Које учи како се развија и одржава телесно и умно здравље и честитост добре воље и карактерности
Лакше је болест спречити него лечити.
Нема правог живота без здравља. Здравље је највеће благо на свету.
Пошто су само здраво тело, здрав мозак и истински, научни морал једини кадри учинити човека правим човеком, то је неопходно да у овој књизи пре свега изнесемо правила по којима се сва три здравља развити и одржати могу; јер је човек и народ кадар само онда поњати (схватити) и вршити свој човечки позив према себи и породици својој, народној и човечанској, ако има сва три ова здравља. Само они који су тим украшени, кадри су озбиљно радити за своју и за својих ближњих срећу и слободу.
По важности правила ова о држању здравља иду овим редом.
ВАЗДУХ
О здравственој и лековитој моћи ваздуха
Ваздуха, ваздуха, ваздуха! И то чистог, отвореног ваздуха за дисање. То је нужно зато што чисти, свежи и отворени ваздух не само да је главно средство за одржање здравља него и за искорењивање болести. Стога треба човеку ваздуха таквог и у раду, и при одмору, и при спавању, и весељу; јер ни најваљанија храна и пиће не доносе нужне користи без чистог ваздуха. Тако говори учени др Бог.
Ваздух је, дакле, прва чињеница здравља и живота. У то име на првом месту стављамо га у здравствена правила. Стога треба свој живот и друштвене уредбе и послове тако да уредимо како бисмо могли и радити, и учити, и забављати се, и јести и шетати се, и одмарати се у потпуно чистом ваздуху, јер је ваздух животодавни дух; он даје живот свему што на земљи живи и расте; без њега би све што живи угинуло.
Ваздух је потребнији и од саме хране, јер се без хране може живети по неколико недеља, а без ваздуха ни неколико минута. То је безброј пута испитано.
Чист ваздух крепи и оживљује не само тело и здравље телесно већ и дух, и памет, и живахност енергије, те тако он нас покреће на све и чини нам живот и посао дражим и милијим; он чини те је човек ведрији, лакши и веселији. Ко се доста бави у природи, у чистом ваздуху, неће га лако снаћи кијавица, назеб, пробади, запаљење плућа, врућица, нервозности, жлезде око врата итд., дакле сигуран је од више болести и њихових последица.
Такав човек брзо се од неке болести опорави и ретко у болест пада.
Испитано је и доказано јасним примерима да највише има на свету телесних и умних наказа због оскудице у светлости и чистом ваздуху, па онда због рђаве и слабе хране, туге и тешког рада.
Ту истину потврђују нам и живи примери, који су и нама пред очима и у памети.
Мислимо на појаву кретена у Штајерској. Они су онако наказни и телом и умом само зато што живе у долинама где сунце или посве не допире или врло мало траје и упире. Фабрички радници и Ескими са тамног севера дају нам такође у томе потврду.
И овај пример научиће честите родитеље и наставнике да упуте децу и ученике у загрљај сунчане светлости и чистог, отвореног ваздуха.
Ово треба да упути све управљаче и законодавце друштвене да удесе све куће и радионице и цео род људски тако како ће сваки моћи и радити, и одмарати се, и хранити се, и веселити се под закриљем довољне светлости и чистог ваздуха.
Ваздух је чист онда кад се у њему не осећа никакав задах и мирис, кад се не опажа у њему прашина ни делићи други. После кише и ветрова, он је најчистији; тад је он најбогатији у животном оном састојку своме, који наука зове кисеоник. Ваздух је најчистији на високим местима и на површини мора, где ветрови често промахују и где сунчани зраци поваздан допиру.
[Данас знамо да је ваздух безбојно, гасовито тело, смеша разних гасова. Боје ваздуха које видимо зависе од количине водене паре, дима, прашине и других примеса. Ако је у ваздуху много водене паре, онда небо изгледа тамноплаво. Плаветнило неба настаје зато што се кратки таласи плаве сунчане светлости одбијају од честица водене паре и на тај начин допиру са свих страна у наше око. Најплаветније је небо после кише. Ваздух нас окружује са свих страна. Ми у њему живимо. Његов невидљиви гасовити огртач, до висине од близу 100 км, чини оно што зовемо атмосфером. На сваки квадратни сантиметар Земљине површине врши притисак стуб ваздуха тежак 1,33 кг (једна атмосфера). На површину нашег тела, која има отприлике 1,5 м2, тај притисак износи 15,500 кг. Ми то не осећамо, јер дисањем улази ваздух у наша плућа, крв и ткива, тако да у нашем организму влада притисак као и ван њега. Ми осећамо само промене притиска. Пењемо ли се у висину, притисак све више пада, а пада и онда ако се ваздух загрева, и обратно, притисак расте када се ваздух охлади и постаје гушћи и тежи. Смањен притисак организам тешко подноси.
