Бели слез
Althaea officinalis
[Бели слез је вишегодишња биљка, висока 1-2 м. Сва је од меких белих длака рутава. Има беличасто, руњаво, плитко усечено лишће, под прстима меко као кадифа. Стабло је једноставно или је слабо гранато и усправљено. Цвеће је бледоружичасто. Расте на влажним местима, а нарочито на речним острвима и на водоплавном земљишту крај већих река.
Од белог слеза се користи корен и лист а ређе и цвет. Корен треба да је ољуштен и бео. У корену белог слеза има 30-35% слузи, око 35% скроба, око 10% пектина, око 10% шећера и других састојака. У њему је слуз главни лековити чинилац.]
Бели слез као лек
Бели слез је добар противу болова у прсима, промуклости, тешког дисања, кашља, пљуваља крвавог и других плућних болести. Кад се помеша са белим слезом подбела и копитњака, и кад се тај одвар пије са медом и малом примесом ситног нишадора (наврх ножа), онда он лечи и најстарији кашаљ, који баца сукрвицу. При запаљењу крајника треба испирати грло одваром, тејом белог слеза сваког сата по једном. Противу запаљења, код жена њиме треба испирати полне органе унутра и споља, сваки дан по два пута.
Кад се надуну образи због зубобоље или сломљеног зуба, и отуда, болови нападну, тада треба често испирати уста и десни одваром белог слеза, и обложити споља отечени образ утуцаним целером помешаним са зејтином. Облог треба да је топал.
Бели слез а нарочито корен чисти прљотине са хаљина, кад се усецка ситно и свари довољно његова корена у води. За употребу ову као и за ону горњу нека је топал.
Корист ове биљке тражи да се она негује и чува у свакој кући, уместо оног цвећа од кога нико никакве користи не добија.
[Корен белог слеза је нарочито погодан за спремање мацерата или тзв. хладног одвара против кашља код деце. Тај одвар треба да се спрема овако: пуну кашику ситно исеченог корена од белог слеза треба прелити са 200-300 грама обичне чисте хладне воде, добро промешати и оставити да стоји пола сата у поклопљеном суду. За то време треба промешати још који пут. После тога процедити кроз чисту ретку тканину. Овако се екстрахује само лековита слуз. Добијена течност се може по жељи и загрејати да прокључа, заслади се медом или шећером и пије по једна кафена шољица неколико пута на дан. Пре употребе се увек мало загреје, јер је тако пријатнији за пиће.]
Бела слачица
Синапис алба
[Бела слачица је једногодишња биљка која се гаји, а сусреће се понегде и као коров међу житом, по вртовима, њивама, травњацима и запуштеним местима. Висока је обично до 60 цм, разграната, са перасто изрезаним лишћем и ситним жутим цветовима. У плодовима има по неколико ситних жућкастих семенки, због којих се бела слачица и гаји.]
Бела слачица као домаћа лекарија и зачин уз јело
Многи пишу у својим делима да се слачицом лечи више разних болести, а једењем уз јело отклањају и предупређују такође многе болести.
Бела слачица је успешан лек противу болести стомака, јетре, црева и свега другог што спада у органе за сваривање поједене хране.
Кад то говоре научари из више места и разних држава, онда не остаје друго већ поклонити веру њиховим речима и обратити нашу пажњу на тај јевтини домаћи лек и користити се њиме при наведеним болестима и уз свако јело.
[Лековита вредност слачице види се унеколико и из њених састојака. Семе њено по анализи хемијској има у себи: поред много слузи, око 30% масног уља, беланчевине, шећера, минералних и других састојака, једно љуто једињење – синалбин. Ово једињење садржи сумпора и кад се зрно слачице истуца и помеша с водом или жваће, онда се синалбин разлаже под утицајем једног фермента, којег има такође у семену (мирозиназа), и ослобађа, поред осталог, сумпорно уље беле слачице, које је такође љутог укуса али није испарљиво. Због тога је бела слачица само љутог укуса а није и љутог мириса као црна слачица
(Семен Синапис ниграе).]
Један варшавски доктор вели: да је био у једно време прави мученик од шуљева, киселог подригивања, стуживања, главобоље, несвестице, тешког и неуредног мокрења и болести у крстима, и поред свих употребљених медикамената. У муци тој тражио је и опробао све што је знао, али све је било узалуд. Али баш у том очајању сети се беле слачице. Он је почео узимати три пута дневно по једну малу кашичицу чистог и скорашњег семена беле слачице, коју је дозу запивао са чашицом хладне воде. То је узимао редовно пре доручка, ручка и после вечере при легању у постељу пуних шест недеља дана. После тога он се опростио свих поменутих болести и бољетица, па и спавао је боље, а тако исто то му је учинило те је јео с већим апетитом но пре.
