О школовању

Ради здравља и напретка народа и омладине нужно је:

Да се систем садањег школовања из основа реформише, окрене на боље, те да одговара колико-толико захтевима науке о здрављу и животним потребама човека и народа.
Какво семе такав род, каква њива таков плод,
вели народна филозофија.

На стварној настави и корисној привреди, лежи моћ народа и државе, велимо ми [социјалисти, Пелагић]
Ко зна да је свуда у научном свету узета основна, народна школа, као најважније место, од куда се може најбрже, највише и најјаче ширити по народу просвета, али просвета која води паметнијем кућењу куће породичне, општинске, народне и човечанске, и која води истинској разумности и правди, истини и једнакости, привредљивости и хуманитарној солидарности; ко схвата шта »неук« народ очекује од школе и школованих људи; ко разуме значај имена школског; ко добро познаје шта се и како се учи у садашњим школама, које, као што посве умесно вели професор Карић, »затупљују и заслепљују« и у гроб сахрањују народну омладину.

[Свакако је у питању расправа Владимира Карића: Школовање у Србији и његови ресултати, у којој је писац дао критичку оцену стања школа у Србији 80-тих година прошлог века. (У вези с овим радом објављен је у »Отаџбини«, св. 60, критички напис др М. Јовановића, а одговор на овај напис објавио је Карић у брошури под насловом: Школовање у Србији и његови ресултати, Прва удеоничка штампарија, Београд, 1887).]

Ко памти и разуме и све друге последице тога школовања и битне потребе човека и народа, он мора признати и он мора тражити да се систем садашњег школовања из основа реформише и на боље окрене, док дође оно благодетно време, кад ће се тај садањи систем посве укинути, па заменити оном новом науком учења, то јест, оном науком каква се износи опширно у нашем другом спису, који се зове »Нова наука о јавној настави омладине.«

[Нова наука о јавној настави или омладински и народни добротвор – Штудија за наставнике и државнике, за народ и омладину (Београд, »Смиљево«, 1891) – књига коју је Пелагић посветио »народу и омладини, и њеним родитељима и наставницима, управницима и законодавцима« – сигурно је једна од најбољих и најпотпунијих које је Пелагић написао у вези с проблемима васпитања. Могло би се чак рећи да у одређеном смислу представља завршницу, крајње идејно уобличавање свега онога што је до тада писао о васпитању, а посебно његових радова: Како да се школујемо – па да дођемо до опште среће и братске солидарности (Штампарија задруге штампарских радника, Београд, 1881) и Преображај школе и наставе – сувремена потреба (Штампарија Народне радикадне странке, Београд, 1889).

Књигом Нова наука о јавној настави Пелагић је управо желео да, како каже, на основу критеријума истине и правде покаже и докаже не само неразумност постојећих школских институција, садржине и смисла васпитања, него и да увери у нужност и неопходност хитног и коренитог њиховог преображаја, реформисања, сматрајући овај преображај саставним и интегралним делом општег друштвеног преображаја, за који се најодлучније и доследно залагао. »Јер тражећи у нашим досадањим делима разумни, праведни, корисни и основни преображај друштва, у погледу политичком и економском, – тражимо у исто време у овом делу одлучно и убедљиво да се из основа реформише, преобрази и цео систем и начин данашњег домаћег и школског васпитања, изображавања и учења«, писао је Пелагић у предговору овога свога дела.

Неразумност и промашеност постојећег васпитања Пелагић је видео, пре свега, у некорисном, артијашком, ветропирском и жалосном знању, присилном учењу, које ломи слободу и карактер ученика, у школи која фабрикује »многобројну господу, производи лењивце, изелице, угњетаче… удворице и готоване«. Уместо таквог васпитаља, Пелагић је настојао да увери у неопходност прихватања нових – социјалистичких – идеја о васпитању, на основу којих ће се код омладине развијати »правилно мишљење и воља за поштено и корисно пословање«, које ће допринети да настава у школи буде »пријатна, омиљена, разговорна, забавна, посве занимљива и удесна према дечијем духу, осећању, узрасту и разумевању«, која ће код ученика у првом реду утврђивати »између људи и народа братску љубав и искрену солидарност«, која ће се темељити на резултатима истинских наука, а не богословских »небивалица« (јер »наука не признаје никакве небеске и земаљске идеале и ауторитете… не верује никоме на голу реч, као што верује црква и богослови, јер она верује само доказу, опиту, здравом разлогу и истини«), у којој неће имати места бескорисно учење старих језика (грчког и латинског), којим се непотребно оптерећују ученици итд.

Даље, настава о којој је у овоме раду писао Пелагић требало би да буде »равноправна, обавезна и бесплатна за сву друштвену, народну омладину«, у оквиру које ће се ова обучавати »разним ручним пословима и научним корисним поукама и наукама«; да сва деца (чим проходају) треба да буду смештена у општинске одгајнице и наставишта (дечје јасле и вртове), где ће о њој бринути стручна лица (»општински одгајивачи и наставници«) боље него у било којој породици; да се у циљу што потпунијег и свестранијег развоја деце и омладине при свакој општини подигну нарочите зграде, баште, учионице, радионице, одморнице, забавнице, алатке и друге надобности; да учење траје до двадесете године; да се, с обзиром на потребу потпуног изједначавања у правима мушких и женских, организује заједничка настава за оба пола; да целокупно васпитање треба да буде усаглашено с природом човека и да равномерно развија све физичке и духовне снаге; да учење мора да буде најтешње и најнепосредније повезано с радом, при чему ће бити ввчно поштован принцип: С радом поука а поуком рад (»Речи без дела не вреде, људство живи од дела а не од голих речи, па ма како оне узвишене биле, ма како милозвучно од‌јекивале. Телесни рад је основица и потка свему животу људском и његовом културном напретку. То тврди и сама економска наука, без које учење мало вајди«); да се из наставне праксе безусловно одбаци свако учење напамет (»наизуст«) из књига, које је за децу и омладину сасвим убитачно и да се уместо из артија (књига) учи из живе природе и стварног друштвеног живота, где ће нове настављаонице и учионице бити дечишта (дечје баште, дечји вртићи), градине, воћњаци, њиве, ливаде, пашњаци, брда, долине, пчелињаци, радионице, кошеви и амбари, песма и гимнастика, путеви и мостови, грађевине и развалине, зборови и скупштине, општина и околина, болнице и порођајнице, књижнице и читаонице, природа и њене појаве итд.; да се из учења одстрани свако прекомерно утруђивање и присиљавање и да се рад (замор) и одмор смењују наизменично; да настава уопште треба да има карактер пријатности, пригодности (тј. да се о свему говори и учи онда »када је чему време и удесна прилика«, да се, на пример, »о киши и роси, о снегу и ветру, о мразу и суши, о топлоти и ладноћи, о облацима и граду, о грмљавини и ветру« итд. говори у ситуацијама када ове појаве ученици непосредно доживљују, чему би требало да служи и тзв. »привредна или летна настава« и применљивости, јер за нове људе »не вреди скоро ништа ни једна наука без практичне примене«; да се из наставе потпуно елиминише учење црквених истина и црквене вере и да се уместо тога код омладине развија вера у »начело и наук социјализма, који је потоњи резултат науке и који је једини у стању ослободити људство од свију садањих друштвених беда, зала, свађа и несрећа« у бога – истине и правде, у народно и човечанско благостање«, у економску и политичку једнакост свих људи и народа, у науку уопште (посебно у физиологију и хуманистичке науке).

[Све што је говорио о васпитању мање-више непосредно се уклапало у његово шире поимање новог друштва, у визију новог срећног живота у коме ће, поред осталог, сви моћи слободно да испољавају веровање и неверовање, где ће постојати слобода говора, писања, збора, удруживања и јавног предавања, у коме неће бити каста и привилегија, религиозног и националног фанатизма, које ће бити организовано на принципу задружног и колективног пословања, – дакле, таквог живота у коме ће бити оваплоћени битни идеали социјалистичког виђења света, социјалистичке производње и социјалистичких друштвених односа.]

Ако има несрећних узрока, који сметају, да се тај нови систем школовања одмах прими и на дело приведе и на народ примени, онда бар нека се овај садањи накарадни систем и програм школовања што боље и разумније реформише, према захтевима науке о здрављу и према народном благостању. Јер овај садањи начин васпитавања и учења омладине тако је неразуман, неправедан и накарадан, да нам он систематично и немилосрдно лиферује, добавља и доноси слаботиње, лењивце, разне телесне и умне болести и болешљивости, сваковрсно сметењаштво, безбројне брбљиве и развратне кукавице, ништавце и крупне варалице и угњетаче народа, слободе и науке.

Да је то окривљавање наше непорично умесно и савремено, видимо прво отуда, што нам омладина изгледа лицем, телом и погледом бледа, потмула, гробна, слабуњава и жалосна; друго зато, што омладина много болује, скоро обневиди и нагло гомилама умире од разних болести, које је ужасе донео систем садањег васпитавања и школовања; и треће с тога, што сву речену накарадност испољава нам и уређење садањег неправедног реда и поретка друштвеног, и прекомерна безкарактерност и немарност. Изузетка има, али посве мало. И све је то производ садањег изображења и васпитања нашег.
Ово посведочава и сама државна статистика Србије, коју је саставио Б. Јовановић* који каже како стојимо у погледу разболевања, опадања и наглог умирања омладине.

* [Богољуб С. Јовановић, састављач више статистичких радова из области школства у Србији, објављиваних у »Просветном гласнику«, службеном органу министарства просвете у Србији.]
Ево како о томе говори државни статистичар у министарству просвете: у школској 1873/4 години, оставило је школу због опасне болести и због смрти око 2246 ученика сеоских. Разболело се од тих само сеоске деце 1328, а умрло је 298, а од варошке оболело је 452, а умрло 168. Он вели, да сеоска деца пропадају због нездравих зграда школских у којима уче и станују, и због прекомерно рђаве хране. Чак и њега је, као господина, тронуло то ужасно стање наше омладине школске, да и он сам вели у своме извешћу: »човек се мора заплакати, кад види каква је храна и постеља овој школској деци, што добијају у својим загушљивим и посве нездравим становима, собама школским. Храна им је већином суха проја, која стојећи по неколико дана у торбицама већ је уплесњивљена. Уз то једу често још и качамака, уз који се једе лук и кад и кад сир и сланина. Таква храна и постеља, таква учионица и спаваоница упропастила би и најздравијег човека, а камо ли нејаку децу, којој треба далеко боља храна и угодност.« Слава таквом извештају, а вечно проклетство власницима нашим, који се бакћу да се дограбе и да се одрже што дуже на својим столицама, трошећи време и новац народни око сузбијања и хапшења оних, који их као недостојне и грабљиве оговарају и са управе гурају, а не улажу новац и време своје да се поправи то жалосно стање наше омладине и нашег народа, – тог бедног народа, који их богато плаћа да се добро хране и од зла бране.

И доктор Васић у чланку »Школа и здравље« износи жалосно стање сеоске школске деце, у округу ћупријском, које се може оценити из ових неколико његових речи, које гласе овако:
»Нема жалоснијега призора но погледати у једну собицу где школска сеоска деца ноћивају, особито зими. Мало ниско »сопче« са једним прозором, плехана фуруна која се увек пуши и намештај састављен од неколико дасака, то вам је стан оне јадне дечице, којима су куће далеко. У тај ад поређали су се ђачићи као сарделе у кутији. Та тесноћа, тамноћа нечистоћа, дим и друга оскудица бацају децу у разне болести, а нарочито шугу и друге красте. И она деца која не падну у болест изгледају бледо-жута, невесела, тужна, слабуњава и кржљава« итд.

Кад тако зборе државни чиновници, онда може се мислити каква кужност лежи у тим убилачким и несрећносним школама. Па још имамо образа казнити народ што не даје децу у такву школу, или боље рећи у народну мучионицу и гробницу. Па још имамо образа казнити децу што беже из те гробнице, и што нерадо уче ону науку, која принуђава да у њој изгубе здравље и живот, веселост и марљивост.
Чист разум мора признати, да и деца и народ имају право, и да имају више здраве памети, они што беже из тих мучионица и гробница својих, него ли она тако-названа »учевна господа« која их тамо гоне, даве, развраћају и стамањују.