За време рата у Дахау вршени су на заробљеницима »експерименти спасавања живота у великим висинама«, како их је у свом тајном реферату назвао професор ваздухопловне медицине др Рашер. Осуђеника би затворили у нарочиту челичну кабину у којој се атмосферски притисак могао мењати по вољи. Због дебљине зидова кабине, крик затвореника се није могао чути, али је познато да су чупали косу и покушавали да надимањем грудног коша задрже ваздух, који су сисаљке извлачиле из кабине, и да на тај начин ослабе огроман притисак који се зракасто помицао у њиховој лобањи. Најзад, кад је кабина поново отворена, вршена је обдукција жртве.
Низак ваздушни притисак тешко подносе срчани болесници, анемични-малокрвни, реуматичари, особе са честим главобољама-мигренама, нервно слабе особе, астматичари и туберкулозни болесници.
Ваздух је у ново, модерно доба добио и нову важност. Постао је пут за саобраћај авиона, космичких бродова, механичко погонско средство за ветрењаче, ваздушне турбине и др. У згуснутом (компримираном) стању служи за аутоматске кочнице на трамвајима и железничким вагонима и као погонско средство за разне машине; у течном стању, за добијање ниских температура и прављење експлозива, и најзад, као сировина за прављење азотових вештачких ђубрива и др.]
У поквареном ваздуху увећан је гушик (азот) и угљен-диоксид, који руши здравље и живот. Кад у ваздуху преовлаћује угљен-диоксид, онда човек пада прво у несвест, па затим у коначно мртвило, а и свећа тамо горети не може. Такав отровни ваздух налази се обично у пећинама, подрумима, бунарима и собама. Онај ваздух који човек издише, има доста угљен-диоксида. У тесном простору, где не допире довољно кисеоник, овај угљендиоксид гуши човека.
[Појава мириса у затвореној просторији служи као знак за откривање слабог и непотпуног проветравања. Проветравање просторија намењених за живот и рад је неопходно за одржавање нормалног рада организма. Проветравањем се отклања сувишна количина угљен-диоксида који излучује организам издисаљем. Такође се снижава влажност ваздуха, обезбеђује се нормално ослобаћање топлоте тела. Отклањају се непријтни мириси, штетни гасови настали приликом кувања, загревања стана (фуруне, каљеве пећи, нафта-пећи, грејалице, радијатори електрични и централно грејање); дим од цигарета, створена прашина и микро-организми. Проветравање отклања и разрећује ваздушне загађиваче, а што је најважније, обезбеђује довољну количину кисеоника неопходног за одржавање најосновнијих животних радњи. Ако нема проветравања, или ако је проветравање недовољно, долази до оштећења организма, умањеног дисања, слабијих животних радњи и смањења могућности рада.
Још 1777. године утврђено је да нагомилавање угљен-диоксида представља узрок непријатном осећању у пренасељеном простору.
При рађању дете се оглашава да је живо тиме што удахне ваздух и заплаче. Првим удисајем ваздуха грудни кош се проширује. Због уласка ваздуха у дисајне органе, прво у горње делове, душник и бронхије, а затим и у сама плућа, односно у алвеоларне каналиће и алвеоле, долази до проширења ових последњих. Једном већ проширене алвеоле (најситнији део плућа), више се не слепљују, чак ни при форсираном издисању. Од тог момента па до краја живота, до смрти, човек стално дише.
Када је у просторији претопло, превлажно или када се дуго иде по сунцу, а човек је превише обучен долази до топлотног удара. Цело тело је прегрејано и не може да одаје топлоту ни влагу, дисање је отежано. Долази до губитка свести и грчева. Топлотни удар може да се заврши смрћу.]