Један немачки доктор тврди да је он многе узете ухваћене удове тела лечио трљањем са утученом слачицом помешаном са зејтином. Он каже још: кад се свако јутро наштину сажваће и прогута неколико зрна слачице, крепи памћење, разведрава мисли и отклања несвестицу.
За лечење слачица се употребљава или као зачин уз јело, или гутањем зрна с водом; или замешана као цицварица у води или сирћету, те служи за облагање.
Кад се гута, она се узима обично три пута на дан по једну малу кашичицу семена чиста, здрава, скорашњег и нетученог – целог. Према узрасту и према нарави особе може се та мера и смањити и повисити. Да се лакше прогута, а и иначе, треба прво ставити у уста одређену количину семена, па онда запити са једном чашицом хладне воде. Она се узима у том виду изјутра на сат пре доручка и у подне тако исто пре ручка, а увече при поласку на спавање. Једнима је потребно то упражњавати по две-три недеље, а некима три пута дуже, па да се успех постигне. Овде не треба заборавити ову примедбу. Ако болесник има неко запаљење, онда је нужно уместо воде запивати слачицу са млаким одваром од мекиња.
За облагање споља она се употребљава у виду облоге – слачичника (везикатора). Овај слачичник прави се овако: узми нужни део брашна од семена беле слачице (а где нема ове, може за облагање послужити са успехом и црна) па га замеси у мало хладној води, тако као погусту цицварицу. Успут напомињемо да се никада не заборавља да од вруће воде она губи своју снагу, љутину. Смесу ту намажи на потанку крпицу и облажи тамо где потреба изискује. Он се држи обично на кожи по 10 минута до четврт сата, а где је опасност нека, онда и дуже. Ако изазове мехуриће на кожи, треба их намазати путером или зејтином, да мање боле и да пре зарасту.
За јело бела слачица се употребљава као зачин у виду соса – слачица. Уз јело се може јести мажући га ножем помало на залогај хлеба или на комадић меса. За оброк један довољна је једна кашичица, дакле две на дан. Троми, тешки, лењиви и превећ санљиви људи – дугом спавању наклоњене особе, могу јести дневно много више, да их она оживи и разгали. Сувише нервозни нек је једу према нарави својој, Ако им доноси прекомерну бесаницу, онда нека једу мање и ређе.
Слачични сос прави се овако: узми једно кило брашна слачичног и помешај у три литра слатке винске шире – моста. Промешати треба добро да не остане грудвица брашнених. Мешати треба само дрвеном кашиком, а суд зато мора бити земљан, без калаја, глеђа. То треба варити дотле док не уври половина и више, тј. док не буде смеса житкастогуста. Према томе може се узети већа порција за прављење тог соса да га има преко целе године у чистим и добро затвореним судовима. Ко се није сетио или није могао да га прави у часу кад има моста – слатке винске шире, он може правити тај сос и овако. Узми део брашна слачичног и толико врелог доброг белог вина или његовог сирћета па измешај добро као што је споменуто. Затим додај мало хладна сирћета одозго, али ово немој мешати, него остави да стоји одозго, те да зауставља излаз топлоте; и остави лонац тај да стоји једну ноћ на топлом огњишту или фуруни. После тога можеш га узимати према потреби и јести, држећи увек суд добро затворен и на чистом сувом месту. Ко жели да му сос слачични буде сладак и посве пријатан, нек дода при прављењу нешто шећера и утучена ситно цимета (корице). Али овакав сос још више разгони санљивост и чамотињу па зато нервозне особе морају посве мало јести и то преко дандва, док не испитају колика им порција годи за здравље.
[Семе беле слачице се данас користи као главна сировина за израду »сенфа«, дакле као зачин који се највише употребљава у северној и западној Европи, али и код нас постаје све више омиљен. Сенф се прави од слачичног брашна уз додатак сирћета или вина, шећера, соли, зачина и других састојака.
Зрна беле слачице су укусан и нешкодљив конзерванс за животне намирнице, јер делују антибактеријски, па се због тога стављају у тегле са киселим краставцима, рибљим конзервама и другим сличним производима.
Семе црне слачице (Семен Синапис ниграе) има такође значаја као лековито средство за спољашњу употребу. Ове семенке су сличног хемијског састава као и бела слачица, али у њима се љути састојак синигрин разлаже, такође под утицајем фермента, на испарљиво сумпорно уље па су због тога ове семенке кад се самељу и поквасе водом или жваћу и љутог укуса и љутог мириса.
Кад се свеже брашно од црне слачице (Фарина Синапис) држи неко време у млакој води, може се после тога дестилацијом помоћу водене паре добити испарљиво љуто сумпорно слачично уље (Aetheroleum Синапис, Олеум Синапис aethereum или Олеум Синапис волатиле). Од овог уља се у нашим апотекама справља један препарат са алкохолом (Спиритус Синапис) који служи споља за трљање у случајевима јаких болова у мишићима и у зглобовима.
