастве«?

Зар не видиш, о, јадно »словесно стадо«, колике велике плате одређују себи за сићушан и ништаван рад, који се исцеђује из крви и суза угњетеног и утруђеног радника? Зар не видиш како немилостиво пролазе поред сакатог, изнемоглог, слепог просјака, који човечанске припомоћи треба? Зар не видиш како се друже и како служе верно и најпокваренијим тиранима и угњетачима напретка и човечанства, и како радо њихове ордене, гозбе и почасти примају? Зар не знаш како је највише покварено па и силовано народних кћери и синова баш од њихове стране? Зар не знаш ко је спаљивао и распињао реформаторе људства? Христа, Ђордана Бруна, Ванинија, Јована Хуса и друге напредније и поштеније умове човечанства? Зар не знаш какав морал имају и преповедају они што шетајући по палатама и црквама чак и тако велико богатство стичу, које на стотину милиона износи, као на прилику кардинал Антонели и римске папе?

Кад би мантијаши имали поштене вере и правог морала они би листом одавно још ступили пословати противу садашњега друштвенога уређења и садашњих накарадних закона, по којима се одређује дневна награда по 1, или 2, или 3 динара оним утруђеним радницима, који по ваздуги дан преврћу црну земљу и камење, који израђују све намирнице друштва, који стварају културу човечанства; па би захтевали да се узаконе такве уредбе у друштву људском, које ће такве утруђене раденике – мученике ставити у награди и поштовању на прво место, а садашње одликоване и превећ награђене дембеле, угњетаче и глобаџије дигнути са зачелних места. Тим би тек мантијаши показали да имају морала и да су достојни мученика Христа. Догод тако не учине, они су најнеморалнији људи.

Може бити случајева, да се неки од њих узвиси над собом и пође радити по разлозима научног морала, у корист свега човечанства, али такви то не чине као мантијаши, но као суграђани људства, као људи.

Под мантијом може се наћи и ваљаних народних пријатеља и добрих научењака. Њима част и поштовање, ма у коме звању били. Али ми с овим устајемо противу непоштења и заблуда, а не противу поштених личности, које су можда и нехотице у кужну сферу религије пали.
Због свију наведених религиозних и мантијашких заблуда, петљанија, несугласности и шкодљивости, на основу чисте науке и народних и човечанских интереса, чист разум одриче сваку светињачку и божанствену важност свему ономе у што верује обични ум; па из свега довде поменутог изводи кратак извод, који овако гласи:
1. Такозвано »Свето писмо« није ништа друго но зборник свију мантијашкихсањарија и петљанија, које никог логичког смисла немају и које својим шарлатанским противуречјем саме себе готово на сваком листу у лаж угоне. Више вреди један најмањи чланчић из рационалне економије но све богословске књиге што их на свету има.
2. Света мајка црква, дом божји, није ни и длаку важнија ни светија од обичног домаи кућерка. И више вреди за народ један научно удешен артерски бунар, чесма, но све православне и кривославне цркве и манастири.

Црква је привилегисани дом заглупљивања, лажи и ропства. Ја као професор богословије и архимандрит и по три пута ово кажем. Кад бих друкчије рекао лагао бих народ. Кад бих друкчије проповедао био бих издајица науке. За ову изречену истину мене ће строго, врло строго осудити не само затуцана маса народа него и сва интелигенција, која дише подлим, назадним и себичним духом. Па нека и то буде, али доћи ће једном оно свето доба када ће сав народ и сво људство овако мислити, мада ћу ја тада у вечној заборавности бити.

И почем још нико у цркви није ни видео, а камоли чуо премилостивог бога, да своју децу, народ поучава, то може се потпуно савесно рећи да не вреди у њу ићи кад газда у дому није; шта ће ђаци у школи без учитеља. Калфе им не могу учитеља и оца заменити. Она је мантијашки дућан, у коме они своју нестварну и неслану робу продају и ните оснивају за будуће своје спекулације и угодније живовање.

