Гајење воћа и винограда

Воћарство

[Где год нађеш згодно место
ту дрво посади,
а дрво је благородно, па ће да награди!]

(Змај Јован Јовановић)

Дижите воће

Воће је богатство. Воће ослади и разгали. Воће болне лечи, зато га сваки воли.
Дижите воћке! Воћке заклоне кућу од сунца и жеге, и заклоне од ветрова и од олујине. Воћке листом чисте ваздух и кореном чисте земљу, те чине кућу за оне, који станују у њој много здравијом. Ту су здравија и деца и старци, и сви дуже живе у тој кући, и мање се разболева. А ко се разболи, лакше и пре преболи. И редње мање на ту кућу наилазе, те и много мање се мре у тим кућама, око којих је пуно воћака. Воћке улепшавају целу околину куће и шире цветом мирис, а лепотом чисто занесу свакога. Воћке рађају изврстан род, чисту храну и лек. Свака воћка близу варошке пијаце, леп је капитал који са малим улогом расте, и боље камате носи, него ма који други капитал. Воћке много радовања и задовољства и поноса дају ономе ко их дигне. Док год је жив, па и по смрти остане у воћки спомен лепши и дуготрајнији, него многи надгробни камен.

Зато се сматра дизање воћака за знак образованости и памети у оних газда чије су, и у учитеља и пароха и општинских старешина оних места где су. А празне и без воћака авлије, улице и поља знак су незналица.
Истина је, изврсно воће теже је и дићи и сачувати што је даље од стана, ал око стана, пред кућом и око куће врло је лако дићи и сачувати, а ту воћке и најбрже расту и најбоље рађају, јер је ту земља и снажнија, и ђубревитија и ту се највише ђубрета просипа, а то све воћки добро дође.

Шта је најважније знати и вршити при пресађивању воћа и уопште дрвећа, па да се сваки пресад омлади и прими

[У воћарско-виноградарским расадницима, или на пијацама у сваком нашем селу, запажено је да наш народ најрадије купује оне саднице које су најстарије и најкрупније. Он се заноси мишљу да ће му се оне најлакше примити приликом пресађивања, а исто тако да ће брзо и обилато родити.

Ту желимо нашем добром домаћину да скренемо пажњу. Кад сте већ решили да садите воће, најбоље је да изаберете добро развијену једногодишњу садницу! Она треба да има добро развијен коренов систем, да има доста крупних и ситних жила. Таква садница се најлакше прими, добро напредује и обилан род обећава.

То ће вам рећи сваки агроном, али нећете то чути од онога ко вам директно продаје лоше саднице, јер његово је да прода а вама како буде. Добро изабране саднице чим донесете кући одмах их закопајте у земљу тако да тридесетак сантиметара стабла и цео корен буду у земљи. Ту нека стоје све док не почнете да их садите. Ми вам препоручујемо да садите у јесен. Тада ће посађена садница имати доста времена да се лепо устали на свом сталном месту. Уколико пак из разноразних разлога не успете благовремено у јесен да засадите, можете, ако вам временске прилике дозволе и у току зиме или што је могуће раније у пролеће. Добро напупиле саднице у пролеће или чак делимично пролистале је заиста крајње ризично пресађивати.

Како се копају јаме за сађење воћака

Пре самог копања, обавезно је лепо испланирати место за сваку садницу посебно. Та места се обележе неким слабијим кочићима. Затим се приступа копању јама. Погрешно је што старији воћари упућују оне који то желе бити, да при сађењу ископају за воћку рупу величине »ашов са ашовом« а лозу да саде садиљком. Свакако да ће вам та препорука бити лакша него наша коју вам ми саветујемо. Али ми вам дајемо гаранцију да ћете дуже времена обилнији и добар род брати ако урадите овако како вам ми саветујемо. А ево вам наше препоруке која је исто тако једноставва само што захтева нешто више труда.
Од кочића претходно забоденог, унаоколо се обележи круг који од једног до другог краја, идући средином, има ширину отприлике два средња човекова корака, или тачније један и по метар, Кад је то обележено приступа се самом копању. За овај посао потребан је ашов и лопата.

Горњи слој земље или како га стручњаци зову први ашов, избацује се на једну страну. Лопатом се избаци и онај заостатак првог ашова. То је отприлике рупа дубине од око тридесет сантиметара, што је недовољно за будућу садницу која ће ту живети више деценија. Зато се копа други ашов на исти начин као и први, с том разликом што се ова земља избацује на супротну страну од гомилице првог ашова.
Кад смо све ово завршили, добили смо јаму ширине од један и по метар, а дубоку од педесет до седамдесет сантиметара.

По могућству се на дно јаме баци око две виле стајњака. Са овим је завршено копање јама, које наоко не изгледа тако важно, а у ствари је и те како важно.

Сађење воћака

Не смемо дозволити да нам корен воћне саднице буде дуже времена изложен ветру, а не нарочито директним сунчевим зрацима.

Садницу вадимо из нашег привременог трапа и оштрим воћарско-винограрадским маказама вршимо њену прву резидбу на овај начин. Коренове жиле прекраћујемо на дужину петнаест до тридесет сантиметара. Ако има и краћих, није опасно али им обавезно морамо обновити рез. Та резидба корена има вишеструку корист, јер активира одређене биљне хормоне (фитохормон – биљни хормон) који имају задатак да убрзају развој кореновог система.

Од начина узгоја зависи како ћемо стабло орезати. Погрешно се код нашег народа, нарочито у Војводини и Славонији, одомаћује сазнање да само од себе постоји воће са високим и ниским стаблом, или верније пренето, високостаблашице и нискостаблашице – звано патуљасто воће. Сво би воће било са високим стаблом уколико се не би резало. А кад ми посађену једногодишњу садницу орежемо рецимо на шездесет сантиметара од земље, она ће са те висине почети и да се грана, па смо на тај начин добили патуљасту воћку, за разлику од оне којој не прекраћујемо стабло а која ће остати високостаблашица.
Како се даље у току родности воћке орезују најбоље ће те сазнати ако на лице места доведете агронома или друго лице које мора да има положен курс за резидбу воћа и винове лозе, који ће вам све то конкретно показати и евентуално вас упутити да прочитате одговарајућу књигу, Резидба воћа тражи стручњака, а ви то можете лако постати ако чешће консултујете (питате) агронома који ће вам увек радо помоћи, а да вам ни динара наплатити неће, што није увек случај са другим професијама.
За само сађење, након што се ореже корен, потребна су два радника. Један придржава садницу у вертикалном-усправном положају док други нагрће земљу уз повремено набијање земље непосредно око жила корена.

При самом сађењу желимо скренути пажњу на следеће:
• да се строго води рачуна да садница буде посађена на ону дубину на којој је била урасаднику, а то се обично да видети голим оком.
• да испод и изнад корена дође земља која је припадала првом ашову, јер се у њојналази лакоприступачна храна за младу воћку, док се изнад и испод ове земље ставља стајњак или вештачко (минерално) ђубриво. Извађена земља другог ашова се насипа одозго да се полако њено богатство у храњивим материјама, под дејством многих физикохемиских процеса, претвара у плодно земљиште које користи воћка.
Важно је овде запазити да не сме ни стајњак ни минерално ђубриво да дође у додир са кореном воћке јер ће се одиграти хемиски процеси који не одговарају корену и он се суши.
Без корена биљка, у нашем случају воћка, не може остати у животу. Помоћу оних најситнијих коренових жилица биљка узима хранљиве елементе (азот, фосфор, калијум, калцијум, гвожђе, угљеник, кисеоник, водоник, микроелементе итд.) за своју грађускелет. Путем листа биљка оплемењује, те назовимо их, сировине у савршенство природе, свима нама добро познате плодове.
• Немојте губити време купујући за саднице-обичне изданке које често срећемо напијацама широм земље. Исто тако вам скрећемо пажњу да не купујете саднице ни у расаднику који вам не издаје за сваку садницу одговарајућу декларацију, то јест да вам нико не продаје »мачку у џаку«.
На исти начин се сади, али само по нужди, и у пролеће када се око сваке саднице прави такозвана чинија и редовно залива све док се голим оком не уверимо да је добро кренула.
Калеми винове лозе се у нашим крајевима доста често могу без веће опасности садити у пролеће, у јаму ископану ашов са ашовом, како то наш народ обично каже. За онога ко садиљком лозу сади, суседи обично кажу да лако сади а да ће још лакше брати, јер ће мален род имати.]
Младице воћке брзо дигнути
Младице воћке после садње брзо се дигну, кад се задене гранчица од племените воћке у повећи кромпир, па затрпа у добру земљу да с два прста из земље вири. Тако се најбрже у корен ухвати и лепо дрво буде.
Калемљење
То је изузетно осетљива операција у којој треба да су између осталог испуњени и ови услови:
а) – да постоји љубав калемара према калемљењу
• да га обавља добро увежбано лице
• да се на време изврши
• да прибор за калемљење буде чист и оштар
б) – да постоји биолошка подударност (афинитет) између подлоге и племке-
питомине. Сигурно већ знате да се кајсија не може примити на јабуци. Наш народ обично каже да се успешно може калемити коштица на коштицу, односно семенка на семенку, ту је он у праву.
• да се оствари присан додир калем гранчице са подлогом. Само ботанички сроднебиљке се могу успешно калемити. На пример бресква се успешно може накалемити на бадем, шљиву и кајсију а крушка на дуњу и мушмулу… и тако даље за све врсте воћа се поуздано данас зна на шта све могу да се накалеме. Запамтите и ово да се свака воћна врста може накалемити на својим дивљакама – самониклом изданку. На пример шљива пушта безброј добро развијених изданака, односно дивљачица на које успешно можемо накалемити и најелитније сорте шљива. О томе шта се подразумева под појмом врста и сорта воћа биће речи у наредном излагању.
Прибор за калемљење
Да би цела операција калемљења ишла како треба неопходно је имати следећи приручни материјал:
• воћарска тестерица
• воћарске маказице а то су уједно и виноградарске
• нож звани »кресач«
• калемарски нож, по могућству од бољег материјала
• материјал за везивање калема, а то је углавном рафија (лика) и гумице куповнеили исечене од унутрашње гуме на бициклу.
• калемарски восак да се њиме рана премаже.
Калемарски восак
[Сваком добром воћару неће бити нарочито тешко да сам за своје потребе направи калемарски восак. Калемарски восак у првом реду служи за премазивање калемова а затим за премазивање рана насталих на разноразне начине. Озлеђено место се једноставно премаже овом воштаном смесом која има за циљ да заштити рану од напада разних штетних гљивица, бактерија или пак вируса. За ваше потребе направите врло једноставно добар калемарски восак. Ево вам тог рецепта:
За справљање 1 хладног калемарског воска треба:
• 730 г калафонијума, који се у апотеци може набавити;
• 75 г пчеларског воска, кога имају пчелари, а и апотека;- 75 г говеђег лоја, набавите га у месници-касапници; и – 120 г шпиритуса кога има свака апотека.
Кад је овај материјал прибављен приступа се самом справљању кал. воска. У већу шерпу се прво ставља калафонијум, говеђи лој и пчеларски восак. Та смеша се на тихој ватри, уз стално мешање да не загори, загрева све дотле док не постане кашаста маса. Након тога шерпу скидамо са штедњака, односно шпорета, да се охлади па се сипа помало шпиритуса уз стално мешање. Ако се при сипању шпиритуса чује неко шуштање то је знак да нам се смеша није довољно охладила, па ћемо још мало причекати да се охлади и поново сипати шпиритус уз обавезно мешање неким дрвеним предметом. Кад смо изручили сав шпиритус, онда сву ту смешу, односно калемарски восак сипамо у припремљену коизерву или неки други за то погодан суд у коме ће се чувати све до употребе.
На овакав начин спремљен калемарски восак је за употребу најмање 2 до 3 године. Ако га случајно не потрошимо благовремено он ће да се стврдне и није за употребу у таквом стању.
Зато се он поново ставља на тиху ватру и загрева уз додавање мање количине шпиритуса док се не размекша, а у том стању је и даље употребљив.
Као што се види није тако тешко доћи до калемарског воска који успешно зацељује сваку рану на воћки. Куповни калемарски восак је још бољи, али знатно и скупљи.
Начини калемљења и техника
Историја калемљења познаје изузетно доста начина калемљења док се ми желимо задржати мало детаљније само на једном за вашу употребу сасвим довољном, а то је окулирање или како га неки зову очење, које може бити у облику слова Т (најчешће примењено) затим у облику слова А и »на прозор«.
Млади изданци – младице се могу на овај начин калемити у
• пролеће непосредно пред кретање вегетације »рано окулирање«
• месецу мају и јуну које се зове »на будни пуп«
• месецу августу и септембру зову га »на спавајући пуп«.

За рано окулирање калем гранчице се у току зиме припреме и држе у трапу или подруму све до момента калемљења. Док за калемљење на будни и спавајући пуп се калем гранчица узима непосредно пред калемљење.

Рано калемљење и калемљење у мају и јуну ће дати новоизбили младар – младицу у истој години, док ће калемљење у августу и септембру дати изданак на пролеће идуће године, то јест око пола године након калемљења. За који од ових начина да се одлучите зависи од вас самих, а сваки вам гарантује приближно исти успех.

За успешно окулирање је потребецо да се кора добро одваја од дрвета. Да би то одвајање побољшали 2 до 3 недеље пре калемљења се припрема подлога на тај начин што се у основи отсеку све бочне гране, а по потреби се врши чешће заливање да биљка буде што сочнија. Најбоље је да подлога буде један до један и по сантиметар дебела.

Калем гранчица треба да је приближцо исте дебљине као и подлога. Са ње не треба узимати ни доње ни горње пупове већ оне средње. На ово обратите пажњу. А како се вади тај пупољак који треба да накалемимо? Калем грацчица се окрене својим врхом ка калемару па се оштрим ножем око 2 сантиметра испод одабраног пупа засеца кора и полако вуче нож ка себи пролазећи испод самог пупа док не стигне око један сантиметар изнад пупољка. Тада се нож полако извлачи напоље отсече под правим углом тај засечени део. Тако извађени пуп који је са доње стране засечен а са горње отсечен има дужину око три сантиметра.

Ако се наш пупољак налази у пазуху лисне дршке, онда није препоручљиво да одстранимо целу лисну дршку већ је прекратимо тако да уз пуп остаје око један и по сантиметар. Поред осталог то ће нам врло добро послужити и за придржавање и уметање самог пупољка под кору а да га не дирамо нашом руком јер постоји могућност да га упрљамо и да нам се због тога не прими.

Поступак при самом калемљењу

Кад је све претходно добро урађено онда се на подлози на око десетак сантиметара од површине земљишта, или десетак сантиметара од основе младара на стаблу, са равније стране водоравно засеца око један сантиметар али до самог дрвета. Са средине овог пресека се прави уздужан вертикалан рез дужине око три сантиметра. Тако смо добили рез у облику великог слова Т. Затим се другом страном калемарског ножа пажљиво одваја засечена кора да можемо комотно сместити на горе наведени начин припремљен пупољак. Кад смо га лепо сместили морамо га мало и причврстити да се што је могуће боље приљуби за дрво. Ово постижемо везивањем гумицом или рафијом.

И овде желимо нашем добром калемару и још бољем оплеменитељу природе скренути пажњу да везивање почне на један и по сантиметар изнад пупољка и да иде полако на ниже све до три сантиметра испод пупољка, а намотаји рафије или гумице да не буду један уз други у размаку отприлике за онолико колика је ширина саме рафије или гумице. Не сме се ни сувише стезати ни да буде лабаво него средње јер то најбоље одговара пупољку. Кад је све ово готово онда се по могућству спојне ивице премажу калемарским воском, за чије спремање смо вам у овој књизи дали рецепт. Са овим би се завршило калемљење и чекамо само да видимо да је пуп почео да креће. Чим је он кренуо можемо комотно да одсечемо све оно што се налази издан њега тако да остане само накалемљени изданак који ће још брже расти ако га заливамо.

Да вам још напоменемо да је најбоље време у току дана за калемљење до 10 часова пре подне и од 17 часова по подне а то је оно време када нам сувише топло време неће спалити пупољак. Отсецање пупољка за рано калемљење и калемљење на спавајући пупољак треба да има врло мали део дрвета испод самог пупољка, а код калемљења у мају и јуну може и без тог малог танког слоја дрвета.
На горе изнети начин се данас најчешће калеме брескве, јабуке и руже у воћњацима и вртовима наших индивидуалних произвођача. Али и свако друго дрво се на овај начин врло успешно калеми. Ко жели да овлада и другим начинима калемљења, рецимо виноградари простим и енглеским спајањем, нека купе било какав приручник за калемљење, новије или старије издање то је свеједно.
Још и ово на крају да напоменемо да се добар калемар не постаје преко ноћи, већ за то треба бити стрпљив, упоран и редовно вежбати све док се потпуно не овлада техником и тек тада калемар може рећи да је мајстор свог заната.

Иза овог дела калемљења ставља се и овај дописани текст.

Помолошка класификација воћака

Да би наш вредни домаћин воћар имао мало шири преглед пред собом из области воћарства дајемо му кратак преглед о коме он треба у свом слободном времену само да размишља.

1. Јабучасто воћету спадају следеће врсте: јабука, крушка, дуња, оскоруша и мушмула.
2. Коштичаво воћету су: шљива, бресква, кајсија, трешња, вишња и дрен.
3. Језгровито воћету су: орах, бадем, лешник (леска) и питоми кестен.
4. Јагодасто воћету су: јагода, малина, рибизла, огрозд, купина и боровница.
5. Суптропско воћету су: лимун, наранџа, мандарина, агруми и смоква.

Све ово горе изнето представља воћне врсте, почев од јабуке, крушке, дуње па преко ораха, бадема, лешника до агрума и смокава. А унутар сваке ове врсте постоје одговарајуће сорте, као на пример код воћне врсте – јабуке постоји мноштво сорти. Навешћемо један мањи део који вам истовремено и препоручујемо да гајите. Наводимо их по добу зрења почев од најранијих до најкаснијих. Сорте јабука су: Беличник, Џемс

Гри, Јонатан, Златни Делишез итд.]

Шта треба радити кад измрзну воћке

Кад нека воћка измрзне, што се познаје по мркој и црној боји дрвета и кори, то треба сасећи суве као и оне гране, на којима је дрво црнкасто, да место онде где је одсечак произведен, намазати. Овако треба радити и кад зечеви или срне повреде кору. Ако је млада воћка, па је измрзла и кора испуцала, то јој стабло треба пресећи донде, докле је измрзло и то право, али тако, да место где је одсечено буде равно, па се замаже са калемарским воском. Ако идућег пролећа потера воћка из питомог дела изданка, то треба само један најгорњи оставити а оне сасећи. Ако је калемљени део до саме дивљаке или подлоге измрзао, то ипак треба сасећи донде стабло, докле је год измрзло, па идућег пролећа подлогу или дивљаку поново калемити.

Ђубрење воћака зими

У највише случајева берба воћа тада је најмања, кад се око њега ништа не ради. Да
би се воће нађубрило, земља се мора, с јесени или почетком зиме окопати око њега, али притом пазити, да се жиле не повреде. Тиме ће се постићи то, да ваздух и влага лако продиру у земљу; мокраћа разблажена у води да се посипље око воћке, али не баш око самога дебла. За време кретања воћке, мора се исто тако воћка ђубрити; и тада ће плодови бити знатно већи и укуснији. За ђубрење препоручује се најбоље и највише стајњак, пепео од дрвета и вештачка (минерална) ђубрива.

По опитима, који су у Француској предузимани, заливање воћака са цеђом од пепела, наравно хладним, показало се по резултатима као изванредно повољно, јер се с једне стране пораст и развиће самог дрвета убрзао а с друге стране и плодност увећала. То није никаква новина; јер се од памтивека препоручивало ђубрење воћака са пепелом од дрвета, који се подаље од дебла разастре по земљи. Киша направи цеђ од пепела и хранљиви састојци силазе доле у земљу ка жилама и жилицама. Нарочито је од особитог значаја ово ђубре за крушкова дрвета.

Кад је велика суша за време лета саветује се, да се отприлике на 60 сантиметра далеко од стабла више рупа ископају које би биле дубоке и широке 30 сантиметра па се у исте сипа разблажена мокраћа. Воћка на тај начин добија више снаге, плодови се чврсто држе и не опадају, и најзад весело расту.

Орах да буде роднији

Често пута дешава се, да орах и ако весело и бујно напредује, не показује плодност онакву, какву би требало да даје. Како да се томе доскочи? С јесени или с пролећа треба око стабла ископати неколико рупа удаљену једну од друге до једног метра, а да буду дубоке толико, да се жиле могу видети, па онда насути угашеног пепела, у ове рупе, и после повратити ону земљу која је ископана. Кад се овако уради, управо нађубри орах, онда ће орах бити плоднији а род укуснији.

Још један начин да неродно орахово дрво роди

Често се дешава, особито по вишим хладнијим местима да орахова дрвета добро ресају а не замећу плод. То долази отуда што често најпре ресају мушке ресе, па их већииа опадне пре него што су се женске ресе развиле и постале оплодне, и тако омане род, ораси не роде. Да би ту незгоду отклонили, треба опале мушке ресе, док се женске још нису потпуно развиле, са земље покупити што више, просушити их у хладовини на промајном месту и причувати док се женске ресе развију и постану оплодне. Да ли су женске ресе оплодне, познаје се, ако се узме мало мушког прашка од прикупљених реса и поспе по женској реси на дрвету, па ако се прашак залепи и остане на женској реси, она је способна за оплођење. Сад се накупљене мушке ресе стрљају у ситан прах, неколико људи узму подоста од тога праха, попну се по лествицама на орахово дрво, нарочито на ону страну с које ветар ћарлија, па руком развеју спремљен прах по ораховом дрвегу. Ово се може да уради и са земље ако дрво није одвећ високо. Наравно да се ово ради само кад је топло време, па се женске ресе оплоде и заметну род. Нешто утрошена радна снага и труд се награђује богатим родом.

Место комплексне заштите у воћарству

[Данас смо дошли у такву ситуацију да са једне воћке желимо имати тродупло више рода него пре 10 до 20 година. А може ли се то? Ми данас можемо тврдити и свакоме доказати да може. Савремено научно сазнање из области пољопривреде је достигло веома висок степен и уз технолошки процес оно се приближава једном савршенству. Ми смо данас сведоци управо фантастичних резултата у нашој пољопривреди који не налазе на жалост много места у средствима информисања. Те резултате би јавно требало на сваком месту истицати, јер они воде народ у благостање. Нама се догађа да на страницама и наше озбиљне штампе читамо посве дугачке чланке о неком фудбалеру или детаље из авантуре појединих филмских звезда, а врло мало рецимо о томе шта сваки произвођач треба да ради да би усавршио производњу и дао на тржиште што више производа доброг квалитета. Од квалитета исхране у многоме зависи здравствено стање целе нације.

У том смислу се на друштвеним газдинствима постигло изузетно много, али на индивидуалним поседима се често још увек тапка у месту. Ми то не смемо дозволити и из тог разлога што знамо да данас више од пола пољопривреде припада индивилуалним произвођачима – сељацима. Наше друштво би требало да скупи више снаге да помогне баш том човеку, а то може бити само од обостране користи. Ми се овој помоћи делимично укључујемо пуштањем у продају једног осавремењеног Васиног Народног учитеља, где ћете успети наћи доста врло корисних и практичних савета.
На сва руководећа места у пољопривреди треба бирати оне људе који од срца воле поља. Нећемо се никада сложити да нам руководство буде чиновничко, него оно које ће знати и да у блато загази и најбоља решења сваком препоручи.