Још и данас се може наћи или начинити у нашим апотекама карта са слачицом (Charta Синапина) која се облаже на болна места исто као што се чини са фластерима који се у ову сврху производе фабрички.]
Према свему раченоме требали би учитељи и сви који су вечно и посведневно у додиру с народом да га обавесте о свима оваквим корисним намирницама, и да га убеде да је веома нужно да свака породица има и ужива у изобиљу такве благодетне плодове који појачавају здравље и умну и телесну енергију, и који спасавају болеснике од разних напасти, дангуба и трошкова.
Слачичник
Слачичник као лек и како се он справља и употребљава
Овај се ставља свуда где треба крв ублажити и бунило отклонити. Он се прави овако: узми истуцана ситног семена слачице (горушице) па га умешај са сирћетом тако да буде као тесто. Сад то намажи на ланену крпу с по прста дебело и приложи на болно место или тамо где се указује за коју болест. Слачичник се обично држи на телу четврт па до једног сата, то јест, док болесник трпити може, а код очврслог дотле док кожа добро не поцрвени и мале мехуриће не извуче. Тад скини и црвено место намажи топлим зејтином или слатким путером.
Бибер
Пипер нигрум
Бибер као зачин и лек
Црног и белог бибера има довољно свуда у дућанима по покрајинама српским. Он се једе као зачин уз јело. Тек понеки знају и да се лечи њиме противу неких болести. А и по доктору Милеру и другим, бели и црни бибер лечи од неколико болести, ако се употреби умерено и по пропису. Кад боли »трбух« – стомак – од назеба, треба одмах сварити 1 кашичицу ситна бибера у два деци ракије комовице или шљивовице, па тако топло пити по 1 малу чашицу свако по сата док се сав тај одвар попије. То је такође добро кад ко зна да је где прекодан или преконоћ јако озебао, што може повући за собом мање или веће болести. То загреје желудац и гони на знојење, па то гони прозеб из тела и спасава прозеблог од многих рђавих последица које би могле доћи без тог предупређења.
Кад је желудац слаб за варење, кад има грчеве – »наступ« у стомаку и кад кога мучи надимање, тад треба узимати цело бело зрневље биберово за пуних девет дана. Али први дан узме се само 1 зрно, други, два, трећи, три, и тако умножавати до 9 зрна. Затим почети узимати сваки дан по једно зрно мање, док се не сиђе на 1 зрно. Увек се то мора чинити изјутра наштину. После сваког примања треба доцније на по сата попити 1 добру чашу топлог крављег млека. Где је немогуће добити млека, нек се запије свако узимање, гутање зрневља са чашом свеже воде. Противу грчева у стомаку тај ће лек помоћи и тамо где сви лекови и све бање не помогоше, а нарочито код жена. Додуше нужно је узимати свако јутро по пет зрна где су грчеви јаки и дуготрајни били.
Противу зубобоље узми део утучена бибера и по толико соли и шећера у једну лимену кашику па измешај и стави кашику да стоји над запаљеном свећом док се не растопи. Затим направи од те смесе мала зрна, куглице, и свако четврт или по сата стављај по једно зрно на болни зуб. Од тог ће бити пуна уста сљуна (слина), које треба пљувати. У народу смо видели како лече одлично јак и скорашњи кашаљ пићем од два деци белог старог вина у коме је сварена једна мала кашичица утучена белог бибера. Одвар треба да је топал. Он се пије увече полазећи у постељу. Бива код неких јаког знојења ноћу, после ког се треба пресвући у чисту преобуку и опет прилично утоплити.
Кад се утуче ситно црног бибера и поспе по глави и другим местима где има вашију, онда ће оне бити све стамањене. Кад се свари у млеку повише ситна бибера па се та смеса стави на место где муве долазе, оне ће се потровати.
Бреза
Бетула verrucosa и Б. алба
Брезовина, бреза као лек
[Бреза је познато, високо, витко и право дрво с белом кором и танким, савитљивим, црвеносмеђим гранама. У нас се јавља на светлим, отвореним местима, у равници, на брежуљцима и у планинама, где чини тзв. брезике. Бреза је честа на пожариштима, на сечинама, око рудника, насеља и другде. Гаји се и као украсно дрво.
Рано с пролећа, а некад већ и крајем зиме беру се брезови лисни пупољци а доцније, кад бреза уцвета, и младо лишће. То треба подесити, где се може, тако да се поједине сувишне гране секу, па кад се са њих оберу пупољци односно лишће, да се корисно употребе за прављење брезових метли или за друге потребе. Пупољке и лишће оставити у хладовини, на промаји, док се не осуше па потом склонити негде на суво и чисто место у врећици од хартије или у нечему другом подесном.
