Књига

Oстављамо у аманет пријатељима… да ово дело… прештампају у допуњеном и поправљеном издању, које треба да буде удешено према развитку науке и животним потребама народним

В. ПЕЛАГИЋ

СЛОБОДА, БЕОГРАД 1974

Предговор-и
Реч о првом издању у ослобођеној домовини
За живота Васе Пелагића штампана су четири издања његовог »Народног учитеља«.

Пето издање припремао је на робији у Пожаревцу, али није дочекао да буде штампано. Издавач Божа Савић је, како пише у објашњењу, сам неке одељке прерадио. Желећи да до савремених читалаца допре што верније пренета мисао, идеје и дух Васе Пелагића, одлучили смо да ново издање Пелагићевог народног учитеља приредимо према изворнијем тексту, према оригиналу. Зато смо фотокопирали Четврто издање из 1893. године и према њему, као комплетнијем, иако ужем, приредили за штампу Пелагаћево дело држећи се духа његовог.

Васа Пелагић пише:

»Пошто је овај »Народни учитељ« постао најомиљенија, најраспрострањенија и најпопуларнија књига у Српству, то стављамо у аманет пријатељима народним и нашим – да ово дело бар сваке пете године прештампавају у допуњеном и поправљеном издању, које треба да буде удешено према развитку науке и животним потребама народним… то желим зато, што изјаве народне сведоче, да је ова књига постала прави благодатник и свагдашњи најкориснији и најстварнији учитељ народу, породици, омладини и појединцу.«
Пишући предговор Петом издању Пелагић изјављује:
»… Ја сам већ јако оронуо здрављем. Није ни шала, пола мог века провео сам по тамницама, а и данас се налазим у Пожаревачком казненом заводу.
Ако доживим да видим ово пето издање одштампано радоваћу се много, а ако не доживим, оставићу га у аманет мојим пријатељима, да га они издаду.
У то име поздрављам моје старе познанике и пријатеље, желећи да се користе овом књигом, те да јој увек сачувају ону љубав, којом су је пресретали.
В. Пелагић
Пожаревац, Казнени завод
26. априла 1898. године

Ова књига је прва и једина штампана у ослобођеној Домовини за коју је Пелагић дао најбоље године свог стваралаштва, за коју није жалио ни свој живот.

Прошло је 130 година од Пелагићевог рођења, а 70 година од његове смрти. Може се рећи да скоро и нема људи који памте живог овог великог просветитеља. Али, дело његово је широко познато. А најпознатији је његов Народни учитељ. Генерације наших људи живеле су и радиле ПО ПЕЛАГИЋУ, како се то некада говорило. Пелагићев Народни учитељ био је једна од ретко поштованих књига. У кућама варошким и сеоским на посебном месту чувана је ова књига као каква светиња. Био је обичај међу сеоским домаћинима да ову драгоцену књигу чувају у белом ланеном убрусу и тако је износе на трпезу и читају кад год затреба и кад је имало времена за читање…
Ове године дошло је време јубиларних прослава посвећених животу, раду и борби ове истакнуте личности наше прошлости. Његово родно место Горњи Жабари сада носи име Пелагићево. У њему се подиже спомен – школа, библиотека и меморијални музеј. Придружујући се овим прославама издавачи »Народна књига« и »Слобода« прихватиле су иницијативу да се за савремене читаоце приреди Пелагићев Народни учитељ.
Иако је прошло 70 година од смрти овог борбеног народног трибуна и популаризатора напредних идеја, данас у време бурног развоја науке, у време милионских тиража листова и књига, у време радија и телевизије, ипак постоји велико интересовање за делом Васе Пелагића.
Припремајући за штампу ово Пелагићево дело разговарали смо са многим личностима, наишли смо на топлу подршку консултујући их о нашој концепцији. Тада нам је политички радник и књижевник Родољуб Чолаковић рекао:

»Изванредно! Васу цене чак и ван наше земље. Спремамо прославу годишњице… Дабоме, држите се његовог АМАНЕТА. Али, не дајте да се упропасти дивни језик и дух дела Пелагићевог Народног учитеља…«
Тако смо и поступили, верно следећи Пелагићев АМАНЕТ настојали смо да очувамо просветитељски дух и начин саопштавања овог великана народног просвећивања.
Поједина места, као што је Пелагић захтевао, било је потребно прерадити или додати нове текстове, како би оригинално дело било допуњено новим сазнањима науке која је у своје време Пелагић само прижељкивао или и наслућивао. [Ти нови текстови су штампани ограђени као и ова реченица.]
Надамо се да смо, у дописаним деловима, следили његову вештину преношења искуства и идеја људима из најширих народних кругова.

Унети су новији подаци, проверени научним истраживањем током последњих година, затим део о здравственом просвећивању, о полном животу човека, нека савремена искуства у препознавању, брању, чувању и употреби лековитог биља, као савремена сазнања и схватања у медицини. А на крају је у ову књигу укључено и деценијама популарно дело »Умовање здравог разума«.
Посебно желимо истаћи да смо, насупрот многим посмртним издањима Пелагићевог Народног учитеља, објавили оригинални текст у коме су изложене идеје, схватања и савети Пелагићеви о друштвеним појавама и проблемима друштва, породице и човека друге половине XIX века. Велики просветитељ био је и визионар који се са неупоредивом страшћу борио стварајући предуслове за долазак »оног светог доба« …социјализма. Његове оштре речи, изречене пре осам декада, реско звоне, режу и сигурно ће повредити свакога ко је против слободарског тока друштвеног кретања ка пуном процвату нашег социјализма!
На крају се захваљујем на стручној сарадњи врсних зналаца своје специјалности који су учествовали у припремању овог дела за штампу.
Октобра 1969.
ГЛАВНИ РЕДАКТОР
Мирољуб Т. Јевтовић

Предговор првом издању
Прва је и вечна потреба сваком човеку да стече што више знања о здрављу човека, марве и биља, и о срећоносном уређењу и школовању друштва; јер без тог живиће у страху и опасности и богаташи и сиротиња.
Ништа толико не сатире умно и телесно здравље, моралну јачину и материјално благостање човеково, као неразумијевање оних узрока, због којих то потиче, и непознавање начина којим се ти узроци отклонити могу.

Обавјестити народ о томе треба да је најпречи задатак наставника и управљача, доктора и законодаваца, књиге и друштва. Јер природна смрт долази по неодољивим и вјечним законима моћне природе, а болест и сиротиња долази по незнању и невјештини, по немарности и непажњи.
Књига ова бави се тим великим задатком – таквим поукама и обавештењем.
У књизи овој гледао је писац да скупи и да сам напише што више користних чињеница и поука, које треба да зна тежак и занатлија, ђак и учитељ, родитељ и управник, и сваки други умни и тјелесни раденик, па да умједне себе умно и морално, тјелесно и материјално унапредити, и што згоднију, користнију и смишљенију употребу од свога рада и свога производа учинити.

Извори, откуда је ова књига састављена, били су за здравствени и лекарски одељак, а тако и за одељак лековитих намирница – чувени у овој струци научењаци… при томе узети су испитани и опробани лијекови из народног љекарства… Ови лекови нису узети из само нашег народа, него и од Бугара, Румуна, Мађара, Немаца, Руса, Чеха, Хрвата, Енглеза, Турака, Арапа, Грка, Американаца и Индијаца. Што нисмо очима видели, то смо прибрали из разних журнала, који овде онде доносише извешћа о успеху тог и тог домаћег лека, код тог и тог народа. Таква извешћа доносе често не само обични научни путници него и сама медицинска друштва. Тако на прилику недавно обзнанило је индиско медицинско друштво, (Енглези) поред осталог, важност и моћ лековиту у црвеном патлиџану код Индијаца, и у црвеном (црном) луку код Арапа. Ми смо тврдо уверени да таква прибирања имају за народ далеко већу корист него што то неки и неки замишљају. За економски одељак прибрали смо све што држимо да је неопходно да зна сваки члан народа. Ту су нам били извори наша и светска књижевност, а и наша испитивања. А све друго писац је сам саставио и у разне одељке сместио, где што припада.

Ако би »специјалистима« криво било што овај посао врши човек без титуле докторске, то нека они попуне празнину потреба народних у њиховој струци, па нико се тад у њихову струку пачати неће, него, штавише биће им благодаран сваки члан народа, као и писац ове књиге.
Учитељима народним, посланицима и свештеницима нека је света дужност и старање како ће народ о важности ових и оваквих књига увјерити, и правила која се у њима излажу, сваком приликом у народу одомаћивати. Нека је таки аманет и свима онима, који су у народу, који са народом раде и живе. Тим ће учинити народу хиљаду пута више користи и добра но са »најревностнијим вршењем своје званичне дужности«. Кад ову књигу прегледају и сами ће признати наше тврђење, – тврђење, које је потпуно истинито, јер је ова књига круна потреба народа и науке, круна најкористнијих поука и разлога.
Реч трећем издању

Нека се множе и расту издања оваквих књига, па ма где и ма од кога писане и издаване биле.
Једни мисле да ће користити народу и људству пишући забавне песме и романе, приповетке и слике; други опет држе да то чине пишући историске и богословске, научне и књижевне расправе и новине, а трећи уздају се да то исто добро чине народу и човечанству бавећи се проучавањем и развијањем посебних наука, као на прилику: хемичари хоће да развијају што више хемију; биолози – биологију; математичари математику; физичари – физику; филозофи – филозофију; богослови – богословље; ботаничари – ботанику; политичко-економи – политичну економију; педагози педагогију итд. Већина тих стручњака развијају сваки своју струку »науке« само ради науке и своје личне славе и користи. На срамоту таквих »научара, умних радника« ретко ко од њих развија своју струку науке ради, бољитка свих народних, друштвених чланова. Они развијају науку неводећи рачуна ко ће се њоме користити. Њима ни бригеша није о томе што ће се њоме користити само угњетачи, глобаџије и непријатељи радног народа тежака и занатлије. Тек у новије доба излазе на умну површину и такви научари и мислиоци, који траже и који навијају сваку струку науке и целу науку и културу на онај честити пут, са кога ће у правце користити не само појединцима, него свима члановима народа и људства.
У очима свих праведних људи: то су тек прави људи.