Нечист и по томе убитачан је ваздух тамо где има баруштина, блата, магле, превелике влаге и ма каквих честица које труну. Кад је ваздух напуњен каквом маглуштином, што бива више у јесење доба, доста је нездрав; нездрав је и кад је сувише влажан при мочарном времену. За оне који пате од јектике такав је ваздух нарочито теретан, јер ходајући у њему више кашљу, теже дишу и малаксалост осећају. У часу таквог времена за свакога је потребно што појести или попити пре поласка из куће.
Текуће воде, висока дрвета, баште и усеви знатно ваздух прочишћавају. Стога је добро да људи око својих станишта имају разних воћњака и башта. – Но уколико је шума уопште дању корисна, утолико је ноћу шкодљива, јер ноћу свако растиње испушта, испарава, такозвани у науци угљен-диоксид, који нашем здрављу шкоди.
[Познато је да биљке ноћу испуштају угљен-диоксид, а дању кисеоник. Спавање у шуми не може шкодити, зато што се у слободном ваздуху испуштени угљен-диоксид из дрвећа не нагомила до количине око 7%, што би доводило до отежаног дисања. Али у затвореној просторији, још ако је пуно особа и цвећа, сви ће они испуштати угљендиоксид, а трошиће кисеоник. Како је просторија затворена, доћи ће до смањења кисеоника потребног за дисање, а нагомилаће се угљен-диоксид.]
Не ваља, дакле, нипошто ноћу држати у соби где се спава саксије с цвећем и којекакве лозе по прозорима: непажња у томе стала је у много случајева и живота, мада је човек у стању на много што-шта навикнути.
Ради чистог ваздуха нужно је да су прозори на становима и радионицама поваздан отворени; то треба уобичајити као најпречу и животну потребу: јести и пити. Изузетка може бити само тамо где су прозори поред нечистих места.
У име бољег здравља битна је потреба правити станове и, уопште, зграде тако како би прозори били окренути према источно-јужној страни, да их једнако обасипају сунчани зраци. Боље је за здравље што је стан на месту узвишенијем и што је више од земље издигнут. Стан треба да је што више на сувом месту, и да је довољно простран, висок и светао.
[Стан је најважнија потреба сваке породице и појединца. Настао у часу кад је настао и човек, стан се развијао, мењао, и усавршавао.
Поред тога што свака породица треба да има свој стан, неопходно је да сваки њен члан има одређено место у стану у коме може више или мање да се издвоји било ради одмора или ради обављања неког свог посла (да ради, учи и др.). После свако дневног напорног рада човеку је потребан мир, одмор и удобност, да би се оспособио да сутра поново настави свој посао са несмањеним полетом и успехом. Неудобан, нехигијенски и тескобан стан не пружа човеку ове могућности, већ најчешће смањује његове умне и физичке снаге и нарушава здравље. Схватајући важност стана, данас се све више поклања посебна пажња хигијени становања.]
У свима зградама где на једном месту много света седи, стоји, ради, весели се, или спава, ваздух је јако покварен и шкодљив; исквари га већи проценат угљен-диоксида, који човек из себе издише. Места су таква: кафана, црква, позориште, школа и друга зборишта. Отуд многи у цркви, кад је у њој пуно света и свећа које горе, падају у несвест, а освесте се, к себи дођу, кад се изнесу на чист ваздух. Зато треба све зграде за зборишта удесити тако да су што већма простране и да у њих има чист ваздух што слободнијег приступа. А најбоље је да се зборови држе под ведрим небом или под неким хладницима, као што су и наши стари држали.
Врло је нужно да човек што више и што дубље удише чист ваздух, јер он подмлађује крв, опоравља малаксалост и даје лека разним болестима, па и саму јектику лечи. Ходајући на чистом ваздуху и радећи, удесно је и нужно је да се човек навикне држати прса издигнуто, а ако је беспослен, руке на леђима спојити. Тим се даје маха белој џигерици – плућима, која је попут сунђера шупљикава, да комотно кроз све своје шупљине (алвеоле) ваздух прима и избацује.
Бела се џигерица по раду своме може упоредити с ковачким меховима. Као год што мехови кад их растегнеш приме ваздух, а изгоне га кад их стегнеш, тако се и џигерица примајући ваздух шири, и што су већма прса издигнута, тим се лакше ваздух удише, а изгонећи ваздух, слеже се.