У брезовим пупољцима има неколико процената етарског уља, које је пријатног балсамичног мириса; има и других састојака.
У лишћу брезовом има подоста танина, флавонских једињења, затим горких материја, смоле, шећера, сапонина, мало етарског уља и других једињења.
Осушени лисни пупољци и лишће брезово употребљавају се за кување лековитог одвара. Тај одвар делује добро на лучење мокраће и жучи и на тегобе које су с тим у вези. Он је уз то и благо средство за дезинфекцију мокраћних путева а добар је и за презнојавање у случају назеба и повишене телесне температуре. За презнојавање добар је врућ одвар од смеше једнаких количина брезовог лишћа, липовог и зовиног цвећа. У пупољцима и у лишћу брезовом нађени су и антибиотични састојци (фитонциди) јаког деловања. Лишће брезово се све више употребљава као састојак у разним чајевима, јер је и лековито и пријатног ароматичног мириса.
У неким крајевима обичај је још од давнина да се у пролеће у понеко дебло брезово изврти сврдлом као прст дубока рупа. У ту рупу у деблу завуче се цевчица од дрвета и хвата сок који се пије. Он је пријатан за пиће, јер слади и помало је накисео. Држи се да је лековит и да од њега човек јача. Кад тај сок преври добија се пенушаво »брезово вино« које се такође цени као народни лек.
Од корена, дрвета и коре брезове се справља још и угаљ и катран. Брезов катран садржи разне антисептичне и лековите састојке (гвајакол, крезол, смоле и друго). Због тога се употребљава против разних кожних обољења и паразита у њој (шуга) у виду лековите сумпорне масти која се справља у апотеци. Брезов катран има и другу корисну примену (за подмазивање кола, за конзервирање дрвета, за мазање дрвених дирека да дуже трају и сл.).
У Совјетском Савезу се преко зиме скида са брезових стабала црна брезова гљива (Фунгус бетулинус) и употребљава као лек у народној и школској медицини. Та гљива није довољно проучена, али јој се још и сада приписује велика лековита вредност.]
Осведочено је да брезово лишће лечи и још неке болести. Зато треба да има свака општина по један мали брезик, као и све друге лековите намирнице.
Брђанка
Арница монтана
Арника, моравка вепровац (трава) као лек од рана
Ове траве треба да има свака кућа, а нарочито тамо где нема близу апотека, и да зна направити од ње лекарију за облагаље. Овако исто веле и доктори, пошто су тачно испитали њену лековиту моћ.
Тинктура арнике као лек
Тинктура арнике лечи ране и ранице које се добију од удара, посека, убода, уједа од свиња, кучета, пчеле, осе, убоја, намечености, приштинутости, разрива коже или меса и сваког отока који отуда долази. Ова тинктура вепровац прави се на више начина, али овај је најлакши: утуцај повише сировог, тазе корена арникина у ступи, па исцеди сока колико ти треба, па нали у стакло и додај управо толико винског шпирита па то измућкај, затвори добро и остави да стоји према сунцу на неком дрвету једно 8 до 14 дана. Тад је готово и чувај га за употребу. Она има и ту особину што добро затворена може стајати по две-три године, па да вреди и опет за лек.
У летно време може се та тинктура и овако правити: набери цвета или усецкај корена њеног, ако нема цвета, па наспи одозго јаке комовице, зачепи добро и остави реченим начином према сунцу да стоји око 14 дана. Затим треба процедити ту тинктуру кроз троструки папир за филтрирање. За све поменуте болести и повреде треба налити по 20 капи ове тинктуре у рану, а ако је велика и више, али тако да дође на целу повреду. После тога сваки дан умачи памука очишћеног – вате у тинктуру и облажи на рану док буде нужно. Ако је кожа и месо намечено у убоји без ране, онда мажи одозго, а тако исто и оток трбуха и друге.
Како осетиш болове у уву, кани 3 до 4 капи Арника-тинктуре (има и у апотеци) у уво и запуши га чистим памуком, да не улази у њега ваздух. – Или: замочи мало памука у хлороформ (у апотеци), па тако хлороформом наквашен памук утурај у уво; изброј сад 1, 2, 3, – и одмах га из уха извади. После четврт сата повтори то исто и болови ће проћи, као да си их руком уклонио.
Одвар, теј арнике
Одвар, теј арнике добар је противу бола крста, који долази од тешког дизања и другог напора, противу нечистих завала у стомаку и цревима, противу узетости ове или оне чести тела и неуредности паралича мокраћног канала. Одвар се прави овако: узети 6 до 10 грама цвета арнике и ставити у литар добре преварене воде и оставити да стоји поклопљена до три-четири сата. Од тог одвара треба пити три пута на дан по 1 чашу. Пити више и јачу но што је означено може да шкоди, па зато треба пазити на речено правило. Ко сам буде брао арнику за спремање лекова, тај нека не заборави да у цвећу њеном има неких бубица које су опасне за здравље ако се попију, на зато треба сваку из цвећа истрести.