Ми вас драги произвођачи – ратари, сточари, воћари, виноградари, повртари и сви остали упућујемо да за све што вас из ваше области интересује упитате агронома, или да преко зиме организујете више курсева из разних области, како је то нарочито лепо примећено у Шумадији, јужном Банату, Хрватском Загорју, а делимично и у Приморју.

Од вас данас тржиште захтева не само квантитет (количину) него и одређени квалитет. Укус потрошача се изменио у корист најлепшег, а што је данас најлепше то већ сутра није и зато морамо, хтели ми то или не, увек бити у току и примењивати ону агротехнику која гарантује све најбоље. А најбољу робу ће имати онај ко слуша савете најближих пољопривредних станица, односно агронома. Ми сматрамо да вам данас највише недостаје знања из области комплексне заштите биљака. Не можемо се помирити кад нам један воћар у околини Смедерева хвалисаво говори како је он прскао свој виноград седам пута, иако ми поуздано знамо да је те године могао успешно заштитити лозу и са два прскања. На то му неко у данашње време мора скренути пажњу, јер он не расипа само своја средства. Заштита биљака, у склопу осталих агротехничких мера, свакако заузима једно од најважнијих мера. Високи приноси су могући ако биљку штитимо током целе вегетације од њених разних природних непријатеља, као што су у првом реду биљне болести и штетни инсекти (бубе).

У прошлости се насумице лечила оболела биљка на пример посипањем пепела по лишћу, или се сапуница обичном метлицом распрскивала по биљци. Ови, а и мноштво других начина, су ту и тамо показали неко побољшање, али никада нису у потпуности излечили биљку.

У нашем даљем излагању ћемо се потрудити да вам наведемо оне болести и штеточине које се најчешће јављају, да вам кажемо како се голим оком запажају, који биљни део најрадије уништавају и на крају вам препоручити за сада најбољи начин сузбијања.

Биљне болести у воћарству
Болести на јабуци (Малус Sylvestris)

Чађава краставост
(проузроковач: Вентуриа Inaequalis)

Знаци болести испољавају се на свим њеним зељастим деловима, али су најуочљивији на плодовима у виду краста што се може видети на свакој нашој пијаци. Да се ова болест не би развила препоручујемо вам да је третирате препаратима на бази бакра, сумпора, цинеба, цирама и каптана. Препарате даје фабрика-произвођач под разним именима што не треба да вас буни ако знате шта је активна супстанца у том препарату (бакар, цинеб итд.).

Пепелница
(проузроковач: Подоспхаера leucotricha)

Заражени делови су покривени сивопепељастом превлаком. Захвата све биљне делове. Нарочито своје штетно дејство испољава на данас изузетно омиљеној сорти јонатан. Прскати је препаратима на бази сумпора или динокапа.

Болести на крушки (Пирус Communis)
Пегавост лишћа
(проузроковач: Септориа пирицола)

На лишћу се појављују округле мрке пеге разних величина. Нападнуто лишће се суши и опада, а то је извор заразе следеће године. Против ове болести треба прскати у нашим крајевима обично почетком маја месеца и то препаратима на бази бакра, цинеба или цирама а сва остала прскања се обављају по потреби.

Рак корена
(проузроковач: Псеудомонас тумефациенс)

Болест опасна како за дрвенасте биљке тако и за зељасте биљке. Појављује се на корену и кореновом врату, стаблу и гранама. Голим оком ћете лако запазити израслине које могу достићи величину песнице или још веће. Ови тумори се касније распада]у и сасушују проузрокујући и саму смрт биљке. Да до овог зла не дође саднице које купите морају имати у својој декларацији и сведочанство, потврду (цертификат) да нису заражене овом опаком болешћу. Уколико су пак саднице оболеле препоручујемо вам да их сместа извадите и запалите.

Болести на дуњи (Cydonia Вулгарис)
Црна пегавост лишћа
(проузроковач: Фабреа мацулата)

Напада лишће, плод а понекад и младар. На оболелим деловима се показују пеге жуто-црвенкасте боје, које некада могу да се споје и да захвате већи део лиске. То лишће опада. Треба прскати чим се примете прве пеге а друго прскање око двадесетак дана касније. Препарати на бази бакра, цинеба или каптана.

Болести на шљиви (Прунус доместица)
Пламењача, Медљика
(проузроковач: Polystigma рубрум)

Ова гљивица напада само лишће на коме проузрокује округласте пеге, у почетку жуте а касније црвенкасте, док најзад не постану наранџасте. У Србији и Босни се често дешава да шљиве услед напада ове гљивице остану скроз без лишћа још пре бербе.

У том случају плодови остају ситни и не дозревају. Оболело стабло поново листа, а дешава се и да процвета, што не дозвољава његово нормално здрвењавање, а то проузрокује измрзавање у току зиме. Одмах по прецветавању препоручујемо вам да прскате препаратима на бази бакра, цинеба или каптана. Десет дана после првог прскања иде друго прскање истим препаратима.

Рђа
(проузроковач; Пукцинија пруни – спиносае)

Са доње стране лишћа почетком лета се запажају многобројне ситне наранџасте пеге. Треба прскати у првој половини јуна месеца препаратима на бази бакра или цинеба.

Рогачи
(проузроковач: Тапхрина пруни)

Уколико лишће или цветови буду нападнути врло брзо ће пропасти. Највеће штете су на плодовима. Плод се зарази у времену заметања или непосредно после тога. Плодови се издужују и криве тако да по свом изгледу подсећају на рог или зрно пасуља (по томе су и добили имена: рогачи, пасуљаре, кривачи итд.). У плоду се коштица ни семенка не развијају. Месо таквих плодова је неукусно. Шљиву треба прскати две до три недеље пре цветања или непосредно по процветавању. Пре кретања вегетације употребити сумпорно кречну чорбу бакарне препарате или препарат »Креозан«.

Шарка шљиве
(проузроковач: Прунус вирус)

Симптоми се јављају у виду разноликих шара разбацаних по целој површини лиске. На плоду настају улегнућа прстенастог облика а могу бити и набори са већим или мањим увалама. Месо плода је црвенкасто-плаве боје која се преноси и на саму коштицу. Оболео плод пре сазри и отпада. Овај вирус се преноси калемљењем а не земљом и семенком. Заражено стабло је неизлечиво па га треба извадити и спалити. У расадницима треба спроводити перманентну борбу против лисних вашију које су најглавнији преносиоци овог вируса. И овде вам желимо напоменути да не купујете болестан садни материјал.

Болести на брескви (Прунус персица)
Коврџавост лишћа
(проузроковач: Тапхрина деформанс)

Јавља се у пролеће за време листања брескве. Лисно ткиво је задебљано, крто, бледозелене до наранџасте боје, суши се и опада у току вегетације. Треба прскати у јесен или две до три недеље пре кретања вегетације. За јесење прскање препоручујемо вам двопроцентну (2 килограма плава камена и 2 до 3 килограма угашеног креча на 100 литара воде) бордовску чорбу или како наш народ обично каже плави камен. А за прскање пре кретања вегетације препоручујемо 1,½ процентни препарат »Креозан« који је показао за сада изузетно добар квалитет, Ако се он нестручно употреби може да »спали« брескву.

Пепелница
(проузроковач: Sphaerotheca pannosavar персицае)

У пролеће обично после листања се јавља. Захвата све зељасте делове брескве. То је беличаста навлака на свим нападнутим биљним органима. Резати и уништавати заражене младаре брескве и вишекратна прскања препаратима на бази сумпора (Цосан, Сумпорол, итд.).

Рупичавост лишћа
(проузроковач: Цластероспориум царпопхилум)

На лишћу брескве, кајсије и осталог коштичавог воћа образује округласте пеге оивичене црвенкасто-мрком бојом. Ове пеге после извесног времена испадају из листа који остаје рупичаст. Кишно пролеће погодује развоју ове болести. Препоручујемо вам зимска прскања тј. у јесен по опадању лишћа и у пролеће пре кретања вегетације, препаратима на бази бакра или сумпора.
У току вегетације прскајте 0,25% »цинебом« или 0,30% »оптоцидом«.

Болести на јагоди (Фрагариа весца)
Сива пегавост лишћа
(проузроковач: Mycosphaerella фрагариа)

На лишћу се јављају округле, беличасте пеге оивичене зоном црвенкасте боје. Најјачи напад је у време зрења јагода. Влажно време погодује свим биљним болестима, изузев пепелница, па и сивој пегавости лишћа. Нападнуто лишће се суши и отпада.
Жилиће за садњу узимати од здравих биљака а јагоде прскати препаратима на бази бакра или цинеба.

Болести на малини (Рубус идаеус) Сушење стабла и грана
(проузроковач: Didymella applanata)

То је најопаснија болест малине. Јавља се почетком лета на основи младара у висини окаца (пупољака) у виду љубичастих пега. Са младара опада кора и они се суше.
Употребљавајте за садњу само здрав садни материјал. Сасецајте и спаљујте оболеле младаре. А у пролеће када младари достигну висину око двадесет сантиметара прскајте препаратима на бази бакра, цинеба или цирама.

Болести винове лозе (Витис Витис)
Пламењача
(проузроковач: Пласмопара витицола)

Обично у мају месецу на лишћу винове лозе се појављују кружне пеге, зелено-жуте боје, прилично велику површину листа захвате. Пега на листу потсећа на уљасту пегу на хартији по чему је лако разликујемо. Током вегетације, пеге се шире, лист пропада. Напада и остале зељасте биљне делове. Честе кише омогућавају да се ова болест много развија а тиме доводи виноград у животну опасност. Највећа опасност од ове болести за наше крајеве је између 1. и 20. јуна, уколико је влажност ваздуха мала а то је случај у месецу јулу, августу, септембру опасност од ње је врло мала.
Да бисте тачно знали када да прскате препоручујемо вам да се распитате у најближим антипероноспорним службама које постоје у свим нашим виноградарским реонима. Уколико вам то чини тешкоћу замолите сваког агронома коме ће бити задовољство да вам у том смислу помогне.
Да бисте успешно одолели овој болести препоручујемо вам да на време извршите проређивање ластара, закидање заперака, заламање и везивање.
Лозу треба прскати препаратима на бази бакра, (плави камен), цинеба, цирама или каптана.

Пепелница
(проузроковач: Унцинула нецатор)

И ова болест је исто тако опасна као и пламењача а сушних година може бити и опаснија од пламењаче. Напада све зељасте биљне делове. Манифестује се у виду пепељастих пега које се постепено спајају, лист се деформише, суши и опада. На младарима су загасите пеге које проузрокују изумирање коре.
Прскање или запрашивање обављати искључиво препаратима на бази сумпора који је изузетно погодан за све пепелнице.

Штеточине у воћарству

Лисне ваши
(Апхидидое)

Лисне ваши су вероватно свима добро познате штеточине. У току вегетације јабуке оне имају више генерација. Познати су крилати и безкрилни облици. Зимским прскањем »Креозаном« се сузбијају њихова јаја којима презимљују. У току вегетације треба прскати са једним од системичних инсектицида а то су препарати »Екатин« 100 грама на 100 литара воде, или »Метасикстоксом«, »Етиолом«, »Рогором« итд.

Глоговац
(Апориа цратаеги)

Лептир је беле боје са упадљиво тамним нервима на крилима. Величине је око два сантиметра. Гусенице су пепељасте са црним и црвеним пругама на леђима, длакаве а величине 4-5 цм. У јуну месецу лептир полаже 100 до 500 јаја у гомилицама од по 30 до 100 комада. Гусенице оштећују лишће кога скелетирају а у јесен се упреду у лист који везан паучинастим нитима виси током зиме о грани. Годишње имају једну генерацију која може да изазове голобрст. Напада још шљиву, брескву, крушку. Треба га третирати препаратима »Диазинона« или »Севина«.

Жутотрба
(Еупроцтис chrysorrhoea)

Лептир је беле боје а трбух женке је поседнут жутим длачицама – отуда назив. Гусенице су тамно сиве величине око 4 цм. Напада и много шумско дрвеће. У јуну и јулу полаже на лишће јаја у гомилицама 150-300 ком. прекрије их својим жутим длачицама. У јесен се упреде у лишће добро учврсти уз грану где презими. Поред механичког сузбијања које је изводљиво код велике већине биљних штеточина препоручујемо вам и хемијско сузбијање једним од контакних или утробних инсектицида (DDT-i, Севин итд.)

Јабучни смотавац
(Lespeyresia pomonella)

Лептир величине око 1 цм тамно сиве боје са карактеристичним знаком при крају крила, који се добро види када лептир стоји и кроволико држи крила. Најопаснија штеточина јабуке, крушке итд. Лептир лети ноћу средином маја. Гусенице се након пиљења одмах убушују у плод у коме се хране првенствено изједајући му семенке. Гусеница се заодене у кокон »кућица« у коме се врши њен даљи развој. Током вегетације има две генерације. У почетку вегетације препоручујемо прскање препаратима »оловоарсенатом« а у другом делу вегетације »Диазиноном«, »Севином« итд.

Губар
(Лимантриа диспар)

Лептир (мужјак) је сиво смеђе боје, величине око 1, ½ цм односно светло жуте боје (женка) дуга око 3 цм. Гусенице су изразито длакаве, дужине и до 7 цм. Током јуна и јула се појављују лептири. Мужјак само лети предвече док је женка врло трома, не лети него само пузи по стаблу и гранама. Полаже од 300 до 500 јаја у једну гомилицу коју прекрије длачицама са свог трбуха, образујући на тај начин легло које подсећа на младу гљиву-губу (отуда назив губар). Од раног пролећа до касне јесени он је штетан. У нашим условима он се масовно јавља скоро сваке 4-5 године што представља изузетно велику националну штетност. Иако живимо у време када имамо доста ентомолога – стручњака за инсекте ми дозвољавамо себи такав луксуз да нацији односимо огромна материјалиа добра, а то све из разлога што не желимо благовремено, тј. у периоду проградације губара да одвојимо део средстава за његово сузбијање. Средства се нађу у оном моменту када је сваком стручњаку смешно да предузима било какве мере а да се не посумња у његову стручност. Јер у каламитету – масовној појави губара сваке 4-5 године се одобре средства, а биологија губара говори да он сам од себе након те масовие појаве почиње да нестаје. Средства треба одобрити у периоду ретроградације-почетка масовније појаве губара. Наш народ лепо каже »боље је спречити него лечити«.

Поред механичких мера борбе, скидање јајних легала са дрвећа у току зиме препоручујемо благовремену употребу препарата на бази DDT-ia, Диазинона, Линдана итд.

Кукавичија суза
(Малацосома neustrixia)

Лептир је светло жуте боје, величине око 2 цм. Гусеница сиво-плаве боје, на леђима има једну белу, две наранџасте и две црне пруге, величине око 5 цм. У јуну и јулу лете лептири. Женка 200-400 јаја полаже око танких гранчица у облику прстена. У овим формама гусенице остају до пролећа када почињу да нагризају пупољке и лишће. Живе заједнички у паучинастом гнезду листа.*

* У претходном тексту о биљним болестима и штеточинима у воћарству изнето вам је у најкраћим цртама шта треба да послужи за ваш увод у ову заиста веома широку област праксе и науке. Ко покаже веће интересовање нека своју библиотеку обогати било којим књигама или приручницима из ове области. Ако мало пажљивије читате оно што смо вам рекли, верујемо да ће вам послужити као добра основа за другу стручнију литературу.

Поред механичког скидања гнезда, прскајте препаратима на бази DDT-ia, Линдана итд.]

Справа за утамањивање разних штеточина
Познато је, да се гусенична гњезда налазе по свима деловима воћке па наравно и у сплету од грана, где није могуће с ножицама радити.

Да би се дакле могла гњезда у сваком кутићу воћке уништити Ц. Фалбисанер и Штебер у Бадену, направили су једну просту справу са којом се циљ потпуно постизава. Наиме, направили су једну широку цев од обичног лима, која је на доњем крају данцетом затворена а испод кога је залемљена кратка цев у коју се увуче мотка. Горњи крај цеви продужава се најпре у косу, па напослетку завршује у ужу цев кроз коју пролази фитиљ. Она главна и широка цев напуни се бензином, шпиритом, па се фитиљ запали. Том справом тако натакнутом на мотки, свакојако могуће је, да се свуда вршак упаљеног фитиља принесе, те да се спале гњезда. Као што се види, сасвим је проста справа а међутим и практична је, јер се са мало муке циљ потпуно постиже. Уништити смолоточину на трешњи
Ваља овако радити: кору где смола точи треба свуда унаоколо сасећи чак до дрвета, па онда сапуњавицом опрати цело то место. Кад се тако два три пута уради, престаће смола да точи на том месту.

Мрави да се не пењу на дрво
Помешај чађ са олајом, па намажи стабло свуд около у виду поширег прстена. Преко овога неће ни један мрав прећи, нити ће се попети на дрво.

Како и кад треба (кресати, резати) воћку

Воћку треба да орезујеш да ти буде дуговечна, јер ћеш јој окресати излишне гране; да ти буде лепша треба да гране не стоје раштркане него да круна буде округла. Потсеци грање што тежи земљи; круна у среди нек је празнија ради сунца и ваздуха. Отуда ће воћка и боље да рађа, јер кад одбијеш излишне гране, род ће на осталим гранама да буде бољи и савршенији. Али пази да не сечеш оно што је добро. Воћке које снажно расту најбоље је кресати у месецу марту. Где отсечеш грану (а пресеци је до прстена или обруча), ту премажи калемарским воском или говеђом балегом. Врхове сеци над пупољком и мало косо. Код скраћивања горњих грана меће се нож с противне стране ока, и пази да ти рез мало надвиси око. Главно је, било да крешеш, било да се иначе повреди, да рану замажеш каквим мелемом, јер ће гола грана од мокроте трунути, те ће се дрво тровати и пропасти.

Старе воћке, које су престале рађати опет подмладити

Поодсецај им две трећине грана, и око стабла откопај земљу две стопе дубоко па ту метни плодну земљу. Одозго нађубри.

Болесне се брескве нарочито тим начином излече; треба само ту јаму још посути измешаним пепелом.
Неродна воћка да роди
Пресађивања таквих воћака, које сваке године не роде, или само терају леторасте, познато је као најбоље средство. Баштован Риверс у Енглеској пресадно је један пут своје воћке које нису рађале, и услед тога, отпочеле су све тако пресађене воћке одвећ много рода да дају. Пресађивање не треба у септембру месецу предузимати, јер по најновијим опитима воћка много ослаби, – више но кад се то изврши у месецу октобру или у половини новембра. Кресање у том случају треба предузети тек с пролећа. Да воћке боље рађају

Да воћке боље рађају треба земљу око воћака добро прекопати и пођубрити дрвеним пепелом. Бујно растеће, а неплодне воћке треба калемити на слабије растеће, али које добро рађају у дотичном пределу, Кад воћке цветају, треба их заливати водом, у коју се најпре размути мало кравље балеге, али мало подаље од дебла; то највише доприноси бољем рађању.
Скоро сви стручњаци слажу се, да воће боље и редовно рађа, поред кога има пчелињака и пчела.

Да боље напредује младо дрво
Да боље напредује младо дрво треба да се обложи од дна до половине трњем или неким другим сличним грањем. То га чува од јаке припеке сунца у корен и задржава влагу око њега.

За учмало скоро сађено воће
Кад воћке младице болују и куњају без икаква напретка, треба их одмах из земље извадити, жиле им поткресати и добро очистити, па за тим опет на друго место усадити и добро залити; да се земља око жилица ухвати. То треба чинити до априла месеца док нису врућине наступиле.
Одржати воћке трулих дебала

Ко хоће да одржи добру воћку, која је трулежом изнутра шупља постала а још рађа, нека такву воћку оструже и очисти добро од трулежа изнутра, и нека шупљину напуни блатом од иловаче без ђубрета, а озго нек замаже смолом, да не може киша то блато испирати. Тако се може воћка на више година у добром стању одржати, а то није ни тешко ни скупо. Или да ту рупу напуни бетоном, где је однос шодера и цемента 3 : 1. Помоћи воћу, које је од мраза страдало

Људи који се баве воћарством, доказују, да се пострадалој воћки од мраза може помоћи овим начином: треба подрезати све гране пострадалим воћкама до пола и ране калемарским воском замазати. Тако одрезане воћке потерају нове гранчице; тиме се воћки и живот и род одржи.
Гнојити воћке шталском мокраћом од велике је користи

Доказано је да мокраћа има великог утицаја на здравље и напредак воћака. Гнојење воћака мокраћом бива овако: Ископај неколико јама око стабла воћке, па успи у њих мокраће, коју треба мало разблажити са водом кишницом. На овај начин гнојења, дрво добија бољи изглед, постаје здравије и даје крупнији и укуснији род. Гнојење ово мора се од половине маја до августа извршити, а то је кад воћка почне цветати па док род сазри. За све воћке ово је добро, а нарочито за брескве и кајсије.

Смрзнуто воће и зеље да учиниш као новоузабрано
То ће се постићи ако ставиш смрзнуто воће у студену воду помешану са снегом и ледом да неколико сати у њој постоји. Затим извади га и у топлу собу на суво место остави. Кад се осуши биће као новоузабрано. Овде се разуме и кромпир, и ротква, и шаргарепа.

Радећи то треба имати на уму, да се онако смрзнуто воће не сме нипошто у топлу собу унети при стављању у студену воду, него ставити га у воду напољу у хладном месту; јер би се иначе укварило и иструнуло.

Воће сачувати на дуже времена посве свеже
По једном допису »Дер Дресденер Landwirthschaft Presse,« један економ трапи своје јабуке, да би их с пролећа могао скупље продати. Он их трапи на отвореном месту у рупе исто онако, као што се то и код кромпира чини, с том разликом, што на дно рупе наслаже орахова лишћа па онда почне слагати јабуке, но и при томе раду са стране као и кад сврши слагање обложи јабуке такође ораховим лишћем како не би мишеви и бубе кварили и нагризали јабуке. Кад је како ваља, сложио, онда с пролећа отвори трап и све јабуке изгледају свеже, здраве и сочне, као да су с дрвета обране.
Многи тврде да се тако и грожђе може до марта месеца тазе одржати.

Трешње и вишње корисно је да садимо
Овог прекрасног воћа требало би да свака породица што више око куће засади, негује и ужива. После шљива ово је воће које се најлакше неговати може. [Трешње и вишње нису самоплодне, зато их у башти треба имати више различитих сорти да све обилно роде.] Ово је воће пробитачно имати, прво зато, што је оно здрава и јевтина и лековита храна, друго с тога, што рано приспева; треће што сваке године рађа врло обилато, и четврто, зато, што трешња на свакој земљи расти и рађати може, осим мочварне и барушљиве. Оне се могу на неколико начина и за зиму спремити за уживање. Могу се осушити исто као шљиве у фуруни, шпорету или сушионици. С петељкама осушене здравије и слађе су.