Као што мехови с ватром и чекићем чине промену у гвожђу, то јест, чисте га од свих незгодних честица и рђавштине, тако и ваздух помоћу џигерице и срца чисти све незгодне честице из крви човекове и даје му чистину и нову животну снагу, а тако исто и мозгу.
[Дисање је природни ток који се непрекидно одвија у живом организму. Ниједна ћелија (најситнији делић од којих је састављен организам) не може да се одржи, ако се у њој не одвија сагоревајући ток (оксидациони процеси), за које је неопходан кисеоник. Тада се ослобађа топлотна енергија и стварају крајњи производи тога тока. Међу њима је и угљен-диоксид који се из организма избацује утлавном преко плућа.
Брзина дисања, удисања и издисања ваздуха, у 1 минуту код одраслог здравог човека износи 15-20 пута. Код новорођенчета 45-50 пута, код детета у 5. години живота 26 пута, а у доба пубертета 20 дисајних покрета у 1 минути. У природним условима на брзину дисања може да утиче: напоран рад, убрзан ход, жалост, радост, као и воља. По престанку тих чинитеља дисање се поново нормализује.
Сва обољења која доводе до недовољног снабдевања организма кисеоником праћена су убрзаним дисањем, како би се тај недостатак надокнадио. Успорено дисање ређа је појава и јавља се код тумора мозга, или тровања опијумом. Отуд се јавља нормално дисање, убрзано и успорено, а може бити дубоко и површно.]
За 1 минут човек удише у себе 13 литара (око 10 ока) ваздуха, а то ће рећи око 780 литара за час, или 19.000 литара за цео дан.
[Савремена медицинска мерења утврдила су да нормалним дисањем за 1 минут просечно човек учини 16 дисајних покрета (удахне и издахне). Једним дисањем особа узме око 500 грама (½ литре) ваздуха, што значи да ће у 1 минути узети 8 литара ваздуха. За један сат узеће 480 литара ваздуха, а за 1 дан, око 11.500 литара. Из те количине ваздуха човек користи дневно око 2.000 литара кисеоника.]
Шта значи за здравље ако је толика количина сваког дана нездравог ваздуха у нас улазила? Не заборављајмо то никада, нигде.
Стога врло упутно веле научници: удисањем чистога ваздуха, удише се здравље и живот, а издисањем се отклања болест и смрт. Камо пусте среће да родитељи и учитељи науче омладину људску да то правило као заветни аманет запамти и да га се свега свога живота марљиво придржава. Тад би боље са здрављем стајала омладина наша, па отуд и цео народ.
Најбоље је удисати ваздух кроз нос, а издисати кроз уста. Удисати ваздух на нос не само да је за здравље уопште добро већ се тако избегава и назеб, јер док ваздух прође кроз вијуге и савијутке оне у носу, згреје се и благ доспева до плућа. Уз то, ако је ваздух прашњав, он мање шкоди кад се удише кроз нос, јер идући кроз носне длаке и вијутке, задрже се у носу многе шкодљиве честице, а идући кроз уста, пролазе незадржано у грло и плућа.
Стога је посве здраво за тело и мозак да се што више и чита, и пева, и говори у чистом ваздуху.
Требало је, још одавна, да омладина људска уместо некорисних химни и молитвица, символа и оченаша изучава здравствена правила и начин како се може добити и уживати чист ваздух у стану и радионицама, у шетњи и зборишту. Ваздух је најздравији за дубоко удисање око велике ручанице, то јест око 9-10 сати изјутра; тад је ваздух умерено топал. Ко не може то вршити тада, нека то врши ма у која доба дању. Боље икад, него никад.
Ради чистоће ваздуха, треба из собе или радионице удаљити све прљаве хаљине и остале нечисте ствари. Зидови не смеју бити влажни. Влажни станови најгрђе трују ваздух, па тако и здравље домаће чељади. Од влаге се развијају многе опасне болести, као што су: болести бубрега, реуматизам у мишићима и зглобовима, живчане болести, плућни катар итд. Она учини од човека правог богаља. Далеко је боље и паметније живети под циганском чергом неголи у влажном и нечистом стану.
У најновије доба доказато је науком и практиком да је здраво и ноћу спавати на отвореном ваздуху или у стану где су сви прозори отворени. И пастирски живот овај разлог потврђује. Наравно, томе се треба поступно привикавати, а нарочито оним што су нежни и слабуњави.