[Брђанка расте на планинским ливадама. У нашој земљи је има највише у Словенији. У цвећу и корену садржи етарско уље, горке, љуте и опоре састојке, смоле, флавонске боје и друго.]
Вења
Јуниперус communis
Вења, смрековина, је лекарија за многе болести
Шта је и какав је бор, борић, боровина и смрека то треба већ да зна сваки писмени и неписмени члан народа. Стога о томе нећемо говорити, него ћемо овде приказати по исказу неких доктора и народног знања да су шишарка, лист, пупољак, боровица, вења и смола борова и чамова посве лековити за многе болести, и корисни за економске и друге употребе друштвене. Ми ћемо овде рећи коју опширно само о спасоносном значају вење, смреке и борове смоле. Јер разноврсна лековитост смреке, вење, види се из тога што у роду њеном има; до 2% етарског уља, до 30% шећера, затим смоле, воска, танина флавонских гликозида, разних соли и других састојака.
Ту лековиту моћ смрековине и боровине означићемо овим редом:
1. Живети дуже времена у смрековој и боровој шуми корисно је за цело здравље анарочито противу грудних болести. То је испитано по свему свету, па зато лекари препоручују таквим болесницима да живе што дуже у шуми боровој и смрековој или поред ње.
2. Јести ражани хлеб од непросејана брашна, намазан сваки залогај боровомсмолом, лечи болести прсију, кашаљ и јектику, ако ова није посве застарила и разграната.
3. Сварити две шаке смрековине (вење) разгњечене или утучене у два литра воде ипити од ње три-четири чаше повеће сваки дан; лечи застоје мокраће и мокраћни камен и песак и друге отоке на телу. То пиће је добро и за чишћење крви уопште, које добро чини и онима који пате од сипње и других болести прсију, као сушице, јектике. Тад треба јести варену пшеницу уместо хлеба, као што је означено код речи »варица«.
4. Кад се млади смрекови листићи и пупољци пре потпуног развића сваре у млеку,или у чистом вину, или у старом пиву, или у сирутци, па се пије од тог на дан по четирипет чаша, онда тај лек лечи: улоге, костобољу, реуматизам (севотињу) скорбут, водену болест, кожне оспе и болести, бледило, тесногрудије, бело време, кашаљ и болести плућне. При овом, лечењу треба се бавити што више у чистом ваздуху па било то ходајући или радећи неки посао. Одвар тај од таквих пупољака смрекових за пиће је пријатан исто као и руски чај, али далеко здравији и јефтинији од њега. Зато добро би било да апотеке уобичаје држати и тај теј, који ми називамо смрековац, за употребу сељана и варошана.
5. Кад се метне у воду и свари повише лишћа и шишарица смрекових или борових,па кад се сваки дан у томе одвару купа цело тело по десет до 25 минута, онда тим се лече: сврабуљица и крастице свију врста, клонули удови тела, па онда нервне болести, грчеви, бледило, пробади у плећима, куковима и другим местима, бесаницу и немоћ телесну.
6. Противу разних вратобоља и гушобоља помаже и лечи добро намазана крпа сасмолом боровом, лучевом, обавијана око врата. Облог се држи по неколико сати.
7. Кадити собу, стан, болницу и радионицу скорашњом смрековином или боровомсмолом корисније је за здравље од свију других средстава, за кађење одређених. Тако исто и јако кађење спасоносно је у више прилика.
8. Кад научници тачно испитају сву лековиту моћ племените вење, онда ће и самипризнати да је вења и вењовача тако и толико лековита и спасоносна. Тад ће и они, као и ми, тражити од сваке власти, школе и општине да удеси земљиште да се у сваком селу обрађује и одржава по једна шумица од вење и боровине.
Сад да кажемо како се справља водњика, вењовача. Она се справља овако: Узми тазе вење, кад сазри, а то је јесен, па је наспи у чисто буре. На сто литара воде треба усути 25 литара вење, па затворити и оставити тако да стоји две-три недеље дана, али буре мора бити у подруму или у неком другом месту које није ни топло ни хладно. Ако место не буде такво, она неће бити питка ни добра, као што треба. Да би вењовача била још дивнија за пиће и лековитија, добро је помешати са вењом коју килу сувих крушака. Тад ниједно вино на свету није пријатније за пиће од такве вењоваче, водњике. После поменутог рока, треба почети пити вењовачу уместо воде. Пити се може колико ко хоће и кад хоће. За месец дана може се сваки пут долити онолико воде колико оточиш за дневну употребу. Где нема добре воде онда ову треба добро проварити, па кад се сасвим охлади, сипати на вењу. Ко год може нек спреми и попије по једно троаковче годишње.