Трешња захтева за своје добро успевање
Трешња захтева за своје добро успевање суву земљу, у којој има и шљунка али много боље рађа онда где у доњим слојевима наиђе на свежу иловачу. На обрежјима трешња најбоље успева, а на влажним местима болује од смолоточине.

Пресада одраслог воћа и другог дрвећа
Ако неко мора да уклони из неких узрока воће или друго дрвеће у правцу зидања кућа или грађења путова. Дрво треба поткресати и жиле оставити бар метар дугачке. У јесен треба пресадити. [Сва пресечена места премазати калем воском.] Дрво треба наместити онако исто као што је било, то јест, источне гране према истоку и западне према западу. Кад се заспе земљом онда наспи доста воде и то чини три четири дана. После две недеље дана треба око дрвета насути доста земље и добро утући одозго да нема одушке преко зиме и згоде за залеђивање, У пролеће одгрни земљу горњу и удеси тако како ће лако прикупљати кишницу к себи а у случају потребе да буде удесније за заливање. Таквим начином и најдебље дрво примиће се и брзо напредовати.

Где треба које воће усадити?
Земљиште, ваздух и сунце, то су најглавнији услови које свако воће условљава, па да добре плодове рађа; тако нпр. оно воће, које из јужних, топлијих земаља добисмо, као кајсија, бресква и грожђе, захтевају много и јаког сунца.
Јабука
Јабука нпр. воли тешку земљу, која влагу задржава, а при томе свежа пахладна остаје, но у сувише влажној и хладној земљи болује. Место које је свеже и доста хране има, где има црне иловаче (смољначе), – то је за јабуково дрво најудесније. Јабука не успева добро на бреговима, где би са свију страна хладним ветровима изложена била.

Крушка

Крушка захтева топло, више суво нежели влажно место и »лакшу« земљу, и воли онакова места, где се дубоко укоренити може. У тешкој земљи закржљави. Дуња, гуња
Дуња, гуња воли дебљу земљу, која је довољно влажна; она добро успева и у хладовини.
Огуљено воће и друго домаће украсно дрвеће
Огуљено воће и друго домаће украсно дрвеће, треба одмах чим га деца или зечеви
или друго огули, намазати с прста дебело с говеђом балегом тазе, па обавити дебелим крпама и привезати конопчићима, те ће тако дрво и опет бити одржано и спасено од пропасти и трулежа. Чим рана зарасте, одмах се скида крпа, да се испод ње не настане штетне бубе (инсекти).
Туршија од крушака и јабука дивљака
Воће то треба набрати рукама, а не трести, јер кад се тресу повреде се и покваре туршију, па напунити чисту кацу или други суд. Да буду укуснија треба сасути на дно и у среди суда по један кат лишћа од бресака, вишања и гуња. Поврх туршије треба такође ставити подебео кат тог лишћа. Вода за туршију треба да је речна, а не бунарска или чесменска. Ма како била чиста речна вода, треба је прво добро проварити, па пошто се у другом суду охлади, онда насути туршију толико да дође вода изнад воћа. Тад треба оставити туршију на миру око 40 дана. Доцније имаћеш туршију жуту као дукат и врло укусну за јело. Вадити воће треба чистом великом кашиком и то од‌једном колико ће требаш за пет, шест дана јести.

Прекувана речна вода чува туршију да буде непокварена и здрава.

Ако нема дивљака, могу се ставити у туршију и зимњаче крушке и јабуке од питомих фела (сорти).
Не треба заборавити да се не сме узимати црвљиво воће, него само оно које је здраво. При том треба знати да воће узбрано заједно са патрљицама његовим не само што даје бољу туршију, него тад је туршија здравија и лековитија за јело. За неке болести патрљице од воћа препоручују се као лек.
Осецање и чување калемгранчица

Гранчице за калемљење најбоље је осећи у јануару, у фебруару до половине марта, како кад време то допусти, дакле, треба их осећи свагда пре, него што настане топло време, када воће почиње да креће. Кад су јаки мразеви, не ваља такође сећи калемгранчице. Ако пропустимо да те гранчице рано на време осечемо, а нужно нам је да то учинимо кад је дрво потерало, онда их морамо одмах и употребити, јер се онда брзо сасушују, те се калеми примају тешко и остају кржљави.

Треба од здравих и развијених дрвета бирати само здраве лањске леторасте са потпуно образованим пупољцима. Овакве гранчице пуније су хранљивог сока, него оне од кржљавог и осушног дрвета, јер ту срашћивање бива испуштањем сока стварачког из подлоге дивљака и из калемгранциче, те тако развијенија гранчица и сочнија прирашћује лакше него тања и сушнија. Најпрепоручљивије је калемити једногодшпње гранчице дебљине оловке. Двогодишње полањске гранчице не би требало никад узимати, сем у крајњој нужди кад се жели да размножи особито благородно а ретко дрво, и онда се тражи више обазривости и умешности јер се теже прима.

Ко има добар подрум може најбоље да сачува гранчице, ако их пободе за 20 цм дубоко у песак, који мора бити непрекидио влажан, да се гранчице не би осушиле 10 цм да вире изнад песка. Од времена на време ваља те калемгранчице поново препобости у песак, да би се зарашћивање и терање изданка спречило. Кад почне време да отопљава, па се гранчице не употребе, морају се почешће поливати. Поступа ли се тако с гранчицама, могу се очувати до месеца јула а да не истерају изданке. Треба упамтити да се гранчице стављају у песак тако да врх буде наниже, у песку.

На отвореном месту могу се калемгранчице такође очувати. Ако се укопају у трошну земљу, па покрију сламом, да би се нагла промена температуре предупредила, тако остају добре докле се отопи, и онда се морају употребити јер ће иначе потерати изданке. Ако су се калемгранчице много сасушиле оне се ставе у влажан песак за неколико дана, или се поново мало при дну прерубе и мету у воду, па ће опет да постану свеже и употребљиве. [Најбоље је калемгранчице утрапити поред неког кућног заклона, али са северне стране.]

Све о шљивама
Големе користи од шљива

Шљива је најблагословенија од наших воћака, која може да нам користи већма него све друге воћке.
Плод од шљива и у кући нам је пречи од других, и даје се на различите начине зготовити за дневно јело и за оставу; а за трговину и извоз немамо ни једног пречег воћа од шљиве, па било да је продајемо пресну или сушену или кувану у пекмез или печену у ракију.

Пресна шљива ако и јесте за невичан желудац мало потеже јело, опет је једно од најделикатнијег трпеског воћа нашег. Шљива је слађа од ма ког другог воћа; у њој има до 8% шећера, што у мало ког воћа има; и у месу је сочнија, те и тим пријатнија од многог воћа; ал најпријатнијом је чини она деликатна киселина, којом све воће превазилази. Имамо и слађег воћа: крушку и грожђе; али у овима нема киселине, да начини сласт ону; а имамо и киселијег воћа: рибизлу и јагоду, али у овима опет киселина премашује сласт, да се мора додавати шећера да буде пријатно. На шљиви видимо, да воће деликатним не чини ни много сласти, ни множина киселине, него онај сразмер од обојега, што нашем здравом телу најбоље годи, а то је природа у нашем поднебљу најбоље удесила у шљиви, вишњи, брескви и некој јабуци; зато су ово наша најделикатнија воћа.

Од шљиве уме вешта домаћица да зготови различите чорбе, умокце, компоте, умеси их у различита теста и уме на различите начине да их спреми за оставу, кувано у шећеру, сирћету, вину, ракији или руму или укувано у пекмез и слатко или просто осушено, а то је и најлакше и најбоље; па иначе свакојако је шљива једна од врло пријатног и здравог воћа за старо и младо, здраво и болно, осим тога што је она у многој невољи лек пречи од многих других.

Лековитост шљиве

Колика разноврсна лековитост лежи у шљиви, познато је данас у свему свету. Чорба од сувих шљива је једно од врло лековитих пића за многог болесника; она га боље разгали, него друго пиће; а чим се болесник само толицно опорави, да му се само залогајак иште и да га може да поднесе, онда су поменута јела од шљиве прва за њ, јер је зготовљена шљива за желудац тако лако јело, да га с мером сваки болник може да поднесе.

Познато је даље, да пекмез од шљива, као и сува кувана шљива и од њих чорба, чисти органе за варење, и чисти их више и лакше него оне бљутаве соли и уља, и оно горко корење и лишће што се ради тога узимље у апотеци; те тако шљива може оне у небројено случајева да замени. Са тога се узимље шљива за лек у свима невољама, што долазе од те трбухове неуредности, као што су: шуљеви и уз њих отоци на јетри, меланхолија и несаница, што је оно многи од оних људи имају, који се добро хране, а мало раде. Свима тим невољницима помогне шљива, чистећи крв уредним отварањем трбуха. Исто тако помогне шљива и од камена, и од улога, од дуготрајних оспа и рана и других невоља, и има мало случајева, да су се млађи и старији људи помогли од тих невоља само јелом шљиве куване, пресне или суве, и то неки су се помогли боље него пићем киселих, сланих, горких и других вода; а било би небројено њих више, који би садили шљиву већма, него многе друге лекове, само да хоће да за времена покушају с њом, али да и издрже, јер у томе је сва важност овог лечења.
Ето то је, зашто се шљива толико данас у свету цени и све већма и више од другог воћа тражи, те у трговини свако воће надмашује.

Даље користи од шљиве још и ово су:
Од ње се пече шљивовица ракија, боља од свију; а може као и од другог воћа да се прави вино, што ово ни једно воће није ни близу онако пробитачно за домаћу економију, као продаја суве или сирове шљиве.
Још имамо да напоменемо красно мрко-црвено и тврдо шљивово дрво, – што се онако лепо углачати даје, и од којега се многе, не само згодне ситне ствари, него и највећи собни намештаји праве, које многи воли више, од орахових; са чега је то дрво за токаре, пинтере и столаре вредније од другог, осим тога што је суво грање врло снажан огрев.
То све показује, колико је вредно дизати шљиву где год места има; а да се то још боље види, ево ћу још и ово да наведем. Познато је да земља воћкама засађена три и четири пута више користи доноси, него засађена најбољим виноградом и житом. Зато је заиста чудно, да на данашњи дан где се толико грамзи за новцем, тако мало држи на воће и на воћњаке. Мада се наша шљива не обрађује као што треба, но и опет се род од шљиве доста добро плађа. 1878. године плаћано је овде на месту 12 до 18 фор. за центу (44 киле) сувих шљива;* па кад и род ових наших кржљавих дрва једно на друго даје 100 кила сирових од којих изађе 25 кила сувих шљива, то падне по 6 до 9 фор., (69 до 90 гроша) а кад и кад два пута толико. То никад не може онај простор земље, што га једно шљивово дрво заузимље виноградом засађено донети. Па како се сваке године шљиве све више троше и траже и све боље плаћају, а знамо да су наши крајеви за шљиве прави рајеви; то би ваљало да сви прегнемо па што више да шљивике дижемо; особито како је рад око шљива врло мален, јер шљива не тражи сваке године сађења, ни орања, ни копања, као што то ишту жита и други усеви и расади, него се она сваке године само једном лако окопава, па да донесе сваком домаћину на стотине, сваком селу много хиљада, а нашој земљи на милионе динара користи.

* Године 1887. продала је сама Краљевина Србија преко 41.295.700 кила сувих шљива, а пекмеза продаје сваке родне године по некодико милиона кила, осим ракије.

Да од добре неге зависи не само изврсност плода него и родност, и снага и дуг век воћака, исто као и свију других живих травака, о томе држим да је сваки од нас уверен и да ни речи губити не треба.
Узгред речено, ко хоће да подигне ваљану децу, мора им много љубави посветити, што више, то боље. Исто је тако и са стоком и са воћкама па и са шљивом. Само што гајење деце иште највише вештине, гајење стоке сила мање а гајење воћака и шљиве најмање и часом се научи, ко само хоће.

Највеће мане наше у држању шљиве ове су: не гледамо да своју шљиву облагородимо и да друге још боље врсте уведемо и размножимо; научили смо гледати шљиву као дрвце незнатно, па је насадимо густо; још неки наређа између њих јабука и крушака и ораха, те ова већа дрва својим вишим и ширим гранама отму овим кукавицама и оно мало сунца, светлости и топлоте, те морају још већма да закржљаве, па онда, мало ко у нас хоће, да своје шљиве очисти од гусенице, и од онога другог живог гада, што јој се залеже по гранама и по кори, нити ко хоће, да сувишно грање просече, ошиша; него пусти, те изађу праве метле и четке, тако густо, да не може грана од гране да одахне, него се загуше, још испрекрштају и једна на другу легне, па се тару и деру и сакате. Је ли онда могуће од таквих воћака тражити ваљана рода.
Права је и највећа погрешка наша, што дижемо шљиве од изданака. Истина, за подизање шљива од изданака, не треба другог посла, но само мало ножем помоћи; али добије ли се оно што се од младице из коштице добије? Ко је само једанпут упоредио и видео, каква је разлика између младице подигнуте од коштице, и оне од изданка, тај никад више, оне из изданка погледати неће, некмоли куповати је и расађивати од изданка. Најбоље је накалемљене саднице шљиве садити!

Младица од коштице расте уредно, а то је: развија се прво у корену и ту добија основ да буде снажно и дуговечно дрво са крупним и богатим плодом и родом. Ова је младица у почетку сва у корену а у стаблу је према корену тако незнатна, да је готово нема шта видети. Изданак расте сасвим противно: он се најпре развија у стаблу а корен му је тако кржљав, да се на њему ни подићи ни одржати не може, но како сву храну сиса од матере, а не мора да је сам из земље вади и пречињава, то му у почетку и не треба корена. Тек кад одвркне, онда пусти и сам нешто корена, али јадно и жалосно, само неке накарадне кракље, једва налик на корен, које једва може, да нешто хране навуче.

Још веће је зло на младици од изданка што нема главног корена, који оно расте у дубину, и од којег зависи снага и дуговечност воћке и изврсног плода; али ни оно друго побочно корење не иде дубоко у земљу, него се на површини земље шири врло плитко; а ту не само што у таквом слоју земља нема доста хране, те мора још већма да закржљави, него то плитко корење часом позледи мотика и ашов при прекопавању земље, и ђубре га изгори, и шкоди му киша и ваздух, и убија га мраз и врућина. Кореном дакле ова младица ништа не вреди, а баш у томе је сва вредност за расаду; ње и нема ништа у корену, него сва у стаблу, па се учини ономе, ко је незна, да је и два и три пута старија од оне подигнуте од коштице, зато је незналице и купе па расаде, али се још брже покају, јер чим се ова оцепи од матере, одмах клоне и почне венути и многа угине; а која се одржи остане увек кржљава. Она је само донде угледна, док стоји с матером, а младица подигнута од коштице, пошто се у корену развила и утврдила, расте после и стаблом сила брже, и не само да ону од изданка сустигне, него је куд камо премаши висином и снагом дрвета и сувише крупноћом и слашћу плода и родношћу.

Још како воћке дигнуте од изданака терају све више изданака, те још већма ослабе и закржљаве, и како њихове ћери и унуке изађу још горе, јер наследна мана свака бива све јача, то иде са изданцима сва личност шљивина назад, те од лепог дрвета, провргне се ниским и никаквим шушњем. Ето тако се затре најбоља врста од шљиве. Расплођавајући дакле шљиву изданцима чинимо себи зло и штету.

При куповању од коштица подигнутих младица бирај оне
При куповању од коштица подигнутих младица бирај оне, које су лепо и право израсле, које имају најсјајнију кору које су правилно разгранате, и гране сразмерне према снази и величини стабла, а које имају пуно здравих, једрих црвенкастих или смеђих пупака, јер ово су знаци од будућих најбољих воћака.
Хоћемо ли да подижемо младице од семена, коштица, онда нигда није свеједно, ма које семе узимати, него ваља бирати, а ту имају ова правила: узми семе од најкрупнијег и најлепшег плода и ако је могућно од воћке подигнуге од истог таквог семена или коштице, јер такве младице не само да неће подивљати, него ће све лепши, племенитији плод рађати. Потражи даље коштице од најздравије и најродније воћке, и која је у највећем напону, у цвету своје снаге, а од дрвета најизврснијег; и које стоји међу многима исто тако племенитим дрвима, где не може ни прашак од другог лошег дрвета до њега доћи, да му поквари племе.

Правила за добру основу шљива ова су
Хоће ли ко да узме за расплод семена или коштице од дрвета које је много рода понело, оно ваља да то дрво одмах при заметку рода протресе да што више рода свали и избаци, те да оно, што остане утолико крупније изађе, па то семе да се ухвати. Још ваља да остави тај плод на дрвету, да сасвим узре и да презре, па од тога да ухвати семе или коштицу. Не ваља узети семе ни од врло младог ии од врло маторог дрвета, нипошто од слабог и болешљивог, пошто свако семе у себи преноси, не само све доброте, него и све мане своје и својих предака на своје потомство. Из семена од врло младе воћке изађу младице, које врло споро расту и слабо рађају, а разне болести и штетни инсекти их брзо уништавају. Па ако ће се те младице после ма како добро неговати и оплеменити, опет ће довек на себи те своје првобитне мане вући. Најпосле свако семе или коштица, што се узимље за расплод нека је лепо зрело, и светле коре: свака коштица нека је велика и тешка; што брже у води потоне, то је боља; јер што је зрелије и здравије семе, то је јача и она клица у језгри, и она храна уз њу, те пре исклија и снажније расте. Кад тако семе или коштицу добијеш, а ти их одмах у води пери тарући, све дотле док год воду прљају, па онда убрисано и замотано у хартији, са означеним именом, од којега је дрвета узето, држи на сувом и тамном месту до јесени, или до времена, кад се сади.

Да коштице пре никну и исклијају има различитих начина
Кад се у гомили ставе у зрело стајско ђубре, помешано са мало земље, – или кад се зароне у плитке јарчиће, па ђубретом покрију, а оне пре пукну.
Још пре пукну и исклијају, кад се ставе у тестерину од дрва или у лонац пун мекиња, па се и тестерина и мекиње непрестано квасе водом особито кишницом; за 10 до 20 дана квашењем мекиња све коштице попуцају.

Још је изврсније ово што данас многи раде: ставе с јесени коштице у сандуке пуне песка, све кат песка и кат коштица, па оставе преко зиме, а у пролеће изваде па чекићем коштице разбију тукући их, не по пљошти него насатице, да се неби језгра позледила, па онда те разбијене коштице посаде у леје, те тако се још пре приме, јер не треба да клица љуску пробија.

Кад коштице исклијају и младице мало порасту, онда се поступа с њима као и с младицама од другог воћа, а то је: пресађују се на шире леје и на даље једна од друге, најпре до по стопе, а после још више, да свака младица довољно места и хране има, и то у леје сунчане и ђубрене. То се исто учини на идуће пролеће или још оне јесени по други пут, где још на даље дођу, и опет у нађубрену земљу.
При пресади ископа се свака младица посебно мотиком, на свакој се подсече све корење за 2/3, и онда се у земљу ставља.

Све што се даље око њих чинити има, то је, да се држи земља около младица што чистије, да се свака травка очупа, да неби загушивала младице и ако би суше било да се заливају; а тврда земља мора се кадкад унаоколо окопавати, али пажљиво да се ни једна стабљика ни коренчић не позледи. Најпосле мора се све грање, што га ове младице оздо избијају осећи, и то оштрим ножем, или маказама и што раније, јер тако ране зарасту и не остаје кврга. Уз такву негу изађу све младице у лепа и снажна дрвца.
Кад су младице сасвим на снагу стале, онда се пресађују на стално место, и ту се има поглавито пазити на земљу и на положај места, где ће доћи, као и на то, како ће се пресадити.

Какво је земљиште добро за шљиве?

Што се земље тиче, шљива није пробирач, она се задовољи са сваком земљом, али опет боље расте и рађа на сувој и тешкој земљи. На сувом месту израсте велико, јако и дуговечно дрво, рађа много рода и плод је крупнији и слађи. Сви вешти вртари веле да шљива воли и песак, да на песковитој земљи најбоље рађа. У невештих људи нађе се шљива и уз потоке и реке, али не напредују: плод бива све ситнији, воденији, бљутавији, на дебла се нахвата маховина и свакојаке болести, и дрва болују док не угину. Најздравија и најчистија шљивова дрва, ако случајно удари вода покрај њих или влага, почну одмах боловати, »ошугају« се, и једно за другим угину, баш као и људи што у влажним становима пропадну; а болесна дрва чим се пресаде на суво место, одмах оздраве и бољи род рађају. Коме се тај случај деси, да му на сув шљивак наиђе ненадно влага и вода, нека одмах посипље земљу што више пепелом, али нека воду на јаркове пропусти или одведе.

О положају места које шљиви највећма годи, има се навести, да колико год може шљива да рађа и на висовима од планина и на северној страни њиховој, опет, као и свака друга племенитија воћка, воли топлија и заклонитија места, особито јужну страну од брда, на пригревине, где сунце највећма греје; ту буде и плод крупнији и слађи и рађа много више.

На шта ваља пазити при пресађивању шљива и других воћака
На шта ваља пазити при пресађивању шљива и других воћака, па да се свака омлади и привати. Што се тиче пресаде, има се при ископавању младица највећма на то пазити, да се корен што мање позледи. Ко хоће калемљење, на особито старије младице да пресади, нека све гране, до на 3 или 4 ока скрати, одсече, али корен што већма да штеди, и што је корен слабији, тим мање да остави на стаблу грана јер их друкче не може корен да othrani.

Даље се има при пресади шљива, као и свију других воћака пазити на деблову страну од дрвета, да дебло и гране младице, што су на југ окренуте биле, опет тако дођу; друкче дрво болује и много угине; зато при ископавању дрва, ваља ту страну обележити, ако нема никакве боје (фарбе) при руци, а оно блатом.
Још већма при пресади има се пазити на то, да се младица нипошто ни за длаку дубље у земљу не закопа, него колико је била. Дубље закопавање тако је шкодљиво да гомила младица само с тога или одмах угине или по више година болује док не угине то је најбоље да се при ископавању младица обележи на стаблу и дубина.

При закопавању ваља одсечене гране и корење још мало оштрим ножем или маказама подсећи, да нове резидбе буду, јер се пре прими.

Да ма која биљка, а особито дрво, лепо израсте и развије се, треба осим удесна места још и довољно простора да има за то, да може и сунце и ваздух и киша слободно до њ допирати. Ничим се при сађењу воћњака тако не греши, као стављајући дрва једно уз друго. Тим се загуше, те ни корен ни гране, не само да немају куда да се пружају, него не налазе довољно ни хране, те не може младица ни у дрвета да ојача па ни рода онаква ни онолико да роди, као она дрва, која довољно простора имају. Који год је воћњак тако густ да се круне једна уз другу тискају, и где испод воћака, макар да сунце сија, стоји хлад као у шуми тако, да зрак сунца једва где пробија, ту не може бити ни крупна ни слатка воћа ни много рода, него мора да буде све ситно и кржљаво, кисело и бљутаво, особито на шљиви, која по својој нарави више треба сунца и ваздуха. На густом воћњаку још је и то зло што се не да окопавати, јер је сва земља тако пуна корена да се нигде не да мотика или ашов задети, а да се гомила корена не позледи, а онда као што знамо потерају изданци, који дрво слабе. Даље се још и то опазило на густим воћњацима, да пре и већма страдају од мразева, него други, баш као оно у тесном месту много људи већма страдају кад на њих после запаре наиђе јача хладноћа. Садимо своје воћке, особито шљиве на ређе, а нико нек не мисли да ће тим изгубити на роду, него ће баш насупрот добити и више и крупнијега и изврснијега, и скупљега воћа, особито ако и најбоље за расад одбере.