У стану где се спава и ради непаметно је хаљине и обућу сушити, и којекакве бојадисане ствари и огледала држати. У зеленој боји и металу којим је огледало постављено има много отровних честица које кваре ваздух у стану. Собе моловане, дакле и тапетиране нездраве су.
[Савремена индустрија боја и тапета израђује здраву и препоручљиву робу, али зидове повремено ваља освежавати.]
Дим и прашина, па било то у стану или у радионици, такође су врло шкодљиви, особито очима. Чистоти ваздуха у стану доприноси и прање стана, које треба бар једном сваке недеље обавити. У неосушеној соби нездраво је бавити се. Ваља да чељад буду изван ње док се под – патос осуши. Много квари ваздух у соби и држање ноћног лончета (нокшира) у ком има мокраће и који је неочишћен; то највише шкоди здрављу очију. Тако исто шкоди и она тоња из прохода, који варошки свет поред станова држи. Једном речју: неопходна је потреба отклањати све што ваздух квари, било то у стану или око стана, у радионици или око ње, у месту или околини станишта.
Стога је света дужност свакој општини да удеси своје место, па било оно село или варош, да нигде у месту и око места не буде баруштина, блатних и смрдљивих места, која би испаравањем ваздух кварила, те тиме здравље и живот становника рушила и сатирала. Уместо тога нека диже и уређује чисте улице, авлије и баште за опште задовољство, удешене на сваком углу улице, онако како смо означили на другом месту у овој књизи, ситном и крупном шумом засађене. Ако место није сувише влажне природе, општина треба све улице, сокаке да крупном шумом засади, па била она родна или неродна. То је све могуће. Здружена, уједињена снага све то може удесити и уживати, само ако има памети, енергије и поштења да се за посао прихвати и да ствара те моћне услове за здравље ума и тела, уместо набављања икона, литија, одежда, кандила и других некорисних и несмислених друштвених залудница.
У току ове књиге биће указани и сви могући практични и научни начини како ћемо створити услове за уживање чистога ваздуха свуда и свагда.
Угљен-диоксид као отров
Уопште мало ко пажњу обраћа на овај отров, нечисти ваздух, који се развија тамо где нешто кисне, као на прилику комина, а и тамо где је много света у малој згради скупљено. У напуштеном или сланом бунару, у пећинама где има лешина а мало приступа чистог ваздуха, и у подрумима где комина вина или шљива кисне и ври, човек често пада не само у несвест него и умире. То се је догађало стотинама и хиљадама пута. И проход је отрован.
Отров тај – угљен-диоксид не може се друкчије из тих места истерати него да се избаци пушка или да се баци унутра повише запаљене смрековине или сламе. Због тога треба да буду на опрезу сви они који у такве подруме, бунаре, пећине и зграде улазити морају. Вели се да човек може живети тамо где свећа горети може, па због тога није згорег наместити какав фењер са свећом горећом на дугачак штап и пред собом носити кад се у така места иде или силази, па чим се почне слабити светлост или гасити, бежи натраг. Свећу треба носити што ближе до тла, јер угљен-диоксид је тежи од обичног ваздуха, па зато пада наниже. Ма свећа и горела, треба пазити на себе, јер чим се појави тутаљивост, несвест и главобоља, знак је да је отрован ваздух. Код неких угљен-диоксид донесе, поред тога, и грчеве и бљување па тек онда смрт.
[Угљена киселина је угљен-диоксид растворен у води. У води се лако раствара, а вода га лако и отпушта. Пример је минерална или сода-вода (сифон). Кад сипамо из сифона у чашу сода-воду, видећемо пуно мехурића који ће после мало времена нестати, и у чаши ће остати само вода. Зато се и каже да је угљена киселина непостојана и да се одмах распада. Из сода-воде можемо лако добити угљен-диоксид. Преокренемо ли сифонску боцу и отворимо ли је, угљен-диоксид ће излазити, па га можемо скупити у чашу. Видети се не може, јер је без боје. Киселог је укуса. Тежи је од ваздуха (један и по пута) па га можемо преручити из једне чаше у другу, где ће угасити свећу ако је ставимо запаљену у њу. Дакле, угљен-диоксид не гори, нити подржава горење. У просторији са 7% угљендиоксида дисање постаје отежано, са 14% човек се већ гуши, а ако га је 25%, смрт наступа одмах.