Ко није могао спремити вењовачу у одређено време, а има потребу да лечи неку болест, нека нађе што скорашњије вење па нека је вари и пије ту вењовицу онако како смо већ напред код речи »вења« означиди. Уз такво пиће треба јести варицу, варену пшеницу уместо хлеба, па ће посигурно оздрављење доћи. Пријатељи здравља свог и свога порода и народа нек сви према томе учине своју дужност.
9. Кад се изјутра сажваће неколико зрна смрековине и прогута, онда то отклањасмрад из уста, ствара добар апетит целог дана и чува од разних зараза.
10. Шта вреди катран и терпентин и терпентинско уље за лечење разних болести, то
зна и практицира и научна и народна медицина. Кад се исцеди уље лековито из лишћа и шишарица смрекових и јелових, онда фабриканти праве од њих разне фланеле који су меки као од најбоље вуне, и који носе име »фланели за здравље«.
11. Кад се помеша утуцане тазе вење са медом и једе триред на дан по једна шољицадуже времена, онда то лечи сушицу и јектику, а нарочито ако се по цео дан кади соба вењом и неколико пута дубоко удише пара од врућег одвара вење; то јест, треба сварити шаку утучене вење у једном литру воде па онда метнути преда се то лонче и пару удисати на нос и уста.
У то име требало би да има по коју смреку, јелу и борић свака кућа, а нарочито школа, болница, зборница и друга јавна места. Ако то дивно дрвеће не може напредовати на сваком земљишту, онда зато имамо руке и памет, па изнађимо начина како ћемо удесити земљу и око тог дрвећа па да буде повољна. За сада зна се то да је зато дрвеће посве угодно песковито земљиште, а то бар није тако тешко набавити бар за деситину таквих биљака, дрвета. А шта вреди за украс и за око онај и лети и зими дивни зелени лист боровине и смрековине, то знају не само естетичари него и сваки други кога беда и несрећа посве убила није.
Водњика (вењовача) као лекарија и пријатно пиће
Ужички крај зове водњиком ширу или вино од вење, а ми дајемо тој дивној водњики разумљивије име, име вењовача. Да би је народ радије спремао и употребљавао, означићемо прво ода шта лечи вењовача, па онда како се прави. Вењовача лечи: тешку и затворену сраћку, тешко, нечисто мокрење, отворене и затворене шуљеве, главобољу, тешкоћу у прсима и трбуху, чисти и лечи и друге болести, куда спадају и разне оспе и крастице. Кад се пије дуже времена, она отклони главобољу, крајнике, водену болест, неспавање, грозиво осећање, нејелост, кашаљ, чамотињу, и разне болести.
Винова лоза
Витис винифера
Грожђе као храна и многоструки лек
Грожђе као храна и многоструки лек – једино та што више и што дуже.
У новије време све већма се шири наука о лечењу разних болести правилним и обилатим једењем зрелог, чистог и здравог грожђа.
У то име многи су доктори подигли и уредили заводе за »лечење грожђем«. О том је написано силесија књига и брошура. Сви признају многоструку лековитост грожђа за опорављење здравља и предохрањивање од више болести.
По осведоченим доказима многих лекара излази јасно да лечење грожђем отклања и лечи: малокрвност, затвор, шуљеве, пролив, срдобољу, кашаљ, сипњу, нервне болести, разне оспе на кожи, болести мокраћног канала, мехура а мокраћни камен и песак, болести слезине и црне џигерице, запаљење (катар) црева и желуца. Оно доноси олакшицу и онима, који су одати пијанству и који имају хипохондрију (чамотиња), хистерију, неуралгију, скорбут. Они тврде да после редовног једења грожђа кроз два-три месеца дана, човек бива пунији, тежи, чвршћи, окретнији, и уопште здравији. Тврђење то није узето олако, већ оно је испитано дугим посматрањем и опитом у реченим заводима – лечење грожђем. А ми смо се уверили године 1879. у Срему и 1887. у Влашкој да дуготрајно једење грожђа по означеном правилу препороди човека и телесно и умно, и да отклања бледило лица, заборавност, тупоумност, чамотињу и плашљивост.
[Та благодетна и лековита моћ грожђа види се и по његовим састојцима. У грожђу има ових састојака: шећера (гликозе или декстрозе, која се назива још и грожђаним шећером; фруктозе или воћног шећера и сахарозе или обичног белог шећера), органских киселина, нарочито винске и јабучне, разних соли калијума, фосфора, калцијума, магнезијума, гвожђа итд., на онда у других органских материја као што су целулоза, пектини, гуме, азотна једињења (беланчевине), танини, боје, ароматични састојци, витамини, ферменти и друго. Поред тога, наравно, у њему има највише воде. – У семенкама грожђа има у масног уља а на површини пуцета је воштани пепељак.