У даљу негу шљивика и других воћњака спада; окопавање и ђубрење земље око шљива, чисто држање воћака и вешта резидба, поткресавање.
Ко хоће да му шљиве бољи, крупнији и слађи плод и више рода а извесније роде, ваља да сваке године и то најбоље с јесени земљу около сваке воћке окопа, али, да пази, да корена не позледи; ко с пролећа окопава, нека и груде добро измрви.

Осим окопавања ваља још земљу и ђубрити. Ово се најбоље учини бушећи коцем око стабла рупе и заливајући их течним, у води раствореним ђубретом. У шљивицима на брду ваљало би још испред сваке воћке имати рупу за хватање кишнице, и јарчиће за довод кишнице у те рупе.
Какво је ђубре најбоље за шљиве и уопште за воће
Што се самог ђубрета тиче, имамо навести, да је осим обичног шталског ђубрета, врло добро ђубре за воћке чађ из димњака, кад се с водом и мокраћом помеша; па у оне рупе и јаркове око стабла налије, или кад се чађ у рупе успе па водом залије. Све воћке тако милују чађ да се многе болесне тим излече, и слабе оснаже, а здраве одмах веселије озелене и много лепши род роде.

Чишћење шљива као и других воћака

Чишћење шљива као и других воћака састоји се у томе; да се сваке године очисте дебла и гране од маховине, болести, легла инсеката-буба, и од свега живога гада, што се залеже туда, као и испод одлупљене коре и по крастама и квргама. Чишћење ово најбоље се чини стругачем, гвожђем као што га оно имају токари (дрекслери). Посао овај врло се олакша тим, кад се у пролеће, особито иза кише, узме дебела и груба платнена крпа, од џака, или отрцана тврда четка или метла, па се њом дебло и главне гране добро отару. При стругању ваља пазити, на сваки комадић од одлупљене коре скинути, јер ту се леже (црв) гусеница, која после воћку ждере.

За требљење гусеница најзгодније је време зима
Тада су све гусенице у гнездима на гомили; а најбољи је начин скидање маказама, насађеним на дугачку мотку, или палење запаљеним и на дугачку мотку насађеним провлаком или воштаницом, али иза сувога дана, јер је иза кише гнездо мокро, па се не да запалити. Још и друге препоруке о томе види на другом месту у овом одељку, које уче како се гусенице уништавати могу.
Још главнија брига свакоме, ко воћњаке диже, нека је та, да му дрва лепу круну добију, јер од тога зависи не само мноштво рода, него и изврсност, крупноћа и сласт плода. Лепота круне у томе је, да су гране разређене на све стране, да може сунце, ветар и киша сваку гранчицу дохватити. Ово ретко дође само од себе, него се мора терати и то шишањем, а за ово не треба бог зна колико вештине.

Резидба шљива
[Код нас се углавном гаји шљива Пожегача а неки је зову и цепача. Ако је њена бујност задовољавајућа, онда се рано у пролеће приступа проређивању крошње. У основи се одсецају оне гране које су вишак, то јест да се међусобно преплићу, засењују, иду из истог места две гране, оштећене гране на било који начин. Једном речи би се могло рећи да се одсецају све гране које кваре изглед крошње (круне). Циљ ове резидбе је да крошња буде равномерно распоређена на стабло. Не сме се дозволити да све гране иду у једном правцу, него у све стране. Сувише бујне гране скраћујемо за једну петину до једну четвртину. Прегуста крошња не може дати тако квалитетне плодове као проређена. Резидбом се код свих воћака равнотежа круне мора постићи!

Ако је стабло старо и изнурено, подмладите га на следећи начин. Све гране изнад бочних се скраћују у септембру. Пресеке премажите кал. Воском. Ово је један од простих мачина да продужимо користан век шљиве.]

Главна правила при шишању шљива и других воћака у главноме ова су
Да се подсеку сви изданци оздо и сви прутови – водопије на гранама, јер ови само јалово цветају, а никад рода не донесу; да се посеку све оне гране, које се укрштавају, заплету, особито ако једна на другој лежи и ако се чешу и тару; исто тако да се посеку и све оне гране, што се унутра у круну пружају те је загушују; даље има се пазити, да грана од гране бар по ¾ до целу стопу раздаље дође и да се пружају на све стране, да што мање једна другој сунце заклања, зато да се друге посеку, и то боље оне, што натраг стоје даље од сунца. Вештији вртари саветују, да је боље шљиви срезивати крајеве од грана, него гранчице. Сви препоручују да се нипошто ни један шиљак, трн, на гранчицама ни на гранама не оставља, и веле да је само тим сасецањем шиљка могућно неродну шљиву родном учинити, и извести плод многи и врло крупан. Најпосле сви вештији вртари препоручују, да је боље резати воћке, особито шљиве, с јесени, јер тада ране боље зарасту и мање дрвету шкоде, него у пролеће, кад сокови наиђу.

Шишање воћака, особито шљива, тако је ваљан посао, да ко је рад, да му шљиве што већма и извесније роде, ваља да то по наведеним правилима сваке године чини, и онда, кад су круне сасвим се развиле.
При резидби старијих дрва има се још и на то пазити, да се и свака сува грана одсече, а пошто се шишање предузимље у јесен ил пролеће, то да се боље зна која је грана сува, ваља лети, док је дрво у листу, обележити било повезом или којом бојом. Дебеле суве као и сирове гране одрезују се тестером, а мање маказама вртарским; и то сасвим до коре од гране, која остаје на дрвету. Што се раније одсече, то се пре и боље ране залече и зарасту; иначе воћка болује и многа угине.

А што се шљивиних рана тиче ваља знати ово
Шљива је једна од оних дрва, које на сваку раницу хоће да пушта смолу од које болују и многа угине. Зато је нужно да се ране шишањем начињене, добро излече.
[То се постиже тако што се после резидбе, ако је повољно време, приступа прскању. Може се прскати средствима на бази бакра (Цу) или цинебом, цирамом итд. На сваком препарату пише колико се треба ставити на 100 литара воде, на пример ако пише »употреба 0,20-0,25%«. То значи: да на 100 литара воде ваља ставити 200 до 250 грама хемијског средства.]

У речи о ранама има се још навести, да шљиве као и друге воћке страдају јако од туче, града. Јаки град начини тако многе ране, да воћке оболе и многа угине, не само младица, него и старије дрво. У том случају препоручују вешти вртари, као најпречи лек и помоћ, да се одмах та дрва ошишају, и то да се све рањаве гране посеку; тако се дрва одрже, а друкче сва угину једно за другим.

Све ово што довде наведосмо, чини се за љубав бољега, крупнијега рода и плода. У том истом погледу има још да се спомене и ово: чешће се догоди, те воћке понесу рода премного тако, да би се морале све гране поломити и дрва изгинути, кад би се све оно оставило. У том случају вешти вртари, протресу воћке још у заметку рода, па много плода свале, те га добију истина мање али тим крупније и слађе, и при оном мноштву ситног плода у других, који нису своје воћке отресали, продају своје воћке крупније много скупље те сувише накнаде оно. Још чине вешти вртари ово: ако је у цвету сувише кише, те не могу прашници да узреју од воде, а они свако јутро своје воћке мало отресу од кише те тим добију више плода, него они, који то не чине; а ако је у цвету превише суше, те не може прашак да се ухвати а они прскалицом своје воћке сваки дан попрскају, те учине, да сила више рода буде.

То је, што имамо као поглавитије о нези шљиве рећи. Кад и ми дакле своје шљиве тако дизали и неговали будемо, онда ћемо и ми имати здрава, снажна, лепа и дуговечна дрва, и добићемо сила више изврснија плода па и продаваћемо га скупље и добијати на томе два и три пута више него овим недотупавим подизањем од изданка и овом данас нашом невештом и никаквом негом.
Да прегледамо сад и другу (страну) полу од ралње око шљива, а то је да видимо кад је најудеснија берба за сушење шљива и кување пекмеза или пециво ракије.

Као што свуда око шљива тако и при брању чинимо погрешке на велику штету себи и својим шљивицима. Те погрешке су, што беремо шљиве прерано, па и то врло недотупавно [погрешно].
Познато је, да је свако воће, што боље на дрвету сазре то боље и за јело и за сваку другу потребу, било да се од њега кува маџун [џем] ил слатко. Особито се за шљиву зна, што је зрелија да тим мање треба огрева, било да се суши, или кува или пече; по томе би ваљало оставити плод на дрвету док не почне венути, па онда брати. Код нас се беру шљивици као и виногради пре времена; а на шљиви потрошимо док је осушимо, у пекмез скувамо ил ракију испечемо, толико много огрева, да готово све на огреву изгубимо, што на њој добијемо. Разумни и вешти људи оставе бербу на двадесет дана позније, па два пута скупље продају своје вино, и на сушењу шљиве толико заштеде огрева, да добију на шљивама два пута више, него они, који тако не учине. Покушајмо и ми само неколико пута, да с две или три недеље дана позније оберемо шљиве или виноград, па ће сваки видети, колика је разлика на трошку око сушења шљива, или кувања пекмеза као и онамо на изврсности вина.

Прави зналци рада око шљива ово су нам доказали: Прве недеље кад се шљиве почну сушити код нас, добије се од 100 кила сирових по 27 кила сувих, друге недеље 33, треће 36 до 37 а четврте недеље, а то је око михоља дне добије по 40 ока сувих од 100 ока сирових. То је зато што су шљиве у почетку незреле, па имају у себи много воде. При том за ове зреле не треба толико дрва колико за сушење зелених, и зреле боље и скупље продају и готово никад не укваре. То би требало имати на уму свима, који се са шљивама баве. Шљиве су добро зреле кад плодови сами од себе почну јаче опадати.
Колико раном бербом себи омањимо добитак од шљиве, још већма осакатимо своје воћњаке невештим брањем. Тресући а особито млатећи воћке, покрхамо на њима баш оно, што је за будући род најважније, вршке од гранчица. На оним сићушним гранчицама, што из млаћења пуно испод воћака видимо на земљи лежећи, на њима су заметци од рода за идућу годину, а ми тресењем и млаћењем баш то покрхамо, те тим идућу бербу сасвим осујетимо, убијемо.

Сваки ко држи воћке, треба да има и оправку за бербу, а та је врло мала и врло јевтина. Најглавније су две справе: вртарске летве, које се са својим подупирачима на сваком месту подићи могу; и берило, на мотци насађена зупчаста котарица ил кесица, којом се без крхања грања сваки комад од воћа може да обере, и то тако, да се ни најмање не позледи, а то је и за сушење воћа врло важно, пошто се угрувано воће не да ни продати ни држати ни осушити као неугрувано.

При брању шљива као и другог воћа ваља пазити
При брању шљива као и другог воћа ваља пазити; да се берба држи на лепом, ведром, сувом дану, јер влажно обрано воће брзо се уквари и не да се држати. Све летње воће шљиву као и трешњу и вишњу, јагоду, дињу, лубеницу ваља брати рано изјутра и за хладовине, онда је воће далеко укусније, него кад се бере усред дана или поподне и под вече; по себи се разуме да ваља брати само оно воће, што је најзрелије и најлепше, а само оне врсте летњега воћа, које хоће да обрашњаве, као што су кајсије и неке брескве и крушке, беру се пре него што сасвим узру, па се оставе да који час провену, те тим изађу укусније. Свако воће укусније је кад се обере с петељком, него без ње. Котарице у које се шљиве мећу, треба да су омање, јер се у већима воће изгњечи и уквари. При брању и купљењу шљива одмах о једном послу одабирати оне шљиве, што ће се сирове продавати, или остављати или сушити, а то су најкрупније и најздравије, па башка метати, а башка остале ситније и лошије, које ће ићи на кување пекмез или на пециво ракије. Најпосле шљиве одређене за продају на пијаци или за оставу као и за сушење, не ваља кући носити на колима, да се тресењем не погњече, него носити на рукама па код куће одмах ставити на суво место и хладно, и то не оставити на гомили, него разастрти; тако остало воће много је укусније за јело.
Како да се сачувају шљиве и друго воће на дуже времена

Ко хоће да сирове шљиве и остало воће сачува на дуже време, треба ово да зна; да се боље држи воће од топлих и сувих година, него од година влажних и хладних. Које је воће расло на осоју, пригревици, боље се држи, него оно из пизе, сена, хлада и влаге. Воће са јужних грана од дрвета боље се држи, него оно са северних. Дуже се држи воће позно, јесење и зимње, него рано летње. Сила дуже се држи воће, које је боље на дрвету дозрело, него недозрело. На лепом сувом дану, обрано воће дуже се држи, него обрано на мутном и влажном времену, здраво комађе од воћа дуже се држи, него црвљиво, нагњечено. Воће с петељком дуже се држи него без ње, и воће наслагано петељком у вис дуже се држи него друкче. У хартију замотано воће дуже се држи него незамотано и пре замотавања или слагања у сандуке остављено воће три или четири дана на топлу месту да провене, дуже се држи, него одмах замотано. На сувом тавану, који зими није хладан, сложено воће у сламу, све слој сламе на слој воћа, и покривено сламом и рогозима, што јача зима то већма, дуже се држи, него остављено голо. Још боље се држи послагано у сандуке, мекиње, плеву ил песак, али мора све ово бити суво, а близу тих сандука да нипошто не стоји ништа што труне, плесниви или задаха каква има, јер у мах воће онај задах навуче, те пре почне да труне. Још треба знати да не ваља стављати много слојева воћа једно на друго, јер се погњечи, особито шљива, него највише 3 ил 4 тавана, с тога су бољи плићи сандуци: па кад се још сандуци ил бурићи свуда облепе смолом, па облепи и заклопац и држе на суву хладну месту, онда се воће најдуже држи.

Данас сви воћари препоручују, да се најбоље сачува воће у сандуку у ситно утучену дрвену угљу, у њему се држи воће до другог воћа, а тако, као да је сад узбрано; може се отворити сандук кад се хоће и вадити из њега воћа колико хоће, па да осталом не шкоди; ако се који комад и поквари, опет онај уза њ остане здрав, јер угаљ не да трулежу да прелази даље, не мора се поред угља ни у хартију замотавати, ако се само тако у угљу сложи, да се воће не додирује; а сандук може се држати на сваком месту у некој сувој ладовини.

Ко хоће да суши, нека гледа, да то изради ваљано. Боље је не радити него којекако. Ваљано осушена шљива даће се с оног многог шећера свог годинама одржати и однети од краја до на крај света, а да се нити уквари нити што од вредности изгуби. За ваљано осушену шљиву сваки драговољно више и плати, а за шљиву, неосушену како ваља, неће нико ни да запита, ни да је погледа.

Шљива се суши као и друго воће или на сунцу или у пећима и на огњиштима узгредно, или у нарочито за то начињеним сушионицама.

Шљиве одржати тазе, фришке

Шљиве одржати тазе, фришке, до јануара и даље, могуће, ако у буре наслажемо кат лишћа шљивовог а кат шљива целих, руком узабраних. Кад напуниш буре онда га затвори и закопај дубоко у земљу да до њега, бурета вода и ваздух не допру, продру.

То исто важи и за грожђе. Или овако: Кад грозд откинеш од чокота онда му патрљицу умочи у растопљен восак па га обеси о нешто стрмоглавце – онако како је стајао на чокоту – о концу и биће тазе све до јануара.

Општинске пећи и сушионице које могу сво село послужити
Ових општинских сушионица има различито начињених, данас су најбоље оне, што се праве по предлогу Лукасовом, који је у свету чувен воћар. Та сушионица суши с најмање огрева највише воћа и изради га најбоље. Сушионица не кошта много, те тако се за једну јесен исплати. На њој је добро и то што их се може више, једна низ другу, ставити, према мноштву шљива ил воћа, што која општина има да суши. Она се данас од свију познатих сушионица одликује простором строја, јакошћу и удесношћу тим што најмање огрева потроши, а најбоље и највише воћа осуши, те тим све друге сушионице надмашује. Или нека бар свака општина начини обичну нашу »пушницу« фуруну – да у своје време свакој породици по потреби воће осушити може.

У нужди може се сушити шљива кад и остало воће на сунцу, или у фуруни или у »шпорету«; на љесицама и даскама, али тако треба опрати при употреби, јер мушице га погане. Домаћице, које тако суше шљиве и друго воће у фуруни или шпорету, тврде, да је далеко слађе и укусније но оне шљиве што се у пушницама суше и по дућанима продају. Честита домаћица и породица не треба да дочека јесен, зиму и пролеће без приличне количине сувог воћа, па ма како га сушила, овако или друкчије.
Да сад видимо које је воће за сушење најбоље? Није свака шљива за сушење. Ко већ хоће да троши огрева и труда, а он ваља да одбира воће оно, што је најбоље; само на томе може се надати користи, друкче може узалуд бити труд. За сушење је оно воће најбоље, које је најзрелије, најздравије и најкрупније. Незрело воће потроши силан огрев и опет не изађе слатко, него још изађе сувопарно и часом загоре, а црвљиво воће буде наместо слатког кисело. Међутим је на црвљивом воћу то добро, што оно само од себе отпадне, те се тим само одлучи од здравог, особито шљива. Само оно воће које хоће да обрашњави као нека кајсија, крушка, јабука, не сме се дочекати да презре, па да се онда суши, а шљива, као и вишња и трешња, онда је за сушење најбоља кад је на дрвету презрела и већ почела да се смежурава, и петељка да вене. Та презрела шљива не само што изађе најслађа, него и најмање огрева треба за сушење.
За сушење обране шљиве ваља још неки дан оставити на суву месту, да провену, па онда у пећ стављати. Што боље провену, то мање огрева треба за сушење. Остављајући их да провену не ваља да стоје на гомили, него разастрто на полицама. Најбоље провену на врелом тавану испод крова црепом покривена, или на сунцу, али сачувано од прашине, која сав укус шљиви као и другом воћу уквари. Да би од сваке стране добро провенуле, ваља их који пут преврнути, и то најбоље дрвеном варјачом или грабљинама, али пажљиво да се не позледе.

Кад су шљиве тако спремљене за сушење, онда се слажу на полице од сушионице, или љесе што су од прућа начињене и разређују, да једна другу не притискају, јер тако се најбоље осуше, а остављају се тако, да петељке у вис дођу, јер друкче сок поцури, те се окоре и изиђу неваљале. Зато се и остављају петељке на шљиви, као и на трешњи и вишњи, кајсији и брескви, па се с петељком суше, јер без петељака исцури сав сок, а у томе је сва сласт и сва вредност воћа.

При сушењу воћа нека се ова главна правила пазе
Коштичаво воће, као што је шљива, вишња, трешња, кајсија, бресква не сме доћи одмах у врелу пећ на сушионицу, док сок на петељку не исцури, него мора пећ мање топла бити, а то је од прилике онако као што је пећ кад се при пециву хлеб из ње извади. Тек кад је то воће 5 или 7 сати у тој топлоти постајало, и влаге из њега мало отпарило, те сок се згуснуо, онда се јаче ватра ложи а друкче испуца, исцури; а семењаво воће као јабука и крушка ставља се одмах на најјачу ватру, у пећ зажарену да у свом соку вре, па после се попушта с топлотом, иначе ако се из тиха суши изађе кисело. При сушењу ваља пазити, да воће на овим полицама или странама од њих, где је мање врело место у пећи даље зато се полице мењају, па које су најпре стајале у сушионици одоздо ближе до ватре или у обичној пећи у дубини, те се мећу у сушионици озго, од ватре, или у обичној пећи ближе до врата, а оне друге полице на топлије место. Шљиве не остављају се у пећи, да се сасвим осуше, него пошто су се добро смежурале изваде се и досушују на сунцу и ваздуху. Ако се шљиве лепе или ако су мекане, то је знак да нису добро осушене, и морају се досушити, иначе ће брзо да се укваре; ако су сувише тврде, да чисто звоне, кад коју пустиш да падне на голу трпезу, онда су превећ суве, а ово је још горе, него оно. Воће је онда добро осушено, кад рашчупано или прстом прогњечено сока не нушта. Најпосле не ваља ни једно воће оставити у пећи да се исхлади, јер изгуби лице, потамни; него га ваља извађено из топле пећи одмах ставити на хладно место, да се исхлади; што је место хладније тим воће остаје светлије.

Добро узреле шљиве у доброј пећи не требају више од 18 највише до 24 сата, да се осуше; а код нас се жари пећ по пет и шест пута, те грдна гомила огрева страћи.

Осушене шљиве не ваља одмах пошто су извађене из сушионице трпати у џакове или у сандуке на оставу, јер се улепе и поплесниве; него треба да су на ваздуху растрте и превртане неколико дана те да се просуше, па онда се остављају у сандуке или џакове и држе на суву тавану, где се по више година одрже, ако се пази да их мишеви и бубе не поједу. Неки веле да се најбоље одрже у плетеним од мреже кесама или котарицама од прућа, које не хватају више од 50 килограма, обешене на тавану. Други препоручују некалаисане лонце, да се у њих набијају; још неки веле, да их ваља у бурад или сандуке набити, па држати на сувом месту, али где никаква задаха нема, јер га и сува шљива хоће одмах да навуче. Сува шљива као и друго суво воће има се особито чувати од мишева.

Још пре него што се метну у бурад или сандуке на оставу, треба шљиве разлучити на врсте по крупноћи, и најкрупније за се а најситнија за се остављати, тако се најбоље продају. Одабирање и слагање шљива у бурад или сандуке ваља чинити на сувом дану а нипошто на влажном, јер шећер и соли у сувој шљиви навуку влагу, те воће овлажи и лако се поквари.

Плесне шљиве поправити
Суво воће, било да је сложено у бурад или у сандуке и џакове ваља кад-кад прегледати и препоручити, јер ово сваком воћу чини добро, осим што се том приликом види, да није наишао црв, или ухватио плесан, па ако би се ово опазило, то их ваља одмах на часак у врелу пећ ставити, најбоље после извађеног хлеба, тиме се најбоље убије и плесан и (црв) ларва.

Пекмез од шљива врло је здраво и пријатно јело за децу и људе
Ово важи за све, који нису пијанице, а деца га више воле него ма коју другу посластицу. Још боље је разно слатко што се кува од шљиве у сирћету, вину или ракији; јер су пријатна и здравима, а болне чисто разгале.

За пекмез су шљиве боље што су зрелије; најбоље су збабуране, па макар и ситне биле, само ако нису црвљиве. Пре него што ће се кувати, ваља их добро опрати од блата, прашине и друге нечистоће, јер ово сав укус уквари, па пошто су се пресушиле од те спољне воде, онда се цепају и коштице поваде, па онда се у котлу на тихој ватри кувају, непрестано дрвеном варјачом мешајући их да не би загореле, и да би што пре пустиле сок, воду, а онда се кроз решето или сито процеди, и онда се даље кува уз непрестано мешање док се пекмез толико не укува и згусне, да се као тесто за варјачу почне хватати. Што се боље укува то се дуже држи.