Некад је од њега страдавало много људи. Човек за један сат испусти 20 до 30 литара угљен-диоксида. Када се у малој просторији услед дисања великог броја људи накупи много угљен-диоксида, долази до несреће. Тако је 1848. године један пароброд »Londonderry« стигао после олује са преко стотину мртвих путника, који су се под палубом угушили због угљен-диоксида.
Он се спушта на под, јер је тежи од ваздуха. Било је случајева да се у руднику или пећини угуши пас, а да човек ништа не осети. Због тога у загушљивим просторијама више шкоди деци него одраслима. Зато се бар ради деце собе морају чешће ветрити.
Охлаћивањем до 0°С уз притисак од 35 атмосфера угљен-диоксид прелази у течно стање. Такав у гвозденим боцама долази у трговину. Употребљава се за прављење содаводе, разних вештачких пенушавих пића (даје им свежину), за гашење пожара, растворен у води као угљена киселина служи у медицини као средство за купање при лечењу неких болести. Вода на земљи упија велике количине угљен-диоксида (скоро сав угљен-диоксид који настаје горењем). Излази из пива, младог вина, шампањца. Кад ври вино у подрумима, настане га толико да је опасно ући у подрум. Често се скупља у напуштеним бунарима и при копању нових бунара, па треба бити опрезан и пре но што се сиђе, пробати упаљеном свећом да ли га има. Ако се свећа угаси, узме се сламе, намочи у кречно млеко и баци у подрум или бунар. Поново пробамо свећом, и ако свећа гори, не значи да га више нема него да се везао за гашени креч, те је тако опасност прошла-уклоњена.]
Ако је ко отрован од тога или од угљене паре и дима, треба га одмах изнети на чист ваздух и преливати му лице и главу хладном водом. У исто доба треба му притискивати прса са обадве стране да би дисати почео, а ноге и руке треба трљати шпиритом од слачице, ако је при руци. Ако тог нема, треба га опржити ватром по листовима и прстима. Кад се поврати себи, ваља му дати да пије црне кафе или воде. Због тога треба да буду на опрезу и они који чисте проходе, канале и напуштене бунаре. Надница њихова није скупа и ако би била дукат за сат. Ако мантијаши нису кадри са очитањем једне молитве учинити да проход, бунар, канал, оџак и друго томе подобно буду за тренутак очишћени невидимом силом небеском, и да оздрави човек, марвинче и биљке од те молитве, онда нам ни они ни њихове молитве не требају; него поставимо уместо њих проходаре, ђубретаре, водаре, лекаре и оџачаре, и дајмо им све нужне и потпуно удесне справе да лакше и боље те и друге сличне тешке послове обављају и оздрављају, То би било и паметно и поштено, па макар се многи на то косили и дерали.
Ко се од сунца крије тај сам себе бије
Да су сунчани зраци – светлост и топлота – извор свега и свакога живота на земљи, то је испитано и науком и »простачким« посматрањем и осведочењем. Што год је лишено сунчаних зрака, то мало по мало губи углед, здравље, појмање, живост, веселост, па у току дужег или краћег трајања, и сам живот.
Већ и према томе може се рећи да је јадна она мајка и дадиља које терају своју децу у собне ладовине и испод сунчаних зрака, из отворене природе само зато да не поцрне, да их сунце не спали и у главу не удари; кукавни су они наставници који задржавају и уче своје ученике у смраду школских и домаћих зидина, не водећи их у поље и ливаде на игру, рад, поуку и забаву; несретне су оне жене у сукњи и у панталонама које се клоне сунца и ограђују се од њега амрелчићима, зидовима кућним, завесама и шалукатрама прозорским. Ове незналице брину се да отклоне сунчане зраке – зраке живота и енергије од собног намештаја да не избели, не знајући да ће оне због тога да излапе и телом, и енергијом, и умом. Убилачка је она држава која трпа такозване »просте« и политичке »преступнике« у тамнице да се поправе, а не тражи начина да се отклони узрок који их гура у преступ и несрећу, нити бар удешава згоде и начине како ће ови преступници испаштати своје грехе у светлим и чистим радионицама, где ће изучавати и радити разне занате и поуке оне које ће им бити у животу од стварне вредности. Сви ови неће да знају да никоме неће наудити најљући сунчани зраци, кад на њих од детињства навикну. Ето примера: народ, који често и гологлав на најљућој жези у пољу послује. Сунчани зрак удара у главу посве немило само нерадене ладолеже, а иначе свакоме другоме срећоносни су. Хладовине треба само у часу јаке припеке и тешког умора, који долази од хода и рада.