Та необична и умесна факта нагоне сваког пријатеља народног да узвикује:
»Укидајмо, или бар радикално (из основа) реформишимо те гробнице и пијавице народне омладине, ако нисмо убице своје и народне узданице! Што више часимо са оклевањем то смо већи злочинци пред садашњим младим нараштајем и пред народном будућности.

Због поменутих ужаса све школе и сву наставу треба побољшати, ако не више, а оно бар оволико, колико је овде означено.

1. Препорођај школске зграде и њене околине:

Свака школа или мора бити саграђена по плану науке о здрављу, или боље да је и нема. Јер више вреди здрав човек са природним знањем, разумом, него ли школоване накараде, какве нам садање школе дају.
Она треба да се сагради од најтврђега материјала, и тако да је њена просторија свуда и у свему сагласна са великим и светим задатком учионице, у којој тако дуго борави омладина свога народа.«
[Пелагићеви захтеви у погледу архитектуре и квалитета школских зграда и учионица изванредно су позитпвни и на известан начин представљају антиципацију (предвиђање) онога што је иначе савремена школска архитектура начелно прихватила и даље у складу с научно-педагошким и здравственим разлозима развила. Заиста импонује Пелагићева упорност да увери у неопходност подизања таквих школских зграда и таквих учионица које ће у првом реду одговарати здравственим потребама ученика и његова маштовитост да сагледа идеалне услове за њихову градњу.]

Свака школа мора бити окренута лицем према југу, јер тако сунце удара у три стране њене: источну, јужну и западну; то ударање сунчаних зрака права је благодет за такво станшше и боравиште људско. Испред лица је главни излаз и улаз у њу. Тако исто испред лица треба да је остављен простор за играње дечије, јер у јесење, зимско и пролећне доба ту ће деца наћи заклона од оштрих северних ветрова, и то према сунцу, које и усред најљуће зиме огрева и оживљава где допире и упире зрацима својим. Уз пут напомињемо, да смо безбројно пута посматрали ученике, како поред све хладноће на двору, и топлоте у школи, схупе се у таквој заветрини према сунцу, па се играју, шале или нешто причају измеђ себе. Сила природе вуче их и нехотице у царство здравља и живота, а сила глупости рђавих родитеља и наставника вуче их у апсану собну и школску.

Свако живо тело има своју душу. И школа и зидови њени морају имати своју душу, јер без душе нема живога. Душа њихова а тако и свију јавних и приватних зграда јесу добри вентилатори, проветриоци, удешаји који у свему и свагда одговарају захтевима науке о здрављу. Која школа није удешена тако, њени ученици имају право пљунути у њу и разићи се својим кућама, док се удеси зграда учионице, и све што спада у област учења, тако, да потпуно одговара захтевима науке о здрављу и гласу животних потреба народних.

Соба школска не сме бити мања од 12 мет. дужине, 8 мет. ширине и 5 мет. висине. У њој мора бити удешено 9 вентила, проветривача, и то 4 с једне и 4 с друге стране, који се могу удесно отварати и затварати. Девети вентил мора бити замашне величине насред тавана, коме цев води до изнад крова. А изнад крова биће удешена справа најбољег система, коју ће ток, струја ветра окретати, па тако завитлавати промену ваздуха – из унутрашњости школине. Према томе школе су свуда једнокатне.
Једна од тих справа зове се у занатлијском свету: вентилатор. Ту справу мора да има свака школска соба, без обзира на коштање.

Свака учионица мора бити окречена (трипут годишње); јер кречење то уништава ону тоњу дуварску, која се упија од задаја толике деце. А сваке пете или десете године, треба обити изнутра по учионицама цео стари леп, – малтер са зидова собних, па изнова излепити, – малтерисати. Ово има за здравље и памћење дечје далеко више вредности, но што се до сада мислило у »простом« и ученом свету. Ово као и све друго треба и мора да одговара захтевима науке о здрављу.

Клупе садање треба избацити, као посве неудесне за здравље, па уредити самостална седишта за свако дете. Између тих седишта треба да има толико простора са све четири стране, да наставник и ученик до сваког седишта комотно проћи и доћи може. Седиште је и полеђиште проветрасто и покретно. Цело седиште мора бити од гвожђа и дрвета; тако и сто и наслоница. И наслоница и сто треба да су покретни.
[Производња школског намештаја, учила и осталог школског прибора изванредно је напредовала да постоје специјализована предузећа и специјалне институције које се искључиво баве проучавањем потреба и изградњом школског намештаја и учила.

Што се тиче ђачких седшита (клупа) постоји низ различитих рационалних решења, која зависе од тога каква је школа, на коме су узрасту ученици, каквој врсти наставе је намењена итд. – па се о свему овоме приликом набавке мора водити рачуна.]

Пећ и ложење треба да је удешено тако да нема дима и да се лако и јевтино угреје, па било то грејање помоћу паре или иначе. Учионица мора увек бити похладна, да се не би деца знојила и услед тога прозебла и у болест падала, Умерена хладноћа не шкоди већ крепи. Чим се опази да се соба од запаре дечје приличио угрејала, одмах ће се помоћу вентилација прохладити. На то се мора мотрити исто као и на сам начин наставе.

[У свим већим и савременим школским објектима изграђују се по правилу инсталације за централно грејање и уређаји за регулисање температуре и проветравање. Но у сваком случају неоспорна је вредност Пелагићевог указивања на потребу одржавања сталне температуре школе и учионица, која ће омогућавати максималне успехе у наставном раду и доприносити неговању здравља ученика.]

За огртаче, торбице и друге дечије ствари биће удешен и нумерисан »предшколник«.
[Уз све учионице (не само савремених него и неких старијих школских објеката) постоје чивилуци или орманчићи, у које ученици стављају своје одело и друге ствари.

Подови савремених школских објеката (учионица, дворана, ходника, аула) граде се од материјала чију хигијену није тешко одржавати, о чему свакако постоји одговарајућа литература и позитивно искуство.]
Чишћење школе не сме бити метлом, него машином, чистилицом, која увлачи сву прашину у себе и одмах је изгони ван школе кроз трубу и прозор, али на ону страну пут које ветар дува да се прашина не враћа у собу. Док се то набави треба купити прашину школску мокрим крпама.
Поред тога, школе треба опрати сваког месеца врелом водом.

Школа мора бити удаљена од уличне вике, тутњаве и прашине, унутра у авлији бар 80 метара. Око ње мора бити довољно простора за играње, за гимнастисање и са неколико редова засађеног дрвећа са свију страна. Засаду школске авлије треба да саставља већином: липа, кестен, калемљени багрем и лековите и отровне биљке, са што више борових дебала. Оваква засада крупна је чињеница дечјег и наставничког здравља.

Близу до школе мора бити воданик – добар бунар или чесма, и место са справама за гимнастику.
Вода школска мора одговарати захтевима науке о здрављу, и то свуда и свагда, а тако исто и водоводи, који треба да су од две гвоздене кофе, које висе на ланцу и гвозденом бунарском заворњу.

[Колики је значај воде за здравље ученика није потребно истицати. Пелагић је добро уочио потребу да се о школским бунарима (који су каткада били извор озбиљних ђачких епидемија) нарочито води рачуна и све што је у вези с овим предлагао само је један део онога што би требало учинити да се за ученике обезбеди здрава питка вода и створе услови за изградњу (ако не базена за купање) купатила за ученике.]
Према томе авлија и башта школска, то јест, простор око школе треба да буде широк око 200 метара и толико дугачак. То је нужно како за чистоћу ваздуха тако и за играње и за одмор ученика, и поменуту засаду, која је у исто време и украс вароши и села, а дика општине и народа.

Засада дрвећа треба да је удаљена од школских прозора бар 10 метара, због добијања довољне светлости у учионице. Светлост школску треба удесити тако да не шкоди деци ни у ком погледу.

[Пелагић је заиста у праву када тврди да школска зграда мора бити тако лоцирана да спољна (улична) бука не омета наставу и да школска дворишта треба да буду пространа и с довољно зеленила. – Нажалост, о овоме се још увек не води довољно рачуна, па су, нарочито у градовима, школске зграде у веома прометним, саобраћајем оптерећеним улицама, школска дворишта најчешће тесна (ученици у њима не могу да се играју) и без дрвећа и цвећа које освежава и чини школски амбијент привлачнијим.]
Проход школски мора бити на крају авлије школске удешен по плану науке, и засађен унаоколо густим и лиснатим дрветом.

Ако нема близу реке и речице или језера, онда треба саградити и увек чист одржавати велики басен за купање и пливање деце, јер тиме се јако оснажава здравље тела и ума и отклањају многе болести и немоћи. Купатило може бити и ван школске авлије, да би тако могло послужити и одраслом народу и ученицима.

[Иако се одржавање хигијене учионица у новим и савремено грађеним школским зградама знатно разликује од овога што препоручује Пелагић, ипак су његови захтеви имајући у виду време и постојеће школске зграде и учионице – у сваком случају оправдани.]

Док се мајушна села и засеоци ушоре, уједине у велика села, дотле ће, хтели, – не хтели требати крај школе сеоске школско станиште, да ту станују и преноћивају ђаци далеких села. До сад су, на срамоту свију досадањих влада и власти, сва ђачка станишта била оличена у једном мрачном тесном и нечистом »сопчету«, које је тровало и умно и телесно нашу омладину, исто као и храна њихова онако буђава и ништава, о чему смо мало пре доказе навели.

Због тога, поред сваке сеоске школе у којој се уче деца из два, три села, мора се саградити засебно »школско станиште«, удаљено од школе, бар на сто педесет метара. Оно мора имати три одељка: за спавање, за јело и сместиште за разне дечије ствари. Све мора одговарати науци о здрављу у потпуној мери, или укинути и школу и учење. Јер народ није вољан даље давати своју узданицу да се тамо сатире, разбољева и стамањује. Прозори на школском станишту морају бити од све три стране: истока, југа и запада, а врата од севера, да тако сунчани зраци цео дан упиру тамо.

У летње време прозори се не затварају ни дању ни ноћу, исто као и у школи, осим јако влажних ноћи и хладноћа. Кад се привикне, промаја не шкоди ништа, а нарочито онима који се купају у води, или у ваздушном купатилу, и који нису превећ навикли на готовански и собни живот. Деца нека се хране сваки дан јакошњим качамаком, зачињеним или маслом или машћу, или урезаном сланином, или зејтином, или сиром, или млеком, а кад и кад и луком белим, или медом. Брашно мора бити непросејано, али од добро чистог кукуруза. Ова храна једена чешће и са вареним пасуљом, сочивом, грашком, купусом, шљивама, сувим воћем и луком, здравија је од сваке друге. А то је и лако и јевтино зготовити сваки дан.
[При већем броју сеоских школа постојале су просторије за смештај ученика из удаљенијих села. То су најчешће биле тескобне, мрачне, влажне собице скоро без икаквог намештаја, које су служиле за »ноћивање« оних ученика који због удаљености својих домова нису били у могућности да свакодневно долазе у школу и да одлазе од школе кућама.

Пошто при таквим школама није било организованих ђачких кухиња, ови ученици су искључиво јели »суву храну«, коју су им родитељи једанпут недељно заједно са »преобуком« доносили.
Разуме се, у таквим условима није могло бити речи о хигијенском смештају и здравој исхрани ученика. Отуда је Пелагић одлучно захтевао и убедљиво образлагао потребу да се при школама граде посебне зграде за становање ученика, тзв. засебна школска станишта, која ће имати три просторије: собу за спавање, трпезарију и оставу за ствари ученика (гардеробу), где ће ученици, дакле, имати све потребне услове за здрав живот, јер је, по њему, најважније здравље ученика и да, према томе, све што штети здрављу ученика (па биле у питању чак и школе) треба одбацити односно радикално их мењати, преображавати.

При нашим школама (основним у првом реду) почињу све више да се отварају одељења за тзв. продужени боравак ученика, у којима ученици добијају хигијенску исхрану и смештај и где се налазе под непосредном педагошком контролом специјално ангажованих наставника.

Иначе, већ одавно код нас постоје ђачки домови (интернати). којима се у последње време нарочито посвећује пажња како би што боље одговарали својој намени.]

Овако уређење школе није ништа друго но вапијућа, неопходна и животна потреба наша и наше узданице, омладине. Што год учинимо њој, учинили смо нама. Ту се не сме обазирати на грошићарске рачуне. Где је општина нејака за то, мора јој помоћи срез или држава. Великашке палате, мантијашке богомоље и митрополије и сабљашке касарне нек се претворе у овај најсветији храм народа и омладине, славе и користи, – у школе.