Котао, у којем се пекмез кува, треба да је добро калаисан, друкче прими пекмез бакра, особито ако постоји у котлу, те постане шкодљив за људе који га једу. Да се дозна има ли у пекмезу бакра, ваља мало пекмеза с мало воде помешати и у ретко тесто размутити, па у њега ставити нов сјајан нож или другу коју од гвожђа сјајну ствар да преноћи и ако се извађен нож нађе црвенкаст, знак је да у пекмезу има много бакра, па тај је пекмез за јело врло шкодљив, отрован.

Пекмез од шљива
Наши кувају пекмез просто, без икојих зачина, а Немци и Французи мећу у њ при кувању ораха са оном зеленом љуском на њима, коре од лимуна, корена, каранфилића и др. те добије пекмез пријатнији мирис, укус и боју. Врло деликатан пекмез добије се, кад се на сваких 2 кгр. шљива дода пола кгр. шећера и сатлик (1 дцл) добра винска сирћета па од тога кува пекмез.

Ко мора у влажној години и од презрела воћа да кува пекмез, мора додати и шећера, друкче ускисне.
Укисељен пекмез поправити
У киселом пекмезу као и другом куваном ускислом воћу помогне се, кад се дода мало соде бикарбоне па онда поново мало прокува, само као што је, или са умешано мало воде у њ.

Босанци праве фришак пекмез и од слатких јабука и крушака: воће добро истуку и сок исцеде и варе дотле док се мало не згусне и док добро сладак не постане. Он је накисео и за јело умаче се хлебом, или се разводни па се са хлебом удроби па једе. Укратко сведена правила што се има чинити за шљиве
Садимо шљиву где год празна места имамо; подижимо је од коштица а никако од изданака; бирајмо коштице најбоље и од најбољих дрва, оплемењујмо своју шљиву калемљењем, заводимо нове боље врсте, изводимо велика и снажна дрва; садимо их на ређе, а на суву, светлу и топлу месту; окопавајмо своје воћњаке; ђубримо земљу испод њих; чистимо своје воће од гада жива и мртва; шишајмо их вешто и на време; остављајмо воће сирово за продају, као и за сушење и кување свако за се; гледајмо да га сирово што више продамо; рачунајмо добро пошто можемо продати пресно, а шта ће нас доћи суво и хоћемо ли га моћи са хасном продати, па радимо оно, што је пробитачније; сушимо воће разумно у згодним сушионицама; одлучујмо суве по крупноћи ради боље продаје; држимо суве на згодну месту и чим се иоле цена покаже продајмо; правимо што више пекмез и сува воћа уопште за домаћу употребу и зимње доба; дижимо расаднике у сваком месту, па ту подижимо у великом мноштву младице, и поклањајмо их, и засађујмо њима све голо земљиште и држимо за њих веште чуваре; подижимо свуда општинске сушионице; отварајмо курсеве о нези шљива бар у свакој комуни по једну; састављајмо фондове за издржавање тих курсева; платимо агрономе и шаљимо их по народу; издајмо награде, да се напишу упутства за прост народ, како се има све воће, па и шљива држати, па напишимо их, и поклањајмо их да може свака кућа имати, и наводимо, да се то сваком приликом чита, особито у недељној штампи, одраслијој омладини; правимо изложбе и дајимо награде не само оном, ко најбоље сирово ил суво воће изнесе, него и ономе, ко највише младица подигне и од најбоље врсте, као и ономе, ко ма шта пробитачније и удесније смисли за подизање и гајење нашег воћарства.

Јагодасто воће
Нема баштована који ће у свом врту имати пуно задовољство без јагодастог воћа. За његово гајење и оплемењивање је потребна љубав, а то сваки прави баштован, воћар има у изобиљу. Какво ли је само задовољство ово воће директно брати у уста.
Разговарали смо са многим вредним домаћинима у Новом Саду, Врбасу, Суботици, Вршцу, Пожаревцу, Тузли и многим другим местима, који су нам рекли да би радо гајили јагоде, малине, рибизле, огрозд и домаћу боровницу, али да немају довољно земљишта. У то смо их брзо разуверили кад смо им рекли да у свом дворшшу имају бар десетак квадратних метара неискоришћеног простора и да им је то сасвим довољно да испуне своје задовољство гајећи јагодасто воће.

Ми бисмо хтели препоручити сваком нашем грађанину, који има бар мало земљишта, да негује ово воће. Како су само лепи сокови од овог воћа. Каква би срећа била за све нас кад би се више пило сокова но жестоких алкохолних пића. На жалост можемо рећи да се још и дан данас више пије алкохол, иако се сви слажу да је више него штетан. Кафане ничу на све стране, а продавнице безалкохолних освежавајућих пића ту и тамо. Свесни смо да нешто не ваља, али га опет градимо све због оног динара, не водећи довољно рачуна да наш најнепросвећенији човек оставља највише пара у кафани. Ми вам саветујемо да бежите од отрова званог алкохол. Кад видите једног хронично оболелог алкохоличара, посматрајте га, сигурно такво стање нећете пожелети ником ближњем ии даљњем. Разочараним саветујемо да не траже лек у алкохолу, већ у раду. Кад им је у животу тешко, нека нађу било какав посао где ће се забавити мало дуже и у међувремену ће их прећи жеља за пићем. Стари људи веле да је за све болести умерен рад најбољи лек. Ко је у стању да ради тај је срећан. А радити у врту око јагодастог воћа је одмор и разонода.

Јагода
(Фрагариа весца)

Код нас је најраширенија врста јагодастог воћа. У сваком домаћинству које око ње зна радити показала се као права благодет. За децу нема лепшег доживљаја у пролеће него кад сами беру јагоде.
Старе сорте јагода, као на пример Мадаме Моутот и Победник, су давале око пола килограма плода са једног квадратног метра, а данас их има које дају и око три килограма.
Како узгајати јагоде
У току јула месеца се припреми земљиште за садњу. Оно треба да је довољно растресито и нађубрено по могућству стајњаком, тресетом или компостом. Препоручујемо вам да употребите и комплексна минерална ђубрива, која можете набавити у пољопривредној апотеци или у месним пољопривредним задругама. Ту ће вам агрономи рећи како се употребљава.

Кад је земљиште припремљено приступа се сађењу, које се обавља у нашим условима од августа до новембра и на пролеће од марта до априла. Ми вам препоручујемо да садите у августу, јер ћете одмах на пролеће брати род. Пре сађења се ронделе или леје добро натопе водом. Живиће јагода ћемо набавити у реномираном расаднику или од домаћина код кога смо видели да има добре јагоде. Сађење се обавља садиљком или мотичицом. Размак између редова је 30 до 40 сантиметара, а у реду једна од друге је удаљена 20 до 30 сантиметара. После садње се редовно залива водом из канте на којој нема руже. Овако посађене јагоде се лепо приме и даље развијају. Око десетак дана након садње се јагоде обично примају.
У пролеће се прихрањују једним од вештачких ђубрива које има доста азота да побољша бујност јагоде и у више наврата се окопава (праши). Пред зрење се врши застирање обично плевом, тресетом или кукурузовином (шашом) која се ставља уздужно да јагоде не долазе у додир са земљом, да се не испрљају. Берба по потреби, а након ње не заборавите да их окопате како би добили што више живића за попуњавање или нову садњу, или пак да поклоните ономе ко их нема а жели да их гаји. Са једног бокора је најбоље дозволити да се развијају 4 до 6 врежа, а све остале откидамо прстима још док су у зачетку.
Да би вам врт био увек привлачан за сада вам предлажемо да набављате следеће сорте:
Ране сорте: Регина, Махеранова рана.
Средње ране: Сенга Сенгана, Талисман, Африка.

Касне сорте: Директор Паул Walbaub – који има само женске цветове и не би могла плод донети ако у близини не гајимо неку другу сорту која је способна да је оплоди. Мадам Муто је најзаступљенија. Да вам кажемо и то да се јагоде брзо изроде, а то је дало повода нашим селекционарима да добијају увек нове сорте које су боље од претходних. Што је данас најбоље сутра то не мора бити, па вам препоручујемо да сваке треће године у ваш јагодњак уведете нове сорте, а старе да вадите. То није ни најмање тешко за онога ко од срца воли свој врт.
Ко набави сорту Сенга Прекоса, тај сигурно неће бити њоме разочаран.]

О јагоди месечарки

[За мале вртове како у граду тако и у селу су погодне јагоде такозване месечарке. Оне рађају неуморно целе године, све до октобра. Плод им је добар за употребу у свежем стању, али ништа слабији није ни за справљање сока, слатког или џема. Треба да вам скренемо пажњу да оне не стварају вреже па их је добро ставити поред стаза у врту или башти. А како доћи до ових код нас још довољно нераспрострањених јагода. Препоручујемо вам да се одлучите које сорте желите и да их у продавницима семенске робе купите и онда произведете расад баш тако како добро знате произвести расад од патлиџана, паприке и слично. Наводимо вам пар сорти месечарки: Hummi Триска (у току године три пута роди) затим Барон Solemacher, Руиген и тако даље.]

Ми чинимо велику неправду месечаркама, јер оне рађају доста крупне и шумским јагодама слично миришљаве плодове и у оно доба, кад крупнороде престану да рађају. Што су оне тако одбачене, биће узрок, што их не уме свак како треба да гаји, па не рађају онако и у оној мери, у којој би могле и треба да рађају.
Са сваког гледишта оне заслужују да их поново и у већој мери отпочнемо да гајимо, а ево ја ћу показати тачно и јасно начин, како се оне подижу и гаје.

Кад плодови сазру, треба одабрати најзрелије, најлепше и најкрупније од њих, па их добро изгњечити, семе испрати, осушити и у кутијици до идућег пролећа очувати. Месеца марта ил априла, треба узети мале сандучиће ил поплиће чиније, па их напунити лаком, ђубревитом земљом, компостом и ту семе оређе посејати и истом земљом овлаш само покрити и водом попрскати. Добро ће бити, да се стакленим окном покрију. Треба их на топлом и видном месту држати. Отприлике после три недеље, ако узимају доста влаге и топлоте, нићи ће јагоде, па како се развију први прави листови, треба их пажљиво повадити и у веће лонце расадити, па кад овде довољно ојачају, онда их треба, на већ добро приуготовљену и сагорелим ђубретом нађубрену леју, а у даљини од 30 до 40 сантиметара пресадити. Врло погодно могу се расадити у истој даљини и покрај путова и путања по башти.

Сад их треба само чисто држати и добро заливати, па по неки пут и у води размућеном крављом балегом. Биљке ће се на овај начин подигнуте и неговане, до јесени снажно развити и бити спремне, да идуће године обилат род донесу.

Идућег пролећа треба, како се земља од зимње влаге довољно оцеди, јагодама засађену леју прекопкати и сагорелим ђубретом посути. И сад треба приљежно заливати, нарочито за време цветања и образовања плодова; то ће много допринети да јагоде боље и крупнијим родом уроде. Како отпочне род да руди треба слабије заливати, да не буду јагоде одвише водњикасте, јер одвише водњикасте, губе и сласт и мирис.
На речени начин подигнуте и неговане месечарке јагоде, рађају од пролећа па до саме јесени, непрестано, обилато и сразмерно крупне плодове. Мада ови стари бокори још и друге године доста рађају, опет је зато боље, да се сваке године нове биљке изводе.
Јагоде биће крупније и родније кад се сваки струк њихов поспе уситњеним прашком од угљена дрвеног, па онда окопа око њега тако да се угљен са земљом помеша.

Малина
(Рубус идаеус)

[Све више и више осваја мале вртове, а није безначајна ни за наша велика пољопривредна газдинства. Плод се користи у свежем стању и за прераду. Малина је сувише бујна па се изданцима брзо прошири на све стране због чега је неко не воли, јер брзо оде и у комшијску башту што доводи до репертоара ружних речи. Све оно што иде ван нашег плана уклањамо у мају и јуну ашовом и онда не долази до свађе.
Изданцима и резницама се врло лако размножава. По Војводини је примећено да се малина не зна правилно резати, иако је њена резидба једна од најлакших. У јесен или рано у пролеће се одсецају у основи сви они младари који су донели род, а остави се око 6 лепо развијених младара који те године нису родили, али ће следеће донети леп род. Ко тако ради имаће много крупније и укусније плодове.
За сада вам препоручујемо сорте у односу на доба зрења:
Малинг Promays
Малинг експлоид
Малинг ђувел
Лорд Џорџ, која у току године два рода даје.
Горе наведене сорте су новијег датума код нас и добро се показују, али нису лоше ни наше сорте: Ваљевка и Јеличка.

Рибизла
(Рибес Рубрум и Р. Нигрум)

Црвена и црна рибизла су веома богате са С витамином, неопходним за добро здравље нашег организма. Исто као и малина се размножава изданцима и резницама (младар се одсече 30 до 40 цм). Најбоље је да садите у октобру. У врту се сади обично на крајевима да представља живу ограду, баш као малина и огрозд. Сок од рибизле се препоручује као лек против многих болести.
Она није тако бујна као малина па треба више пажње посветити обради земљишта око ње.
Ево вам пар предлога за сорте:
Црна рибизла – Боскопски џин, Мендип крос итд.
Црвена рибизла – Ред Леу, Леверел, Ајакс, Херос итд.
Огрозд има бодље на младарима па је и из тог разлога често посађен поред ограда. Његов плод је бобица слична бобици винове лозе. Многи имају огрозд у својој башти као грм не знајући ни како се зове, а камоли нешто више. Но у сваком случају је боље и то него онај ко поседује двориште и башту а оно му стоји голо. Резидбом овај грм треба проредити тако да остане отприлике 6 добро развијених младара. Тако се сваке године ради да не дође да жбун буде прегуст, јер је онда квалитет, ових изузетно корисних бобица, јако умањен. Употреба у свежем стању свежи и највећег болесника. И ову културу треба ширити свуда где има места јер није велики пробирач.]

О виноградарству

Најбоље место за виноград
Најбоље је место за виноград оно, где сунце најдуже и највећма греје, а то је где снег прво окопни, где трава и друго дивље биље најпре озелени. Обично је то јужна страна од брда, особито од источна ветра. После долазе места на југозападној и на западној, па онда и на југоисточној страни, а најлошија су места на источној и на северној страни, особито ако су и отворена те ветру изложена. Само уз велике реке може да напредује виноград и на источној па и на северној страни, јер вода држи сву околину топлије, не само паром и маглом већ, и одбијањем зрака сунчаних од огледала своје површине. Најбољи гној за виноград
Винов лист, ластар и винова лоза кад угоре, најбољи је гној за виноград. У њима је готова храна чокоту, и не мора је тек прикупљати ни тражити. Исто тако добра је храна чокоту пепео од изгореле лозе и чокота, што их сваки разуман газда треба да скупља, а да не баца, и треба у виноград да износи, па и онај пепео што из лужења кошуља остане, још је добар и треба га у виноград износити и онде посути и затрпати. Исто тако је снажна храна и она комина, џибра што остаје иза пецива ракије. И ту ваља скупити и пошто добро угори, у виноград уносити и ђубрити га. Ако ко не верује нека покуша само две три године дана тако ђубрити и увериће се, да ће му онај комад винограда, који буде тако гнојио, незамишљено више рађати и бољи род доносити. [Данас се углавном ђубри стајњаком, а прихрањује вештачким ђубривом.

Креч помаже винограду
Познато је да виноград много боље роди, рађа на земљи, у којој повише креча има. Ако је дакле виноград на земљи, у којој нема довољно креча, ваља сваки чокот обасути шаком ситна креча и затрпати га земљом. Кад се учини тако виноград ће много боље рађати.

О прозебу винограда
Познато је да виногради зебу с пролећа зором, пре но што ће сунце да се роди. То се спречи овим: насаде се свуда око винограда мале гомилице влажна ђубрета па се узору, а у оне дане, кад је највише страх, да ће прозепсти запале и то од оне стране, од куд хладна струја бије, да носи дим на виноград. Највише дима начини се од мокра ђубрета, мокре сламе или мокра корова. Ово ваља да чине договорно сви суседн виноградима, па је сигурније и мање кошта. А даље пази се, да се на она места где већма мразеви наваљују, насађује лоза позна, а не рана. При том треба уобичајити да се виноград позније одгрне, копа и реже.

[Шта све треба у винограду да се ради
Резидба винограда
У нашим условима климе препоручујемо вам резидбу у пролеће. Како ћете резати зависи од начина узгоја вашег винограда и сорти које су у њему заступљеие. Рецимо на пример да у већини случајева гајите виноград уз колац. Из чокота је избио већи број ластара (летораста) него што је вама потребан, односно више него што може лоза правилно да носи. Зато ћете ви резидбом да регулишете родност лозе. Треба да вам напоменемо да се све сорте не режу на исти начин. Друкчија је резидба винских сорти од стоних сорти. Углавном може да важи правило да су доњи пупољци код стоних сорти неродни а горњи родни и обриуто код винских. То је при резидби од необичне важности. Винске сорте орезујемо краће (углавном се на ластару остављају до три пупољка) а стоне сорте се на дуже орезују (доња два до три пупољка су углавном неродна а остали су родни). Не смемо дозволити да нам лоза буде преоптерећена родом нити пак да носи сувише мален род, ако већ може дати добар. За ову резидбу као и за резидбу воћака треба мало боље овладати техником, а практично познавање резидбе је неопходно. За ваше потребе можете довољно сазнати од сваког ко је био на било каквом курсу из резидбе воћака. Стоне сорте вам препоручујемо да гајите у вашем врту или башти, и то ове: Хамбург, Кардинал, Афус али, Јулски мускат, Краљицу винограда, Дренак и Талијанку.

Лачење или плевљење винове лозе
После резидбе сматрамо да није потребно наглашавати да се више пута треба прашити (копати) виноград. Он се праши по потреби а рекли би вам да после сваке јаке кише чим време дозволи окопате виноград и не дозволите да вам се у њему коров шири.

Пре цветања обавезно, односно кад пређе опасност од позних пролетњих мразева извршите плевљење. Руком се лако откидају сви они младари који су по нашем мишљењу сувишни, то је та операција – лечење. Као што видите врло је једноставно. Ако имате неке младаре који су нешто дужи, онда их слободно привежите уз колац или жицу. Сматрамо да није на одмет рећи да није на добром гласу у селу онај ко у дворишту, врту или башти гаји лозу уз колац, већ онај што је дигао шпалир, то јест гаји лозу уз жицу. То није тако скупа инвестиција како су неки склони да поверују. Није тешко салити пар бетонских стубова, па их укопати у земљу, па између стубова разапети жицу.

Прекраћивање ластара
После цветања, односно након завршене оплодње се оно обавља. Прекраћују се они бујнији и они који не расту у оном правцу који желимо. И ова операција се обавља руком јер је лоза још млада па се лако прекида руком. Све хранљиве материје које би ишле у те младаре, након прекраћивања иду у грозд.

Закидање заперака
Заперак је изданак који избија у основи старијег лишћа. Њега углавном треба у основи уклањати, јер изазива сувишну засењеност, али ако је велик размак између старијег лишћа онда се не уклања у основи већ се прекрати на 3 до 5 листова. Такав је често случај код сорте Краљице винограда и Афус алија.
Везивање зелених ластара
Ако су ластари толико бујни да су и пре цветања нарасли око тридесетак сантиметара треба их обавезно привезати уз колац или жицу, зависно од тога шта имате. Али после цветања је обавезна ова операција јер постоји велика могућност да се они поломе услед дејства ветра, а то је оно што не смемо никако дозволити. Везује се посебно сваки ластар за себе како би што боље био изложен инсолацији (сунчевој светлости). Везивање се обавља рафијом која се може набавити у нашим продавницама мешовите робе.

Проређивање гроздова и бобица
Ова операција је новијег датума и има из дана у дан све више и више присталица. Не ваља остављати сувише честе гроздове јер није лоза у стању да сваки грозд створи добрим. Зато вам препоручујемо да проредите гроздове непосредно после оплодње када се то лако изводи голим рукама. Исти је случај и са бобицама. Ако постоје такви гроздови да имају сувише честе бобице које неће моћи самостално да се развијају, него ће једна на другу вршити притисак, онда је боље сувишне одстранити да би оне које остану могле нормално расти.]

Данас већ умеју људи да отму и онај виноград, који мраз ухвати, а то је поливајући га пре сунца непрестано хладном водом, као и друге расаде, кад мраз ухвати.
Шта треба да ради виноградар са виноградом, који је с ледом (градом) оштећен
На ово питање мораће се различно одговорити и то према томе: у које време и како је виноград оштећен.
1879. године је Шампањ у Француској одмах с пролећа кад је чокот потерао, сасвим тако потучен, да за бербу нису никакве наде имали.

Али су се французи одмах досетили, те су потучене винограде с места обрезали, услед тога потераше нове младице и понесоше плода, којим се је претпрљена штета прилично надокнадила. Да су били оставили винограде необрезане, испребијане и оштећене младице би наравно без плода и даље расле, тим би се храна само узалуд трошила, јер не би било ни рода, ни ваљане лозе за идућу годину. Обрезавши пак оштећене младице, имало је чокоће толико снаге, да је нове младице потерало и заметнут род хранити могло. Тим је дакле двоје постигнуто: добивено је нешто рода; а и боља лоза за идућу годину.
Ми бисмо желели, да овај поступак наши виноградари запамте за сваки несрећни случај, кад би их елементарна невоља снашла, јер се овим начином знатно помоћи могу. Друкчије и много неповољније ствари стоје, ако град виноград касније потуче; јер у том, и у другим сличним случајевима не само да потпуно резање не би од користи било, него би могло штету тим повећати, што би још до јесени преостало, не би довољно било, да лоза за будућу годину дозре. О новом плоду не може наравно ни говора бити.

Но ако се овим начином и не узмогне виноград оживети, али за то га опет не ваља напустити без рада и неге, јер бисмо иначе још касније до рода дошли.
Ако је био град силан, а уз то још и олуја онда ће бити не само грожђе уништено и млада лоза утучена, него ће и младице на својим краковима бити испреламане, одеране и сљуштене. Овако озлеђеном чокоћу треба одмах после града оштрим ножем помоћи; треба сљуштену младицу или кракове обрезати и пригладити, јер ће у противном случају ране довести до тога да се чокот скроз осуши.

Многога виноградара, кад погледа свој градом смлаћен виноград, па не надајући се од њега никаквом роду, обузме жалост и туга у толико, да неким начином омрзне на њега, као да је он тој несрећи крив, па га већ до пролећа и не погледа. Тај ће претрпљену штету својом немарношћу само повећати. Ту не остаје друго, но радити с виноградом као с болесником, ком треба помагати да оздрави: да се што пре опорави и да рађати почне.
Ко ствар овако схвати, тај не само да ће, као што рекосмо лозу обрезати и приглађивати, него ће и винограде ђубрити. »Зар још и ђубре бадава да бацам« одговориће нам неко; али да овако ђубрење није бадава, осведочиће се за годину или две, ако свој нађубрени виноград упореди са комшијским, исто тако потученим, али ненађубреним.
[Ми вам данас препоручујемо да у року од 24 часа после града обавезно прскате ваш виноград 2-3% бордовском чорбом. На тај начин будите убеђени да сте винограду много помогли, ако не и живот спасили.]