[Навикавање на сунце и склањање од припеке неопходно је да не би дошло до сунчанице. Она може изазвати тешке поремећаје у организму.
Зрачење Сунца у животу човека и целе наше планете представља важан чинитељ. Енергија Сунца извор је живота на Земљи и покретач свих делатности развитка. Биљке се, уз учешће хлорофила, користе сунчаном енергијом да неорганске материје претварају у органске. Тако добијамо биљне плодове. Човек и животињски свет користе се готовим плодовима (органским материјама) у намирницама биљног порекла. У њима је скупљена енергија Сунца. Узимањем биљних намирница људски и животињски организам путем њих попуњава своју потрошњу енергије.
Сунце шаље огромне количине зрачне енергије која се шири у виду таласа. Сунчани зраци су различите таласне дужине и различитог дејства. Међу овим зрацима могу се разликовати: невидљиви и видљиви зраци различитих таласних дужина. Сви ови зраци делују топлотно, те је могуће одредити целокупну енергију зракова – одређивањем топлотног зрачења. За нас је важно да знамо: ултрацрвени зраци одају црвену светлост и топлотне зраке као и свако зажарено тело, нпр. усијано гвожђе, а светлосни зраци изазивају светлосно дејство и садрже ултра-љубичасте зраке.
Ултраљубичасти зраци значајно делују на организам. Поред промена које изазивају на површини тела, делују и на органе у дубини ткива. Приликом сунчања, под дејством ових зракова, на површини коже настаје црвенило и бојење коже помоћу пигмента. Он се налази у нарочитим пигментним ћелијама. Под утицајем топлотног зрачења, црвенило се нагло јавља, али и брзо нестаје, док црвенило изазвано ултраљубичастим зрацима настаје тек после неколико часова, постепено се појачава. Настали пигмент је мркоцрвене боје која се задржава неколико недеља, па и више месеци. Ови зраци не делују једнако на све особе. Осетљивост организма зависи од више чинитеља: од старости, пола, боје коже, здравља, начина исхране и годишњег доба. Људи између 25 и 50 година осетљивији су од млађих и старијих особа, док су жене у овом временском размаку мање осетљиве. Трудноћа појачава осетљивост организма, као и болести: туберкулоза, сифилис и неке кожне болести. Отпорније су особе које се више хране биљним намирницама. С пролећа је организам осетљивији, лети мање.
У спречавању рахитиса од великог је значаја правилна нега. Деца лети треба да су лако обучена, да се сунчају, купају и да су на ваздуху. Рахитис је врло честа појава у нашој средини. У неким крајевима се јавља и преко 80% рахитичне дојенчади. Промене настају на костима. Кости не могу да очврсну (недостатак витамина Д), па отуд виђамо децу са »кокошјим« грудима, искривљеним ногама као слово »О« или »X« – ноге. Такође и на глави могу промене да буду јаче изражене, нарочито чеона и потиљачна испупчења, што глави даје коцкаст изглед. Јавља се и млитавост мишића.
Сунчани зраци убијају многе бациле, па се саветује да се одећа, постељина, застирке чешће износе на сунце.
Према овој великој важности сунчаних зрака – топлоте и светлости – треба да се управља: и мајка и дојиља, и наставник и управник, и онај који ради и онај који се весели и одмара. Јер ко се од сунца крије, тај сам себе бије.
[Рахитис мале деце је сигнал не само недостатка витамина »Д« у исхрани и недовољног излагања деце сунчаним зрацима (ултраљубичастим). Мора се све учинити да деца не проведе у мрачним и влажним становима, већ на чистом ваздуху играјући се изложена благотворном дејству сунца, да станују у сувим, светлим становима.]
ВОДА
О здравственој важности добре воде
Без воде би угинуло све што расте.
Чиста вода, бистра глава.