[Несумњиво је да савремена школска архитектура пружа обиље могућности приступа пројектовању и изградњи школских објеката и учионица, тако да се може с пуно права рећи, да би било крајње неоправдано и с обзиром на функцију ових објеката бесмислено, ако се тековине ове релативно младе научне дисциплине не би уважавале. Зато је разумљиво зашто се приликом изградње школских објеката (школских зграда, учионица, кабинета, гимнастичких, музичких и других дворана, школских радионица и др.) обавезно траже пројекти стручњака за школску архитектуру.]

2. Наставне реформе треба одмах бар ове извести:
Основне народне школе треба да се уче од 6 до 10 година. Наравно, народ ће удешавати колико ће разреда бити у основној, као и у свакој другој школи, и то према гласу својих потреба. Али сваки разред учи се 1 годину дана.

Дете полази у школу пошто наврши десет година, нипошто пре. Дотле је дете на слободи или у дечијим баштама, о којима смо опширније говорили на другом месту у овој књизи у чланку »дечишта«. Овај захтев, одобриће сви свесни људи, јер зна се да је чувени Вук Стеф. Караџић почео учити књигу чак у 16 или 18 години, а Филип Вишњић није никако ни учио школу, па сав листом српски »учевни« свет учио се од њих мислити, осећати и правилно српски говорити.

Децу не смемо рано давати у школу ни за то, што је доказано да она деца која се у младости брзо развијају у разним знањима, да доцније кад нарасту не вреде ништа. Умна снага и енергија треба да се развије онда, кад је младић већ постао човек, кад сваки види у њему и телесну зрелост, поред зрелости мисаоне; кад његова особа заузме своје место у друштву и кад се његова реч усмена и писмена прима и мора да прима, – као и сваког другог одраслог и разумног члана друштвеног.

[Захтев да школовање у основним школама треба да траје шест до десет година свакако је произлазио из Пелагићевог уверења да је за стицање најнеопходнијих знања у народним школама потребно најмање шест година, што је несумњиво позитивно (Законом о основним школама у Србији од 1882. године званично је проглашено шестогодишње школовање), али је зато његово уверење да деца не би требало да полазе у школу пре десете године у суштини погрешно.

Савремена научна истраживања у вези с поласком деце у школу управо све више потврђују могућност деце да и пре седме године почињу своје школовање, па су у томе смислу и наши законски прописи довољно еластични, јер под одређеним условима допуштају упис деце у школу и пре седме године.]
Поред тога што је настава обавезна и »бесплатна«, морају и сва радничка или сиротињска деца бити школована трошком општине или државе.

Под овим разуме се и то да је држава и општина обавезна удесити да таква деца имају и храну, и стан, и одело, поред бесплатних наставника и школских учила.

Ово треба и мора бити право зато, што друштво не сме трпети између себе незналице, а друго за то, што је то дужност свакој држави и општини да чине свуда и свагда, ради боље будућности народа.
У то име узимаће се, ако је нужно, од свију газда особити прирез, а нарочито од оних, који имају по више надничара, слугу, најамника и других мушких и женских раденика, па за то нико од иоле поштених газда, неће се противити томе захтеву, захтеву моралне дужности. Сва та сиротињска деца нека уче науке са осталом друштвеном децом, приближујући се што више духу истинских народних потреба.

Кад тако дамо и раденичкој, сиротињској омладини корисног знања и воље за рад телесни и умни, онда смо јој дали кључ, којим ће она доцније сама себи отворити пут и врата бољем животу. У данашњем веку оставити народ у незналаштву, опасно је баш и за саму државну, новчану и црквену господу, а тако исто и за целу науку и културу људску, јер кад се удружи сиромаштина и незналаштво, онда је та сила у стању да све учини, не обзирући се ни на свој ни на туђи живот.

Треба знати да голотиња, глад и незналаштво не бирају начина, како ће утолити своју животну потребу.
[Пелагићев захтев о обавезној и бесплатној школи и настави (књигама, школском прибору и училима), бесплатном становању, исхрани и оделу ученика – у ствари је оно што су истицали и тражили и други наши социјалисти (међу којима и Светозар Марковић) и што је касније добило место у Програму Српске социјалдемократске партије.]

У тим народним основним школама предаваће се и учиће се само оно што је од стварне користи за животне потребе човека и друштва, а нарочито оно што доноси за народ: добро здравље и благостање материјално, имајући у виду на првом месту земљорадњу, сточарство, воћарство и занатлијско занимање. Без такве поуке и науке не вреди скоро ништа ни школа ни настава. Ову вечну истину треба једном признати и вршити тачно и свестрано. Јер срамно је видети, како ученик садањих школа не зна ни ватре наложити, ни јела зготовити, ни своју хаљину закрпити, а камо ли да зна излечити од разних болести себе, своју марву и своје воће; обрадити летину, направити и поправити одећу, обућу, алате за пословање и грађевине које су нам нужне за угодан опстанак. Ова се брука не сме даље трпети.
Ко је вешт и честит раденик он може бити и добар научар и политичар, и дипломата, и војсковођа, док је и ових нужно у свету. – На пример Франклин, Вашингтон и други председници велике републике америчке, који су сви били раденици занатлијски. А из наше историје имамо Карађорђа, Милоша, војводу Марка Миљанова и друге. Цар римски Дукљанин био је земљорадник и добар владар. Таквих примера имали бисмо доста да наређамо, али је довољно за разумне људе и толико.

У наставу мора да уђе пре свега оно што човека учи како ће да буде здрав, вредан, бистар, свестан, економски задовољан и напредан и солидаран са свима праведним и вредним људима и народима. Без тога, школа ће бити као и данас што је махом гола фабрика, где се фабрикују господа, богаљи, болесници, веште варалице, крути себичњаци, готовани, угњетачи и подлаци. Изузеци су ретки.

[Не би се могла спорити умесност Пелагићевог захтева да се у основним (народним) школама учи пре свега оно што има непосредну практичну вредност, али, при томе, ваља истаћи да је искључивом оријентацијом учења на стицање практичних знања био у одређеном степену једностран, јер таква оријентација нужно доводи до сужавања образовне платформе и снижава општи ниво знања ученика основне школе, спутава развој мишљења и стваралаштва.]

Стога неопходна је потреба свега народа да се у све основне и више школе уведе ручни рад као обавезан предмет, како за женску тако и за мушку децу. Ручни рад не сме се ограничити само на неке занатлијске послове, него нека се он што више приближава ономе ученичком раду и учењу, како је изложено у »Новој науци о настави« или »Омладинском доброноши«, који ми штампамо у засебној књизи и као додатак овоме делу.

[За увођење ручног рада у основне школе залагали су се иначе крајем прошлог века у Србији и неки грађански (буржоаски) педагози.]

У школи се забрањује учење сваке црквене вере и свега онога што пада у област њену. Ово тражи од нас разлог науке, и разлог сувремених потреба омладинских, народних и међународних. Само оваква настава може сложити и у срећније стање превести нас православне, римокатоличке и мухамеданске Србе и Хрвате и остале толике вером и називом завађене Словене, – нас овако завађену и страшно сатрвену браћу, који треба да живимо у братској љубави и заједници. Због тога, ученици не морају ићи ни у коју цркву. Они никакве верске обреде не испуњавају. Само онда када одрасту и кад из школе изиђу, могу проучавати разне верозаконе, ако желе и таквог знања. Тад су зрели и снажни да таквог примају што нађу за добро, и да одбаце што је за одмет и штету. Тако усвојена вера вреди, а иначе је она накалемљено насиље, које не вреди више, но и сваки други прилепљени варак.

Само зрео и одрастао човек, кад призна једном бога истине и правде, он ће бити вазда веран тој узвишеној вери, која је достојна сваког човека и народа, сваког века и свију времена, али која неће захтевати никаквих посредника и церемонија.

У школи се забрањује свако диктовано писање предмета као посве шкодљиво, а тако
и друго много пискарање и преписивање.

Народни језик учиће се живим говором, примером и усменим објашњавањем, а не изучавањем дојакошњих, оних мртвих и за децу убилачких граматичких правила и формула. То убиство већ треба једном укинути из школе и школске наставе. Оно одузима: време, новац и здравље дечијег ума и тела. Надамо се да није далеко оно свето време, кад ће сви наставници науке, донети одлуку која гласи овако: Нагонити децу, да уче којекакве граматике (језичница) и катихизисе, није ништа друго, до учевни, просветни вандализам. То је за њих не само убитачно за телесно и умно здравље, него је још посве некорисно. До душе, неке »патриоте« народне, чији би грошићарски патриотизам продао и народни језик за добру кесу злата и за неколико ордена и ручкова властничних, доказују и деру се како је нужно да омладина зна свој матерњи језик. Ти јадници не виде пред носом живе примере, да народ зна свој језик боље и темељније, него сви ти граматичари и стилистичари. Творци народних песама српских нису знали ни за какве граматичке, синтаксе и стилистике па су створили оне дивне епске и лирске (јуначке и љубавне) песме и оне философске пословице, приповетке, загонетке и подскочице, које су разумљивије и слађе удешене од свију списа тих граматичара и стилистичара, који склапају та мртва граматичка правила.

[Иако се мора уважавати и сматрати оправданом Пелагићева критика наставе матерњег језика, која се у наставној пракси често изрођавала у празно и некорисно граматизирање (учење граматичких формула и граматичких правила), неопходно је напоменути да је његов захтев у погледу одбацивања сваког учења граматике у основним (народним) школама у сваком случају претеран и неприхватљив.]

И писац ових књига не зна данас баш ништа из граматичких правила и формула, па не само што га народ добро разуме и радо му књигу чита, него још изјављује му се да пише врло разумљиво, разговетно. Молимо цепидлаке да ово навођење не узму као хвалисање. Ово рекосмо као доказ наше тврдње, да је граматика посве излишна, не само за децу, него и за одрасле ученике све док они не постану зрели људи.
Ако треба знати нека правила граматична и стилистична, онда нека се то објашњава омладини тек тада, када она прекорачи у године пунољетства, кад је она већ довољно и умно и телесно развијена. Али и тада само ће јој се објашњавати та правила а не задавати да из књига наизуст »буба« и заучава као што то још и данас бива код многих рђавих и сметењачких наставника, који се чак и професорима и директорима називају. Омладину треба ослободити од тога ропства и убиства. И политичку историју треба избрисати из наставе онакву каква је данас. Јер она је пуна, препуна свега што убија здравље тела и ума, и што одузима драгоцено време омладини, која не користи низашто друго до само за испит и сведоџбу.

Историју политичку треба написати на деведесет од сто, па је увести у ред науке; али то не може бити пре но што је спојимо са културном историјом човечанства, али и ову треба тако удесити да буде пријатна, лагана и научна, и да нигде ни у чему не сме дражити народ противу других народа, а нарочито Србе противу Бугара, Хрвата и Словенаца и других, са којима треба удешавати и час пре остварити једну слободну и солидарну федерацију, један књижевни знанствени језик, један календар и једну религију оличену у богу правде и истине.

Одиста време је већ да увидимо да је и неразумно, и срамно, и штетно, и ненаучно видети како су по свима средњим и вишим школама, бедни ученици обвезани по седам, осам и више пута недељно заучавати големе задатке из те политичке историје. И шта изучавају? Безбројно бројање година и дана, безбројна имена села, вароши, градова, војвода, владара, рањеника, заробљеника, уговора, династија и њихово постање, владање, рођење, пискарање, удавање, женење, смрт и њихове живописе итд. И цела та суманутост не учи се само за једну историјску периоду и за један народ, него то бива за сваку периоду, и за сваки народ оделито.

И сво то безбројно изучавање бројева и места, похвала и нападаја, владалачких и државних дела и недела, мудрости и глупости, врлине и подлости, донело је тако сјајне последице да су тако изучена господа европска отргла из саме Европе преко четири и по милиона најздравијих привредника, народних синова, и потрпали их по апсанама и касарнама, па изцеђују из народне муке и крви преко пет и по милијарди динара годишње, да их издржавају у тим местима нерада, разврата и свакојаке кужности и убитачности. Ако хоћемо ближих примера ето их на носу: српска и бугарска омладина школска огулила се учећи ту славну »учитељицу народну« – српску и бугарску историју, па су толику корист из ње извукли да су се године 1885. између себе клали и стамањивали као неписмени варвари и дивљи зверови. – Из такве политичке историје каква је данас, увек ћемо добијати и такве последице, а такво учење значи више него млатити празну сламу или износити карлицом мрак напоље.