У добро зрелом и слатком грожђу има и преко 20% шећера, па му је због тога и калоријска вредност висока у односу на друге слатке природне производе.
А засебно у кожици зрца грожђаног има, поред целулозе, пентозана, шећера и органских киселина, нарочито оних састојака који се цене и у производњи вина: танини, боје, беланчевине, ароматични састојци и минералне соли, па стога треба кожицу зрна добро сажвакати и јести, а нипошто бацати.]
Највећи се успех од једења грожђа постиже кад се то чини у виноградима здравих и благих места. Голема се корист добија за здравље и опорављење и онда кад се оно употреби по правилу и код куће и при радовима обичним.
Упутства како треба јести грожђе ради оздрављења
Упутства како треба јести грожђе ради оздрављења састоје се ево у овоме:
1. Грожђе треба да буде зрело и чисто од сваке нечистоће; што зрелије, то боље.
2. Водњикаво и кисело, буђаво и труло грожђе посве је нездраво. Њега се требаклонити.
3. Најбоље је грожђе оно које је слатко и које пријања као мед за прсте и усне.
4. Грожђе с висина и песковитих места боље је за здравље него из равница, анарочито оних у којима нема песка и камена.
5. Почем у кожици зрна грожђаног има изобиља хранљиве и лековите материје, каошто смо малочас навели, то не треба љуску, кожицу ту бацати, него треба њу добро сажвакати па онда прогутати са осталим грожђем. Тако жвакање треба чинити редовно и озбиљно зато што ће тек тако желудац и црева излучити из ње што више оних састојака којих у њој има, и који су организму човека нужни. За оне који имају посве слаб желудац, нужно је прво учинити пробу, па ако им такво једење буде неугодно, онда нека такви патници добро сажваћу речену љуску и из ње сок исисају, па је тек тада могу напоље повратити, испљувати. Али коме је икако могуће нек то не чини, јер тиме много губи од праве и битне лековите моћи грожђа; јер та љуска и семенке, пролазећи кроз стомак и црева, чисте органе за варење.
6. Грожђе треба јести три пута на дан: изјутра наштину, по роси, па онда сат преручка и вечере. Овако је боље него после јела, јер живље ради свој посао. Ако се нађе нарави којима то не годи, нек га једу после јела. Још више вреди јести росно грожђе пре исхода или при исходу сунца но иначе, и то наштину пре сваког јела и пића. Никоме то неће шкодити па ма какву навику дотле упражњавао.
7. Одредити порцију колико треба јести на дан и уз оброк један тешко је, веледоктори, као и практичари. Према желуцу нек сваки одређује себи оволику или онолику порцију. Обично се узима из почетка по пола кила уз оброк, дакле кило и по дневно. Неколико дана доцније треба ићи даље и узимати уз сваки оброк по 1 кило, а то ће рећи три кила на дан. Коме годи нека узима и више, а нарочито ако баца љуску и семенке.
8. После јутрашње порције посве је добро и нужно провести бар по сата шетајући почистом ваздуху, а то може и сваки радник. Где је могуће нек се свака шетња чини и у подне и увече. За имућније људе ово је посве могуће вршити, само ако нису пали у заблуду кужне немарљивости.
9. Где год је могуће треба јести црно грожђе, јер у њему има више лековитихсастојака.
10. Увек треба пазити да грожђе није упљувано балегањем мушица или другихживотињица, јер од тог се могу и неке болести добити. На ово треба строго пазити. Грожђе добро опрати свежом водом.
11. Једући грожђе не треба јести много пасуља, рибе, бамије, празилука, кеља,келерабе, нити премасна и преслана јела. Пре и после грожђа многима не шкоди црна кафа, па била она права или од жира, ражи, мркве или од пшенице. Коме може бити нек буде и без тог напитка, биће му грожђе од веће користи. Коме је отужно јести само грожђе, он га може употребљавати са нешто мало добро печеног јучерашњег хлеба.Ко је у стању да такво једење грожђа издржи бар неколико недеља дана, он ће учинити више за своје здравље него да је отишао у туђину и потрошио силно благо своје и народно у Маријенбаду, Карлсбаду, Ишлу, Ројчу, Емсу, Глајхенбергу и другим туђинским местима, камо многи наши доктори упућују своје болеснике. У томе смо ми потпуно уверени, као и у томе да имамо права и разлога назвати грожђе правим божанственим родом и леком.