3. »Молитва и благослов« не вреди више од обичног бабског преклапања и врачања.Папе и остали крупни и ситни мантијаши благословише крсташе да освоје »света места«, »гроб Христов« из руку азијских варвара, па сви крстоносци заглавише под ударцима некрштених »агарјана«. Они благословише Наполеона, да покори Прајску [Пруску], а руски свештенодостојанственици цара Николаја, да покори султанову владу и државу, па обе благословене стране коначно мегдан изгубише. Народ Славоније баш се моли богу и благослове поповске добија, па ено 1878. и 79. поплава савска учини читаве ужасе од народа, који поред Саве у ниским равницама станује. Руси су тако побожни да су у самој Москви подигли 400 цркава и манастира, па ено глад Самаријска, суша Воронешка, црнац Астрахански, и Неронски кнут (кожни бич с оловним куглицама) императорскоцарски махом их угњетава, унесрећава и сатире.

Мантијаши и народ чивутски и турски толике векове огулише се чинећи молитве, ударајући се у прса и дерући се на мунарама: »Алах ил алах!« па све са зла на горе. Гоне их и бију од свију страна. Од велике турске царевине тек постоје одломци. Хиљадама година тако чине и Кинези и Индијани па ипак гомилама од глади и невоље у воду скачу. Христијански богослови већ промукоше и врат искривише вичући бога: »Господи возвах тебје, услиши мја« – па још никада не сиђе међу нас. И толиком сиротном свету неће да пошаље ни печених врана, а камоли јеребице. Има још сијасет подобних примера, али и оволико је доста.
4. »Часни крст« нема вредности ни светости колико обичан штап, јер овим се светпоштапа и брани, а крстом се нико ни у ком случају помоћи не може. Крст је као и молитва помоћник варалицама.
5. Крштење је једна уобичајена навика, која је толико света колико пушење опијума
или дувана. Оно је толико поштено да немоћно дете и које ништа не зна, привеже овој или оној вери и пришије му овакво или онакво име без његова знања и саизволења.
6. Богословске школе нису ништа друго но заводи у којима се учи како ће се финијеи вештије заглупљивати народи, изопачавати свет и порицати и исмевати научне истине. Ко ово не увиђа, он је без разума.
7. Бог, рај, пакао, анђели и ђаволи нису ништа друго но злонамерно измишљенастрашила и мантијашка и тиранска ујдурма, помоћу чега су народ плашили и замуку, зараду његову извлачили, да лакше и обилатније господују и уживају. Ову истину потврђују прво наши горе наведени многобројни примери; друго, што су народи од времена на време своје богове и вере мењали, то јест, старе остављали па нове усвајали, и треће, што за људство није одређена једна вера, него их сијасет постоји, и свака себе хвали а друге пориче и »јеретичном« и лажном назива. Кад би постојао негде један свемогући и добри бог, он би одредио једну веру за све народе и за сва времена.

8. Садашњи морал, који црква одржава, и ради којег, бајаги, мантијаши на светупостоје, јесте јавна лаж, која је законом и обичајима утврђена и привилегисана.

Каква ту може бити морала кад је мајка црква, у име тога свога морала, одредила патријарху карловачком 24.000 ланаца (јутара) земље а сав Даљ, Борово и Бијело брдо, где тај спахилук постоји немају више од 8.000 јутара земље. Не само то, него је дотични патријарх отео од народа тих села многе њихове земље, које је он још одавна обрађивао и на њих десетак плаћао. Кад се народ узбунио због тога и растерао спахијске наместнике, тај глава цркве и народа позвао је жандаре и војску те је народ принудио да уступи њему своје вечито право. Доцније кад је народ мирним начином тражио и молио да му он као њихов отац духовни и пастир народа поврати узете земље, одговорио им је тај слуга бога и олтара, да ће их све Чивутима продати. На то одговори један члан депутације: »Хвала вам, Екселенција! Христос је дошао да нас од Чивута избави, а ви као намјестник његов продајете нас Чивутима.« За ту искрену реч тежака [сељака] патријарх је напоље истерао депутацију.

Католички бискуп Штросмајер има два пута више, а кардинал папски Шварценберг има већи спахилук но сва пријашња црногорска државица. И митрополит београдски вуче годишње већу суму зараде народне но 40 учитеља народних, више но стотину надничара, који правећи путове и мостове, школе и радионице, станишта и болнице, и израђујући одело и храну више користе људству и култури за један дан но тај владика свега свога века, јер од благослова његова ни мушице а толи људи живети не могу. Иако је таква распоредна награда морална онда и нема на свету ништа неморално, неправедно.