[Уместо да уче многобројне датуме, неважне биографије и догађаје, настава политичке историје требало би, дакле, у првом реду да утиче на формирање код ученика здраве националне свести, осећања љубави и солидарности међу народима.]

У реформисаној школи и настави, и ученик и наставник имају потпуну неограничену слободу исказивања мисли и својих убеђења, како у погледу верозакона религије, тако и у погледу и смотри политичког, социјалног и економског уређења и одношаја друштвеног. Нико нема права, нико не сме стављати границе току и развитку савремених идеја, па ма како се оне косиле са садањим друштвеним уредбама, навикама, обичајима и односима. Без тога је и школа, и наука пука апсана и мртво слово. Без тога се убија или ограничава природни развитак омладине, друштва, наставника, науке и културе. Без тога се удара карика, тиранска и кужна карика на мозак, на мисаону моћ ученика, наставника, друштва, просвете и прогреса. Такву школу и наставу треба предати покоју заборавности, као неразумну, штетну и посве опасну. То спада у свету дужност наставника, ученика и свега народа.

Даље, збор учитељски или одбор, бира и смењује министра просвете и ревизоре школске. Овај одбор учитељски или збор њихов најбоље зна и уме оценити ко је способан и подесан за овако велико дело, за дело педагогије и народне просвете. Јер министар просвете не може бити нико, ако није уредно свршио учитељску школу и ако није бар десет година био учитељ основне народне школе. Само такав министар знаће и хтеће слушати глас народних учитеља и глас народа и науке педагогије.

За тако велики и свети посао досад су постављани и министри и ревизори школски такви људи, који нису имали ни појма о задатку школе и захтевима савремене педагогије. Зато је бивало и бива све наопако. Такве врдаламе и ћоравости било је и сувише. Време је, да то зло и та срамота престану и да то дело зависи од надлежних посланика, који тај посао ваљано разумеју и врше.

[Сигурно је да је Пелагић принципијелно у праву када мисли да школама треба да управљају они који најбоље познају њихове проблеме и проблеме васпитања, али се никако не би могло прихватити његово уверење да на челу читавог школства у земљи треба да буду искључиво учитељи.]
Цела настава у свима школама треба да се окрене бољим путем.

Јер је до сада био мали број наставника, достојних свога позива. Он је у школи радио, па ма какав тај рад био, само за плату, по нужди, а не по свести, и то, не за спремање деце за мислени полет и за привредну корист, него само за испит, за белешку, за параду и за аванзовање буд на коју страну.

С тога треба удесити да сва настава мора бити јасна, потпуно корисна, практична, разложна, пријатна и умиљата, а наставник и управник мора бити, не само свуда и при свему снисходљив, поучаи и умиљат, него они треба да су ученицима још више одани и усрдни него ли најбољи брат и родитељ јер они овде заступају и учитеља, који се бави науком, а не само родитеља, друга и брата. Они треба да се понашају са омладином као са својим најдражим друговима. Где год се то заборави одмах се прелази у незналаштво и варварство. Они морају васпитавати и учити омладину обзирући се свуда на природу деце и поимање дечије. Предмети за васпитавање и за учење бирају се према природи узраста и према природним потребама човека и друштва, као што је напред спомињано. То се мора имати на уму при свакој реченици поучној и при сваком кораку понашања. Иначе наставник није учитељ него мучитељ, као што то бива већином и данас од најниже до највише школе. И женска и мушка омладина васпитава се заједно, изузев само неке засебне женске предмете и послове. У савезним државама америчким то се већ одавна упражњава, па није пропала код њих моралност већма него код нас, нити срушена та велика република њихова, него баш напротив, она из дана у дан све већа и све угледнија и напреднија бива у свему. То има троструку корист, коју може лако увидети свако ко о томе озбиљно промисли.
Свако учење напамет из књига, као и свака нагоница уништава се коначно.

Који учитељ и наставник то неће, треба га лишити права наставничког. Они су не само мучиоци деце, него и убице омладине. Сва настава мора да се састоји у представљању (опажању) предмета, у посматрању, у обавештавању дечијих питања, у саслушању и допуштању омладинског писања и умовања, као што је то напомињано у »Омладинском доброноши«, који тражи, да се што више споји васпитавање и учење умно са телесним, мускулним пословањем, удешеним према узрасту деце и према реду предмета. Свако учење и васпитавање без тога, посве је непотпуно, јадно и крњаво.

Ето бар утолико можемо дати упут, без одлагања икаквог, да препородимо наше школе, нашу наставу и наставнике. То треба, и то морамо да учинимо као прелазну спрему у савршеније и срећоносније реформе просветне и друштвене. На овоме садањем систему не смемо ни часа остати, јер ето нас с тога даве безбројне напасти, беде, несреће и погибије. То нам је донело и то нам посве нагло шири царство јектике, немоћи, лењости и разноврсне кужности у омладини нашој. То нам је донело и на врат и на мозак натоварило и многе друге несреће политичке и друштвене.

Не заборавимо да се у таквом и бољем препорођају налази животна котва, од које зависи преображај народне омладине, а данас, сутра опет од ње ће зависити, хоћемо ли ићи на боље или на горе, и хоћемо ли живети као људи или као кукавице, злице и богаљи телесни, материјални, умни, морални и политички.

Сви, који искрено пријатељују народу, просвети, напретку и науци, они ће озбиљно радити да се бар што пре изврши таква реформа ако им је сувише прерано онако учење омладине, како збори, »Омладински доброноша« и »Нова наука о настави«.

Молим да се има на уму да ми такав преображај тражимо за школу и јавну наставу за сада, што је могуће остварити упут у свакој држави, у којој има на управи свесних, вредних и правих пријатеља народа, науке, прогреса и морала. Ту смо ми изложили само оно што може и најобичнија памет разумети и остварити одмах, без одлагања и дужег размишљања. Коме и ово изгледа претерано, он заслужује да му цео свет рекне да је посве недотеран за што боље. У нашој књизи »Нова наука о јавној настави«, ми идемо даље, те износимо све оно што тражи за народ наука о здрављу и народном благостању, и научни морал.

Напомињемо овде још једну наставну примедбу, која збори овако: Наставници и педагогија једнако зборе о нужности и важности ученичке прибраности и пажње на часовима предавања. Та брига њихова и тај захтев педагогије нико разуман ни иоле »учеван« неће порицати, јер зна да без тога неће се у школи нити изван ње, постићи успех, који треба да се постигпе. О томе се много писало и пише једнако, али готово нико не пише о томе онако како доликује здравом разуму и научном методу истраживања, јер не указује на главне узроке, који доносе у садањој школи код деце непажњу и расејаност, а камо ли што друго.

С тога ми питамо овде учевне и неучевне наставнике, педагоге, писце и управнике просветне, државне и црквене, цигло ово: да ли су крива деца непажњи и расејаности својој, или они услови, који окружавају и даве ту бедну децу?

Без узрока нема појаве, вели наука.

То је питање посве важно, па зато скрећемо пажњу свију тих писаца и наставника на ово: да ли могу бити она деца пажљива и прибрана на часовима предавања, која су оптерећена толиким предметима школским, и за ученике већином нејасним и немилим; која и на часу предавања осећају како им бриде ноге од зиме, или од трња и кошевине, а кожа од боја добијеног у школи или код куће; како им завија трбух од глади или од нездраве хране и воде; како их сврби кожа од свраба, вашију, бува, нечистоће и стеница; која се грозом и тугом сећају како су удаљена од куће и родбине; како су им родитељи, или браћа, или сестре болесни; која јецају помишљајући, како су им браћу отерале власти силимице у војску, а чику или другог укућанина у апс или на робију, због тога што су праву истину говорили и противили се неправди и злу; која се мрште од муке што им је снаја одбегла у родбину код оца, и што им је те и те ноћи покрадено толико марве или запаљено сено; која уздишу што им је порезник отерао силом краву из куће за данак, која им је давала млека, сира, скорупа, сурутке и сваке године по 1 лепо теле; која горко туже што су она тако рђаво и издрто одевена, поред тога што им родитељи једнако раде, а богаташка деца прекрасно одевена, ма да им родитељи тек понешто пискарају и говоре у канцеларијама; која грозничаво зевају од досаде што скоро сваки њихов наставник њих презире, а господску и богаташку децу милује и воли; која се леде од страха што им се задају задаци и таква питања, каква она не разумеју, нити маре за њих; која су жалосна и зато што су она затворена у та четири смрдљива зида школска, кад је напољу онако дивно време за игру, песму, забаву и неки рад у отвореној природи и чистини итд. итд.
То су, ето господо, наставници главни узроци дечијој непажњи и расејаности, што се свуда опажа на часу предавања »наука« у садањим школама. И то ће тако бити увек, поред свега писања и натеривања, док сами родитељи, наставници, управници и државници не постану толико пажљиви и прибрани да отклоне поменуте узроке.

Али ови се узроци, као ни остале друштвене несреће и рђавштине не могу отклонити док се изнова не униште сви садањи насилни и сметењачки системи васпитавања и школовања, те замене онаквом наставом, какву смо означили у »Новој науци о јавној настави«, и док се не оборе све садање друштвене уредбе, и на место њих не уреди народ по захтевима нових људи и нове науке. Без тог, ученици имају права рећи свима одржачима садањег реда и поредка, а тако исто и наставницима и писцима: врачу исцели се сам! – А ми завршавамо горњом изреком: Какво семе такав род; каква њива такав плод, додајући још и ово: за чист посао треба чистих руку, а за дело праведног и корисног преображаја у школи, настави, држави и друштву, треба поштених, енергичних и свесних трудбеника; за стварни напредак треба стварних, мисаоних и вредних раденика.

Ради здравља и благостања да се уреди настава и наука за сеоске ученике

Рад је основа сваком животу и капиталу вели политичка Економија.

Само привредна и здравствена настава оснива и подиже благостање и моћ народа и државе, и величину народне славе и боље будућносш велимо ми [= социјалисти].

Скоро сви наставници, државници, књижевници, новинари, научници, власници, песници и други »цивилизатори« народни, често озбиљно, а кад и кад и овлаш, говоре и пишу о великој важности просвете и народног образовања, школовања. Да ли они одиста желе просветити народ, и да ли они разумеју каква просвета треба народу, то је друга ствар, а познато је да они то говоре и желе, па макар то било из моде и ради голе славе.

И заиста, у веку овога савременог наглог насељавања и народног и људског умножавања, и, у исто време, његовог безбројног осиромашавања; и у веку непрегледних научних проналазака који служе големом олакшавању људског пословања и саобраћаја, велимо у таквом веку одиста је неодложна животна потреба за корисну наставу и науку, али само не онакву какву разумеју власници и каква се данас даје омладини по школама; него оваква каква може стварно користити свакој кући и породици, а то је привредна и здравствена настава и наука, која је у стању свуда и свагда подмирити животне потребе човекове и народне, те тако постати јака основица и чињеница општег и појединачког благостања.
Због тога све државе чисто се утркују, која ће што већи број школа подићи и одржавати. На основу тога и оне и њини појединци са неким поносом горде се ако могу своме суседу, а нарочито противнику указати да она у томе превазилази њих. По томе нагону новачења и по захтевима мухамедовог закона – корана, чак и турска сва села у Малој Азији, а тако и Персија и царство Бурманско имају бар по једну школу у сваком селу.

Дакле, и православни и кривославни народи хоће што већи број школа. Сви се горде бројем школа, ученика и наставника, а скоро нико не води рачуна о каквоћи тих школа и тих наставника, и о каквоћи и користи коју ученици и ученице из школа износе. То је последња брига, а за њих је главна ствар изнети на углед што већи број школа, ђака и наставника.