Ми држимо и смело тврдимо да само они мислиоци и научари одговарају правом имену мислиоца и научара, који се држе у своме умноме занимању оног срећоносног и солидарног правца, ког се држе потоњи од поменутих мислилаца. Јер све што се пише, и све што се учи у школи и изван школе, треба и мора бити удешено тако да доноси, да ствара и утврђује економско и здравствено благостање и слободу свих друштвених чланова, и међусобну и међународну солидарност и срећу. Како ми замишљамо благостање за народ, означили смо у »Народном доброноши; народним правима и новој науци о јавној настави«.
Да би народ корачао мало по мало, да улази у то срећније доба, ми смо нашли за нужно, за умесно и корисно, да и овакве књиге састављамо и да их што више по народу протурамо. Оваквог се посла лаћамо, не по некој нашој сањарији и занешености, него пошто смо добро проучили све истинске нужде и потребе радног и корисног народа. Док смо то постигли, много смо путовали, посматрали, запиткивали, проучавали, испитивали, договарали се и препирали са разним људима и народима, не само у слободи, него и по апсанама и другим местима.

То смо учинили зато што смо дубоко уверени да ни један писац, новинар, књижевник, научар, сликар и други мислилац и васпитач немају права да се тиме занимају док прво не оду у народ да добро и свестрано проуче живот, рад, жеље, односе и потребе здравца и болесника, сељака и занатлије, богаташа и слуге, газде и надничара, апсеника и осуђеника, лењивца и привредника, развратника и поштенога, тиранина и добротвора.
Пошто смо ми ту дужност нашу учинили, нашли смо за врло нужно састављати овакве књиге, као што је речени »Народни учитељ« и његови врсници и другови.
И ми смо уверени да су такве књиге најпреча потреба, не само нашем СрпскоХрватском, Бугарском и Славеначком народу, него и за сваки други народ, у данашње време. То ће признати сваки бољи мислилац, који изучи садашње потребе народа, и проучи садржину овог »Народног учитеља«.
Али писци, састављачи и издавачи оваквих књига морају се постарати да свако издање поправе и усавршавају према сувременом развићу дотицајућих се наука и поука, итд.

Да је наше мишљење и убеђење оправдано, потврђују разни одзиви из народа, који
су стигли на друго издање »Народног учитеља«, а то друго издање губи се пред овим трећим многократно усавршеним и попуњеним издањем. За пријашње, друго издање »Народног учитеља« стигле су нам многобројне изјаве, одобравања и захвалности.

Између осталих изјава из народа, ево шта вели један чувени професор и Доктор, за ову књигу у 11. и 12. броју »Српске Зоре«, за 1879. годину у великом чланку своме, који носи назив: »Народно љекарска књижевност«. Он каже: »У томе се размимоилазим са писцем критике, а видим се на истом пољу с Пелагићевим »ствар. домаћим учитељем« мада сам увјерен да се томе најмање надао сам Пелагић.« Даље вели он критичару моме: »Не буди нам жао, ако се лаик у медицини (недоктор) Пелагић, који је обишао све крајеве српства и видио јад и незнање у народу, пустио да се бори противу и с тим ужасним непријатељем народнога бића. Кад би родољуб наш могао учинити, да сваки зна толико о животу и потребама народа, колико Пелагић зна: наш би народ данас боље стајао но што стоји. Нека, дакле, Пелагић, у добри час пише све што мисли да ваља знати народу; нека га учи пазити на живот и чувати од злих утицаја; па ако и рече коју више, без које би могло бити – просто му било. Ја га морам правдати из два узрока« итд.
Тако је, ето, написао тај чувени професор и доктор М. Јовановић у похвалу пријашњег »Домаћег учитеља«, који је далеко мање вриједно од овог поправљеног и тродупло умноженог другог и трећег издања.
Све остале изјаве, што су биле донесене у другом издању изостављамо, да би било више места за стварне поуке.

Предговор на четврто издање »Народног учитеља«
Почем се ова књига јако тражи како по Србији тако и по свима крајевима где Срби живе; почем се она у неким местима и крајевима плаћа по 10, по 20 до 30 динара, мада је та књига печатана до сада у 12.000 комада; почем се међу многобројним штампаним и рукописним разним изјавама захвалности, налази једна из Драгачева са 126 потписа; друга са 46 потписа из Ниша; трећа са 63 из Чачка; четврта са 58 из Јагодине; пета са 36 из Бајине Баште; шеста са 39 из Шапца; седма са 74 из Ваљева; осма са 83 из Београда; девета са 42 из Ивањице; десета са 81 из Ужица, у којој једни веле, да они ту књигу обожавају, јер она повраћа људе тако рећи из гроба, а други, као што је грађанин Васа Боранишевић, Миладин Радовић и остали веле да они воле више »Народног учитеља« тог, него ли сва Јеванђеља на свету итд. Али између свих изјава, најдаље иде изјава из Пожеге са 58 потписа, у којој се вели: »Грађанине Пелагићу! Твој »Народни Учитељ« прави је народни учитељ. Камо лијепа срећа да смо сви у стању набавити ту драгоцену књигу. Она треба да је сиромашницима у рукама увек кад на раду нису, а богаташи предмете раскоши да дају за овакве књиге, па да их раздају народу бесплатно, а и сами читају. Народни Учитељ треба да се чита у школама, у црквама, у судницама, у полицијама, на јавним зборовима, у општинама, и свуда где живе душе има; јер је он једина и најкориснија књига српска.« (Поред осталих печатаних и рукописних изјава, та из Пожеге печатана је у 122. броју »Дневног Листа« за 1889. год.) Да је та иста књига тако иста уважена у Старој Србији, Босни и Македонији могу посведочити г. г. поп Новак Милошевић и прота алексиначки г. Аврам, оба народни посланци, који су у присуству нас неколицине, чули у Београду од врло уважених особа из поменутих крајева, како се и тамо тражи и скупо плаћа поменута књига.

Почем је дакле, тај, тако названи у народу »Пелагићев народни учитељ«, задобио у народу српском потпуно право грађанства и толико поштовања, а делимице и код Бугара и Хрвата, то, на безбројна захтевања људи из народа, одлучио сам да штампам четврто издање »Народног Учитеља«, у још већем и савршенијем обиму и реду, – у тако увећаном и усавршеном реду и виду, да буде потпуно достојан таквих изјава и толиког одзива.

Дело ово у четвртом издању подељено је у 7 одсека или одељака а сваки одсек садржи у себи по читаву прилично велику књигу; због чега се може рећи с правом да у »Народном Учитељу« има 7 књига, које пружају човеку, породици, општини и народу безбројне поуке, које су потребне свакоме од зачетка до смрти. Тај големи поучни материјал учинио је да на хиљаде жена и људи, и многи од бољих попова и калуђера, називају ту књигу »домаћим спаситељем и јеванђељем«. Ко прође Србију и проучи народ, он ће то чути за ту књигу у свима селима и варошима.

У првом одсеку је одељак здравствени или Јеванђеље здравља. У њему су изнесене разноврсне поуке за развијање и одржавање телесног и умног здравља и моралне јачине. У њему има особина унесених, којих нема ни у једној Европској хигијени, а требало их је још давно унети у њу, као на прилику: »да ли је тежи телесни или умни рад?« да ли је кориснији физички или духовни рад? да ли је опаснији мишићни или мозгани посао, и, коме је нужна боља храна и угодност? – Ко проучи све хигијене изворне и преведене на српски језик, увидеће и признати да је »Јеванђеље здравља« подесније удешено за народ, од свих других хигијена. То су увидели и браћа Бугари и скоро целог превели га у ваљаном часопису свом »Ђејатељу«. Ко добро проучи и запамти »Јеванђеље здравља« и по њему се управља, ретко кад да ће болестан бити. Ко је путовао по целој Србији, могао је чути на хиљаде места говор, како тај и тај живи »по Пелагићу«, то јест, по Пелагићевом »Јеванђељу здравља«.

У другом је одсеку одељак лекарски, тако богат каквог до сада није видела српска књижевност. У њему су изложени безбројни опробани лекови за све тајне и јавне болести, које наш народ пати и болује. Ту се одмах казује и начин како се лекови справљају и употребљавају. Овај лекарски одељак највише је побудио толики свет да овај књигу зове домаћим спаситељем и Јеванђељем, и да је она до толике славе и тражења дошла. Сад ће овај одељак у неколико табака још богатији и већи бити, а и у бољи ред довешћу га, тако, да буде јаснији и потпунији. Све те болести биће уређене по азбучном реду да их сваки брже и лакше наћи може, као и лекове који су за њу нужни. Да је други ко на моме месту, он би само овај одсек, ову књигу о лечењу давао по три и по динара, а ја за ту цену дајем седам књига толиких, – разуме се ради зидања дворова.
У трећем одсеку је помештен биљарски одељак, – одељак лековитих биљака, трава и других домаћих намирница, и, начин како се то све спрема и употребљава за лечење разних болести човекових, марвенских и живинарских. Да би народ могао лакше наћи и познати разне траве непознате, то ће сад у ово издање бити донесене све познате лековите биљке у слици, те тако ће их свако моћи познати кад им види стабло, лист, цвет, корен и грање. Слике ће ме коштати много скупо, али сматрам за дужност да и ту услугу учиним народу, као што то учинише честити доктори: Милер, Лојевски и други, у њиховим »народним лекарима«.
У четвртом одсеку је привредни одељак, у ком је сабрано што је најкорисније и најпрактичније знати за усавршавање и бољи приплод: земљорадње, сточарства, воћарства, повртарства, виноградства, подрумарства, покућанства, пчеларства и других животних потреба човекових и народних. Тај големи и богати низ разноврсних привредних поука завршују посве корисни чланци о вештом подмиривању разних домаћих потреба, па онда неколико посве корисних привредних мудролија и предсказивач времена.
У петом је одсеку књига привредних мудролија, посве поучних, за сваког привредника.
У шестом одсеку је одељак благодатни или творац благостања, који ће одиста донети благодатно стање у народу свуда, где се нађе вредних, свесних и поштених управљача и наставника, да остваре ових 40 чланака, захтева основаних на науци, моралу и животним потребама човека и народа. Овај »Народни доброноша« тако је користан да су га браћа Бугари превели и штампали у своме ваљаном часопису »Ђејатељу«, мада пријашњи нема толико врлина, колико ће овај сад имати. Ово је моја политичка економија, која није поникла из салонских теорија, него је поникла и израђена на основу природних потреба човекових и народних, па зато је она сада подеснија, primennjivija и спасоноснија за животне потребе човека и породице, општине и народа, од свих »научарских« политичких економија, што се у преводу или оригиналу у нашој књижевности налазе. Ово ће признати сваки, који је добро проучио животне потребе сељака и занатлијског народа и садању трошковиту државну, просветну и црквену организацију и уредбу.
У седмом одсеку помештен је одељак просветни или наставни, у коме је изнесена нова привредна, здравствена, стварна, природна и научно морална наука о јавној настави; која живим примерима показује да садањи начин школовања убија: и здравље и енергију, и чврстину карактера, и дух истине и правде, и умни и морални полет генија и обичне омладине, поред тога што она ствара међународку мржњу, која води ужасним ратовима и несрећама итд.
Тврдо се надам у честите пријатеље народног благостања, да ће они ускоро ово дело прештампати у десетину хиљада комада, и народу делимице поклонити, а делимице по умереној цени давати.
То је моја дубока жеља и народна животна потреба.
В. Пелагић На нову 1893. годину. у Београду
Васа Пелагић
(ЖИВОТ, РАД, ИДЕЈЕ)