Мени, као богослову, архимандриту, професору и директору »босанско-бањалучке« богословије, за дуго бијаше тешко ову вечиту истину противу нас мантијаша и нашег мантијашког морала овако јавно признати и свету на видику очитовати. Тим теже, што ми је патријарх цариградски, на захтевање општине, већ телеграфски владичанско звање указао био, и што сам у Бањалуци и целој околини, »као мали цар« живео, као и остали крупни мантијаши и од народа целе Босне поштован као неки »светитељ«, као »св. Сава«, као »нови« Христос. То ће посведочити сваки краишник. Али увидевши нашу мантијашку дубоку поквареност и фино удешене лажарије, које смо ми покрили сјајним покровом, то јест, великом фирмом: бога, вере, цркве и морала. Сазнавши уз то стварне потребе народа и човечанства и његове големе невоље, које му долазе једино стога, што не уме да умује и да се уређује са умом чистога разума, и са осећањем чистога поштења – принуђен сам био по нагону научних разлога, а у корист истине и правичности, да дам оставку на то велико звање и господовање, да напишем ову изјаву »Умовање чистог разума«, и да ступим у отворени и непомирљиви бој противу свих мантијашких лажарија и осталих друштвених неправичних и глупих уредаба и навика, и да се посветим стварном унапређењу и усавршавању себе и свога народа и човечанског рода, уколико сам кадар то чинити.

И сама природа антипатична је према богу, молитви, цркви и вери. Дете је сушта природа. У природи траје вечити рад, и дете тежи раду чим малчице моћно постане.
Деца се вргоље, копече, плачу, крећу, час нешто граде и руше и опет нешто друго почињу док се не уморе. Природа његова наклоњена је ма каквом раду. На то га гоне природни закони. А напротив томе природа дечија бежи од бога и од цркве и од богомоље. Дете никада не зове ни бога ни цркву у помоћ док га томе други не науче, а ономе, што је човеку природно: радити и јести, наклоњена су.

Кад сам овај спис неким мојим мантијашким колегама прочитао, неки упрепашћени од чуда побегоше из нашег друштва, а неки управише ми оваква питања:
Па шта је онда свето на свету, и у шта ће народ веровати? Чега ће се прости народ бојати, него бога и пакла, па да не отима и не убија? Без тога би прости свет ужасе починио? итд. – На то им ја овако одговорим:
Највећа је светиња на свету она чињеница, која је кадра очевидно указати и основати овде на земљи поштени и разумни, братствен и једнако праведан и срећан живот за све чланове човечанских друштава. И ову моћну чињеницу саставља: прво, математичка истина, која сазнаје природне законе, пословање природе и друштва и последице тог пословања, и по којој истини код свију народа и кроз све векове два и два чини четири, осам и осам шеснаест, а два пута шеснаест – тридесет и два: други саставни члан ове кадре чињенице јесте научни морал који признаје да свако чељаде друштва мора имати потпуно једнаке дужности на свако друштвено пословање, и потпуно једнака права на уживање и на умно и телесно развијање, које остали чланови друштва уживати могу; дакле, вера за људство нек буде – вера у вечну моћ природних закона, математичких истина и у човечанску једнакост и братство.

Та, ето чињеница јесте најдостојнија вера за човечанство, јер вера, која се састоји у овој чињеници, јесте узор, правичност и творац праве среће људске, почем она не тражи и не захтева скупоцених цркава ни манастира, ни молења, ни метанија, ни попова, ни калуђера, ни милостиње, ни дације, ни раје, ни угљетача. Чињеница ова, као продукт историјског рада људског, као израз потреба људских и као најчистија појава садашњег прогреса културе и цивилизације, једина је кадра уништити сваку неправду и неистину, угњетаче и угњетене, »слуге« и »господу«, непрактичан и појединачан рад, то јест, међусобне мржње, освету, свађе, убиства, крађе, грабеж, варање, ратове, оружје, војску, терете и неприродне болести, па створити једноправну браћу и заједнички удружени, лагани, братски, напредан, слободан, културан, праведан, човечан, здравствен и истинито ваљан, радостан и срећан рад и живот за свеколику чељад свеколиког друштва људског. Таква религија људства јесте истинити и стварни творац и остварач човекових жеља и његове среће и утехе. То је прави морал, и такав морал у стању је производити, усавршавати најблагодетније последице за постојеће и долазеће, будуће нараштаје људства. И за овакву узвишену веру и овакав узорити морал у данашњем поквареном друштву многи милиони жуде и срдачно послују; будуће свесније и праведније човечанство једино ће овакву веру веровати и овакав морал исповедати – вера у истину и правду, вера у људско братство и једнакост.