Кад би се та утакмица чинила из чисте жеље да се одиста помогне народном благостању и у име стварне просвете свога народа, онда не би школске комисије и просветни управници трпели посве нездраве школе за дечје здравље и живовање, не би се пунили часови школски онаквим некорисним и посве ненаучним предметима; не би се на нејаку децу толико много товарило и силимице нагонило да та света невиност због тога постаје тупа, заборавна, расејана, болесна и смртна, и не би се у тим школама учило оно што је скроз и скроз противно здравоме разуму и свима тачним, екзактним наукама, што не само ученицима причињава поменута зла, него и бедним наставницима садањи начин учења и распореда, задаје вечиту муку, главобољу, трзавицу, збуњеност, штету и опасност, како за одржање звања, тако и за опстанак здравља и живота.

Ту некорисну и ненаучну млатњаву садањег школовања увиђају, не само сви бољи и свестнији народни наставници, него то увиђа и сваки сељак; па због тога већином нерадо даје децу у школу, осим оних који мисле да им деца буду трговци, попови и чиновници. Од такве школе и наставе и деца беже. И кад би им дали на вољу скоро сви би ту школу и такву наставу оставили. Тешко да би се нашло од сто пет, који би драговољно долазили у те школе и учили прописане »науке«. И то пет не би долазило због прописаних наука школских, него за љубав; читања, писања и рачунања, и за љубав неког честитог учитеља, који је деци отац, брат, друг и наставник.

Е, па зашто је и народ сеоски и његова омладина тако рђаво расположена према тој школској »науци«, према школи садањој?

Разуме се да ту има узрока, а узрок је главни што тај посао школски не даје народу оно што њему треба за његове животне потребе, што му ствара синове слабе, болешљиве, шашаве, лење и развратне, и господу која га глобе, угњетавају и експлоатишу, дакле, народ види да му та садања школа и настава скоро махом причињава да се чује једнако клепет школског млина, а брашна испод њега нема, а и што има то или је горко или отровно. Са оно мало читања, писања и рачунања, које се за тако скупу цену изнесе из школе, није нико задовољан, а нарочито кад се већ на све стране осведочило, да се и та помућена наука ускоро заборави чим се из школе изиђе.

Такве појаве и последице, такве чињенице и грешке треба и морају сваког честитог родитеља, наставника, управника и државника да поведу на озбиљна размишљања и пословања. Ту се више не сме либити и устезати. Озбиљно дело треба озбиљна труда и то неодложног труда и кретања на боље.
Ако смо истински пријатељи народу, омладини и науци, онда не смемо ни часа часити одлагањем и отезањем, него прегнимо сви да се бар овај мајушни, посве мајушни преображај учини у школском распореду, програму и начину учења.

Бар сеоску школу и наставу треба удесити тако, да од сада она колико толико одговара животним потребама свега народа, а не само појединаца, док створимо оно свето време да народна настава буде онаква, како приказује »Нова наука о јавној настави«.

У то име држимо за моралну дужност, да овде мало опширније изнесемо чиниоцима школе и наставе оно, што смо ланске године укратко предложили учитељској скупштини у Пироту, у погледу стварнијег, кориснијег, лакшег, научнијег и здравоноснијег учења сеоске омладине. Истина је да наши предлози, које смо изнели у књигама: »Преображај школе и наставе«; »Како треба да се школујемо« и »Нова наука о јавној настави«, иду далеко даље од овога скромног предлога садањега. Али с погледом на државни уобичајени конзерватизам, на научарски индиферентизам, и на народну и наставничку несложност, неразумност, немарност и безправност, ми ћемо бити захвални ако се за сада упут и оволико оствари колико у овом чланку тражимо.

Тај наш прилог и предлог за привредну наставу тако је скроман, умерен и умесан да не може бити умеренији. У њему нема ничега тако званога идеалног, прераног, претераног нити пак немогућег елемента. Све је посве могуће, умесно, природно и корисно. Само онај који не зна ништа из науке и народних и животних потреба, може томе бити противан и рећи да је неостварљив.

Овај прилог и предлог за привредну наставу не тражи ништа више до само то да сеоска деца школска иду у школу редовно од Митрова до Ђурђева дана. То време може се назвати: зимско школовање. Тад земљораднички народ нема прешних послова, који и дечје помоћи треба, па зато сва деца могу ићи редовно у школу »на изучавање наука«. Тад и сама природа и њене зимске непогоде нагоне децу да морају ићи у школу, да не беже и не изостају као у летње време.

А од Ђурђева до Митрова дана, нека деца уче природну, очигледну, привредну наставу код својих кућа и послова. То време може да се зове: привредна или летња настава. Тад ће школска омладина сеоска помагати укућанима својим у оним пословима за што је она способна и чему је кадра. Тад ће се омладина навикавати у светом привредном разном домаћем пословању. Она ће изучавати оне радове од којих зависи и телесни, и умни, и културни, и морални живот човеков и народни, дакле и омладински, дечји живот. Тад ће она бити удружена са једном највећом књигом – са крупном и моћном силом, са отвореном природом. Тад ће се она по цео дан налазити под благодатним зрацима сунчане светлости. Лето је за децу права срећа и животодавна благодат, јер она онда проводе живот свој највише у отвореној природи и траже себи разне послености забавне и привредне. Тад ће та драга узданица народна – омладина наша, са таквим радом и животом, знатно бивати вреднија, окретнија, разумнија, поштенија, здравија, и далеко јача, како за телесна тако и за умна пословања и предузећа. Тако би деца приљежније ишла у зимску школу и олако примала и научила и ону званичну одређену артијашку науку и наставу, што се изучава данас свуда међу загушљивим зидинама данашњих посве нездравих школа.

Поред големих и корисних добитака од поменуте летње наставе, неоцењени је добитак и тај, што ће нестати ове садашње омразе између родитеља и наставника, која долази због тога што се казне родитељи, који дете задрже, или ако дете само изостане. Та проклета каштига развијала је и одржавала грозну мржњу, како према школи и науци, тако и према наставницима и управницима општинским.
Ова летња настава да ништа друго не користи него да само то зло мржње отклања, она ипак доноси неисказану услугу народу и науци. Јер та мржња доводила је не само до свађе и мање освете, него она је била главни узрок убиству учитеља у селу Лисовићу, због чега је после толико људи хапшено, суђено, и стрељано. Ова грозна факта треба да има на уму сваки пријатељ омладине и народа, и да се својски брине о отклањању свију оних злосретних узрока, који такве ужасе доносе.

Да то кажњавање родитеља ужасно завађа и омражава народ са школом и управницима и наставницима просветним, па и саме родитеље са децом својом, ево навешћемо пример, каквих на жалост има на хиљаду у Србији. У 1891. години позове власт Косту Настића земљорадника из Жаркова и натера га да плати 83, осамдесет и три динара у име глобе што дете није долазило у школу. Набрало се много дана и изашла велика каштига. Кад је отац платио глобу онда уздахне и викне: »Да бог да не било ни тих школа кад су такве, па ни деце која морају у њих насилно ићи и родитеље у беду, а задругу укућана у свађу бацати, због толиког издатка«. Такви грозни примери су са више страна штетни срамни и опасни. Они треба да пробуде из сна окорелости и немарности и најзатуцаније људе, народе, државнике и управнике. Јер, ко у томе не види крупан поток зла, онда тај или је зао или је посве неразуман, лењ и грабљив човек, наставник и управник.

Неко ће рећи да ће деца и наставници тим начином школовања напустити и заборавити свој школски посао и да неће моћи постићи да изуче званично одређене предмете и друго што-шта.

Држимо да ће сви иоле бољи наставници и мислиоци пре знати па и живим примерима посведочити да је такво мишљење посве погрешно и пред судом педагошке науке неоправдано, па ма од кога такво мишљење долазило. Јер деца ће тако одморна и тако дуго природом и сунчаним зрацима оживљавана и окрепљавана, троструко и десетоструко лакше, марљивије и успешније учити и научити оно што се од њих данас тражи по програму школском. То ће још лакше ићи тамо где има вредних и вештих наставника, а нарочито онда кад би корманоши просветни били толико учевни и природно свесни да изоставе из народне сеоске основне школе све оно што није за децу и што није оправдано пред судом егзактних наука и животних потреба човекових и народних.

Шта се може и шта треба изоставити и то неодложно, означили смо у »Преображају школе и наставе«. А да деца и наставници неће заборавити одређених данас школских предмета, који су већином не само права млатњава и суманитост, него још и опасна пијавица и куга како за децу и народ, тако и наставнике; и да ће деца онако дивно успевати и у тим школским, артијашким наукама, као што смо малочас рекли, може се уверити сваки, чим му се каже, да ће деца и лети долазити у школу у недељне и празничне дане, ради учења: читати, писати и рачунати, и ради понављања онога што су код куће радила и од учитеља на месту рада чула.

Дакле, у летње време деца ће бити обавезна долазити у недељне и празничне дане у школу, где ће се, као што рекосмо, вежбати читању, рачунању, писању и певању, и где ће се учити и да раде и да мисле својим мозгом, причајући наставнику шта су радила и од какве су користи ти њихови радови. Том приликом вешт и честит учитељ може научити, подстаћи и упутити своје ученике на посве корисна привредна, здравствена и морална размишљања и делања.

Поред тог недељног летњег доласка ученика у школу, сваки учитељ биће још обавезан да сваког дана обиђе редимице бар по два, три ученика на ономе месту, где се они овим или оним радом бавили буду. То је нужно прво зато, да се наставник сам собом увери: шта ученици раде и како се владају и пазе да одређене послове свршавају, а друго, да их по сат-два поучавају о ономе чиме се деца занимају на свом месту одређеног им пословања.

На том часу посебичне путничке учитељске посете, поуке и наставе, настаје и врши се истинска и најочигледнија настава и животодавна поука и подстака.

Том приликом може дете од доброг учитеља научити за та два часа више корисних поука, него ли у садањој школи за целу годину дана. Јер ту се пружа големо поље учитељу да правилно, природно и очигледним начином поучи ученика баш о ономе, што народ жељно још одавна очекује од школе, науке, просвете и свог духовног храниоца учитеља.

Кад учитељ дође и поздрави свога ученика на самом месту одређеног занимања, онда му се приказује и управо рећи намеће дивна прилика да братским и родитељским начином упита ученика, шта ради и како се влада. На разним местима и сваки ученик одговараће различно од ђака других. Тако на прилику, један ће рећи да чува овце; други – козе; трећи – свиње; четврти – говеда; пети – пилиће, гушчиће, пачиће и ћуриће; шести да чува одојчад, децу; седми да прислужује болесног задругара, укућанина; осим да помаже »брату« или »тати« своме орати или заграђивати; девети, да седи код куће, те чува од разних штетника распрострту на поњавама и чаршавима: тарану, резанце (јувку) опрано жито и друго што-шта итд.