У личиности Васе Пелагића југословански народи су сигурно имали једног од најстраственијих и најдоследнијих социјалних бораца – просветитеља. Читав свој тегобни живот овај вечни прогнаник и бунтовник, национални и социјални револуционар, несебично је, свесно даровао идеалима истине и правде, чије је остварење непосредно везивао, с једне стране, за неодложност борбе за национално ослобођење Срба испод турског јарма, а, с друге, за неопходност коренитог друштвеног преображаја Србије, који је неминовно требало да води у социјализам.

Живећи у времену када се код Срба у Босни (где се родио) и Херцеговини почео да развија снажан отпор турском феудализму и да сазрева идеја о коначном збацивању турских окова, Пелагић се, природно, најангажованије укључио у озбиљан политичкоослободилачки рад, постајући један од најодушевљенијих и најдоследнијих пропагатора и бораца за националну слободу Срба у неослобођеним српским крајевима.
Осим тога, боравећи у обреновићевској Србији у време када је она доживљавала одлучну друштвену трансформацију у смислу потпуне буржоаске државе, он се нужно нашао у позицији једног од најоштријих и најватренијих критичара свих њених институција и друштвеног система у целини.

Доследно се држећи начела да је писцу највећи задатак да се бори противу свих друштвених заблуда у име истине и правде (Волтер), да за истинског реформатора нема ни вере, ни закона, ни државе, ни обичаја који би били већи и светији од критике (Спенсер) и да правична критика гради све бољу, све већу и све тврђу зграду народног благостања и културног прогреса, оштрицом своје смеле речи заиста није штедео никог ко је иоле, по његовом мишљењу, заслуживао критику. Отуда су се под његовим критичким сечивом нашли владајући политички кругови у Србији, економски и политички односи, црква и просвета, здравствене институције, дакле, све што је, како би он рекао, било на неразумним основама и што је, стога, требало из основа мењати.
Родио се 1838. године у Горњем Жабару (Босанска Посавина) у сеоској породици. Судећи по ономе што је у Аутобиографији писао, већ у детињству, као чобанин и ђак основне школе, изражавао је своју немирну и непослушну природу. (Највероватније) године 1851 (»тежећи за науком«) дошао је у Београд, где је најпре завршио два разреда гимназије, а потом и богословију.

Своју намеру да буде поп, чини се, одбацио је онога тренутка када је по завршетку богословије »здерао и бацио пред ноге управитељеве богословску сведоџбу«, решивши да буде учитељ, јер ће га »као попа људи звати попом, а као учитеља човјеком«.

Учитељски рад започео је у Брчком 1860. године, где је за три године (до 1863) развио интензивну друштвено-просветну делатност: »реформисао је«, како сам каже, »тамошњу школу и проповједао доста слободоумна начела,« основао читаоницу, школски фонд и женску основну школу.
Таквим радом, а посебно због писања у »Срборану« о »рђавштинама турских чиновника«, Пелагић се морао замерити Турцима. Не одазвавши се њиховом позиву да дође у Тузлу на одговорност, напустио је Брчко и вратио се у Београд, да би убрзо затим отпутовао у Русију.
У Русији је провео две године. У Москви је као стипендиста »словенофилског одбора« и »вољнослушатељ« московског универзитета, слушао предавања из политичке економије, историје и медицине, упознавши се истовремено и са идејама руских револуционарних демократа (Чернишевског, Доброљубова, Писарева), које су, без сумње, и на његово идејно формирање извршиле снажан утицај.

По повратку из Русије Пелагић је настојао код српске владе да помогне отварање српских основних школа у српским крајевима под турском влашћу (Старој Србији,

Босни и Херцеговини) и »виших« школа (богословија) у Призрену, Бања Луци и Мостару. Његовом иницијативом отворена је реалка у Брчком, основан је школски фонд за српске школе у тузланској епархији и отворена богословија у Бања Луци 1866. године (чији је био први управитељ), која је, захваљујући управо њему, била у првом реду школа одушевљених бораца за националну слободу.
У овој школи ученици су осим богословских предмета (катихизиса, свештене историје, светог писма и црквеног певања) слушали и друге (»световне«) науке: српску и словенску граматику, општу и српску историју, земљопис, немачки језик и дијететику и вежбали се у гимнастици, тако да су се ученици у њој учили ономе, како је писао Пелагић, »што је сваком Србину најпрече и најспасоносније«.
Схвативши озбиљно своју националноослободилачку мисију у Босни, Пелагић се у току боравка у Бања Луци и рада у богословији, у коју је унео за оно време необичан и посве нов дух (због чега је свесно прихватио жртву да буде архимандрит), непосредно залагао за отварање српских основних школа и у другим местима Босне, из којих разлога је непрекидно одржавао везу за Србијом, тражећи материјалну потпору и помоћ у књигама и учитељима. За време боравка у Бања Луци написао је и познати педагошки рад: Руковођ за српско-босанске, ерцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље, школе и општине (објављен у Београду 1867. године), отворио српску читаоницу и вршио дужност управитеља »основне и женске школе«.
Пелагићева просветно-политичка делатност у Бања Луци нужно је изазвала јако подозрење не само турских власти, него и свих других којима није било у интересу национално-ослободилачка борба Срба (босански митрополит, месни прота, аустријски конзул и известан број »чорбаџија« бањалучке чаршије), па је разумљиво зашто је поводом сукоба ученика богословије и турске ноћне патроле, којом приликом је Пелагић жустро бранио своје ученике оштро критикујући турске власти – одведен из Бања Луке у Сарајево, где му је после осам месеци заточења у згради православне митрополије одржано суђење. Велики меџлис осудио га је на прогонство, јер је и пред овим судом Пелагић испољио крајње непомирљиво и неустрашиво држање према турским угњетачима и њиховим помагачима.

Октобра (6) 1869. године интерниран је у Кјутај, турски градић у Малој Азији, одакле је тек после више од годину дана изгнанства (за које време је интензивно писао) уз помоћ »пријатеља«, српске владе (односно српског конзула у Цариграду, Филипа Христића) и руског посланика у Цариграду (генерала Игњатијева) успео да побегне и да се првих дана марта 1871. године руским бродом »Таман« пребаци у Одесу.
По повратку из Одесе у Србију (Београд) у пролеће 1871. године, где је, како каже, био изванредно срдачно и топло примљен (као »народни мученик« и борац »за слободу и ослобођење српско«), Пелагић је већ после годину дана (марта 1872) због оштрог критичког писања о српском владајућем режиму (који не дозвољава слободу штампе, удруживања и говора) и одлучног политичког опозиционарства, протеран из Србије.
У међувремену, 2. августа 1871. године, и он је потписао Проглас (социјалистичке) политичке групе, – што уверљиво сведочи о његовом идеолошком развоју и политичкој припадности. Затим, августа исте године учествовао је на последњој скупштини Уједињене омладине српске у Вршцу, на којој је био изабран за председника и одборника, да би се по растеривању скупштине нашао (септембра 1871) у Црној Гори, где је са неколицином активиста Уједињене омладине српске учествовао у састављању Меморандума за ослобођење и уједињење српско и оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско где се, такође, осим активног списатељског рада практично ангажовао у политичком раду (иницирао је оснивање омладинских одбора и омладинских књижара; његовим настојањем основана је при цетињској богословији ученичка богословска дружина »Цетињски борац«).

Прогнан из Србије, Пелагић је нашао уточиште у Новом Саду, где је наставио са својом политичко-публицистичком делатношћу. У новосадској »Застави« објавио је неколико политички изразито наглашених написа (»Гарантима Турске«, »Видовданска ријеч угњетеној раји«, »Босанска скупштина у Сарајеву«), у којима се залагао за ослобођење босанских Срба од турског ропства.
Али ни у Новом Саду није му дозвољено да дуже борави. Из Новог Сада отпутовао је у Чешку. За време свога кратког боравка у Прагу припремио је превод Тумове књиге: Борба народа америчког за слободу и независност и сарађивао у познатом педагошком часопису словенских учитеља »Словенски педагог.«
Из Чешке се убрзо поново вратио у Војводину. Но, мађарске власти су настојале да на сваки начин онемогуће његов боравак међу војвођанским Србима. Половином новембра 1872. године ухапшен је и захваљујући само снажном политичком отпору демократски настројених Срба у Војводини спречено је његово изручивање Турцима, али су га зато мађарске власти протерале.