Ово је једини начин, којим се градом озлеђени виноград што пре помаже да рађа.
За бербу грожђа – винограда
За бербу грожђа – винограда нужно је увек сећати се овог правила; виноград даће нам далеко боље вино, које се неће лако укварити кад беремо грожђе од 9 часова па до мрака. Јер до 9 часова грожђе се суши од росе и иначе од влаге, која јако шкоде вину, а нарочито црном.
Сирово, пресно грожђе посве је подесно за питу, штрудлу.
Прави се исто као и са сувим грожђем. Јели смо је и уверили се да је боља и укуснија од пите са јабукама, сиром, месом, бундевама и другим.

Храстова пиљевина као поуздано средство противу филоксере.
То интересно писмо гласи, од речи до речи овако;
»Већ је ево трећи деценијум, од како трсна уш (филоксера), тај највећи непријатељ лозе, хара по Европи винограде. Човек не може појмити, којом брзином та буба уништи виноград и виноградара до просјачког штапа доведе. Кад пре осам година дођох у Срем, почело се говорити, да се трсна уш овде-онде увукла у винограде, и ево већ данас остадоше брегови пусти, занеми весеље о берби, а видиш народ забринут за свакидашњи хлеб, шта више већ многи оставише праг очински, те одоше у далеки свет или по фабрикама да себе и своје од глади спасу.

Потписани је, с још четири виноградара пре седам година, у један дан с истог бремена лозе садио лозу, па два од њих нису ни зрна окусили, трећи је имао једну слабу бербу, а четврти две слабе бербе. Мени су говорили, да нећу окусити грожђа, почем је земља смоница, те лети попуца тако, да се трсна уш најлакше расплоди у таквој земљи, а осим тога нисам је ни ђубрио. Наумих место ђубрета употребити пиљевину (струготине, пилотине), па то и учиних.

Ја сам одмах прве године око сваког чокота сасуо, баш уз сами чокот, саћурицу (котарчицу) пиљевине од храстовог дрвета, и то тазе испод тестере, па сам онда чокот загрнуо. Одмах друге године показа се лоза веома здрава, чак је родило грожђа, а треће године беше моја лоза здрава и врло родна. То ме побуди те сам треће године у јесен сваку лозу (чокот) још једном одгрнуо, опет саћурицу пилотина уз чокот сасуо, па онда загрнуо и то сам тако дубоко пилотине метнуо, да је у пролеће над њима остало с прста два земље. Четврте и пете године лоза је необично родна била и терала је за чудо дебелу лозу. Морам истину рећи, да се пете године показало на шест чокота да болују.

Мој је винограџија тврдио, да је код тих чокота трсна уш, и збиља оно мало слабе лозице, које је то чокоће потерало, почело је у мају венути. Тад заповедим винограџији, да откопа тих пет шест чокота до жила, да уз сваки чокот наспе три саћурице пиљевине (струготина), да их загрне и да сваки чокот залије с три канте воде. За четрнаест дана потерало је то чокоће здраву лозу, и већ је на годину обилно родило.
Јесенас је многог виноградара, па и мене, прерана зима затекла, те сам у пролеће већ помислио, да од моје лозе нећу грожђа јести, почем је прозебла, па је чак прошло више недеља да ни кретала није; али на моју радост крену лоза, и то тако бујна, да су већ и стручњаци помислили, видевши како је бујна, да су то калеми на америчкој лози.

Стога почех промишљати: шта је мојој лози дало снаге, те је до данас одолела трсној уши (филоксери)? По свом немеродавном мишљењу, јер нисам ни биолог ни агроном ни хемичар, налазим ова два узрока:
1. Храстова пиљевина има много танина, а почем лози и грозду треба танин, те сесталност вина на танину мери, – то је, мислим, танин онај сок који лозу најбоље храни. А ми из искуства знамо, да се болеснику, или ако каква зараза где завлада, дају она јела која болесника крепе, или ако је зараза, тад она јела која су снажна против заразе најбоља храна.

2. Пиљевина сасута око чокота слегне се преко зиме као даска, а почем је врлопорозна, то вода кроз њу пролази, али не може лако испаравати се. Метните у по лета суву даску на земљу, па ћете за неколико дана опазити под даском неку влагу. Замислимо сад да је она пиљевина под земљом прст два дебела, да се некако слегла као даска, те је под њом непрекидна влага. Биће дакле, трсна уш не може поднети ту влагу и танин (у пиљевини), а осим тога смета јој пиљевина као песак, а можда и више.
Шта ме је побудило да употребим пиљевину на горе поменути начин?

Мој је дед, покојни Марјан Вукашиновић, умро у Андријевцима 1858. године, а било му је преко 90 година. Он је приповедао, да је чуо од свога деда, како је била у прошлом веку нека зараза на лози, па ко је ђубрио свој виноград стајским ђубретом, у тога је лоза вазда била здрава и родна, а вино је било изврсно. Док је он држао виноград, вукао је у њ што је више могао стајског ђубрета, па је имао најбоље вино у селу и виноград му је најбоље родио. Ја сам упамтио три велике лозе, које су се с три стране на пчелињак пењале: једна је била дренак, друга тамњаника и трећа ранка. И данас се још с радошћу сећам, како су лестве биле прислоњене на пчелињак, а ми, уиучад, сваки смо се час на пчелињак пели и грожђе јели, а дед је сваке године од тих лоза аков два вина добио. Па шта је он радио, да му лоза тако роди?
Сваке јесени најпре је одгрнуо лозе до жила, насуо је по две-три велике котарице ђубрета, па онда земљом добро покрио. То ме је побудило да пиљевину (струготине) око чокоћа сипам. Ево још једнога узрока: Мој неки добар пријатељ, свршен економ, пецкао ме је свакад, говорећи: »Нећете ви грожђа јести, показала се трсна уш, а без ђубрета нема ништа. Видите како ја ђубрим«. Тај исти господин садио је у исти дан са мном с истог бремена лозу у два винограда, па су већ три године како он нема ни трага од винограда, а у мене, није ни један чокот пропао.

Помислио сам: одиста треба ђубрета, али је скупо. Па рекох ја ћу као мој дед… Та у близини је фабрика, ту има пиљевине. И тако довезем на сваких 500 чокота кола пиљевине, па ради као што сам горе казао. Наравно, мој пријатељ подсмевао ми се; али сам ја мислио ако ова пиљевина није ове године ђубре, она ће бити ђубре догодине.

И сад ја имам лозе, а мој пријатељ нема ми за лек; али ја се њему не подсмевам, већ ми га је жао као и народа, што је изгубио лозу, то неоцењиво благо.

Наша народна пословица вели; »Игра медо око куће, дођи ће и пред наша врата.« Где је завладала трсна уш, тамо људи већ оплакују губитак, а где није – нек помисле, да ће и тамо доћи, а дај боже, да не дође! Препоручујем свакоме, који је себи пријатељ, нек покуша нађубрити члан, два у свом винограду овако како сам ја радио. Нарочито препоручујем онде где је трсна уш завладала, да ове јесени сваку лозу, која се још није сасвим осушила, одгрну до самих жила, да наспу саћурицу храстове пиљевине, па да је загрну као обично. Немојмо се плашити, да ће бити тешко набавити пиљевину. Баш је у нас доста стругара. Те стругаре јамачно бацају у воду пиљевину да им не смета. Па баш кад бисмо морали градити пиљевину, може се од једног хвата храстових дрва добити пиљевине за добру мотику винограда, а тад бисмо за четири године, мирно без икакве бојазни, имали богате бербе. Зар нисте опазили у оним крајевима, где је већ трсна уш завладала, да се лоза у оним виноградима, где се многе брескве, вишње или друго воће, најдуже држи и да је баш она лоза која је уз дрво најроднија и најздравија? Шта је томе узрок? Ја мислим: свако дрво има танина, па се њим та лоза крепи. Француска је имала најголетнију земљу по својом виноградима, па су њени виногради први пропали. Италија гаји своју лозу испод дудова, па и има најздравију. Зар то није миг прироле, да дрво има у себи нешто што се противи свакој болести и штеточини? А то је, ја бих рекао, танин. Зимус сам метао око неких мојих лоза чардаклије; надничари су били виноградари, откопавали су много жила и тврде, да у мојој лози нема трсне уши. Ја ћу опет, ако поживим, дати ове јесени пилевину мојој лози, а у пролеће сам приправан свакому дати прилике, да се увери да моје лозе немају трсне уши – филоксере.

И опет вам велим, поштовани читатељи, покушајте што сам горе казао. Коме није доста разговетно, нека се нарочито на мене обрати и ја ћу му драге воље све разјаснити. Почем је у других земља различита, то свакога свесног грађанина као и пријатеља народног молим, да ми савесно на годину јави, какав је успех с покушајем имао.

Уједно молим наше свесно родољубиво новинарство, да ово писмо у своје цењене новине уврсти, е да би се народ упознао с овим средством, те га на своју и домовине корист и благостање употребио«.

Шира од грожђа
[ У јесен се беру виногради и сваки путник који тада наиђе нека погледа како се бере и муља грожђе. Запазиће да то сви раде рутинерски. Но међутим није то тако једноставан посао. И он тражи доброг познаваоца виноградара. Од начина брања и времена у доброме зависи и какво ћеш вино имати.
Обрано грожђе се корпама носи до каце која је постављена на кола. На каци се налази справа за ситњење грожђа и зове се муљач. Кроз њега се механички пропуштају гроздови, он их ситни и цеди сок из бобица, који тече у кацу. Смеша у каци се назива кљук. У кљук су доспеле пожељне и непожељне материје које ће се одразити на квалитет грожђа. Код куће донета каца стоји дан-два и шира се оцеђује. Ако се жели код црних вина лепша боја онда стоји комина и више дана док се шира не отаче. Оточена шира се сипа у специјално добро припремљену бурад и то тако да једна трећина бурета остане празна док она ври, а након завршеног врења се бурад наливају пуна. Немојте случајно заборавити да при превирању шире додате калијум метабисулфит, или како га трговина познаје под именом Винобран. Ако сматрате да вам је вино здраво и да нема сувише штетних гљивица онда додајте 10 до 15 грама Винобрана а ако поред корисних гљивица врења имате и некорисних, односно ако је грожђе било буђаво, онда ставите 20-30 г Винобрана на сто литара шире.

Ко у успех ове мере сумња нека слободно једне године проба са једним буретом, гарантујемо му да ће из тога пити много боље вино него из осталих. То није скупо и сваки виноградар би овом требало да посвети посебну пажњу.] 1. Кад се претаче?
Ново вино после врења у почетку је мутно, али с дана на дан бива све чистије и бистрије. Претаче се у друго буре, да се одвоји од киселице, која се сталожила на дно. Дуже лежање на киселици било би за вино штетно.
[Превирање шире у вино траје од 6 до 21 дана, зависно од временских услова који за време превирања владају и од квалитета шире. Кад је врење потпуно завршено младо вино је потребно преточити.]
Ново вино претаче се прве године 2-3 пута. Први пут, као што је речено, [а други пут шест до осам недеља после првог претакања. За разлику од првог претакања предлажемо вам да ово друго обавите помоћу гуменог или пластичног црева. Циљ је да вино што мање долази у додир са ваздухом. Ако постоји потреба и за трећим претакањем онда се оно углавном обавља 12 до 15 недеља после другог претакања на исти начин као и друго претакање.]
Ако је вино претакано прве године као што треба, онда ће друге године бити већ толико чисто, да је довољно, ако се преточи само 1 пут и то пред пролеће.

И треће године треба вино још 1 пут претакати и тада се може обично сматрати, да је већ сасвим развијено.
После сваког претакања вино се опет замути, прве године најјаче, друге и треће године у све мањој мери. Кад се после последњег претакања вино више не замути, онда је то знак да се потпуно ишчистило. Тада није претакање више нужно. Црно се вино пре ишчисти него бело и због тог треба црно вино мање претакати него бело.
За претакање треба изабрати ведар и тих дан. Не сме се претакати пред кишу или кад дуне западни или јужни ветар, а ако дуне север, онда то ништа не шкоди и може се претакати. Греши ко се при претакању обзире на календарски дан или која је четврт месеца, јер то је пуста празновера.
2. Како се претаче?
Сви судови који се употребљавају при претакању, морају бити савршено чисти. Буре, у које ће се вино преточити, може се ради веће сигурности мало насумпорисати, али се то не сме радити непосредно пред претакање, него неколико дана раније. За ово слабо сумпорисање узима се 1 до 2 грама сумпора на сваки хектолитар.
Код нас се вино највише претаче ведрицама – шавољима. Из старог бурета точи се у ведрицу и сипа се затим у левак у ново буре. То је начин прост, али има доста мана.
Боље је узети за тај посао, крив натег, било од тенећке или просто цев од каучука, или гуме, као што сада сауда чине напреднији винари. Цев од каучука најпростији је и најјевтинији натег. Један крај цеви спусти се у буре, у ком је вино, а други крај мора бити дужи, сиса се, док вино не почне цурити. Вино се пусти да цури или непосредно из цеви у ново буре или најпре у ведрицу.
Прво се ради, кад се претачу стара вина, јер старо вино не треба да долази у додир са ваздухом. Друго треба радити, кад се претаче ново и у опште још неразвијено шшо. Тада се најпре претаче у ведрицу, одакле се после сипа у ново буре. Врло је добро, да се при претакању вина утисне попреко на излазу од цеви мала дашчица, како би се вино при свом наласку из цеви пенушило.

Да не би онај део цеви, који је у бурету, пливао у вину, привеже се њен крај за један штап, који се спушта пажљиво све дубље у буре. Кад се претаче непосредно у друго буре, онда то друго буре мора лежати ниже од онога, из кога се претаче.
Кад се при претакању примети да не цури више чисто вино, него мутно, онда се мутно вино не сме више сипати у оно буре у ком је чисто вино, него се сипа у друго буре. Ту ће се оно за неколико дана избистрити и тада се може употребити за наливање.

Кад се претаче мора бити ваздух у подруму чист. Зато треба подрум добро проветрити, и ако је влажан онда је савесно, да се пре претакања запали у њему у каквом црепу нешто сумпора. Претакање ваља отпочети, чим се пара од запаљеног сумпора толико разишла, да се може ући у подрум.

Маз за бурад која точе, разтичу

Узми тридесет грама фришког лоја, 15 грама воска и четрдесет грама свињске масти, па све то растопи и добро измешај. Затим остави да се ово исхлади, и док се још ова смеса хлади, успи у њу 30 г просејаног пепела и сад наново све добро измешај и спреми у оставу у подрум да се у нужди нађе.
Тим лепом (мазом) могу се пукотине на бурету у сваком тренутку најсигурније замазати да не протече вино.
Него пре мазања треба пукотине да добро очистиш, а маз са једном свећом да угрејеш да буде згоднија за мазање.

Бурад плесниву очистити
Осим уобичајеног и познатог чишћења са сумпором, може се и овако буре очистити. Треба бурад напунити водом у коју се помеша брашна и мекиња. Овако се сад оставе на топлом месту да вода ускисне, и киселина ће извући не само плесан већ и сваки други дрвени смрад. То је лако и јевтино.
Чишћење винских судова
Многи знају обичај да у винске судове (бурад) одмах сипају вруће воде, и њом је испирају. Оваков начин чишћења није добар, јер се плесан у суду дрвеном раствори, и разне материје од хрђавог укуса и мириса упију се у дрво, па се више не могу удаљити. Судове треба прво хладном водом и четком испрати да би сав плесан сишао, па се онда тек топлом водом испрати смеју, и онда неће вино никакав рђав укус или мирис од бурета примити.

На шта имамо пазити при употреби старих буради
При употреби старих буради врло се мало на то пази, какво је вино пре тога у њима било. Оно, што је винска права особина којом се поједина вина одликују, мирис који нос и гуша заједнички осећају, врло се лако може вину одузети, кад се при избору буради не пази. Ако је вино, које је пређе у неком бурету било, имало противан мирис оном вину, које ће у то буре сад да се оточи, онда ово неће никад свој прави мирис више имати, нити ће га задржати моћи. Имамо ли пак бурад, у коме је вино исте каквоће и истог мириса лежало, онда ће се мирис код овог новог вина још већма развити. Уосталом треба се чувати и увек на то пазити, да боље вино никад у она бурад не претачемо, у ком је лошије вино пре тога било, јер ће оно боље вино у том случају увек од своје доброте изгубити. Што је дакле боље вино, које је пре у бурету било, утолико ће ново које се у то буре после преточило буде, побољшати.
Вину дати особито пријатан мирис
На три стотине литара вина узми 50 грама горког и 50 слатког бадема. Ове бадеме ваља кључалом водом опарити, да им се љуска сљуштити може. На ољуштене бадеме треба изнова посути мало воде, и у ступи или авану дотле их тући док не постану као каша. Кашу ту треба прелити са по литра воде и оставити тако да стоји за једно 10 до 12 сати. Затим треба процедити ту наливену кашу кроз чисту ланену крпу, и процеђену смесу, која изгледа као млеко, сали у вино.
Ваља знати да ово треба чинити с новим вином, и то онда кад је вино преврило.
Покварено и кисело вино поправити
Наспи у једну кесицу пшенице и у буре обеси. Кроз неколико дана може се опет пити, само га треба преточити у друго буре, јер ће дуже издржати.

Начин како се убрзо усирћетити може покварено вино
На аков таквог вина треба истуцати једну цвеклу (блитву) па ставити сву ту смесу у вино, које си рад убрзо у сирће обратити. Ово је нужно знати зато што много пута такво вино стоји на сунцу по неколико недеља па и месеци, а неће да се усирћети. Вино мутно очистити
За ово ваља узети, на 100 литара вина 2-3 јаја, али одбацити жуманце, па беланце задуго кашиком или другом справом мешати (разбијати) док сама пена постану.
Ово ваља у чистом новом лонцу са 3-5 литара од оног вина које ћеш поправити и насути у тај лонац и сву смесу измешати и у буре тог вина сасути.

Одмах затим треба то вино по бурету добро чистим штапом измешати и на славину истакати ово вино, па одозго у исто буре на левак сипати. Јаја морају бити свежа. Бистро вино ћеш имати
[Ако употребиш 2 до три грама рибље бешике у прах самлевене на сто литара вина.
Прво се узме две до три литре тог вина па се добро измеша са одмереном количином рибље бешике. Након тога се та смеша уз стално мешање сипа у буре у ком се налази мутно вино. Кроз пет до шест недеља је ово вино потпуно бистро и треба га преточити у чисто буре, из којег се кроз неколико дана може пити.
Други начин који вам препоручујемо је помоћу желатина кога исто можете у апотекама набавити. На сто литара белог вина треба 8 до 10 грама, а за црна 10 до 15 грама желатина.
Прво се одмерена количина желатина сипа у хладну воду да стоји 10 до 15 часова да се размекша. Након тога се сипа пола литре топлог вина у раствор желатина и стално меша док се желатин скроз не растопи. Кад смо га растопили сипа се полако у буре уз стално мешање. Кроз 10 до 20 дана вино је бистро и може се претакати у чисто буре.
Овде вам желимо рећи и то да болесна и непреврела вина није могуће избистрити, па зато немојте дозволити ни случајно да вам се вино разболи.] Ново вино претворити у старо
Младо вино треба одлити у стакла у којима је пре тога јако и добро вино било, али тако, да стакла не буду сасвим пуна. За овим треба ово затворити и стрмоглавце до пола стакла замочити их у воду у какав котао, и оставити их да се један сахат тако прокувају. После овога треба стакла повадити, вина из њих у друга преточити и добро затворити, и више ће добити такву важност, као да је 10-15 година старо. [Остави се 10-12 дана да мирује и онда се преточи у чисто буре из кога можемо кроз 2-3 дана (сипати) служити бистро вино.]

Вино које је обојено познати
Данас је спекулација дотле дотерала да човек не може ни чашу вина попити а да не посумња да није или обојено или помешано с каквим шкодљивим смесама. Ако је тешко наћи чиста природна вина, барем је врло лако познати да ли је вино бојено, те се човек с те стране може чувати да не пије без невоље оно што ће за цело нахудити његовом здрављу.
Први начин: Ваља узети парче обичне креде, па канути на њ неколико капи вина. Ако је вино бојено винобојом, креда ће поплавити и преливати се чисто у љубичасту боју. Ако је вино чисто онда ће од њега остати на креди мрке пеге.
Други: Наспи пуну чашу чисте воде па онда сипај полагано одозго у воду 3-4 кашике вина, кога хоћеш да испиташ. Не сме се сипати нагло и много, него полагано да не пробија воду дубоко. Ако је вино чисто оно ће стајати онако црвено по врх воде као зејтин, а вода ће испод њега сасвим чиста остати. Но, ако је вино офарбано одмах ће и сва вода у чаши постати модрикасто-црвенкаста, јер фарба је тежа од воде, те пада на дно, па тако и вода постаје нечиста.
Ко је усталац вазда и свуд изнаћиће чисто и офарбано вино, тим простим а сигурним начином.
Вино од купина (оструге).*
* Купине јагоде расту дивље по међама и јендецима. Род је црн кад сазри. Народ у Босни зове купину оструга.

Зреле купине ваља разгњечити и сок исцедити, али, ако хоћеш да је вино јаче, додај само мало шећера или меда.
Или и овако: Упола зреле купине ваља обрати, у дрвеним судовима разгњечити, па после 24 до 48 сахати, кроз дебело платно процедити. Гњечити се не сме јако, да се и зрна не би разгњечила јер би тада вино добило опор укус. Добивени сок помешај са ситним (утученим) шећером, па кад се овај распусти остави у хлад на 14-30 дана. Најдаље за 40 дана вино је готово, налије се у бурад и употребљава.