А што се тиче онога, као да би »прости свет« без вере у бога, рај и пакао, отимао, убијао, силовао итд., то је пука лаж; јер у свету, док постоје оволике неправде, невоље и начело приватне својине, поред те вере дешавало би се, као што се и данас дешава гомилама отимања, убијања и силовања, само кад не би било части и казне на овоме свету.
Чивути су побожни и страшно тврди у вери, у бога, рај и пакао, па су највеће варалице у друштву, и да није друштвених закона они би са њиховом тврдом вером у бога, рај и пакао, са њиховом великом побожношћу, ужасе чинили свима онима с којима они у додир долазе.
Ово смо сасвим укратко рекли, али шта је у стању наша научна вера и наш научни морал учинити за свеколико људство, показано је опширно у напред означеној књизи »Пут срећнијем животу или нова наука и нови људи«.
Завршавајући овај спис велимо још и ово: крајње је време да сви школовани и нешколовани обични мислиоци своје дубоке и штетне заблуде увиде и оставе, па да усвоје и потпуно приме умовање и пословање чистога разума, – те да тако заједнички своју умну, телесну и материјалну снагу на општу корист свега друштва употребе; јер кад су сви чланови друштва у једнако срећном и братском стању, онда је и појединац и ток људске културе од сваке опасности и несреће осигуран.

А као најкрајнији завршетак нек буде ово:
Верово би свак’ у бога кад би могло бит’, Да очита »вјеровање« па да буде сит.
Шта ми хоћемо са овом књигом и другим делима нашим?
На основу науке, морала и животних човекових и народних потреба, ми смо тражили и тражимо, укратко сведено, ево, ово:
Да моћ и светлост корисне наставе и науке под‌једнако осветљава све људе и народе, а не само поједине као што данас бива;
Да спремамо народ и омладину његову да буду вољни и вешти свуда и свагда радити само оно што је добро и корисно, што је праведно и истинито;
Да покажемо пут и начин, како ће народ моћи подмиривати све своје животне потребе;
Да научимо, одушевимо и утврдимо бар млађи нараштај, за разумни, срећоносни и узорити препорођај народа и људства; па да он знаде и хтедне уредити све законе и друштвене послове и међусобне односе тако мудро и праведно, како би сваки користан члан друштва и народа, уживао све оно, што тражи за човека привредника, наука о здрављу и наука о народном благостању, то јест да сваки привредник и његов подмладак свуда и свагда ужива ове благодети и животне потребе своје:
Довољно здраве хране и воде;
Здраву, разумну и према времену подесну одећу, обућу и постељу;
Здрав стан и околину у којој живи;
Здраву и посве подесну радионицу и одморницу;
Добре и посве подесне справе и алате за разно пословање ручно, научно и забавно;
Здраву јестионицу и учионицу;
Здраво породилиште и болницу;
Здрава и увек подесна перишта и сушишта;
Разумну и моралну ношњу и забаву;
Равноправну и привредно-научну наставу и поуку;
Озбиљне и корисне књиге и новине;
Здраву свест и одлучну вољу за разумно пословање;
Претварање личне, приватне, засебне својине у општинску и државну имовину, то јест, да сва земља и све фабрике, сви алати и инструменти за производњу и друго пословање постану општинска, задругарска или државна својина; где ће сваки нужни члан друштва имати једнаке дужности на сваки одређени рад, и једнака права на потпуно подмирење телесних и умних потреба човекових;
Задругарски живот и удружно, колективно пословање и сређивање друштвених намирница;
Подесне путове, мостове, засаде и живе ограде око њих;
Слободу веровања или неверовања;
Слободу говора, писања, збора, удруживања и јавног предавања;
Организацију народа, друштва, без каста и привилегија и без фанатизма религиозног и националног;
Организацију рада и поретка такву, која ће одржавати свуда и свагда међусобну и међународну љубав и братску солидарност, и непрестани стварни и хуманитарни напредак у свима струкама друштвеног пословања итд.
На остварењу тога светог и спасоносног дела, треба да ради све што се човеком зове; јер само у томе састоји се истински спас народа и људства.