Из затвора у Винковцима (где се налазио док се већало о његовој судбини), Пелагић је протеран у Птуј, одакле се по сопственој жељи обрео у Трсту. Пошто му је одмах предочена могућност ускраћивања боравка и у овоме граду, Пелагић је напустио ову »слободну варош« и настанио се у Грацу (где је припремио своју »Јавну оставку на архимандритско звање«, објављену у »Застави« априла 1873. године).
Напустивши Грац, отпутовао је у Беч, да би потом краће боравио у селу Дорнбаку (недалеко од Беча), одакле ће (половином 1873) отпутовати у Цирих (где се задржао око шест месеци).
Када је октобра 1874. године покушао да дође у Београд, није му дозвољено. А када је добио одобрење – ухапшен је и био у затвору неколико месеци.

У времену од 1875-1878. године Пелагић је непосредно учествовао у босанскохерцеговачком устанку, о чему је написао и своју познату расправу: Историја босанскохерцеговачке буне у вези са српско-руско-турским ратом (Штудија за народ и државнике). Био је на првој седници устаничког одбора (у Старој Градишки) и члан костајничког одбора; учествовао је у раду Устаничке скупштине у Јамници 16. и 17. децембра 1875. године и састављању устаничког програма.

Крајем 1879. године, дакле када су се Босна и Херцеговина већ нашле под аустроугарском окупацијом, Пелагић је (последњи пут) допутовао у Бања Луку. Прави мотиви његовог доласка сигурно нису били у томе да тражи »пристојно мјесто у просвјетној струци« и да жели да сврши неке своје приватне послове (како је изјавио на саслушању пред бањалучком полицијом), него у испитивању могућности за непосредније политичко деловање.

Знајући какву политичку опасност може представљати Пелагићев боравак у Босни, непосредно по окупацији Босне и Херцеговине 1878. године, аустроугарска полиција је предузела све да му практично онемогући боравак у његовој ужој домовини. Зато је, како изгледа, Пелагић почетком 1880. године напустио Босну, да би већ исте године својом критичком брошуром »Јавно писмо Гледсону« изрекао низ тешко оптужујућих оцена о политичкој управи Аустроугарске.

Даљи Пелагићев живот испуњен је интензивним писањем, али и сталним хапшењима и прогонима. Почетком 1880. године ухапшен је у Петроварадину, али је приликом спровођења у Петрињу побегао. Када је априла 1881. године дошао у Београд ухапшен је (због својих књига: Како да се школујемо и Огледало садање правде или слика садањег друштвеног поретка и строја) и протеран. Годину дана касније поново се нашао у Београду, одакле је опет због својих списа: Борба за ослобођење и Путовање унакрст око земље протеран из Србије (у Румунију) да би се из емиграције вратио тек 1888. године. Године 1889. објављен је у Београду његов спис: Народна права или наше неодложне потребе, који је марта 1890. године јавно спаљен на Славији. Због овога списа као и списа: Дужности владе и власти или које су владе и власти разумне и честите, Пелагић је оптужен и изведен пред суд. (Суђење је, међутим, изазвало снажне протесте великог броја грађана у Београду, Нишу, Ивањици, Шапцу, Горњем Милановцу, Ужичкој Пожеги – и допринело његовој још већој популарности.) Децембра 1890. протеран је из Србије, али је – под притиском револта народа – Народна скупштина одлучила да му се омогући боравак у Србији. Од тада па до смрти Пелагић је стално живео под кнутом полиције и црквене инквизиције: марта 1893. год. – на захтев највишег црквеног великодостојника у Србији, митрополита Михаила – проглашен је лудим и стрпан у лудницу, одакле је после три недеље избављен акцијом одушевљених својих присталица;* фебруара 1895. године јавно је рашчињен у Саборној цркви у Београду,** а половином 1896. године поново је оптужен и осуђен због књиге: Ко је преступник и бунтовник и ко руши ред и мир, имање и морал, веру и фамилију. У затвору је провео неколико месеци, да би се после краћег боравка на слободи поново нашао у тамници у Пожаревцу где је – болестан и исцрпљен – завршио свој живот. Умро је 25, јануара 1899. године.

* У вези с овим Ристо Бесаровић (у књизи: Васо Пелагић, Свјетлост, Сарајево, 1951, стр. 138-140) писао је, између осталог, и следеће: »Спаљивањем његових дијела и протјеривањем Пелагића из Србије нису биле исцрпљене све мјере, које су владајући кругови у Београду предузимали против сиједог старца, борца за народна права. На иницијативу београдског митроплита Михаила, либерална влада прогласила је Пелагића душевно болесним и спровела га, 12 марта 1893 године, у лудницу. То је, према писању »Занатлиског савеза«, извршено »на најбестиднији начин што се игда могао замислити… Дванаестог овог месеца могла се приметити читава хајка шпијуна и жандарма око куће Васине. Члан Стојановић са својим писаром Драгутином Ковачићем јурили су као без душе по кварту тражећи Васу. Око 4 сата Васа је нападнут најбруталније од бандита Ковачића, писара. Стрпан је у затворена кола, која су га трком однела у лудницу. Говори се да га је овај Ковачић, када се Васа у колима противио и протествовао за овакву анархију, докопао за гушу и марамом му запушио уста«. У истом броју »Занатлиског савеза« пише да је »на захтев преосвећеног Мике« полиција врачарског кварта обила Пелагићев стан и »однела из њега све књиге и списе његове које је нашла«. Како је од‌јекнуо овај нови напад на Пелагића види се и по томе што је »Занатлиски савез« посветио том догађају и свој уводник у истом броју. Уводник »Грех вам на душу« почиње овим речима: »Велики популаризатор научних начела, чувени пропагатор социјалистичких економских теорија, борац за слободу, братство и једнакост, славно сунце на хоризонту наше народне мисли, ненадмашни Србин и пријатељ бедних и угњетених, Васа Пелагић, књижевник, оглашен је за душевно оболелог… Пет шестина Србије зна да је Васа Пелагић паметан, једна шестина зна да су либерали то…« – пише у том уводнику.
»… Случај са насилним одвођењем Васе Пелагића у лудницу и његовим ослобођењем из ње није само један од интересантних догађаја у бурном животу истакнутог народног борца. Он је и не мање карактеристична илустрација политичких прилика у Србији крајем деветнаестог вијека. И замисао реакционарних кругова да му, стављајући га у лудницу, онемогуће д‌јеловање и акција народних маса да га из ње ослободе, говоре свака на свој начин, али обадвије потпуно јасно, да је Пелагић тада био врло популаран међу широким масама«.

** О овоме заиста варварском чину објављено је више написа у овдашњој нашој, па чак и иностраној штампи (»Мали журнал«, »Народне новине« – Београд, »Браник« – Нови Сад, »Социјалист«, »Право«, »Работнически другар« – Бугарска, »Volksstime« – Будимпешта). О томе је и »Занатлиски савез« под насловом:

Инквизиција у београдској саборној цркви написао следеће:

»Првог фебруара, око 11 сахати пре подне, могли су се видети пред митрополијом људи, наоружани ножевима и револверима. То беху чувари јавне безбедности. Дошли су да штите недела црквених власника. Није много постојало, а већ долажаху Саборној цркви густе колоне богословаца са наставницима својим. Баш кад на торњу откуцаваше 11 часова дозврјаше пред митрополију једна затворена кола из којих изађе један члан кварта, 1 – 2 жандарма и Васа Пелагић. И сад тек настаје гнусан призор, ругло века у коме живимо. У цркву улазе 2 жандарма, наоружана и под капама, те се заустављају у оном првом оделењу при уласку у цркву. Затим улази, праћен многим поповима и једним полицајцем, један старац седих власи у грађанском оделу у цркву. То је жртва свећеничке обести, Васа Пелагић. Ето, затим једног погуреног старца у црној сјајној ризи са камилавком на глави. За њим се вуче поворка црних прилика на чијим се лицима огледало црнило душа. Од‌једном златне двери отворише 2 »божја служитеља« и она црна погурена прилика уђе у олтар, који се блисташе у сјају. Сад настаје призор од кога би узаврела свакоме поштеноме човеку крв у жилама. Ономе старцу, обученоме у скромно грађанско рухо, навукоше златне одежде против којих он толико устајаше. А које су оне црне прилике, те се крећу испод сјајних и блиставих сводова ове велике грађевине? О не питајте, планућете гневом. То су следбеници онога, који носаше трнову Круну на глави… Да недостојних следбеника! И чујте, браћо, дрскост: Онај погурени старац излази из олтара, пење се на амвон и са тога места назива безуминм и неморалним онога човека, који је далеко-далеко карактернији и од њега и од све његове браће…« (Према књизи: Ристо Бесаровић, Васо Пелагаћ, Светлост, Сарајево, 1951, стр. 141).
• * *

У време Пелагићевог деловања Србија је имала одређена обележја младе капиталистичке земље. Упоредо с развојем робноновчане привреде, развијали су се и учвршћивали у њој нови (буржоаски) друштвени односи, с изразитије наглашеном имовинском и друштвено-класном диференцијацијом.
Село је доживљавало снажне потресе. Под утицајем зеленашког и трговачког капитала – подстакнутог, између осталог, и Законом о сеоским дућанима од 25. октобра 1870. године (којим је несумњиво омогућено »масовно отварање дућана по селима«) патријархално-задружни облици привређивања брзо су нестајали. Сељаштво је осиромашивало, а њихови поседи – услед зајмова и дугова – распродавани зеленашима и трговцима.*

Најчешће путем зеленашења и трговине сеоске газде проширивале су своја имања. Већ 1897.године било је на нашим селима 3.662 сеоских газда који су имали више од 30 ха обрађене земље. Међу њима било је, мада мали број, и крупних газда: око 100 њих имало је 90-100 ха, 44 газда имало је од 100-150 ха итд. У велике поседе треба убројити и манастирска имања. Крајем 1888. године 51 манастир, колико је тада укупно манастира било у Србији, имао је 18.585 ха земље, највише шума, забрана и њива (дакле на сваки манастир долазило је просечно око 305 ха земље); осим тога, манастири су имали и 23 механе и пекарнице, 11 дућана, 47 млинова итд.; затим знатан новчани капитал… од чега су већину давали новчаним заводима…, али један добар део… и непосредно сељацима под интерес… У велике поседнике треба убројити и закупце државних шума и других државних добара…

С друге стране повећавао се и број беземљаша и сеоске сиротиње…
Пред крај, дакле XIX века, било је на нашим селима око 35.000 сељака или преко 11% који нису имали своју земљу (а неки од њих ни своју кућу ни стоку).