Вино од рибизла
Набери рибизла на ведром и сувом дану, потопи их у воду, саспи у кацу и измуљај, после остави нек за 24 сата кисну, процеди затим кроз сито, ни мало рукама не дотичући онај сок: на сваки аков метни 4 киле шећера или меда, измешај добро, и на 5 акова успи по једну литру добре ракије, зачепи буре и остави 6 недеља нека стоји, па га после источи у стаклад или у друго чисто буре. Ако буде врло густа она измуљана чорба, онда ваља мало воде усути.
Заштита винове лозе од болести и штеточина
[Из дана у дан све је веће сазнање виноградара да без правилне заштите нема доброг рода. Ми се са своје стране можемо само прикључити том сазнању. Кад се и како прска је ствар мало ширег тумачења што ми нисмо у стању да обрадимо у овој књизи, али сваког заинтересованог можемо упутити да разговара са агрономима по овом питању или да купи неки од приручника за заштиту биљака.
За свако место и крај важе различита правила кад и са чим да се прска, зато овај наш предлог немојте схватити као закон, него само као оријентацију. Но и ако прскате онако како ми овде наводимо неће бити лоше, али свакако не тако добро као што се може постићи успех са једним стручнијим познавањем ствари.
Прво пролећно прскање
Изводи се отприлике средином маја кад су ластари дуги око 20 цм. То је превентивно прскање против болести које се још нису видно показале. Често пута је доцкан прскати кад се већ голим оком запази да се одређена болест развила. Зато је предност превентивних прскања јер она не дозвољавају да се болест развије. То треба уочити и добро запамтити. Ово прскање је у првом реду намењено против пепелинце и црвенила лишћа и штеточина као што су цигараш, гроздов савијач, маказар. Ево какву вам комбинацију хемијских средстава препоручујемо на 100 литара воде:
Сумпорол
200-300 г
Цинеб
300 г
Дидитин
200 г
Сандовит
100 г
Сва четри препарата се помешају у мањој количини воде, па се затим помешају у сто литара воде.
Прскање пред цветање
Изводи се обично крајем маја или почетком јуна месеца. Ластари су тад обично достигли дужину и до пола метра (30-50 цм).
Намењено је против паразита пламењаче вин. лозе и штеточина сивог грожђаног мољца (Polychrosis ботрана) и гриња (прегљеви-Ацарина). Препоручујемо вам:
Цинеб
300 г
Екатин
100 г
Ово прскање са истим препаратима можете поновити непосредно по прецветавању вин. лозе. Ова два прскања, пре и после цветања, су од велике користи па их зато ретко пропуштајте.
Друго третирање после цветања
Обично се изводи око две недеље после претходног, јер се сматра да заштитно дејство прошлог прскања још траје. Намењено је против пламењаче и пепелнице које су болести вин. лозе, и ларви сивог грожђаног мољца. Комбинација препарата на 100 л воде је ова:
Бакарни креч 50
500 г
Цосан
300 г
Диазинон 20 W. П.
100 г
Сандовит
100 г
Поступак пред шарак
Изводи се углавном против пепелнице и штетних инсеката, а препарати су следећи:
Цосан
300 г
Диазинон 20 W. П.
100 г
Сандовит
100 г
Третирање после града
Град зна да нанесе велике штете. Да их бар ублажимо препоручујемо вам ово прскање* непосредно после града. У року од 24 сата после града виноград мора бити опрскан. Намењено је као дезинфекција рана и против беле трулежи грожђа (Coniothyrium diplodiella). Прска се 2-3% Бордовском чорбом.]
* Како смо већ рекли овај план је оријентационо дат и нема сврху рецепта. Зато се пре сваког прскања консултујте са стручњацима за заштиту биља, агрономима, јер има година када ћете успешно заштити ваш виноград и једним јединим прскањем, а друге ће вам и 5 бити мало. Или рецимо да се у вашем ширем крају не појављује пепелница више година, онда нема потребе да прскате Цосаном и слично, о свему томе се мора водити рачуна.
Вино од јабука и крушака (Јабуковача)
Ово доносимо, по приказу Б. Д. Тодоровића, зато што вино од јабука, јабуковача, не шкоди здрављу колико виноградско вино, а у много прилика и лековито је, као и његово сирће. Чланак поменутог писца иде овим редом:
Јабуковача је врло лепо и пријатно пиће, које се прави од разнога воћа, а највише од јабука и крушака. Код нас се производи, колико нам је познато, само у подрињском крају, међутим, она, због њених изврсних особина, не треба да оскудевају ни у једном нашем крају, а нарочито у Шумадији која је препуна воћем. Кад је иоле родна година, онда се грдна количина лепога воћа даје свињама или сасвим пропадне, само зато, што воћу нема пијаце; међутим, ко прави јабуковачу, све то воће може да употреби, да се с њим баш као што треба, користи.

Једно из тога узрока, а друго и зато, што се наш народ трује ракијом од које је јабуковача кудикамо лепша, пријатнија и здравије пиће, и што се пиво све више и код нас одомаћава на штету вина, ми се решисмо, да о прављењу овог важног пића прикажемо ма и најкраћу поуку.
Јабуковача прави се или од самих јабука, или од самих крушака, или се прави и од јабука и од крушака.
Ко жели да има добру јабуковачу, тај треба да се придржава ових правила:
1. За прављење јабуковаче треба узети сасвим зрело воће, које је боље руком братинего млатити и трести. Може да се прави од летњег, јесењег и зимског воћа, но летње воће даје најслабију јабуковачу и ова се мора што пре потрошити. Најбоља је јабуковача од зимског воћа.

Јесење воће ако није слатко треба ставити у гомилу, која ваља да је висока за 1 метар. Гомилу ову треба начинити негде у заклопљеноме месту и не треба је покривати сламом. Тако ово воће, ваља да престоји 3 до 4 недеље те да ужутне и да пређе у известан степен превирања, јер се као такво лакше цеди и више се сока (шире) може да добије. Свака сорта воћа треба да је за себе – у засебној гомили.

Напротив, слатко јесење воће (јабуке и крушке), могу се одмах прерађивати. Но ако имамо и слатких и киселих (опорих) јабука и крушака, онда ће јабуковача бити кудикамо боља, кад се слатким јабукама или крушкама, дода четвртина киселих или опорих јабука или крушака. Од овако смешана воћа, јабуковача се много брже бистри но иначе.
2. Све труло и незрело воће треба бацати и трула места што боље очистити. Зајабуковачу ваља употребити само здраво воће.
3. Недозрело воће или оно, које је опало услед јаких ветрова, може се употребити зајабуковачу, али тада ваља додати и нужну количину обичног шећера, јер би без тога јабуковача (као и вино из недозрелог грожђа) била слаба, те би се кварила. Од 1 кгр. шећера постаје превирањем пола кгр. течности која сваком пићу па и јабуковачи даје јачину и чува га од квара.
4. Воће за овај циљ ваља да је чисто, јер је и овде као и код вина, чистота један однајважнијих услова. Са нечистим воћем уносе се у јабуковачу сијасет ствари које спречавају превирање и које својим мирисима кваре лепу арому јабуковаче. Да јабуке и крушке буду чисте, многи препоручују да се оне исперу водом у каквој корпи, али је далеко боље, кад се сваки комад избрише крпом што пажљивије. Ово препоручујемо с тога, што знатан део мириса упија вода, којом се испирају.
5. И судови који служе за прављење јабуковаче и у које ће се јабуковача чувати,морају из истог разлога бити чисти као стакло. Зато их треба што боље опрати најпре топлом а за тим хладном водом, а ако се сумња у то да ће у њима бити и каквих гљивица, онда у загрејану воду ваља метнути и нешто кречног млека.
Нову бурад треба приредити за јабуковачу исто онако као и вино.
Ако су бурад нешто буђава, онда им треба разадњити горње данце, па четком и водом добро опрати сваку рупу и потом их хладном водом испрати. Но, ако се буђ виђа у већој мери, најбоље је, да се таква бурад за овај циљ и не употребљавају.

Празну бурад и локале у којима се чува јабуковача, треба бар 2 до 3 пута преко године сумпорисати, на начин као што се сумпоришу бурад и подруми у којима се чува вино.

6. Спремљено и очишћено воће за јабуковачу, ваља на неки начин иситнити. То сенајбоље постиже са воћном пресом која је добра и стога, што је подешена тако, да се њоме и грожђе може муљати. Притом ваља пазити, да се воће сувише не иситни, јер се из сувише ситног воћа, сок (шира) тешко цеди стога, што се пресовањем јако сабије, па нема шупљика које би сок попуштале.

7. Тако уситњено воће ваља да престоји 15-20 сати, да дође у што већи додир сваздухом, односно с гљивицама, које проузрокују превирање, и кад то буде, онда из њега оцедити сок.
И за цеђење сока, као и за цеђење шире из грожђа има различитих преса, но најбоља је следећа. Она је система Раушенбаховог и у толико је више цењења, што се може употребити и за цеђење шире из кљука – грожђа. Одликује се тиме што се око ње не мора човек да окреће, као око других преса, што их има на избору, јер их има већих и мањих, што се лако не кваре, што су сразмерно јевтине, што се с њима брзо ради и што се могу раставити кад се с њима не ради, те тако оставити тамо, где су најмање на сметњи.
8. Исцеђеи сок ваља сипати у буре у коме ће преврети.

Буре као и код вина (белог),не треба пунити до врха, већ за ¾, јер би угљендиоксид који за време превирања лапи из бурета, подизао собом и овај сок, те би тако кипио.
9. Заоставшу дрождину ваља метнути у какву кацу која се поклопцем може доброзатворити, и која има унутра прорешетано данце, које се по потреби може подизати и спуштати, да дрождина буде непрестано под соком, тј. да не дође никако у додир са ваздухом, јер би се тада упалила, укиселила, исто као и комина.
Дрождину треба премерити пре него што се стави у кацу па јој затим додати чисте воде и то на 100 кг крушкове дрождине, 10 литара, а на 100 кг јабукове и крушкове дрождине, 9 до 10 литара, коју добро измешати и оставити да тако престоји за 24 до 48 сати.
10. После овога времена, течност ваља оточити а дрождину поново оцедити и обојесипати у сок, који је први пут оцеђен. Овим јабуковача добије лепши мирис (арому) и лепшу боју. Додата количина воде, не квари јабуковачу, а нарочито онда, кад у јабуковачи има доста шећера, или кад се дода потребна количина обичног шећера, – на 100 литара 10 килограма.
Хектолитар (100 литара) јабуковаче добија се – не рачунајући ту и додатак воде из
170 кг јабука, или
150 кг крушака, или
160 кг јабука и крушака.

Оточен сок, не треба да дође у додир са гвожђем, јер би јабуковача (као и вино) добила мастиљаву боју и заударала би на гвожђе. Зато јабуковачу ваља отакати у дрвене судове а из истог разлога на пресама и осталим справама, гвоздени делови ваља да су превучени лаком или да су цинковани (галванизовани).
У оцеђеном соку има отприлике 8 до 10 % алкохола и 5 до 6 % киселине. Зато, ако се испитивањем сазна, да овај однос није подесан, онда се као и код шире из грожђа, недовољна количина шећера накнађава обичним шећером, а сувишна количина киселине разблажује.

11. Превирање сока, ваља вршити смотрено као и кад шира превре, а превирањемпретвара се шећер у алкохол који, као што рекосмо, даје јачину јабуковачи и угљендиоксид тј. гас, који чини, те јабуковача резни и без којег не би ни ваљала.

а) Главно или бурно превирање. Јавља се на топлоти од 16 до 20 °С и траје око 21
дан.
б) Накнадно или тихо превирање, одвија се на топлоти од 10 до 12 °С почиње одмах
после свршеног главног превирања и траје до пролећа, а често и после овог времена.
Пошто ова превирања као што се види зависе од топлоте, то је онда посве нужно, да и локали у којима се врше, морају бити тако подешени да имају наведени степен топлоте.
Иста превирања врше се и код шире из грожђа.
Као и код превирања грожђане шире, тако и код превирања шире из јабука и крушака, треба обратити главну пажњу на то, да шира приликом превирања не долази у додир с ваздухом.
12. Ако се примети да се превирање не врши правилно, а то често бива у прилицикад је хладноћа, онда треба загрејати локал или још боље загрејати ширу – сок. То се постиже најбоље (као и код шире из грожђа) пропуштањем вреле воде кроз предвостручено гумено или пластично црево које се утне у буре, дотле, док се шира не загреје на 16 до 20 °С, што се сазнаје топломером.
13. Кад се сврши бурно превирање, а то је као што је поменуто после 3 недеље, ондаје то већ јабуковача, јабуково вино, и то треба као и вино одмах преточити, пазећи при том да се претакање врши кад је ведар и похладнији дан и што већи атмосферски притисак, и да том приликом јабуковача дође у што већи додир с ваздухом, те да се беланчевинске материје оксидишу и затим ускоро сталоже.
14. Око 3 месеца после првог претакања, ваља јабуковачу преточити у друго буре,пазећи при том, да опет буде дан што хладнији итд. и да се не узмути од талога који је пао на дно бурета (а не с гљивицама), те да се помоћу ваздушног кисеоника издвоји и сталожи заоставша беланчевина, и да јабуковача услед оксидисања такозваних екстрактивних (букетних) материја, добије лепшу боју и лепшу арому (укус и мирис).
Овако начињена јабуковача удесна је и за транспорт и толико је добра, да се њоме могу почастити и највећи гости.
Благоје Д. Тодоровић.

Кад треба разливати вина у стакла

Зна се да се вино лакше избистрава кад је хладно но кад је топло. Зато они који разливају по времену ведром, сухом или хладном, и кад влада север, имају бистрија вина и са мање талога, но они који су претакали по времену влажном и кад влада јужни ветар. Осим тота не треба разливати вина кад је време бурно и за време олује; па тако исто ни у време кад грожђе зри.

Уопште при разливању вина у стакла треба избетавати све што изазива поновљено врење вина. Зато је најподесније доба за разливање вина позна јесен и зима, нарочито кад је време ведро и тихо. Зато искусни виноградари бирају за овај посао фебруар и март, јер онда одмах могу и да шаљу таква вина на пут, те не морају спремљена стакла да ређају по подрумима, чим се вино такође узнемирује и трошкови око тога умножавју. Сушење грожђа (у сушницама)

Наше домаће врсте грожђа сушио је писац сам неколико година и употребљавао тог грожђа.
Осушено грожђе послао сам прошле године Пољопривредном друштву на увиђај и оцену. Оно се доста похвално изразило – у свом органу – о њему. Да би се и други пријатељи народне производње могли овим опитом мојим користити, и да не би давали новце за туђе производе, који нису много бољи од наших; намислио сам по жељи Пољопривредног друштва да изнесем на јавност, како сам ја радио те сам добио суво грожђе.
а) избор грожђа;
б) припрему за сушење и
в) само сушење.
За сушење узима се само оно грожђе које је потпуно зрело, изложено сунчаној светлости, ретко и са целим бобицама.
Све се сорте нашег грожђа могу с успехом сушити. Ја сам сушио каменчарку, дренак, тамњанику, зачинак и црвени јестиовац којих има у мојој околини. Нема разлике међу поменутим грожђем никакве.
Пошто се изабере потпуно зрело и ређе грожђе, пажљиво се обере и сложи у котарице да се не изгњечи. Чим се донесе кући ваља га разредити тако, да један грозд други не додирује. Кад овако грожђе постоји на сунцу три дана онда се испари вода са површине кожице, а у неколико и изнутра.

Кад се тако просуши три дана на сунчаној топлоти и светлости, онда га мећи на лесе од сушница све грозд по грозд, може и на ситније делиће, па и зрна. Кад се спорије суши боље буде, стога није саветно да се метне грожђе на прву лесу, ако је ватра јака. Што је ватра јача а грожђе на ближој леси пре се осуши, али је боље оно које се истија суши, јер не прска и сок већином остаје у љусци.
Чим почне грожђе да се мало боље сасушује, почне јаче мирисати.
Ове сам покушаје чинио у обичној сушници за шљиве, а кад би се нарочита сушница начинила, онда би био успех друкчији.
Сваки домаћин – нарочито по градовима – може грожђе сушити и у обичном »шпорету«, ако у рерни намести лесице од плетене жице. Само мора пазити да ватра није јака.
Ово се може радити и у обичној пећи пекарској, пошто се хлеб извади и ватра стиша. Још се може грожђе сушити и на други начин, тј. да се не меће у сушнице.
То се ради овако: умочи се сваки грозд у врео јак цеђ, и у њему се држи потпуно до три минута. Затим се извади и испере у млакој води. После се грозд метне на дрвце нарочито удешено; али да један другог не додирује, па се изнесе на сунце да се провене за неко извесно време. Ако ли сунца нема, може се обесити грожђе овако спремљено и око ватре као што се и месо суши. Може стајати и на удесним местима и на ваздуху, само га ваља чувати од влаге. Опробао један наш учитељ.

О пчеларству

Скоро сви зналци пчеларства и воћарства тврде као посве осведочену истину да није пчеларство корисно само зато што нам оно доноси здраву и лековиту храну – мед, восак и лек, него пчеларство треба заводити и марљиво неговати и стога што воће боље и редовно рађа поред кога има пчелињак и пчела.
Пчеле како ће најбоље презимити
У Француској, где је пчеларсто у последље време јако унапређено, пољопривредници преко зиме закопавају кошнице у земљу. Доста простране рупе треба циглом озидати и кошницу унутра сложити (једну поред друге и једну на другу) и напослетку земљом затрпати. Ако је земља добро сува издржаће пчеле без икакве незгоде и на највећој зими, а с пролећа чим се покаже довољно топлоте треба их откопати.

Овај начин произлази управо из славенских земаља и најбољи је.
Житно брашно је у нужди добра храна за пчеле
С пролећа пчелар често бива у великим неприликама кад му хране нестане, а и природа му такође не може помоћи. Житно брашно биће му од велике вајде кад овако уради.
Кад пролеће пробуди пчеле на летење, треба близу кошница приправити плитак и дрвен суд са чистим житним брашном.
Пчеле ову храну тако радо носе и једу, да је од ње кошница много живља но од обичне хране.
Овакво храњење не треба продужавати даље но само докле нужда траје. Чим се цвеће покаже пчеле треба пуштати да саме храну траже. И овакво храњење ретко траје ввше од 8-14 дана а велика кошница не потребује више од 2 киле брашна. За пиће треба разводнити мед или шећер.
Пчеле из једне кошнице у другу премештати
Метни ону пуну кошницу на једно место где врло мало светлости има, и исправи је обрнуто на више, па ће најпре изаћи матица; ову ухвати и метни у празну кошницу, а за њом ће све друге.

Без правог меда пчеле хранити
Исцеди сок од питомих крушака, успи га у земљани суд и на тихој ватри дотле кувај, док се као маџун од слатког вина не згусне; од осам кила овог сока добићеш три киле маџуна, који је укусан и пријатан као и мед, и што год више стоји бољи је и слађи; само треба пазити да при кувању не загори већ да буде течан и да има угасито жуту боју. Може трајати дуже времена, годинама; после се сасвим згусне и ушећери као мед; тада га разбистри чистом прокуваном водом и дај пчелама.

Средство да с (кованлука) пчелињака одагнамо мраве
Тешко да има кованлука, на ком нећемо наићи на мраве, те душмане пчелине. Мрави разних врста, као да баш воле да своја гнезда и мравињаке на кованлуку граде или у близини кованлука. Ситни црни мрави, по својој мајушности и хитрости, често граде гнезда и по зидовима самих кошница или још, и по саћу откуд безбрижно и не бојећи се пчела сишу мед. Други опет крупнији мрави шумски, који наилазе на кованлуке, подигнуте близу шуме, наносе пчеларству далеко више штете, јер не само да краду мед, него су јако »алапљиви« и на пчеле; нападају их, хватају их по земљи или из кошница, убијају и односе у мравињак.

Чудно је да на кованлуку близу гувна не нападају мрави што се могаше објаснити само близином сламе. По чињеном покушају са сламом, веле да се обистинило, да слама може да послужи као средство, против мрава.
Треба веле под сваки подметач или кошницу у коју мрави наилазе метнути руковет ржање сламе, тако половину обичног снопа – и мрави ће оставити не само подметач, него и сам мравињак, ако су га тамо засновали. Дебљим или тањим слојем сламе можемо отерати мраве с кованлука, од кошнице, па и свуд наоколо око кованлука и препречити им све њихове »стазе и богазе« до кованлука.
Мрави ван кованлука и његове близине, нису опасни по пчеле, јер оне неће пасти онде, где њих има, – ако у кованлуку и у близини, заморене или ветром догнате и морају слетити на земљу.
Што се мрави могу сламом одагнати, да се објаснити тиме, с једне стране што не могу да трпе у слами влагу, коју она од кише натопљена дуго задржава у својим шупљикама, а с друге стране и тиме што мрави по слами нерадо иду, јер се загубе по шупљинама и по влатовима од сламе.

Овако, на сличан начин хватају и тамане мраве и у свиларама (јер мрави су непријатељи и свило-бубама) где мећу, на место на које су се мрави навадили – сунђер, па се мрави увулају и заиђу у шупљике, те их се много може похватати и попарити у врућој води. [Савремене апотеке имају много средстава за уништавање а да пчелама то средство не смета.]

Близу кошница не сме се садити

Црни, ни бели лук, купус, кељ, карфиол, ни салата. Пчеле се од мириса овога поврћа опијају и падају као мртве на земљу, па често овако опијене, више се и не дижу.
Мед из кошница вадити или подрезивати, а да се пчеле не убијају
Метни кошнице једне на друге, па кад се прва напуни, а ти пробуши да у ону празну пчеле улазе, а пуну уклони. Само треба у празну мало хране метнути, да се пчеле позабаве, па ће оне после овај свој посао почети. Тако ради непрестано док кованлук траје, па ћеш добити и више меда, а и више кошница, пошто не мораш пчеле таманити. Ово почни усред лета.

[Мед се истреса само из оквира који се налазе у медишном простору кошнице. У полошки то су оквири у којима нема легла, а налазе се лево и десно од плодишта, а у настављача такви оквири се налазе у медишту, а врло ретко сасвим крајњи оквири плодишта. Извлачење оквира се врши по лепом времену када су пчеле на паши.