Сад узмимо случај да је учитељ дошао прво код ученика што чува овце и јагањце, код малог овчара, ђака. Овде ће он од прилике одпочети наставу овим редом:
Учитељ: Пре свега, кажи ми мој драги ђаче: Је си ли здрав и ваљан?
Ђак: Вала богу, учитељу, здрав сам, а ти како си?
Учитељ: Мило ми је драги ђаче, те си здрав и ваљан и што ти могу јавити да сам и ја и моји укућани здрави и живи; а сад кажи ми, драги, зашто ти чуваш те овце и јагањце?
Ђак: Па чувам их, учитељу, зато да не оду у штету, да не учине квара нашим или сеоским усевима; да не оду куд изван села и да их кад треба отерам у наш тор, обор, где се овце музу и преноћивају.
Учитељ: Па ко би морао то чинити и радити да сам те ја преко кмета позвао и дотерао у школу?
Ђак: Е, онда би на место мене овде овце чувао неки други већи и старији човек из наше куће, задруге?
Учитељ: А би ли биле какве штете за кућу вашу да чувају овце, свиње, пилеж и друго што-шта отац или други неко од одраслих људи или жена из задруге?
Ђак: Било би, те још какве штете, учитељу, јер онда би он морао оставити орање или копање, жетву или вршидбу, кошење или купљење сена или неки други рад, пречи и тежи посао, који ја, и овако мала деца не могу радити.
Учитељ: Дакле, и ти тако мали замењујеш и вршиш посао једног одраслог раденика?
Ђак: Јесте, учитељу, тако је, па зато добијем у недељу чисте кошуље, лепе хаљине и допуштење да идем у школу да се видим са мојим друговима – ђацима и другим сеоским врсницима, да се тамо разговоримо и мало поиграмо и што добро од учитеља и у школи научимо.
Учитељ: Да си ми жив и здрав и увек тако вредан и честит, кад тако паметно збориш, мој драги ђаче!
Ђак: То исто желим и ја теби и твојој кући, учитељу.
Учитељ: Сад кажи ми драго дете, како изгледају с’ поља овца и јагње и од чега се они састоје?
Ђак: Па ја мислим, учитељу, да ти то боље знаш од мене.
Учитељ: Па знам, драги, али хоћу да чујем како ти то знаш, и да ти дам повода да мало дубље развијаш своје умовање и памћење, и да те поправим и допуним у оном што не знаш и где се заплетеш.
Ђак: Е, па добро, учитељу, ја ево знам о томе овако: Овца и јагње имају споља руно, вуну, рогове, нос, уста, очи, чело, виме, реп, папке, ноге и јагњеродне делове, које није обичај у друштву варошком изговарати онако како сељаци зову, па, зато, нико им не вели да су они срамотни и срамоту учинили. А оно што је у овци и јагњету унутра испод коже, ми зовемо: месо, кости, крв, мозак, џигерица бела и црна, бубрези, сало, лој, жуч, срце и слезина, црева и бураг, гркљан и душник, балега и мокраћа и још неки делићи.
Учитељ: Врло добро, соколе мој, а би ли ти умео још казати ми: Од какве је и од колике користи за народ овца и њено јагње?
Ђак: Од овце добијамо вуну за разно одело, постељу, део обуће и друге неке намирнице; кожу за кожухе, мешине, мехове, гајде и рукавице; месо, срце, џигерицу, мозак, слезину, бубреге, виме, јаја, дроб, и млеко за јело, а папке, кости и рогове овновске чувамо за продају трговцима, јер они и то купују и некоме за нешто шаљу. Сало се употребљава и за јело, и за лек, и за осветлење. Балегу овчију из бурага и црева бацамо на ђубре, којим торимо њиве и баште, а и жуч бацамо на ђубре.
Учитељ: А шта још добијамо од овце?
Ђак: Не добијамо више ништа, осим, ако не питаш за сир, кајмак, путер, сурутку и масло, које добијамо све из млека, којег сам ја већ споменуо.
Учитељ: А зар крв не рачунаш у јело?
Ђак: Рачунам, али не за нас, људе, него за псе и курјаке, јер само они код нас сељака лижу и пију крв овчију и сваке друге животиње.
Учитељ: Истина је, драги мој, да је до сада тако било код свију Срба, а највише код сељака. Али многи други народи употребљују ту крв и за јело и за лек; јер крв је пуна најсвежије хране, ма да је мало тешка за желудац. Кад се крв овце и друге марве и живине ухвати у неки суд при клању, онда се може пити док је још врућа и житка и то чини добро за оне који су изнемогли од слабости, малокрвни и који су јектичави; а кад се свињска усирена крв помеша са усецаним џигерицама и упржи на масти, она се једе као добра и снажна храна под именом крвавица. Немци и Французи праве од усирене крви, и варене коже и сланине, још једно јело, које се зове »шваргле« и које је врло укусно и здраво док је свеже. Него, и многи наши Срби по варошима таквим истим начином употребљавају крв марвенску за јело и лек, па ће то мало по мало и сами сељаци примити и уживати и ту одличну храну, коју данас бацамо.
Ђак: Може и то бити, јер кажу људи да Талијани једу и жабе, и мачке, и корњаче, и змије, па ето они изгледају људи као и ми, само другим језиком говоре.
Учитељ: Дакле, ти знаш, мој драгићу, да је овца од врло велике користи за људе, а ти и твоји укућани и сељани спадају у те људе; али ти не знаш шта треба радити и чинити, па да овца буде још већа и са више руна, вуне, меса, млека и сала, и да увек буде здрава, чиста и сваке године с’ јагњена.
Ђак: Богме, учитељу, ја то не знам, а баш то треба и мени и целој кући нашој, па и целом селу. Душе ми учитељу, дао би теби мој тата и бата сваке године по које јагње, кад би ти научио и мене и њих тој науци, јер то и они воле више, него све књиге и цркве на свету. Па, вере ми и цело село волело би те као брата и лијепим би те даром даривало. Јер народу таква наука треба као залогај хлеба. И деца такву науку воле.
Учитељ: То ти верујем, драги мој, па зато ћу се побринути да о томе и о другим корисним поукама и тебе и све наше ученике што боље поучим, кад се у недељу сви искупимо и под школском липом поседамо. Ја ћу гледати да за сваког ђака и сељака, који уме читати, набавим и по једну књигу, која пише на широко о свему ономе што човеку треба за живот од рођења па до смрти. Сад морам оставити тебе и обићи твог друга суседног ученика, да и са њиме што о настави проговоримо; дакле, у здрављу да се видимо мој драги соколе!
Ђак: Да бог да, учитељу, и ти срећно пошао и боље нам дошао!

Таквим начином, учитељ ће настављати и поучавати сваког ученика на месту рада, о ономе чим се он занима. У томе правцу нек тече настава и поука и оним ученицима, који чувају: говеда, свиње, пилеж итд.

Уз то, научиће децу и томе како се плету шешири од сламе и сијте, а од прућа разне котарице и лесе, и друго што деца, поред свога занимања радити могу. Тиме се деца привикавају светој вредноћи и сама себи спремају понеку своју намирницу и потребу. Тамо је и најприродније место и за изучавање привредне и здравствене ботанике, познавање трава, биљака.

Таква настава подудара се са свима бољим захтевима педагошким, који одговарају природи деце и природи потреба човекових и народних. Не треба заборавити да је прави рај за децу пустити их да у летње време буду у светој природи, која ће их телом и умом ојачати, а снагу марљивости укоренити и развити. Још више ће они напредовати у свему реченоме кад их наставимо да се упознају са разном стоком и да се намилују јагњади, телади, пилади и другог које чега.

Да богме, за тако корисну, тако привредну, тако очигледну и тако примерну наставу, и учитељ мора да се препороди, како у понашању тако и у корисној спреми и науци, и да се ослободи и отресе од садањих својих формалности и недостатака. Јер за велико и свето дело привредне, здравствене и моралие наставе, поуке и науке, потребии су људи енергије, знања, примерне уљудности, поштења и тврде одлучне воље, – потребни су учитељи који имају спреме да се поред усавршавања поверене и неповерене им омладине, и сами непрестано усавршавају читањем корисних књига, удруживањем с народом и другим људима и редовним посећивањем окружних и отачаствених учитељских скупштина и других зборова и састанака, који су за сваког пажљивог посматрача жива школа и покреталица у напред.

Или, учитељи морају бити достојни тог дивног имена и доносити омладини народној па и самом одраслом народу користи, напретка и благостања, или боље нека нема ни њих, ни њихових садањих школа и »учевних« распореда. Јер садање школовање кошта много и сатире много, а не наставља и не подиже скоро ништа кориснога, примернога и применљивога за бољак народног здравља, морала и благостања, а у сваком веку, а нарочито у садања времена, то је животна потреба сваког човека и народа.

Држимо да ће сви бољи учитељи и други корманоши просветни увидети и признати
да би таква настава почела да знатно користи народу и држави, напретку и науци, јер тад би се сваки земљорадник срдачно радовао, кад види и чује како његова деца, његова узданица знају мислити и причати још из малена, шта треба радити: па да му буде више напретка у привреди, здрављу и честитости, и шта треба чинити да му свака врста марве и живине буде здравија, угледнија, крупнија, плоднија, јача, дуговечнија, угојенија, рунавија, меснатија, млечнија, укуснија за јело, и кориснија у сваком погледу; а тако исто и за бољак ратарства, винарства, воћарства, повртарства и свега другог што уздиже привреду, здравље и научни морал.

По нашем тврдом творењу, које је стечено многогодишњим проучавањем народа и његових потреба и осећања, таква привредна и истинска очигледна настава, била би још од веће користи, но што се сада замислити може. Јер поред осталога, тад би народ заволео школу и наставнике, јер би видео ту извор за свој бољи, напреднији и срећнији живот. Тад се деца не би тако нагло разбољевала и из школе бежала, него би како она тако и одраслија сеоска омладина драговољно у школу и код наставника ишла, да се науче таквој животодавној науци. Тад би нестало оног проклетог пискарања и јурења, оне срџбе и нагонице око кажњавања родитеља, због изостајања деце од школе. Тад би нестало оне несрећне мржње садање између народа и школских наставника и одборника, власти и деце. Тад ће драговољно народ давати школи све што јој треба и бољу пошту и награду учитељима и управницима њеним. Тад ће дивно име наставе и науке постати уважено, а не као данас исмејавано. Тад ће и највећи »простак« увидети да је настава и знање истинска светлост и моћ, а учитељ други родитељ. Јер ће на делу све више и више увиђати да се код омладине и народа умножава здравствена, привредна, умна и морална моћ.
Него, говорећи овде и о школској зимској и летњој настави, нужно је напоменути да ми одлучно тражимо да свака зграда школска и њена околина треба да буде удешена и одржавана онако, како смо мало час означили, то јест, онако, како тражи за децу наука о здрављу.

А што се тиче сеоског зимског школостана, у коме станују и спавају они ученици, којима су куће удаљене од школе, и јестионице школске, то за њих важи оно исто што се тражи у чланку »Преображај школе и наставе«.

Таква корисна настава доносиће и самим учитељима големе користи; јер тад ће имати прилике да виде и да проуче боље но икада све добре и рђаве стране код народа и омладине његове, где ће одмах имати прилике ударити на штетне навике и догађаје, и хвалити и допуњавати добре стране народне и омладинске. Тад ће имати прилике да виде многе беде и потребе народа и омладине, којима ће учитељи, као људи науке и поверења, у помоћ притицати сами са оним што знају и умеју и помоћу разних књига и вештијих људи. За све то, учитељи ће бити у народу и код омладине више омиљени, уважени, поштовани и награђени, а нарочито ако буду учинили и руководили народ да се помаже, руководи, изучава, влада и уређује онако како му приказују књиге сличне нашем »Народном Учитељу« и његовом »Благодатнику«.

На основу свега поменутог тврдо се надамо у здраву свест наших бољих општинара, скупштинара, учитеља и просветних корманоша да ће бар овај наш посве умерени предлог драговољно примити, кога су нам одобравали сви сељаци, свећеници, бољи учитељи, народни посланици, кљижевници и научари, са којима смо о томе говорили у Србији, Влашкој и Бугарској. Ако поменута господа не учине то ускоро, то народ треба да скочи сложно, те да одузме посланичко право сваком оном народном посланику, који неће да ради озбиљно и са свом снагом да се узакони и неодложно оствари оваква привредна и здравствена настава. Овим бисмо остварили за народ тек један део оне срећоносне наставе, коју ми износимо у једном новом делу нашем, које се зове: »Нова наука о јавној настави«.

При завршетку сматрамо за нашу моралну дужност напоменути да смо тврдо уверени да ће сваки прави пријатељ народа и омладине, рећи: Коме је и овај »прилог за привредну наставу«, претеран и неостварљив, тај или је тешки готован и ладолеж, или је умно и морално недотеран до вршка разумних и привредних пријатеља омладинских и народних.

Ко зна науку о здрављу и народном благостању, он зна да су ово захтеви науке, које захтеве сваки свестан и честит човек мора одобравати и радити да се неодложно остваре.

[Пелагићеви напори да сагледа битне проблеме организације школа, садржине и метода васпитања заслужују пуно поштовање, тим више што Пелагић није остајао само на критици, већ је износио и конкретне предлоге како би све што је мислио да не ваља требало учинити бољим, заменити друштвено оправданијим.

У прилици смо да констатујемо да су неки од његових идеала уопште и идеала којима се одушевљавао у области школства и васпитања у нашој земљи или остварени или се остварују. Непрестане промене које се чине у вези са нашим школама немају други смисао него да школе у целини учине и кориснијим и, с обзиром на даљи развој нашег друштва функционалнијим.
А то је у основи био и смисао оних захтева које је себи својственим начином исказивао и за које се доследно борио Пелагић.]