Ако овоме броју беземљаша (сеоских пролетера) додамо и број сеоске сиротиње, сеоских полупролетара – исте 1897. године било је 19.173 сељака који су имали мање од 1 ха земље, а 14.831 сељака који су имали од 1 до 1,5 ха земље – онда добијамо да је укупно сеоских пролетера и полупролетера било 1897. године 68.956 или 22,38 % од укупног броја сеоских домаћина… (Др Драгослав Јанковић, О политичким странкама у Србији XIX века, Београд, Просвета, 1951, 151-152).
Градови су такође доживљавали снажне промене. Временом их је било све више и са све већим бројем грађана. Старе чаршије с турским менталитетом постепено су нестајале, а уместо њих израстали су градови са манирима модерног европског живота.

Захваљујући управо све интензивнијој унутрашњој и извозној трговини (чему је посебно доприносила мрежа изграђених железничких пруга: Београд-Ниш-Врање; Велика Плана-Смедерево; Лапово-Крагујевац итд.), постепено су отварани новчани заводи (банке): године 1869. основана је Прва српска банка, 1870. године отворен је Београдски кредитни завод, 1871. године основана је Кредитна банка у Смедереву и Штедионица у Ваљеву итд., тако да их је, на пример, 1888. године било укупно 37, а већ после непуних десет година 1897. године 69.

Исто тако, сигурно није од малог значаја и чињеница што је управо у то време у Србији одређену улогу у њеном општепривредном животу играо и страни капитал, изражен у државним зајмовима, закључиваним »под врло неповољним условима«.

Упркос томе што се занатлијски сталеж непрестано увећавао, број занатлија растао и занати постајали разноврснији – »занаство као привредна грана налази се ипак у процесу пропадања… Услед све веће конкуренције трговаца који продају стране индустријске производе и конкуренције страних занатлија – домаће занатлије налазе се у све тежем и беднијем положају«, док су калфе и шегрти изложени све већој и безобзирнијој експлоатацији. (Др Драгослав Јанковић, О политичким странкама у Србији XIX века,
Просвета, Београд, 1951, стр. 138.)

И поред тога што су учињени одређени напори (Закон о потпомагању индустријских предузећа од 31. децембра 1873, који је унеколико измењен 1898. године), индустријска (фабричка) производња споро се развијала. У Србији су, на пример, осамдесетих година прошлог века осим ужичке сукнаре (основане 1868. године) и фабрике кожа (основане 1880. године), постојали и следећи индустријски погони: војни завод, – »Тополивница« у Крагујевцу, две пиваре, две стругаре, једна циглана, једна фабрика бонбона и четрнаест млинова, што очито говори да је у индустријском погледу Србија била веома неразвијена.
Ситуација у другим, непривредним делатностима, чини се, била је нешто повољнија. Последњих деценија 19. века постојао је у Србији чврст систем школа (основних, средљих, средње стручних, Велика школа), чија се функција темељила на одређеном законодавству, затим – постојала је Српска (краљевска) академија наука – жижа научног рада, Народно позориште, већи број општекњижевних, стручних и научних часописа и листова, професионалних удружења, друштвено-културних асоцијација итд.
* * *

У политичком животу Србије, који је, без сумње, био увек веома бујан, испољавало се више значајних карактеристика, од којих бисмо истакли следеће:

1) да су од 1848. године под утицајем буржоаско-револуционарних покрета који сузахватили скоро све развијеније европске земље – израсле и друштвено се афирмисале значајне снаге грађанства, које су управо на идејним основама ових покрета отпочеле борбу против конзервативног, бирократско-полицијског режима уставобранитеља, које су настојале да ограниче моћ »личних режима владалаца«, које су се залагале за демократизовање друштвених односа и »изградњу уставне и парламентарне монархије«;

2) да су управо ове – либералне снаге српског грађанства на Свето-андрејскојскупштини 1858. године успеле да оборе бирократско-полицијски режим уставобранитеља, али да су касније – одустајањем од прокламованих политичких принципа, попуштањем и компромисима под аутократским притиском кнеза Михаила у пракси изневериле своје политичке идеале и да је због тога либерални покрет у целини био изложен жестокој критици нарочито социјалиста (Светозара Марковића);

3) да је упоредо с општим грађанским препородом Србије од 1848. до 1878. годинејачао и развијао се српски грађански национализам, изражен у националноослободилачкој тежњи и напорима »за ослобођење и уједињење српског народа« и жељи да се изгради независна српска држава;* да је идејни носилац ових тежњи била либерална буржоазија и омладина, окупљена и организована у оквиру Уједињене омладине српске (основана на Скупштини у Новом Саду 15. августа 1866, распуштена на Скупштини у Вршцу августа 1871), која је управо под утицајем револуционарнобуржоаских идеја истицала »начело самоопредељења народа, народне суверености, уставности и парламентаризма, либерално буржоаске идеје о грађанским слободама, о друштвеним и политичким односима и начело слободне делатности у привреди« (Васа Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Просвета, Београд, 1958);

* »Жеља за ослобођењем и уједињењем повезивала је људе, покрете и земље. Зато је националноослободилачка идеја давала времену од 1848 до 1878, мада још разбијеном, несређеном, један циљ, уливала један дух и натурала јединство радње, кад год су настали критични тренуци. Могли су се Срби онога доба делити на конзервативце и либерале, либерале и социјалисте, обреновићевце и карађорђевићевце, ипак су једном били сви сложни: сви су веровали да је дошао час ослобођења« (Васа Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Просвета, Београд, 1958.

4) да су из одређених друштвених супротности, насталих у процесу имовинскокласног раслојавања, израстале и одређене идеолошко-политичке групације, које су од 80-тих година добиле и формална обележја политичких странака: либералне, напредњачке и радикалне, које су у суштини биле буржоаске (иако су се програмски међусобно разликовале), јер су све у основи своју делатност усмеравале на јачање капиталистичке класе, »на заштиту економског развитка и привилегија капиталиста, на одржавање народних маса у покорности и на онемогућавање односно угушивање сваког њиховог покушаја уздизања и отпора«, јер су све јединствено деловале на сузбијању социјалистичког покрета од кога су под‌једнако страховале. (Др Драгослав Јанковић, О политичким странкама у Србији XIX века, Просвета, Београд, 1951, 278);

5) да се 70-тих година јавио и под идејним и организационим вођством СветозараМарковића почео снажно да делује социјалистички покрет. Идејна гласила овога покрета били су социјалистички листови, најпре Раденик (који је почео да излази 1. јуна 1871. године, а затим Јавност и Старо ослобођење; социјалистичке идеје биле су веома популарне не само код малобројних радника (крагујевачке »Тополивнице«), него и код школске омладине (која је организовала више бунтова и штрајкова у школама), занатлија – који се организују у занатлијске задруге и једног дела сељаштва (сеоске сиротиње и сељака средњег имовног стања); у многим акцијама политичког карактера посебним значајем су се истицале прве опште социјалистичке демонстрације, организоване почетком 1876. године у Крагујевцу, познате под називом »Црвено барјаче«; социјалистичку мисију Светозара Марковића, по његовој смрти, прихватили су и организовано ширили, поред осталих, нарочито Мита Ценић (под чијим је руководством 1881. године основано у Београду Опште радничко друштво) и Васа Пелагић, »који је после Ценића све до краја XIX века био један од главних бораца социјалистичког покрета у Србији«; покретањем Социјал-демократа (1895) и Радничких новина (1897) и радом социјалистичких бораца Димитрија Туцовића и Радована Драговића – социјалистички покрет у Србији добио је нове димензије, научну заснованост, ширину и организованост;

6) најзад и једно од карактеристичних политичких обележја времена у коме јеПелагић деловао чинила је и веома напета, крајње загрижена »партијска« борба, политиканство, »партаизам«, којим су биле обухваћене скоро све категорије грађана, који је нарочито од 80-тих година »царевао у Србији и делио, раздвајао људе не само у њиховим јавним делатностима, већ чак и у њиховим приватним односима. Није било готово ни једног сектора државног и друштвеног живота на коме се дејство политичких странака не би осећало. Не само што је апарат насиља био у рукама појединих странака, већ су и школа и црква, па и научна, књижевна, културна, хумана и друга удружења, била често под већим или мањим утицајем појединих политичких странака… Међу становницима вароши, нарочито по паланкама, али и на селима, могло се лако запазити постојање партијских табора; међу људима из различитих табора владала је нетрпељивост, па чак и непријатељство. Позната је нпр. по паланкама појава, чији су се трагови дуго одржавали, да свака партија има своју кафану; један радикал неће ни по коју цену да сврати у напредњачку кафану ни либерал у радикалну« (Др Драгослав Јанковић, О политичким странкама у Србији XIX века, Просвета, Београд, 1951, 281).

Читав привредни и друштвено-политички живот у Србији у време Пелагићевог рада био је, дакле, у процесу сталног, динамичног развоја у правцу изградње буржоаске државе, у којој се упоредо с изградњом њених друштвено-политичких институција, непрестано водила отворена класна борба, из које је социјалистички покрет – иако често сузбијан бруталним средствима владајуће силе – све више јачао и постајао све снажнији чинилац у друштвеним односима Србије крајем XIX века.
* * *

Несумњиво је да је смисао личног Пелагићевог живота био у непрестаној, одлучној и бескомпромисној борби за нове, праведније и човечније друштво засновано на начелима социјализма. Страшћу одушевљеног политичког пропагатора неодступно и крајње заузимљиво је настојао да политички просвећује, да идеале социјализма, како их је сам схватао, приближи широким слојевима народа, да их популарише, објасни и осмисли, да за њих загреје и придобије нове присталице.