Истресени оквири се враћају на своје место у кошнице исте вечери.]
Пчеле да не боду
Ко има посла са пчелама, а боји се да ће га убости, тај нека растопи мало меда у води, па том водом нека окваси лице, руке и врат, пре но што пчелама пође, па може бити сигуран да га неће пчеле убости.
Златно зрневље за пчеларе
(из Живановићеве »Американке«)

1. Пчелари са кошницама ћерзонкама, па ћеш добити меда кудикамо више него кадпчелариш са простим кошницама вршкарама. Осим тога из ђерзонака је мед чист, непомућен ничим, а из простих кошница је мед црн, смешан са саћем, рђом и пчелама, те је изгубио и мирис и укус за јело, па није тако ни лековит као онај из ђерзонака. Мед из ђерзонака продаје се двапут скупље, но онај из простих кошница.
2. Немој сваки час око пчела радити, нити их узнемиривати, јер пчеле воле мир.Само онда ради око њих, кад је потребно.
3. Гледај да су ти кошнице јаке. Само од јаких кошница има добити. Једна јакакошница више вреди, него десет слабих.
4. Гледај да су ти у кошницама увек младе матице, јер оне намножавају друштво, аод доброга и јаког друштва долази добит. Сваке друге, а можеш баш и сваке године заменити матору младом.
5. Јаке кошнице са младим матицама остављај за пресад, јер само јаке кошнице могудобро презимити и одмах на пролеће, кад удари паша, с коришћу радити.
6. Пре него што наступи главна паша, гледај да су ти кошнице, које си одредио засабирање меда, у пуном јеку, у пуној снаги. А кад наступи главна паша, ваља све те кошнице да обезматичиш. Од њихових матица начини малу ројчад. Тако ће ти кошница бити дупком пуна меда, па ако је добра паша, моћи ћеш из њих истерати мед сваке недеље. Кад паша прође, ти ћеш им матице повратити, или си одмах, кад си их обезматичио, оставио у свакој кошници по један матичњак, из којега ће пчеле извести младу матицу. Ако ти је ово дангубно, а ти матицу за главне паше ограничи у плодишту на мали простор. То ћеш постићи, ако Хаиемановим решеткама одвојиш медиште од плодишта.
7. Имај преко лета увек младих матица у малим кошницама за запаћање матица, јеркад ти нестане матице, моћи ћеш је одмах додати из ових кошница.
8. Кад је главна паша, истресај мед често, па ћеш га тако више добити, јер се тимепчеле драже на рад. Кад не истресаш често, пчеле ће дангубити, јер неће имати где да истоварају мед.
9. Сваке друге године вади из плодишта старо саће, па га употребљавај у медишту. Уплодишту нека ти пчеле саграде ново пчелиње саће. Тако ћеш избећи, да ти пчеле не закржљаве.
10. Гледај да су ти кошнице у пролеће утопљене све док не удари права врућина.Добро утопљеном кошницом унапређује се развитак, а од тога долази сав напредак и добит у пчеларењу.
11. Гледај да су ти кошнице све једнаке, једна као друга. Из једне кошнице оквирмора бити удесан и за ма коју другу кошницу, а онда пчеларење иде као сат. Ако ти је случајно међу јаким кошницама која слаба, онда ћеш је моћи за неколико минута ојачати, ако по који оквир са леглом из јаких кошница метнеш у слабу. Тако исто моћи ћеш и вештачке ројеве правити само онда, ако су ти сви оквири једнаке величине.
12. Немој никад трпати у плодиште трутовог саћа, јер пчеле силан мед потроше naothranjivanje трутова. Не дај да ти пчеле летом у гомили дангубе, већ гледај да увек има празних оквира, да би пчеле могле радити.
13. Пчелари у положеним кошницама американкама. (Види о томе даље белешку;»кошница американка«.) С овим кошницама најлакше је радити. За тили час урадићеш какав посао, а добићеш и више меда, него у усправљеним ђерзонкама.
14. Ако није потребно, немој у рано пролеће ништа радити око кошница, јер можелегло да озебе и можеш изгубити матицу.
15. За зиму остави у свакој кошници по 6-8 кг меда, а кошнице утопли умерено и недај, да сунчани зраци ударају кроз лето.
16. У пролеће додаји помало празне оквире у плодиште, да ти се пчеле намноже доглавне паше, а кад главна паша удари, ти ћеш плодиште сузити.
17. Ако су ти у пчелињу саћу само трутовска јаја залежена, знај да је матица матора.Ухвати је одмах и замени младом, плодном матицом. Ако у пчелињим ћелијицама нема заложивих јаја, него у трутовским ћелијицама, онда знај, да их носи пчела – лажна матица. Истреси из такве кошнице све пчеле напоље. Све ће се пчеле повратити натраг у кошницу, а само се неће повратити лажна матица. После овога моћи ћеш тој кошници додати нову младу матицу.
18. Кад је јака паша, не треба пчелама пречити пута да не граде нимало саћа. Ваљаим оставити помало да граде, јер природа њихова то захтева.
19. Бирај матице из најјачих и највреднијих кошница, па их додаји другимкошницама. Тако ћеш запатити раденију, вреднију и чилију расу пчела.
20. Пчела је пример чистоте, зато ваља и пчелар да држи свој пчелињак у чистоти.Пчелар ће много помоћи својим кошницама, ако труње са патоса (пода) чешће ишчишћава. Ако пчелар то чини, неће морати пчеле то да чине, него ће му зато време сабирати мед. Тим је много добивено; метиљ се не запаћа у кошници, а пчеле не дангубе.
21. Не донесе користи много кошница, него јаке и око којих се разумно ради.
22. Недај да ти се пчеле роје. Од ројева нема у нашим крајевима користи, него ођаких кошница и разумног рада (рационалног пчеларења).
23. Не просипај мед по пчелињаку, да не изазовеш крађу. Ако случајно туђиценападну на коју кошницу, онда ваља сузити лето, да се пчеле могу лакше бранити. Ако и ово не помаже, а ти уклони кошницу на други који пчелињак.
24. Небој се жаока пчелињих, јер ће ти се тело полако навићи на њихов отров, којине само да не шкоди телу ништа, него је штавише и лек против реуматизма (застарелог назеба).
25. Ако будеш пчеларио са американским положеним кошницама, најмање ћешпотрошити снаге и времена – а време је новац.
26. Берзон каже: »Човек је у својој глупости највећи непријатељ пчели.« Зато, прекозиме, кад немаш посла, узми књигу каквога пчелара, па читај живот пчелин. Срамота је око такве вредне и неуморне животињице радити, а не знати живот њен. Ко зна добро живот пчелин, тај ће имати од ње и веће користи.
Живинарство домаће
Правила којих треба да се придржавамо при »насађивању« кокошака.
У листовима за живину као стручним новинама за гајење живине, читамо следећа правила, којих треба да се придржавамо при »насађивању« кокошака:
1. Не насађуј кокошке пре половине месеца фебруара, и никад доцније од Видовадана.
2. Хоћеш ли један полог да правиш, насади кокошку у половини месеца априла;хоћеш ли два полога, онда насади један у половини априла, а други у половини маја.
3. За насађивање узми јаја само од најбољих кокошака, зато треба најбоље носиље дапознајеш.
4. Узми снесена јаја што пре из гнезда, да с дужим лежањем кокошке јаја не заметну,јер би се тада неједнако пилићи изводили.
5. Обележи свако јаје кад је снесено, јер више од 14 дана старо јаје није за насад,најбоља су јаја од 1-5 дана старости; истина, и старија ће се излећи, али што год су јаја старија, тим више »чистаца« и мућака буде.
6. За насад одређена јаја треба да су провидна, јер ће се иначе пилићи у њимаугушити.
7. Разбије ли кокошка које јаје за време лежања, онда треба она остала у млакој водииспрати, да им се поре не запуше, а у гнездо нову сламу или меко сено метнути.
8. Ако ти је икако могуће, немој узимати за насађивање јаја од оних кокошака, којесу млађе од године, јер од млађих кокошака слаби пилићи бивају. Најбоља за насад су јаја од здравих носиља које су у другој години ношења или нешто старијих.
9. Шестог дана прегледај сва јаја да ли су остала чистаци, јер тад још можеш чистакеупотребити у кухињи.
10. Свако јаје обележи, нпр. једним крстићем, да би случајно ново нанесена јајапознати и уклонити могао.
11. Квочка не треба да се насађује на већи број јаја него што може да их покријесвојим телом.
12. Гнездо треба направити на неком заклоњеном, мирном месту, где ће мирно битиод друге живине; обод гнезда не треба да је висок, да би кокошка с њега морала на јаја скакати и врло их лако поразбијати.
13. Снабдени кокошку с фришком водом и довољном храном, најбоље кукурузом,јер он најлакше гушу пуни; воду и храну не стављај близу гнезда, јер у том случају не би кокош са јаја силазила којима је и онако потребно повремено расхлађење, а осим тога би торила кокош и у само гнездо.
14. У близини гнезда треба да се нађе песка или прашине, да се у њој кокошкалепрша – купа – кад с гнезда сиђе, јер јој то врло добро чини.
15. Други преглед се врши четрнаестог дана по насађивању, када се пречисти гнездои стави у њега меког сена, или још боље увеле траве.
16. Ако је време топло и суво, онда на недељу дана пре извођења пилића требапростор око гнезда (полога) сваког дана попрскати водом, а на три дана пред извођење могу се и јаја попрскати млаком водом (око 40 °С).
17. У току лежења квочки треба давати разноврсну храну као и помало зелене хране.
18. Добре квочке излегу често сва јаја у један дан раније, а рђаве у један и два данадоцније.
19. Све послове око гнезда и јаја извршуј онда, кад квочка с јаја на храну сиђе.
О кокошијој болести »пипи«
»У овој болести треба овако поступити: Кад приметиш да ти пиле почне крилца да спушта, или му крила иначе не стоје телу добро приљубљена, одмах ухвати и погледај у главу да ли нема у њој ситних вашију. Ове су ваши угасите боје, с почетка су ситне, а доцније за неколико дана, тако се наједу, да постану као крупније купусно семе. Ове су ваши дакле једини узрок пипи, и њих уклањати треба, а уклонићеш их или руком кад их појединце повадиш или још боље, кад на главу наканеш једно две капи рибње масти, па је по глави добро растреш. Данас постоје и друга средства за борбу против ових паразита као нпр. пепеин итд.
Ко ово не зна, па пусти да пиле спуштеним крилима трчи и једе, то ће ваши изгристи пилету најпре кожу на глави, па ће се онда у кост увући, и у том стању постаје пиле неосетљиво, очи почешће склапа и напослетку угине. И сасвим маторе кокошке могу те ваши добити, само што ове лакше себи помажу, па или их из главе изгребу, или једна кокош другој искљуца ваши и поједе.
Ове су ваши и код пилића и код маторих кокошака прави узрок пипе.
»Горе речену помоћ треба одмах оболелој пилади указати, док нису ваши у кост се увукле, па у том случају нема више лека, пилићи су пропали.«
Истребити вашице и други гад на живини
Начини цеђ од пепела и додај у њега петролеума па тиме мажи где гада има.
Други славе и ово: растопи соли у млакој води, па тиме мажи заражена места, па ће сав гад стаманити.
Ваши на живини, кокошима и друго
Ваши на живини, кокошима и друго најбоље се истребе ситно истученим сумпором, који се прашионицом (писарском) по кокоши посипље једном руком, а другом руком перје од кокоши подиже. Овако се отребе пилићи од вашију, па им не шкоди, као што хоће да шкоде други од вашију препоручивани лекови.
Још једно средство против вашију на живини
Ваши спопадају сву живину, а нарочито гушчиће. Средство против тога гада састоји се у томе: ваља узети пелена, па га скувати и водом прскати ону живину, која има вашију. Исто тако може се пелен и осушити, па пошто се осуши да се добро истуца и просеје на често сито, па тим прашком посипати живину која има вашију.
[Против ваши, бува стеница и друге гамади врши се запрашивање живине ди-ди-тиом, пепеином, бухачем или неким сличним ефикасним средством. Живина се држи за ноге, а онда се по целом телу добро запраши нарочито испод крила. Тако запрашену живину треба сместити у неку чисту просторију, а за то време извршити дезинфекцију живинарника кречењем свеже угашеним кречом уз примену DDT прашка, лизола, плавог камена или неког другог средства против гамади.]

Кокошињак да очистиш од заразе

Кокошињак да очистиш од заразе ваља овако да радиш: изјутра рано, чим кокоши изађу, стави у кокошињак жива угљена и поспи на њега доста сумпора, па добро затвори, да онај дим свуда пробије (али ватру извади напоље). И онда тек после подне отвори кокошињак и добро га проветри.
Кокошије ваши уништити у кокошињаку
Често се тако много намножи гада у кокошињаку да то постаје опасно. Да се гад уништи, треба утуцати креча негашена и посути њиме сва места у кокошињаку, али са таквим бацањем да се у њему дигне јака прашина, кога треба затворити. Другог дана очисти ђубре у крај, па изнова поспи кречом, те тако ће гада нестати.
Избавити од вашију квочку на насаду
Избавити од вашију квочку на насаду, може сваки лако ако пре но што квочку насади, поспе гнездо сумпоровим прашком, или пепеином (пуну кашику). Квочкина топлота онда поступно дејствује на прашак сумпоров, те он испарава и обилази цело тело, па тако како инсекте, тако и њихове гњиде за 10 дана потпуно затире. Када квочка пилиће изведе, гиездо остане сасвим чисто од гада.
А лист »Сељак« препоручује да се утуче сумпора и да се њиме поспу кокоши до коже, уздигнувши перје у висину.
Живину да сачуваш од редње – помора
Живину да сачуваш од редње – помора: држи кокошињаке врло чисто и кади сумпором; мешај у храну исецкана лука или коприве и помало ситно стучена дрвена угља, и дај довољно чисте воде.
[Симптоми куге, од које обољевају кокоши и ћурке, су: оболела живина има повишену температуру, покуњи се, опусти крила, накостреши перје, главу забаци натраг. Оболела грла имају сањив изглед, не једу, из кљуна им цури слуз која је препуна заразних клица, којих има много и у измету. Од куге живина угине обично у року од 2 до 4 дана.
Од куге лека нема, али као предострожну меру треба применити цепљење живине чиме се осигурава живина од заразе за период од 5 до 6 месеци, а ако болест и даље влада треба цепљење поновити.]
Пролив код ћурака
С пролећа добију ћурке врло лако пролив, и од тога скапавају. Кад их та болест снађе, треба им давати куваног сочива с јечмом да једу. У црном вину наквашен хлебац такође помаже. Но ако би болест узела маха, па не би ни једно од ових средстава помогло, онда треба скувати здравиша (прстењака, камилтеј), у црном вину, па им то давати да пију; но ако не би хтеле да пију, треба им у грло кроз мали левак сипати; то ће за цело помоћи.
[Разликује се бели пролив и црвени пролив (кокцидиоза).
Бели пролив је наследна болест, јер кокошке заражене овом болешћу носе заражена јаја из којих се излегу заражени пилићи. Тако се болест преноси из генерације у генерацију.
Од белог пролива најчешће оболевају пилићи. Најсигурнији симптом болести је бели пролив. Осим тога пилићи имају накострешено перје, куњају, слабо једу. Ова болест код одрасле живине назива се тифус.
За лечење оболелих пилића може се употребљавати сулфаметазин (0,2%) у води за пиће. Најсигурнији је начин сузбијања да се уништи цело легло у коме се примети болест, а уз помоћ ветеринара пронаћи и уништити кокошку која је носила заражена јаја. За спречавање болести треба прегледати крв свих грла која се одабирају за приплод.
Од црвеног пролива оболевају пилићи, а затим млада живина. Први симптоми појаве болести су: грла су само жедна, а затим не једу, мршаве, поспана су, слине и каткад сузе. Кад болест узме маха онда се јавља жућкаст, слузав и крвав пролив. Кад се јави пролив оболела грла угину за 2-4 дана, а иначе без пролива болест може да траје и по 2-4 недеље. Зато време живина угине услед малаксалости.
Против црвеног пролива примењују се сулфонамид препарати, али је најефикаснији начин предузимати превентивне мере да не дође до болести, применом строге хигијене уз дезинфекцију пилићарника и свег прибора.]
Црни лук као лек противу животињских болести
Кад од неке напасти скапавају кокоши, ћурке, патке итд. онда је нужно одмах давати црног лука да једу. То бива овако: треба исећи црног лука ситно и уваљати у брашно, па ту смешу давати два пута недељно да живина једе. Ко је пријатељ живине, то треба да чини чим ма какве бољетице код живине опази.
Противу цркавања кокошију метни шаку креча у воду коју пију и биће спасене. Кад болују ћурке, помешај црног вина са мекињама, трицама и дај им да једу.
[У сваком случају, треба се обратити ветеринару да установи врсту болести, како би се могле благовремено предузети одговарајуће мере за спречавање болести.] Распознати кокошке које доста носе
Распознати кокошке које доста носе није ништа лакше, и онда се могу остављати за запат само оне кокошке, које носе доста јаја, а остале треба клати. Као први знак за распознавање кокошију, које боље или лошије носе, важи креста и подбрадак. Што су обоје, када кокоши јаја носе, затвореније шарлахо-црвене боје, то такве кокоши све су боље у ношењу јаја. Кокошима које прилично или врло слабо носе, обојени су креста и подбрадак више бледо-црвено, и заушници су прљаво бели и жућкасто ружичасти.
Када се у храну кокошију помеша довољно љусака од јајета, или креча, не само да онда кокоши ту храну жудније једу, већ и много више јаја носе, но иначе. Кокошка, коју добро хране у стању је много јаја да носи, али кад у храни нема материјала за љуску, онда не може, мада је храна иначе хранљива и јака; она ће сасвим престати да носи, ако се храни храном, у којој слабо има креча.

Кокоши да пре пронесу
Храни их врелом храном, да се пуши, то воле кокоши и пре пронесу. Американци помешају у храну паприке, а Енглези дају семена од коприве.

Многи тврде да кокоши и преко зиме носе јаја онда кад им се даје да имају бар недељно дваред зеленог лишћа од купуса или кеља, пред собом, да га кљуцају и пиљају. Кокоши да јаја и више и зими носе
Младе кокоши, које су најспособније за ношење, одели од других, метни их у врућу кошару, где се једнако находи топлог коњског ђубрета или у топлу собу; храни их јечмом, који си попржио попут каве, или метни јечам у воду код ватре да ври и прокуван и млак им дај; добро је у овај јечам помешати и семена од коприве; могао би им најзад давати ситно стуцане пужеве љуске замешане с трицама и вином, па ће наскоро почети носити. Зато се много хвали и ситно утуцане кости које треба у храну помешати и кокошкама давати да једу, па ће у свако доба године носити јаја.

Кокоши да носе јаја преко целе зиме
Кокоши да носе јаја преко целе зиме, треба да се држе у зимско време у свим и топлим подрумима, и хранећи их кадикад јечмом упрженим.

У Београду има једна породица, којој носе јаја кокоши сву зиму и поред тога што на двору ноћују. То она постиже дајући кокошима сваки дан по мало меса ма каквог да једу и с костију кљуцају.
[Количина хране и састав оброка за кокошке носиље зависи од тога да ли се кокошке гаје у слободном простору или се стално држе у живинарницима с малим испустима. Осим тога зимски оброци су нешто већи и богатији угљеним хидратима него лети. Састав оброка зависи даље од расе кокошака, узимајући у обзир носивост и крупноћу у првом реду. Крупнијим расама и бољим носиљама дају се сразмерно већи и квалитетнији оброци у циљу повећања носивости.

С обзиром на разне расе и различите услове гајења немогућно је дати један рецепт који би важио за све прилике. Састав смеша и њихову количину треба прилагођавати вршећи сталну контролу тежине и носивости.

За састав смеша за исхрану, треба да буду заступљена следећа хранива: житарице (жути кукуруз, пшеница, јечам, овас, просо и сирак), мекиње, луцеркино и рибље (6070%) брашно, крмно брашно, сојине погаче, зрневље легуминоза и уљане погаче, млеко у праху, меласа, шкољке, кухињска со и кречњак. За састављање оброка и процентуални састав појединих хранива у саставу смеше, треба се обратити за савет пољопривредном стручњаку.

У савременом живинарству се последњих година све више користе готове смеше које се израђују и код нас. Углавном се производе три врсте смеша: са 16, 20 и 32% протеина. За смеше које садрже 15-16% протеина није потребно додавати зрнаста хранива, док за смеше са 20% и 32% потребно је кокошкама давати зрнасту храну ујутру и увече, а смешу у подне.

Расе кокоши најбоље за ношење јаја

Расе кокоши најбоље за ношење јаја су: Leghorn, Талијанка и Минорка. Leghorn кокошке воде порекло од италијанске кокошке. Leghorn кокошке носе годишње 150-300 комада јаја, а рекордерке и преко 340. Кокошке су тешке од 1,5 до 2,25 кг. Јаја имају белу љуску и теже 55-60 грама. Талијанка се јавља у разним бојама. Код нас је најпознатија јаребичаста талијанка. Талијанке носе годишње од 150 до 250 јаја, која су тешка око 60 грама. Минорка се јавља у две боје; бела и црна. Годишња носивост минорки кокошака од 150 до 200 јаја, чија тежина износи и до 80 грама.

Поред ових раса постоје и расе комбинованих особености: за јаја и месо, где спадају: Родајланд (кокошке су тешке 2,5-35 килограма; годишња носивост 150-250 јаја која имају смеђу љуску, а тешка су око 55-60 грама), Њухемпшир (годишња носивост је слична као у родајланда), Плимутрок (годишња носивост 150-200 јаја; кокошке су тешке око 3 кг), Штајерка (кокошке су тешке 2-2,5 килограма, а годишња носивост 150-200 јаја), Сусекс, Орпингтон, Вијандот, Голошијанка, наша домаћа кокош (кокошке су тешке до 2 килограма, а годишња носивост од 60 до 80 јаја).]

Чување јаја преко зиме

Јаја се могу очувати за 6-7 месеци да се не покваре само на овај начин:
Купи се у апотеци манган-кали (за 2 литара воде, довољно је колико може стати на врху ножа), метне у воду и меша дотле, док се манган-кали не раствори и течност добије лепу – затворену црвену боју; затим се потопе јаја у овај црвени раствор тако, да сасвим огрезну у води. После једног часа изваде се јаја из овог раствора, добро осуше, спакују у какву котарицу или суд и чувају у сувоти и на месту где неће промрзнути. Овако препарирана јаја очувају се сасвим свежа, и немају онај непријатан укус као јаја која се чувају у плеви, пепелу, мекињама и струготинама.

Још један начин да се јаја дуго одрже
Има различних начина, како да се то постигне, али ево искуство једног енглеског земљоделца, који је у »Агрицултурал Газете« саопштио:
»Обично у месецу јулу, када кокошке највише и најбрижљивије носе, покупим јаја па их сложим у какав земљан суд; онда растворим отприлике 1 кг соли у 5 литара воде. Овај раствор кувам 20 минута и онда додам 2-3 кашике креча. Кад се сва ова смеша или течност охладила, онда метнем јаја у ову смешу. Јаја на овај начин очувана и преко зиме тако су добра, као да су их јуче кокошке снеле.

Китајски начин чувања јаја
Китајци [Кинези] мажу јаја добро измешаном глином, која се брзо стврдне и тиме образује кору около јајета кроз коју не може ваздух да продре. Услед тога јаја се не кваре и осим тога много се лакше могу превозити и у најудаљенија места, остајући за све време свежа. Врло лак и јевтин начин.
Љуске од јаја не треба бацати
Љуске од јаја не треба бацати, јер су корисне са привреду народну. Често ћемо наћи на ђубрету љусака од јаја, али пошто се ове из угљенокиселог и фосфорнокиселог креча састоје, то би их требало сакупити, истуцати и њима живину, прасце и телад хранити јер не само да ће јаче кости добити од ове хране, него ће кокошке више јаја носити, а прасци и телад боље расти.
Убијајмо свраке, вране и јастребове
Ове птице тамане нам пилиће, пачиће, гушчиће, ћуриће и јаја домаће живине. Без јаја не би било живота, а без живота не бисмо имали јаја. Кад би се прорачунала штета која се годишње у једном народу учини са стамањивањем јаја и пилади коју учине свраке, вране и јастребови, изашла би врло велика, јер нема куће којој та грабљива птица мању или већу штету сваке године не учини.
Да би сачували нашег домаћег храниоца: јаја и пилад од тих грабљивих птица, треба да је дужност сваког одраслог човека да сваком приликом вреба и убија свраку, врану и јастреба. Тако исто треба им тражити гнезда и стамањивати им јаја и птичиће.
Тим ће се користитп више, далеко више, него што се обично мисли, нарочито кад се срачуна кварење воћа и кукуруза.

Голуба да приволиш кући
Пар маторих голубова стави у повећи с једне стране гвозденом решетком затворен сандук или у велики кавез на прозор на таван, па три недеље дана добро храни и пој, или остави да се ту и излегу, па више неће одатле отићи.

Свиларство у шуми храстовој

Откако се појавила заразна болест код дудовог свиленца (свилене бубе), стало се предлагати да се гаји храстов свиленац нарочито из северне Кине и Јапана (Antheraea pernyi и Јама-Маи). У Немачкој још и данас се гаји храстов свиленац, јер се због оштре климе тешко подиже дуд. Неки Бухвалд гајио је у изданичкој шуми храстовој, великој 10 хектара, храстов свиленац и доказао је, да се може радити и у великим шумама изданичким и да ће се труд и трошак добро исплатити. Одгајене чауре од храстовог свиленца дале су свилу, која је имала једнак, и тако мекан конац као и најбоља миланска свила. Вели се, да је боље гајити северокинеског храстовог свиленца него јапанског. Тако изданачке ситне шуме могу нам поред дрвета и осталога донети велику корист и од гајења храстовог свиленца. Добро је поразмислити о овој користи од шума у земљама, где се храстове шуме много и лако подижу изданцима, па не могу да истрају и дорасту за крупну гору, а као гориво је дрво јевтино можда зато што има шуме доста или што има у близини каменог угља за гориво. Оно је добро и зато што храстова шума може да се гаји и на неродним и каменитим местима, а дуд не може