Ради здравља подизати живу ограду око школа и болница

Ради здравља и материјалне уштеде треба подизати живу ограду око школа и болница, око радионица и зборишта, гробља и цркви. Тако и око свију станишта, јер зидана ограда штетна је у два погледа – здравственом и материјалном. Зидана ограда далеко је скупља а и нездравија куд и камо од живе ограде. Ова задржава нездраву влагу у зидинама и промају ваздуха. Жива ограда не даје никаква загушљива задаха и не задржава промају ветрова, који су за здравље тако нужни. Жива ограда чини ваздух чистијим, обитаоца бистријим и поглед дражесан за посматрање. Она је далеко јевтинија за општину или појединца но зидана или дрвена ограда. Жива ограда и кад је најрђавија не даје непријатан изглед а зидана и дрвена кад су опале изгледају као права пустолина и пораза.

Како се подиже жива ограда, може се свако и свуда научити из чланка изложеног даље у овој књизи. Чинимо оно што је здравије и јевтиније!

Ради здравља нужно је да се радни дан сведе на осам сати

Ради здравља нужно је да се радни дан за све раднике код обичног рада, сведе на осам сати дневног пословања, а опасни рад на шест па и на четири сата. Обични радови познати су свакоме, а опасним радом можемо назвати све радове при којима се хемијске и друге отровне намирнице израђују, као што су жигице, жива, цемент, стакло, разне фарбе итд. Опасни рад је и копање или чишћење бунара, канала, прохода, олука и томе подобно. Овај захтев није излив нечије фантазије и бујности, него он је неодложни захтев науке о здрављу и захтев друштвених потреба. Јер тешки радови, лоша храна, и нездрава станишта сатрше и телесну, и умну и естетичку снагу радног народа, а нарочито оних што раде по фабрикама и занатлијским радионицама речене отровне намирнице. И нико не може порећи да садањи и досадањи начин рада ствара јаднике, умне и телесне богаље и наказе. А свима народима, вековима и људима треба снаге и марљивости, угледне стаситости, личне лепоте, умне бистрине, даровитости, и умиљати и весели поглед и облик, а не наказа и богаља.

Овај захтев није никаква немогућност или новост. У Бразилији постоји већ и закон по коме радници раде дневно не дуже од 8 сахати, а опасни радови и мање.

У многим местима америчког савеза, то исто је уведено године 1886. после побуне радничке у Чикагу и Њујорку.

[У питању је штрајк 340.000 радника 1. маја 1886. године у Чикагу. Радници су одлучно захтевали скраћивање радног времена (осмочасовни радни дан) и повећање надница. Штрајк је крваво угушен. Неколико радника убијено. Три године касније на конгресу радника у Паризу је одлучено да се – као успомена на овај дан – Први мај прогласи празником радника, симболом њихове борбе и солидарности.]
И једна и друга држава тиме нису оштећене, него напротив све више унапређене, јер одморан и задовољан радник више уради него ли уморен и озлојеђен.

Радници се свуда боре да радни дан не буде дужи од 8 сахати; да имају већу награду и сва изборна права. Њихове су жеље и тражбине основане на науци о моралу и чувању здравља. Они све више и више сазнају своја права, своју моћ и своју дужност.

На радничкој страни стоје сви природни и друштвени закони и њихове жеље и потребе треба неодложно остваривати. Јер кад већ чиновници државни, црквени и фабрични; кад све газде, господари и разни подузимачи раде дневно по 4 до 8 сахати своје лагане послове, и то у оној познатој угодности и чистоћи, онда време је већ једном, да и сви радници имају бар у томе са њима једнака права, док дође оно свето време кад ће сви друштвени, корисни радници имати у свему једнака права, и на све једнаке дужности.
[До ослобођења земље 1945. године радно време било је 10 па и више часова дневно. Уставом од 1945. године регулисано је радно време за раднике 8 часова, а службенике 7 часова, што значи да су радници остваривали четрдесетосмочасовну радну недељу, док су службеници остваривали четрдесетдвочасовну радну недељу. Ради јединственог положаја свих радних људи, без обзира где раде и шта раде, предвиђено је и јединствено четрдесетдвочасовно радно време за све запослене. Да би се без штете по радне заједнице прешло на четрдесетдвочасовно радно време, донет је Основни закон 1965. године, по коме су све радне јединице-организације обавезне да уведу четрдесетдвочасовно радно време у седмици. Све радне организације морају до 8. априла 1970. године прећи на ново јединствено радно време.
Радник који ради на радном месту на коме се ради под посебним условима рада, који су опасни по здравље радника, и поред свих превентивних мера које се предузимају, има право на радно време краће од 42 сата недељно. Овако скраћено радно време изједначује се са пуним радним временом.
Прописима о радним односима регулисано је да раднице које имају малу децу могу, у интересу деце, да раде скраћеним радним временом од 4 сата у периоду до 8 месеци старости детета. У то време детету је најпотребнија појачана мајчина нега, без обзира да ли се дете доји или га справљеним млеком хране. По истеку 8 месеци живота детета радница има право да ради четири часа дневно и до три године живота детета ако је по оцени лекарске комисије детету неопходна појачана мајчина нега. За скраћено радно време до 8 месеци мајка-радница има право на учешће у расподели средстава за личне доходке по свим основама и према постигнутим резултатима на раду за четири часа дневно и накнаду за радно време преко четири часа дневно по прописима о здравственом осигурању. Значи – прима цео лични доходак и вишкове ако се деле. Ако је на скраћеном радном времену од осам месеци до три године старости детета, припада јој надокнада само према стварном раду. Има право на учешће у расподели средстава само за четири сата тј. онолико колико и ради.]

Ради здравља утврдити закон за већа права слугашког народа

Ради здравља треба да се утврди закон за већа права слугашког народа.* По томе они имају једнака права са свима осталим члановима народа, друштва. То је нужно док у свету буде имало слугашког народа. Тај закон мора да им ујамчи код сваког газде код кога су запослени бар ова права: праведна награда, тј., бар дупло већа но што је данас; здраву стају, здраву храну и око 6 до 8 сати слободног времена свако после подне у недељу и четвртак. То време почиње од два сата после подне. Тај слободни час њихов јесте једина њихова срећа, милина и телесна и умна развијалица. Тад могу учествовати у неком своме или другоме друштву или збору, где се дају јавна предавања или договарања о бољитку њиховом. Поред тога, тад се виде и драги с драгом, друг с другом, пријатељ с пријатељем. Тад дахну душом слободно и умилно, било у отвореној природи чистог ваздуха, било у друштву једномишљеника и пријатеља.

* Да је слугашки народ јака и крупна друштвена сила види се из свих бољих статистика. Између њих узимамо статистику Енглеске, коју је издао професор Лерц Леви године 1884. Она каже званичним језиком да у самој Енглеској има преко 400.000 слугу и слушкиња, и око 11,000.000 занатлијских и фабричких радника. Кад толики број има само тог народа, осим земљорадника, онда се може замислити колико има народа у целој бирократској, аристократској и буржоаској Европи, а колико ли на целој земљи. Кад то знамо, онда нам се очевидно и ставља помисао да је и слугашки народ крупна друштвена чињеница и сила, којој треба признати њена природна човекова права, права која тражи за човека наука о здрављу.

** Има и таквих бездушних газда, а нарочито газдарица и госпођа, које сматрају за развратну ону слушкињу која жуди да се састане једном недељно са својим драганом. Овакве сматрају да је развратно за слушкињу што се она једном недељно загрли са својим драгим, па био он слуга, или војник, или други ко; а није за газдарице или госпође развратно што оне сваки дан грле не само одређеног драгана – мужа него се често виђају многе и многе да грле чак и другог кога поред мужа свога. О ви, гадне фарисејке! У оку ваше сестре, слушкиње, видите трупак, а у вашем не видите брвно, читаву кладу! Тешко вама, бездушне лицемерке, у часу гневног страшног суда ако се не поправите и правим путем не упутите.

То су потребе које дају умног и телесног здравља, развитка и часак сретног уживања, а та света права не може и не сме нико никоме одузети, јер овде су она посве ограничена, сведена на најмању меру захтева.
[Важећим прописом о радном односу радник има право на одмор за време рада од 30 минута ако ради једнократно. Одмор се подешава у средини радног времена. Законом је забрањено да коришћење одмора буде на почетку или крају радног времена. Време одмора сматра се као време проведено на раду. Ово право имају и радници који раде с скраћеним радним временом због посебних услова рада.

Радник има право на дневни одмор између два узастопна радна дана. Дневни одмор се обезбеђује од најмање 12 часова непрекидно. Радна заједница радне организације са сезонским радовима дужна је раднику у току сезоне обезбедити дневни одмор од најмање 10 часова, а раднику млађем од 18 година – дневни одмор од најмање 12 часова непрекидно.

Радник има право на седмични одмор од најмање 24 часа непрекидно. После шест дана рада, радна заједница је дужна да седми дан предвиди за одмор и рекреацију радника. Радне заједнице могу расподелити радно време и у пет радних дана у току седмице, како то већином и раде, тако да у том случају радник не ради два дана, што значи да му је недељни одмор дужи од 24 часа непрекидно.
Радник има право у току године на годишњи одмор. Права на годишњи одмор радник се не може одрећи, нити радна заједница може да ускрати раднику коришћење годишњег одмора. Право на коришћење годишњег одмора стиче се после једанаест месеци непрекидног рада и радник има право користити га код исте радне организације у свакој календарској години. Годишњи одмор радника траје најмање 14, а највише 30 радних дана. Изузетно годишњи одмор радника који ради под посебшш условима може да траје и преко 30, али не више од 60 радних дана.

Дужину годишњег одмора утврђује раднику радна заједница зависно од услова рада, његовог радног стажа и др. Узимају се у обзир и резултати које радник остварује, услови под којима живи (самохрана мајка са децом, инвалиди, болешљив радник и сл.).

Раднику млађем од 18 година обезбеђује се годишњи одмор као и осталим радницима увећан за 7 радних дана. Радник има право на одмор за време државних празника. Ови дани сматрају се као проведени на раду. Радник има право да одсуствује са рада до 7 радних дана у једној календарској години, уз накнаду личног доходка, а у случају ступања у брак, приликом порођаја члана уже породице, полагања стручног испита, смрти члана уже породице и у другим сличним ситуацијама утврђеним статутом.
За случај трудноће и порођаја радница има право на породиљско одсуство од најмање 105 дана непрекидно.]

Оволико слободног времена треба узаконити и за све такозване »шегрте«, ученике заната. Доста су били и ови и они робови; време је да буду људи, и да им се бар толишно права и слободног времена законом ујамчи.

[Радник који у нашим условима ступи на рад у радну организацију мора да је навршио најмање петнаест година живота и да испуњава опште здравствене услове.

Радницима млађим од 18 година обезбеђују се услови под којима могу да се усавршавају и развијају своје радне, управљачке и психофизичке способности (образовање путем практичног рада, ангажовање инструктора за одређене стручности и занимања, организовањем центра за образовање, упућивањем на дошколавање итд.). Млађи од 18 година не могу се распоређивати на радна места на којима се врше претежно тешки физички послови, на рад под земљом, нити на остале радове који би могли штетно и са повећаним ризиком да утичу на здравље и живот младих радника, с обзиром на њихове психофизичке способности. Радна заједница општим актом утврђује радна места на којима се не смеју распоредити млађи од 18 година. Не може се раднику млађем од 18 година одредити да ради дуже од пуног радног времена. Не може се одредити на рад ноћу, између 22 и 6 часова наредног дана. Дневни одмор се одређује од најмање 12 часова непрекидно. Годишњи одмор се увећава за 7 радних дана.]

Још нешто тражи наука о здрављу и хуманитету за тај слугашки народ, велећи:
Почем су досада стаје шегртског и слугашког народа, пуне којекаквих газдиних и газдаричиних нечистих ствари, кошуља и других смрдљивих дроњака и измета, то је нужна законска гаранција да су њихове стаје одређене само за њих и за њихове ствари. Ако су господски и газдински дроњци, нечисте кошуље повољне за здравље и за пријатан мирис, онда нека то све задрже господа у својим стајама, које су много веће за разне пртљаге. А овима мученицима и сувише је нездраво и то што се пате по ваздуги дан око својих послова који бивају већином у тесним и врућим кухињама, или у мрачним или нечистим подрумима и периштима. Овај закон слугашког народа мора осигурати и то да ове раднике нико не сме тући, ругати им се, плату им закидати или задржавати преко месечног или седмичног рока. Отпуст из службе или шегртлука мора сваки газда на 15 дана унапред изјавити. Тако исто учиниће и друга страна.