У овако схваћеном и с обзиром на друштвене услове у којима је деловао веома сложеном политичком раду, Пелагић је морао и сам да пише онако како је говорио, тј. једноставно, упрошћено, језиком који су без тешкоћа могли да разумеју они којима се најчешће обраћао: радници и занатлије, ђаци и једва писмени сељаци – народ. Захваљујући управо таквој својој – свима схватљивој и разумљивој, искреној и занесеној, али политички изразито опредељеној и уверљивој речи, Пелагић је и могао да своју политичку мисију врши успешно. Све што је говорио или писао било је заиста израз његовог интимног унутрашњег политичког расположења и уверења и у пуној сагласности с оним што је личним примером у практичном животу потврђивао. Могло би се зато рећи да је кључ Пелагићевог политичког успеха у ширењу социјалистичких идеја и социјалистичког политичког просвећивања и његове личне популарности био у томе што је истовремено деловао и на рационалну и емотивну страну својих читалаца и слушалаца, у његовом политичком и педагошком таленту да се увек на адекватан и приступачан начин обраћа онима којима је своју реч намењивао и снази да се жртвује за своја уверења, да своју реч непрестано доказује и својим делом.

У тежњи да политичким просвећивањем придобије нове политичке истомишљенике и борце за социјализам, Пелагић је често нужно морао да полази од политичке азбуке и букварских основа политичке изградње, да уџбенички објашњава елементарне политичке појмове, при чему је увек долазила до непосредног изражаја његова социјалистичка идејна опредељеност.

Најуверљивије сведочанство таквог Пелагићевог рада је управо његов Тумач научних и политичких речи (Београд, 1892) – књига необична, али изванредно вредна и за смисао савременог политичког образовања у много чему поучна – у коме је, поред осталог, језгровито и политички веома ангажовано интерпретирао велики број појмова нарочито из области друштвених наука.

Социјализам, по њему, значи друштвеност, задругарство, заједничарство. То је, како каже, »наука, која се бави о стању, о уређењу и о одношајима друштвеним«, заснована на познавању »васионских закона« и закона по којима се развија друштво. Социјализам указује на могућност да се живи »у братској солидарности и срећи, у миру и слободи«; он »тражи да сви чланови друштва буду равноправно школовани, да сви равноправно раде и… општу зараду равноправно уживају… Социјализам је најморалнији, најсавршенији, најправичнији продукат историјског развитка, продукат науке и прогреса, јер укида уредбе, које на срамоту науке, прогреса и морала, допуштају да угњетава и експлоатише силнији слабијега, човек човека… Он је посве природан и нужан резултат борбе двају историјских сталежа – угњетачких глобаџија и утруђене сиротиње… социјализам је израз апсолутне истине, правде и разумности« (стр. 226, 227).

Од свих врста социјализма (а има их, како пише Пелагић, више) без сумње је најзначајнији научни социјализам или марксизам, који је резултат сазнања комунистичке науке. »Социјализам научни је«, писао је Пелагић, »тачна наука, продукат објективних студија о свима минулим формацијама друштвеним а нарочито о данашњој (тј. капиталистичкој – прим. ВТ) формацији друштва«. То је учење које »рушећи сувремену организацију друштва и организацију рада и распореда, зараде и имања, утврђује другу, бољу организацију друштва, организацију политичке равноправности и економске једнакости. Њему и само њему припада будућност« (стр. 228).

Држећи се у основи ових ставова о социјализму, Пелагић их је у својој књизи Социјализам или основни препорођај друштва (Београд, 1894) само унеколико развио, с изразитом тенденцијом да истакне да се »социјализам јављао и живео… од памтивека у разним облицима и под разним именима« (социјализам патријархални, социјализам антички, социјализам богословски, социјализам утопијски, социјализам државни, социјализам револуционарни, социјализам комунистички, социјализам анархистички и социјализам научни или раднички). За Пелагића је евидентно једино прихватљив научни или раднички социјализам, чији је »најјачи представник« Карл Маркс, онај социјализам који се непрестано афирмише као идеологија радничке класе у свим развијеним (»културним«) земљама, тако »да се може поуздано рећи, да није далеко оно свето време, када ће људи и народи по његовој науци уређивати се, радити, живети и усавршавати« (стр. 27).
У складу с оваквом интерпретацијом појма социјализма, у чију је будућност дубоко веровао, Пелагић је интерпретирао и појам социјалисте. Социјалисти су – према ономе како је писао у Тумачу научних и политичких речи – присталице, »приврженици« социјализма. Прави (»истински«) социјалисти непосредно делују, жртвују се »да моћ и светлило корисне наставе и науке под‌једнако осветљава све људе и народе, а не само појединце као што данас бива; да створе народ и омладину његову да буду вољни и вешти свуда и свагда радити само оно што је добро и корисно, што је праведно и истинито… да науче и утврде бар млађи нараштај за разумни, срећоносни и узорити препорођај народа и људства…«, који одлучно делују како би сваки радни човек (»привредник«) уживао плодове свога рада према захтевима науке о здрављу и науке о народном благостању.

Чини се да у политичким оквирима деловања социјалиста онако како их је означио Пелагић, посебан, приципијелно велики значај имају захтеви о претварању личне, приватне, засебне својине у општинску или државну имовину, да средства за производњу, »сва земља и све фабрике, сви алати и инструменти за производњу и друго пословање постану општинска, задругарска или државна својина«, да читав живот треба да буде организован на темељу задругарства, удруженог и колективног пословања, да свакоме буде зајамчена слобода веровања и неверовања, говора и писања, збора и удруживања и јавног предавања у заједници, у којој неће бити каста и привилегија, где ће се односи међу људима и народима заснивати на истинском хуманизму, братској љубави и солидарности.

И у интерпретацији већег броја других политичких и научних појмова – уз, рекли бисмо, бескрајно поверење у природне науке – видљиво се испољила Пелагићева политичка опредељеност. Објашњавајући, на пример, појам атеизам, између осталог је написао: »Атеизам се развио још одавно, али научни атеизам почео се страховито ширити по свему научном свету, од када се развише егзактне науке: Физика, Хемија, Математика, Физиологија, Астрономија, Анатомија и друге природне науке.

Због учења тих наука у школи и ван школе, развио се атеизам, рашта данас ни један иоле мисаони ђак не верује да има негде на небу неки бог, нити његов рај ни пакао, са његовим неким ђаволима рогатим и крилатим анђелима. То долази отуда што поменуте науке означавају тачно шта има и шта нема у простору небеском. Оне не виде тамо ни престола божијег ни царства његовог. Оне су утврдиле непоричну аксиому да све бива у небу, на земљи и међу људима на земљи, по неодољивим законима природним, без икакве воље божије. Природне науке данас су дотле дотерале да се сваки онај сматра или за глупака или за претварала ширета, који није атеиста…« итд.; биологија је наука која изучава законе живота и развоја биљака и животиња, али истовремено то је и наука која је, како Пелагић каже, »моћним и непоричним доказима уверила свет знања да у организму човека нема нигде прста и ћуди небесног и мантијашког савота, Јехове«; реч бирократизам Пелагић је означио као чиновништво, али је уз то написао и следеће: »Где се чиновништво одомаћило као засебна класа, оно је пијавица, која исисава крв и сок народа, она је отров који заражава ужасом све што год додирне, оно је грч на народном телу, оно је као болест сушица, која мало по мало стамањује тело, енергију и духовни полет народа; оно је вечни друг и бранич тиранима и глобаџијама народним а трајни угњетач истине и правде, народа и стварног прогреса. Бирократизам је отровни чир на телу и мозгу народа«; уз реч буржоазија, која по њему значи грађанство, варошанство, Пелагић је рекао: »У науци то име значи оне људе, који хоће да су господари, па ма поред њих цркавала сиротиња… Буржоазија са рукама радника ствара капитализам, а овај опет ствара њу и царство сиромаштине«; геологија (»земљопознавање«) је наука о саставу, деловима, слојевима, развоју, унутрашњости и површини земље, али истовремено то је и наука која »ни у чему не види надприродне, творачке руке и моћи, нити доброчинства божијега«; дарвинизам је наука којом је »посве тачно и јасно доказано да се живот људи развија по моћним и неодољивим законима природе, а не по вољи неког триличног или дволичног бога«, наука која је изазвала револуционарни преврат у биологији и коју поповштина ужасно мрзи; реч династија, по Пелагићу, значи »власништво, из које породице постају владари«. Али, како су светске (и српске) династије »окупане у крви народа«, нужно се долази до закључка да »на престо правде« треба да дође вечна династија – династија генија људског«; догматика (»верословље«) је »наука о вери поповској«, али иоле бистрији ум може се уверити у њене лажи, те због тога, каже Пелагић, »више вреди један лист науке о ратарству или о сточарству, него ли све православне и кривославне догматике што их на свету има«; експлоатација значи »извлачење, добијање, исисавање«, експлоатисати – »угњетавати, исисавати«, а експлоататор је онај који експлоатише (»глобаџија, пијавица народа, исисач«). Постоје различити видови експлоатације. Капиталистичка експлоатација значи присвајање вредности рада радника. »Од те експлоатације«, каже Пелагић, »рађа се на једној малој страни богатство и раскошно уживање, а на другој страни, на страни радника, који састављају огромну већину и без којих не би било ни газда, ни фабрика, постоји оскудица и јад. Експлоатација радника изазива не само мржњу према експлоататору, него и побуну и револуцију…«. Експлоатација је управо »створила науку социјализма, комунизма, која тражи за све раднике економску једнакост«; јустиција, по Пелагићу, значи правду, науку о параграфској правди, која – упркос томе што се њом многи баве и за коју се улажу огромна материјална средства – не доприноси срећи народа. Било би, стога, разумно да код нас параграфску правду замени изборни народни суд, суд добрих људи, који би бесплатно и неподмитљиво делио правду; капитализам у буквалном смислу је »главница, закидање…, присвајање, нагомилавање новца и другог имања«, али, опширно објашњавајући овај појам, Пелагић је нагласио да се мало зна да је то неисплаћени рад, »нагомилани труд раднички«, да му је основа у приватној својини, »која је главни узрок свима несрећама и неправдама, свађама и развратима друштвеним«. Отуда је, ако се жели срећа, неопходно приватну својину претворити у задругарску, општинску или државну, отуда социјалисти хоће да укину приватну својину, да сва средства за производњу (»земљу и справе за радњу«) претворе у општинску, »где ће сви чланови друштва радити једнако, сваки према својој снази, и једнако уживати, сваки према својој потреби, из зараде општинске, комунске…«; реч колективизам значи задругарство, заједнички рад у комуни, где ће свако добијати колико му је неопходно за лични живот, а колективни социјализам – припадност свих оруђа за производњу »само онима, који са њима раде«; комуна – је општина, задруга, удруженост. У комунистичком смислу реч комуна »означава независну општину, у којој су сви чланови равноправни у погледу политичком, економском и просветном. Сви одрасли и здрави чланови имају једнаке дужности на одређени рад и једнака права на подмиривање… потреба«, при чему права и дужности треба да зависе од моћи, способности и потребе сваког појединца. У »комуни«, каже Пелагић, »нема ништа моје и твоје – изузевши неке ситнице за личну потребу… – тамо је све наше, то јест општинско, задругарско. Комуна је у великом обиму оно, што је била наша стара породична задруга у малом обиму…«. Све своје »вршиоце закона« пунолетни чланови комуне бирају непосредшш гласањем; комунизам (појам који истовремено има и економско и правно и морално значење) у суштини значи живот у комуни. »У моралном закону комунизма лежи,« каже Пелагић, »да сваки ради за све и сви за свакога. Комунизам је, дакле, најморалнији облик друштвеног уређења и творац среће за све друштвене чланове…« итд.
• * *