[Грожђани шећер или гликоза у облику праха или у раствору, у ампулама, употребљава се и као лек и као добро хранљиво средство за исцрпене болеснике. Инјекције раствора гликозе дају се, поред осталог, у случајевима крвављења када је потребно надокнадити изгубљену течност у крви.У јесен, када почне берба зрелог, слатког грожђа и муљава за израду вина, треба пити што више шире, слатког вина, све док не почне да превире. Вредност шире као хране и лека иста је као и грожђа од којег је справљена.
Шира се може укувавањем очувати да не преври, да би нам као таква била корисна преко целе зиме и пролећа, док не стигне ново воће. Од најслађег и најбољег грожђа, које има велик проценат шећера, може се помоћу соковника или на други простији начин добити сок од грожђа. Од овог сока који не може дуго да се чува треба укувавањем до густине меда начинити слатку, укусну и здраву конзерву, у виду џема или пекмеза. коју радо једу и деца и одрасли, здрави и болесни.
Шири и соковима од грожђа не треба додавати вештачка средства за пресецање врења или за конзервирање, јер сви ти додаци нису увек посве нешкодљиви за човека, поготово за децу и за болеснике. Најбоље је ако се то ради природним путем, на благој ватри, испаравањем сувишне воде и потом разливањем густог сока у чисте боце, тегле или посуде, које треба да су добро затворене и да се чувају на прохладном и чистом месту.
Вредне домаћице и на селу и у граду од најбољег белог племенитог грожђа кувају са шећером слатко, које је права посластица и освежеље за уморног госта или болесника. Слатко од грожђа се може купити и у радњама, јер га све више производе у фабрикама за прераду воћа и поврћа.]Кад све поменуто знамо о грожђу, не заборављајући и то што вреди суво грожђе за разна јела, и сирово за вино и комовицу, онда имамо основа и јаког разлога тражити од законодаваца да уреде општину и државу тако како ће свака породица народна моћи имати довољно места за обрађивање винограда и уживање грожђа пресног и сувог; од научара да изнађу начина како ће оно још више и даље рађати и од разних болести и елементарних напасти сачувано бити; а од наставника школских, црквених и других да науче и остарину и омладину народну свему ономе што треба знати о грожђу и другим корисним биљкама које нас окружавају већином са посве мало а често и без икакве користи за подмиривање наших потреба.
Рекав толико о користи грожђа, упутно је овде да кажемо и то народу: како се може до нове године држати сирово грожђе? Ово је нужно знати свакоме, јер је ово најлакши начин од свих до сад указатих, а нарочито ово треба да знају сви они којима треба да се лече дуже време грожђем, и који желе да га што више уживају и скупље продају, коме је за продавање.
Ко то жели нек убере колико хоће зрелог грожђа, али у часу кад је време суво, топло и око подне. Сваки грозд треба узабрати посве пажљиво да се не нагњечи и очистити га од сваке трулежи и животињица. Тад очисти таван кућни над собама у којима живиш, и положи по њему све грозд до грозда, и остави тако до првог мраза. Тад, кад наступе мразови, покри грожђе одозго или сламом или неким поњавама или ћебетима, јер то га чува да не промрзне. Ако је положено грожђе над собом која се зими не греје, онда треба или грејати ту собу или испод грожђа прострти довољно сламе или неке поњаве, ћебета.Таван треба добро закуткати по крајевима да буде што мање приступачан зими.
[Велике количине грожђа намењеног за продају преко зиме и пролећа чувају се у хладњачама у погодним условима, тако да грожђе задржи своју свежину, боју, укус, мирис и све друге особине па се због тога радо купује као посластица. Кад се има на уму сва вредност грожђа, треба се трудити да се што више хладњача изгради не само за грожђе него и за друге осетљиве природне производе (воће, поврће, месо…) да би нам исхрана била преко целе године како треба и да смо увек сигурни да су те намирнице добро очуване и пријатељи нашег здравља и живота.]
Овим начином може се сачувати на стотине и на хиљаде кила грожђа тазе све до пролећа. До Божића и Нове године оно ће прилично увенути, али ипак у њему има доста сока, и тако је дивно за јело да га се човек не може довољно најести. Оно је тад слатко као сушак, због чега га неки морају мање јести, јер их мало тишти у желуцу после јела, али од тога не бива никаква квара за добивање оне користи које једење грожђа доноси. Могу се евенке грожђа обесити испод крова за скорашњу употребу, али њих треба појести пре мраза. Ове су евенке добре само онда ако не долазе до њих мушице и пчеле, иначе оне могу бити штетне по здравље због упљувака мушица. Стога није здраво јести оне евенке које неки држе по дућанима и собама где мушице поваздан јуре и ноћивају око њих.[Винова лоза или вињага, сем грожђа, које је најважније, и производа који се добијају врењем грожђаног сока (вино, вињак, сирће, ракија лозовача или комовица), пружа нам још једну значајну корист и чини нашу исхрану богатијом и лепшом дајући нам младо лишће које једемо као укусно поврће.