 

[Постоје услови на основу којих може престати рад радника без његове воље:
• ако се укида радно место,
• ако се трајније смањује обим рада, односно пословања, и
• ако се утврди да радникова способност не задовољава захтевима радног места.

Старијим радницима, који имају 30 година радног стажа и женама 25 година радног стажа, не може престати радни однос без њиховог пристанка. Њима може престати радни однос по другим основима, као на пример, због теже повреде радне дужности или престанак рада по сили закона (ако је осуђен на издржавање казне).

Одлука о престанку рада мора се донети писмено са образложењем. Решење о престанку рада уручује се раднику. Радник има право да остане на раду још онолико времена колико је статутом одређено. Радник има право да за време иступног рока излази са посла за време редовног радног времена ради тражења новог запослеља. Дужину времена за тражење новог запослења утврђује радна заједница својим општим актом. (Раније је било регулисано да то време износи 2 сата дневно или 12 часова недељно.)
Без радниковог пристанка рад може престати по одлуци, кад запослено лице наврши
40 година пензијског стажа (мушкарац), односно кад наврши 35 година пензијског стажа (жена).
За рад у отказаном року прима свој лични доходак (плату).]

Ко хоће од газда да одмах одпусти слугу и шегрта, тад им мора положити накнаду за тих 15 дана унапред. За исплату тога, као и за остале наднице и плате, и за издавање отпусног писма, не сме нико никоме рећи: доћи сутра или други пут. Ако су господа и газде беспослене и залудне да се размећу с временом и трудом, радник није. Њему треба спремити одмах што је његово, јер не може дангубити и дерати своју обућу обијајући прагове својих дужника.

За сваки ударац, ћушку мора се платити 100 дин. глобе удареноме и толико у државну или општинску касу. Не испуни ли се овај хуманитарни захтев, онда ћемо доживети да нам се враћа ударац за ударац, што не води добру ни светим потребама мира и љубави. То важи и за вучење за уши и за чупање за косу. Коме је ово неправо, нека се остави садашњег и досадашњег варварства. Иначе нека очекује заповед светог писма, које каже: »Око за око, зуб за зуб,« коју оштрину ми ублажавамо тражећи од сваке власти да тиранина удари по кеси и блатом презирања по образу.

Ако још нисмо толико развијени умно и морално да признамо овим творцима нашег имања, живота и уживања једнака права са нама, нити смо толико човечни да им дамо да с нама упоредо једу, седе, иду и одмарају се, онда испунимо бар овај посве умерени захтев науке о здрављу и моралу.
Свестан свет и поштен поздравиће и одобрити овај захтев, као захтев науке и мира…

[У социјалистичком друштвеном уређењу радник има своја права, дужности и обавезе. На радном месту не може га нико физички малтретирати. За повреду радне дужности радник ће одговарати, а према тежини повреде радне дисциплине изрећи ће му се одговарајућа казна. Предвиђене казне за повреду радне дужности су: опомена, јавна опомена, последња јавна опомена и искључење из радне организације. А раднику за успешно обављање посла и посебно залагање у постизању што већег и бољег резултата рада, предвиђене су похвале, награде, увећање годишњег одмора, награда према раду, тако да се радни човек стимулише за свој рад.]

Ради здравља све хапсане претворити у радионице

Ради здравља народног нужно је све хапсане и робијашнице претворити у радионице за користан рад и поуку, а хапсенике и осуђенике у свесне и корисне привреднике.
Ко нема греха, нек узме камен и баци на њих, вели Христос.

Ако неко зло због нечега мора постојати, онда учинимо га бар што мање штетним и шкодљивим, вели Васа Пелагић

Са умножавањем људства и са нагомилавањем капитала у руке појединаца, и са бићем власничког беснила, притиска, грабежа, насиља и тиранства, хапсане и преступници све више и више умножавају се. То је истина осведочена у свим статистикама, унаточ прослављеној цивилизацији 19. века. И то ће тако трајати и напредовати све једнако док у свету буде постојала приватна, лична својина, властништво, па макар се свака држава претворила у чиновнике и жандаре, судије и солдате, цркве и попове.

Тешко је израчунати све штете које доносе народу хапсеници и осуђеници, и све оно што због њих постоји, почев од судије до пандура. А дангуба и деморализација не да се ни израчунати. Ради примера навешћемо само неке државе. Тако године 1882. било је у Аустрији 437.720 самих осуђеника, а хапсеника под истрагом било је близу једног милиона. Италија има толико осуђеника и хапсеника да на њих троши у готову новцу годишње по 80 милиона динара. Русија је имала те године 769 самих затвора за осуђенике, а за оне под истрагом скоро два пута толико. Према томе, може се замислити како је по другим великим и малим државама.

Да би се отклониле оне големе штете, дангубе и неморалности, које доносише и доносе све више и више на леђа и поколења народна хапсеници, осуђеници и они који постоје због њих, неопходна је потреба преобратити све хапсане и робијашнице у радионице за пословање и поуку, и све хапсенике – притворенике и осуђенике у привреднике који уче »науку« и који изучавају и врше разне корисне за народ послове.

Тим ће им се сачувати здравље које треба њима, породици и отаџбини; избећи ће чамотињу и неморалности, што шкоди свуда и свакоме; даће им се прилика научити покоји занат и коју честиту поуку знанствену, чим могу користити себи и околини у коју дођу после ослобођења; зарадиће држави приличне користи а себи бољу храну, одећу, обућу и другу угодност. Данас код нас тек неки мали део »робијаша« учи и ради неке занате и добија неке пустоловне поуке, од којих нико нигде и никада користи видео није, нити бољи постао, [каже Пелагић познајући ово и из личног искуства.]

За хапсенике под истрагом могу се свуда удесити радионице за столарски, обућарски, ковачки, швачки, ужетарски или неки други слични занат, који свако може радити и олако научити. Никог не треба пустити да седи готовански, па макар нешто крпио, плео, чешљао и преносио. Ради здравља једино нужно је да се испочетка ради тек по који сат дневно док се тело привикне раду ако није пре радило. Ту се не сме гледати на господство, ма како оно крупно било. Радник, привредник највећи је господин.
За осуђенике нека се удесе сталне разне радионице у разним местима, подесним за ову или ону производњу коју они вршити могу. Разумни управници народа могу удесити да се осуђениин баве и усавршавају: у земљорадњи, и сточарству, и пчеларству, и воћарству са повртарством и другим занимањима.

Напомињемо да овакви привредно-здравствени и морални систем хапсанскоробијашки укида и оно убилачко појединачно ћелијско затварање, које доноси леност, болест, изрођавање, страст онанисања, заборавност, махнитост убијања самог себе или кога дочепа и лудило.
Честита управа и подесна спрема радничка могла би не само уштедети све садашње државне трошкове и осуђеничке оскудице и дангубе него би још извела све поменуте из грешака и неморалности, и дала народу и држави изучених привредника.

Закони науке о здрављу и народном благостању вапијући траже да се овај предлог неодложно што вештије оствари, као и то да се допусти и осуђеницима и подистражницима да се сваког месеца састати могу, па само покоји часак са својим женама или подругама. Ово је природна потреба за одрасле, коју тражи наука о здрављу, и која ће отклонити од поменутих крупне несреће и рђавштине. Научни морал у овоме види чисту и праву моралност, а наука тражи то као физиолошку потребу.

Ако смо вољни да на свима линијама користимо народу и отаџбини, приберимо се одмах и остварујмо овај предлог својски и енергично, као дело наше моралне дужности и веће личне сигурности: не заборављајући радити и на делу оног великог и светог научног начела, које ће уредити друштво и његове послове и односе тако како у њему неће бити ни »преступника«, ни узрока који доносе преступ и све оно што он за собом повуче.

Да отклонимо узроке који доносе: кржљавост, ружноћу и болест
Наука о здрављу тражи да отклонимо узроке који доносе: кржљавост, наказу, лењост, блесавост, ружноћу и болест.

Отклонимо рђаве узроке, па неће бити ни рђавих појава.

Данашњи свет држи скоро махом, а нарочито побожни, да лењост и блесавост, ружноћа и кржљавост, наказа и болест долазе по вољи божијој. Због тога он и не мисли да се то зло од људи отклонити може. Они се покоравају тој »судбини« и сносе је на себи и преносе на плећа нараштају своме. »Учевни« свет пак већином и не мисли о томе, камоли да ради како ће се та напаст од људи отклонити (тврди Пелагић).
Само један део тих »учевних« људи зна да се та несрећа од народа и људства, ако не посве, а оно увелико искоренити може.

Избегавајући дуго писање, ми доносимо овде само кратак али тачан начин: како се кржљавост и наказа, лењост и блесавост, ружноћа а болест отклонити могу. Ако хоћемо, дакле, да отклонимо од нас и нашег потомства сву ту несрећу, онда: дајмо народу ваљаног, корисног знања, којим ће свагда и свуда умети оценити шта је добро и честито; дајмо му добре уредбе и законе, који ће му ићи наруку и дати начина да зна и да може живети и радити по захтевима науке о здрављу и народном благостању; дајмо му да се учи и да се развија по гласу »Омладинског доброноше«; дајмо му слободу да може свуда и свагда изговорити и написати сваку истину и праведну реч и потпуну слободу зборова и удруживања; дајмо знања и слободе одраслима да се спари ко за кога мари, у своје време и без рачунских погледа на имање, и да врше свето дело љубави умерено и мудро, правилно и штедљиво; научимо речима и делом омладину и остарину да презре и одбаци све што спада у срамну област моде, луксуза и других за здравље некорисних формалности и употреба садањих: научимо женскадију и мушкадију шта треба да ради у току целог живота, па да одговори захтевима науке о здрављу и научном моралу; научимо мајку како ће се владати кад је трудна, у порођају и после овога; хранимо и негујмо децу нашу по прописним правилима; удесимо нашу околину и наша дечишта, забавишта, станишта, зборишта, перишта, училишта, купатила, радионице и све друго према науци о здрављу; учинимо да свуда и свагда имамо чист ваздух и здраву воду и храну; отклонимо од народа све што му задаје тежак живот и сваки страх од пакла, лопова, угњетача, ратовања, сиромаштине и других садашњих напасти друштвених; уклонимо из навике и употребе отровне напитке; навикнимо јести, седети, спавати, одмарати се, играти, зборити, певати и веселити се или у отвореној природи чистога ваздуха или, у случају нужде и непогоде, у отвореним и пространим зградама; дајмо народу начина да има свуда и свагда посве подесне алате и машине за разне послове друштвене; укажимо народу начин како ће он упола брже и упола лакше израдити све оне напредне ствари које су нам нужне ради подмиривања захтева науке о здрављу, јер дуго време дневног пословања и неподесни алати страшно убијају здравље човеково; очистимо народ од свих готована, варалица, ладолежа и некорисних радова и уредаба итд.

Кад то учинимо, онда не само да ћемо се ускоро избавити од горепоменутих беда и несрећа него тад ће нам још уз то и лепота и свежина лица и погледа и телесна и умна јачина и енергија дуже трајати, остављајући све боље и боље нараштаје.

Искрени пријатељи своји и народни, и свесни мислиоци вазда ће признати да је ово наше тврђење истинито и остварљиво свуда где има честите интелигенције, која руководи просвету, друштво, државу и цркву. А таквих треба да има изобиља догод се то и свако друго друштвено зло не отклони.

Где губи људство највише телесне и умне снаге

Где губи данашње људство највише телесне и умне снаге и енергије
За овакво крупно питање требало би много писати, али ми ћемо то означити укратко, велећи да се у садашњем друштву губи највише телесне и умне снаге и енергије ево на овим местима:
1) у садашњим нездравим школама и са нагомилавањем школских предмета,
2) у хапсанама,
3) у разним оскудицама,
4) у тровању деце првенчади и плода у материци,
5) у претераном пићу и курвању,
6) у касарнама и канцеларијама,
7) у кафанском, развратном и луксузном животу, и8) на ратишту.
Ко о овоме промисли зрело и свестрано, увериће се потпуно у то што у ових осам тачака споменусмо.
То је све што смо имали у овоме чланку казати. Остало нек изнађе сам собом сваки читалац и нек својски поради сам и удружно са осталима да се отклоне сви узроци који доносе народу и људству такву грдну штету и срамоту, дангубу и погибију.