Пелагић је, дакле, социјализам и као теорију и као праксу најприсније прихватио и несаломљиво се речју и делом залагао да добије што више присталица и бораца у Србији, верујући да у њој постоје најважнији објективни услови за коренити друштвени преображај. Иако је полазио од тога да је идеологија социјализма у основи јединствена и интернационална, чију суштину чине општа програмска начела која важе за све земље и народе, Пелагић је био довољно реалан и политички разложан да схвати да је могуће говорити о различитим приступима остваривању програмских циљева социјализма, с обзиром на различитости, специфичности прилика у којима живе различити народи (и да се, стога, може говорити о српском, немачком, руском, бугарском, »хрватском«, француском, енглеском итд. социјализму).

Пут према социјализму у Србији, по њему, могућ је ако српски социјалисти буду непосредно сагледали и јасно дефинисали своје задатке, које је – у својој књизи Социјализам или основни препорођај друштва – сврстао у две групе: политичке и привредно (економско)-просветне.

У политичком програму (»требнику«) за чије остварење, према Пелагићу, српски социјалисти треба да се боре, чини се да је најважније следеће: нужност доношења таквог устава у Србији, праведнијег од постојећег (»господарског и владалачког«),* који ће гарантовати политичку, просветну и економску једнакост«; да се на темељу таквог устава донесу одговарајући законски прописи; да се посебним законским актима »ујамчи опште, равноправно и непосредно изборно право гласа и бирања за све пунолетне (20 година) чланове народа, по коме ће свако имати право да бира и да буде биран«, без обзира на то »да ли је платио порезу или није«; да народна скупштина буде највише представничко и законодавно тело у земљи, да је нико не може мимо њене одлуке да распусти; да се народни посланици заклетвом обавежу да ће »радити по закону правде и истине« и да за своје иступање у скупштини одговарају само својим бирачима; да се изврши реформа државне управе и администрације, како би више одговарале потребама народа; да се уместо »крњавих« општинских самоуправа омогући формирање потпуних општинских и окружних самоуправа, о којима неће водити надзор полиција, већ одбори које народ слободном вољом буде изабрао; да се изврши уједначавање плата чиновника и министара у оквиру разумних, ограничених распона; да се укину »све конзисторије, духовни судови… и архијерејски сабори« и да њихове компентенције преузму грађански судови; да државну контролу замени окружна и општинска контрола; да се укине постављење указних судија и да се уместо ових постављају изборне бесплатне судије (имајући у виду позитивну праксу народних судова, судова »добрих људи«); да се предузимају најстрожије санкције према онима који буду примали мито и за које се утврди да су извршили утају општинског и државног новца и имовине; да се сви ухапшени после шест дана упуте суду (»Ко то не учини осудиће га суд општински да плати ухапшеном дангубу и увреду части«) и да се свима невино ухапшеним и осуђеним »надокнади дангуба« и исплати одштета »за повреду части«; да се укину окружна и среска начелства и уместо њих образују окружни и срески народни одбори и судови; да се укину »дипломатска посланства и конзулати, јер они вуку големе издатке, плате, пензије… а никаква кредита и добитка нису за народ и Србију задобили… Нек држава општи и води преговоре са другим државама без посредника…«; да се укине стајаћа војска (а са њом и сва војна звања) и уместо ње организује народна одбрана (»Доста је било некорисног парадирања и беспосличења, време је да сваки привређује«; да се ни у којој прилици војска не сме употребити »против синова и грађана Србије« и да одлуку о рату може донети једино народна скупштина; да се изврши темељна ревизија пензијских примања, да пензију примају само они којима је заиста неопходна (»па било то чиновници или надничари, министри или занатлије, наставници или сељаци, доктори или трговци.

• Пелагић је свакако имао у виду устав из 1888. године који је и поред грађанско-демократскиходлика, по њему заслужио оштру критику.

Овај је закон неопходан, јер неправо је давати пензију једнима и сувише велику, а други не само што је немају, него им се у име тих великих пензија и плата господских, продаје чак и оно, што је неопходно за живот… Јер јести, одевати се и друге намирнице имати, треба дрндару и качару, исто као и владаоцу и господару«); да се радно време свих (државних, општинских, занатлијских, сеоских и других радника) у земљи изједначи; да и индустријско-занатлијски радници (као и остали чиновници) примају месечне плате, а не да раде »на парче«; да се донесу прописи о заштити свих оних који због свога политичког рада (припадности опозиционој политичкој партији, гласању на изборима, учествовању на политичким зборовима итд.) могу бити изложени притисцима послодаваца и државних власти, чија егзистенција због тога може бити угрожена и да се донесу законски прописи о заштити шегрта и слушкиња; »да се ујамчи вечито право слободног удруживања, договора и јавног предавања, без икаквог ограничења« и »узакони потпуна, неограничена слобода штампе и речи«, које ће бити, како каже Пелагић, »неодољива потреба за сваки народ и сва времена. Јер слобода штампе је најсветија и најузвишенија буктиња и светиња ума људског… Она је моћно средство противу сваке невоље и глупости, противу свачије тираније и подлости. Она је најблагодетнији и најчистији културни чинилац за слободно развијање човека и народа, за напредак и међународну солидарност«, она је »узвишенија од свију светиња и личности, од свију богова и привилегија, од свију влада, власти и владара… У то име каже даље Пелагић – не сме се забранити ни једна српска књига, новине, брошура, слика, плакат, изјава и друго, па ма о чијој личности оне збориле и ма како оне звониле… Забранити и казнити се може само оно дело, које клевета, ружи и издаје Србију и њен народ. Све друго нек иде без сметње и суђења…«
• * *

У оквиру привредно-просветног програма задатак српских социјалиста, према Пелагићу, био би, пре свега, у потпуном укидању постојећег система школа и васпитања, који је »посве неподесан за подмиривање онога што треба човеку за његово благостање и за међусобно и међународно збратимљење и солидарисање« и његовом замењивању бољим и у друштвеном и у педагошком погледу целисходнијим и функционалнијим.

Реформа система школа и васпитања, према замисли Пелагића, нужно би истакла потребу отварања у свим насељима (задругама) – градским (варошким) и сеоским установа за васпитање предшколске деце (наставних дечишта, забавишта), где би деца овога узраста под педагошким надзором наставника (који би им морао да буде »као родитељ, друг и брат«) била у прилици да у игри и ведром расположењу проводе време. С обзиром на циљ коме треба да служе дечишта би морала да буду »на местима узвишеним и prostranimm пуним зеленила и цвећа и по могућству опремљена купатилима и дечјим пливаоницама.
Даље, реформа би нужно морала да предвиди отварање »среских практичних земљорадничких и занатлијских школа,« које би имале задатак не само да употпуњују знања која би ученици добили у основним школама, него и да пружају нова »применљива« знања, неопходна за практичан живот (знања из области земљорадње, сточарства, воћарства, повртарства, занатских делатности, пчеларства, домаћинства, лечења људи и стоке итд.). Наставници ових школа морали би имати специјалну припрему, а узимали би се из свих друштвених професија (чак и из редова попова, калуђера и официра). »Време је«, писао је Пелагић, »да се канцеларијско и пустоловно пискарање, војничко дресирање и парадирање и богословско ћаскање, заглупљивање и успављивање, преобрати у стварну опипљиву и истинску корисну поуку и радњу, а у корист њихову личну и народну. За благостање народа треба дела – дела корисног и животодаваног, а не шарабатања протокола и хартије, и запевање мртвих молитвица и других сличних беспослица и заврзалама«.
Реформа би, даље, обухватила организовање у свим селима где је могуће угледних сеоских општинских заједничких школских (наставних) градина (башта) и воћњака, који би представљали пример рационалне и економичне повртарске и воћарске производње, где би и ученици основних школа и остали могли да се практично обучавају обради и заштити повртарских култура, подизању и неговању воћа. (»Посао тај«, истицао је Пелагић, »био би најдостојнији за попа или калуђера. Тек тиме учиниће попови и калуђери праву корист народу. Тамо ће се уверити да башти треба мотика а не молитва. Ту ће се уверити да више вреди једна таква башта, но милион богомоља и да више вреди један дан тог рада, него ли хиљаду дана литургисања, клањања итд.«).

Из овога што је у вези с програмом просветног преображаја речено, могуће је само једним делом осетити у коме су се правцу кретала Пелагићева размишљања о просветнопедагошким питањима. Међутим, у својим радовима изразито педагошког карактера: Како треба да се школујемо па да дођемо до опште среће и братске солидарности (Београд, 1881), Преображај школе и наставе (сувремена потреба) (Београд, 1889), Нова наука о јавној настави или омладински и народни добротвор (Београд, 1891), он је подробно изложио своја схватања о циљу васпитања, садржајима образовања, организацији наставе, улози школе и лику учитеља итд., која су – упркос извесним пренаглашавањима и неким недовољно педагошки заснованим критичким опаскама – у време када су излазила у јавност била великим делом позитивна и у многоме ушла у фонд најпрогресивније мисли наше педагошке прошлости.

Он, на пример, мисли да нови људи (социјалисти) треба да се боре да јавна настава (школа) истински представља највећу светињу и најдрагоценију круну народа и човечанства, да својом функцијом доприноси здрављу и срећи, једнакости и братству ученика, да код њих истовремено развија знања и да их учи раду. Даље, мисли да јавна настава треба да одговара стварним потребама народа, затим да је »обавезна, бесплатна и потпуно једнака за сву општинску чељад, за све народне чланове«, да је тако организована да свима до 16 или 20 године омогући паралелно изучавање наставних предмета и занатских и пољских радова; да школске зграде и учионице у свему одговарају потребама наставе и здравља ученика; да – с обзиром на једнака права и дужности мушкараца и жена – настава буде заједничка и равноправна за ученике и мушког и женског пола (с тим што ће се ученице на посебним часовима упознати и са оним што им је неопходно); да настава у целини буде научно заснована и да се стога из наставног градива избаце све неистине и бесмислице, »јер у школи се учи и то: како змије и курјаци, и лисице и птице, и цвеће и ваздух између себе разговарају, како је бог разговарао с људима… Тог су пуне школске књиге и читанке. Тим се кити данашња просвета и књижевност«.
Даље, школе би нужно морале да развијају све позитивне квалитете личности, да негују праву човечност, с обзиром да, по њему, »садашњи правац школовања из темеља дави и сатире дух истпне и правде, дух слободе и самосталности,« да се у постојећим школама ученици навикавају »да буду удворице, лицемери и шпијуни«.

Осим тога, Пелагић мисли да у школама »настава мора бити свуда и свагда пријатна, омиљена, разговорна, забавна, посве занимљива и удесна према дечијем духу, осећању, узрасту и разумевању, а наставник и управник мора бити мио, пријатан и драг као благ дан«; да читав наставни рад мора бити усаглашен с природним својствима ученика и да под‌једнако развија њихове физичке и интелектуално-вољне и моралне особине; да се у методици наставног рада обилно користи очигледност и разноврсни облици тзв.
пригодне наставе; да се онемогући артијашко (књишко) учење и »заучавање наизуст«.
И најзад, да се при организовању наставе вечно поштује мета: с радом поука а с поуком рад, пошто је, по њему, смисао свега васпитања у делима а не у речима (»Речи без дела не вреде, људство живи од дела, а не од голих речи, ма како узвишене биле, ма како милозвучно од‌јекивале. Телесни рад је основица и потка свему животу људском и његовом културном напретку…«), итд.
* * *

Очигледно је да је Пелагић сматрао да је коренити социјалистички преображај уопште, па према томе и социјалистички преображај Србије могућ једино преко стварања социјалистичких задруга. Отуда је у своме привредном требнику (у књизи: Социјализам или основни препорођај друштва) управо истакао да »нова економска наука, наука социјализма захтева и тражи од људи и народа да се удруже у велике коликтивне социјалистичке задруге, које могу бити као највећа села, највеће општине које, даље, могу чинити ужи или шири савеза задругарских општина.

У овако организованим задругама производна добра биће заједничка (пошто »нико не може имати никакве личне својине, изван задруге«), сви ће имати једнака права и једнаке дужности, »неће и не сме бити готована ни претераног утруђивања«, »богаташа и сиротиње«, »власника и поданика«, »господара и најамника«, сви ће дневно радити највише четири до пет часова итд.

Сматрајући социјалистичке колективне задруге основним ћелијама социјалистичког преображаја, Пелагић је, пре свега, полазио од уверења, да су старе српске патријархалне задруге знатним делом имале карактер социјалистичких заједница (у којима су сви чланови према утврђеном реду и устаљеним обичајима учествовали у животу задруге, где је постојала одређена равноправност свих чланова задруге) и да би стога у социјалистичком преображају Србије свакако требало поћи од искуства ових задруга, усмеравајући њихов развој новим правцем. Осим тога, извесно је да је своја схватања о путу у социјализам преко социјалистичких колективних задруга формирао и под утицајем идеја социјалиста утописта и нарочито руских револуционарних демократа, које је имао прилике непосредно да упозна за време свога боравка у Русији.
Било би, разуме се, нескромно сматрати да је овим што је речено у довољној мери осветљена личност Васе Пелагића, да су до степена до кога је можда потребно сагледана све вредности његове списатељско-теоријске и практично-политичке делатности.

Али и на основу свега што се до сада сазнало и објективно научно утврдило о Пелагићевом животу и раду, могуће је у сваком случају извести више неспорних закључака: да је Пелагић сигурно био један од најодушевљенијих и најватренијих, најдоследнијих националних и социјалних бораца – просветитеља у нашој прошлости; да је читав свој необичан, непрестано немиран и вечно бунтовни живот у буквалном смислу до краја жртвовао просвећујући и уверавајући у могућност и неопходност постојања бољег – праведнијег и срећнијег друштва, у чију је истинитост сам дубоко веровао и које је једино схватао као социјалистичку стварност; да је своју визију такве друштвене, социјалистичке збиље заснивао на научном социјализму (учењу Карла Маркса), чију је науку – како се бар види из књиге: Социјализам или основни препорођај друштва сматрао теоријским ослонцем и руководством за изградњу новог друштва, пишући, на пример, да постојеће, »неправедно и лажљиво, грабљиво и убилачко« друштво може »изнова препородити остварена наука социјализма, која није ништа друго, до израз истине и правде; творац међународне солидарности и праве политичке и економске једнакости; и који је најсавршенији, најразумљивији, најправеднији, најсрећоноснији и најморалнији облик народног и друштвеног уређења« (246, 247); да се – упркос декларативном изјашњавању за научни (»раденички«) социјализам (марксизам) његовом схватању суштине, а нарочито путева који треба да доведу до социјализма могу ставити оправдани приговори, чак и у смислу да дух научног социјализма (марксизма) није био у стању научно-теоријски да схвати, да је његова интерпретација научног социјализма знатним делом упрошћена и магловита, да му, по свему судећи, није, на пример, била довољно јасна улога радничке класе и класне борбе, нити је одређеније, изоштреним сочивом сагледао њено место у борби за социјалистички преображај друштва; да је – упркос томе што у теоријском погледу није био на потребној висини, упркос извесној теоријској неодређености, еклектизму и конфузности – био велики мајстор политичке пропаганде и даровити популаризатор социјализма, који је снагом своје непосредне, одушевљене, уверљиве речи сугестивно деловао, који је своје политичко уверење умео да једноставно исказује и преноси на друге, који је својим неисцрпним, непресахлим животним оптимизмом пленио, придобијао; да је – упркос сталним прогонима и хапшењима – стигао да напише и да за свога живота објави несхватљиво велики број књига, чији тираж сигурно прелази цифру од 200.000 примерака (објављући своју књигу: Социјализам или основни препорођај друштва 1894. године, на крају је написао: »Мило нам је овде напоменути, да се овим садашњим издањем књига наших, навршује преко 186.500 примерака књига и књижица, које смо штампали у једно или више издања, и у руке народа предали«); да је оваквим заиста великим просветилачким радом – с правом заслужио име народног просветитеља, који се свесно жртвовао, остајући, како каже, често сиромах само зато да би обогатио мисаони, привредни, просветни, здравствени, морални и политички полет народне свести и да стога улогу и вредност његове личности и његовог рада треба у првом реду ценити по томе што је умео да схвати снагу просвећености и да неуморно и упорно, изванредно прикладно и убедљиво намеће књигу и у најширем смислу да просвећује и политички описмењује; да је његова оштра критичка реч – када је у питању било све што се косило с начелима истине и правде – као и његово топло, рекли бисмо чак и романтичарско представљање друштва које би рушењем старог требало да дође – имала, без сумње, снажног уплива на опредељивање многих за идеје социјализма, јер је као критичар умео да огорчи, али као политички просветитељ и да – нудећи решења загреје, улије оптимизам и веру у могућност срећније будућности. У томе је, без обзира на све недостатке његовог теоријског мшпљења и ограничености његових теоријских концепата, вредност његове политичке ангажованости и објашњење његове несумњиве популарности као социјалисте.

Народни просветитељ и политички мисионар, национални и социјални револуционар, апостол социјализма и дубоки поштовалац истинских наука, одлучни борац против свега старог, оличеног у експлоататорском друштву, религији и цркви, васпитању и школи, Васа Пелагић је над‌живео своје време, остајући у народу легенда и симбол људске честитости, несебичног и хуманог рада, непоричне (да употребимо његову реч) доследности и чврстине, који је своја уверења непрестано личним делом потврђивао, држећи се управо онога што је у своме Моралном завјету једног заточеника написао: »Сваки члан народа и људства, треба да се свуда и свагда сећа, да је он дужан својим животом, својом личношћу служити и општим друштвеним, народним и човечанским интересима« (Путовање унакрст око земље, друго издање, Нови Сад, 1880, стр. 239) или још тачније, онога што је објашњавајући реч социјалиста (у Тумачу научних и политичких речи) написао, тј. да су социјалисти весници бољих и срећних дана, да »сваки истински социјалиста ради и жртве приноси желећи: да моћ и светлило корисне науке и наставе под‌једнако осветљава све људе и народе…; да створе народ и омладину његову да буду вољни и вешти свуда и свагда радити само оно што је добро и корисно, што је праведно и истинито; да покажу пут и начин, како ће народ моћи подмиривати све своје животне потребе; да науче, одушеве и утврде бар млађи нараштај за разумни, срећноносни и узорити препорођај народа и људства: па да он знадне и хтедне уредити све законе и друштвене послове и међусобне односе тако мудро и праведно, како би сваки користан и нужни члан друштва и народа уживао све оно, што тражи за човека привредника, наука о здрављу и наука о народном благостању…« (стр. 228, 229).

Др Владета М. Тешић