За вршење телесних животних радњи, вода је као и ваздух животна чињеница у човекову телу. То се види и отуда што се две трећине нашег тела састоје из воде. За човека треба сваки дан да попије 1 до 3 литра воде ради правилнијег рада крви и желуца. Живот биља зависи од три покретача: топлоте, воде и светлости. Да није тога, угинуло би. Вода у сваком телу потпомаже приборно кретање, правилнији ток крви, живљи напредак и трајашнији живот.
[Наш организам се снабдева водом уношењем разних течности: вода, млеко, разна пића, супе и др. храна. Известан део воде ствара се и у организму при варењу сагоревању хранљивих састојака. Вода унета у организам врло брзо се упије у органе за варење и преко јетре доспева у крв. Као саставни део крви, вода се преноси до свих ћелија и ткива предајући им хранљиве састојке. На повратку из ћелија, крв односи све непотребне производе до места излучивања. Из овога се види да је механизам нормалног промета воде удешен тако да је уношење воде једнако њеном излучивању – избацивању из организма.]
Уношење:
Излучивање:
течностима
1,200 л
преко плућа
0,500 л
храном
1,100 л
преко коже
0,500 л
и сагоревањем хране
0,300 л
мокраћом
1500 л
2,600 л
изметом
0,100 л
2,600 л
Науком и практиком доказано је да рђава вода доноси: тифус, врућицу, грозницу и друге болести, због којих народ страда, болује, дангуби, троши, пропада и губи вољу за рад.
[Загађена вода доноси: трбушни тифус, дизентерију (срдобоља) колеру, паратифус и друге цревне болести. У другој половини 20. века нарочито се истиче преношење загађеном водом различитих болести: дечија парализа, заразна (пријемчива) жутица, слинавка, шап итд. Услед масовне употребе заражене воде проузроковачима цревних болести јавља се велики број болесних, као нека врста експлозије, погађајући у кратком времену стотине, па и хиљаде људи.]
Почем је нужно толико присуство воде у нашем телу, и за нашу употребу човекову и друштвену, то свак лако разумети може да је најпреча потреба свакој општини, влади, властима и свима друштвеним чиниоцима да се постарају, пре свега како би свеколике чланове своје намирила у изобиљу потпуно чистом и здравом водом. И црква и држава треба да уступи првенство тој великој потреби људској, јер свака нездрава вода по варошима и равницама махом уноси у човека и животињу разне болести својом поквареношћу. Тај смртоносни отров треба озбиљно и и хитно, научним путем поправити. Снага уједињених чинилаца и чисти разум и тој оскудици доскочити може. Уместо убилачких дворова – касарни и арсенала требало би створити водове и артерске бунаре и чесме, из којих ће друштвена чељад добити олако и потпуно добре воде. Али на жалост и срамоту, данас се (пише Пелагић крајем прошлог века) мало брину о томе великом питању људском и научници и књижевници, а држава и црквена господа још мање. За њих је прече зидати те и томе подобне залишности и глупости него тако корисне уређаје здравствене, од којих зависи здравље и вредноћа народа.
У садашњем накарадном друштвеном уређењу [за владавине Обреновића, пр. ур.] уопште је тешко уживати чисту воду, али се ипак може рећи као поуздано да је најздравија вода у оним рекама и речицама што извиру из чистих места и протичу поред чистих и брдских обала. Али није здрава вода у великим рекама које теку крај вароши, јер се у њу сливају проходи, канали и смрдљиве баруштине; она више пута носи заразне болести и омање напасти. Људи се све више осведочавају да од рђаве воде долазе многе болести па и опасне заразе: грозница, колера, срдобоља и тифус.
Ко је приморан пити такву воду, треба да удеси справу да је процеди било кроз песак или ћумур, што ћемо ми одмах даље већ обележити. Дрветом ограђени бунари јако су нездрави. Тако исто је нездрава и она вода која се дуго у дрвеним судовима и у тиквама држи.
[Дрвена ограда бунара због сталног квашења трули, као и дрвени судови за воду у којима се држи. Труљењем у дрвету стварају се удубљења која задржавају нечистоћу и талог. Не могу се добро ни опрати и увек прети опасност да упију цеђ или сапунски прашак којима се перу. Кад се сипа чиста вода, натопљено дрво испушта нечистоћу, цеђ или прашак и загађује воду за пиће, што јако шкоди здрављу.
Дрвена ограда бунара не може да заштити бунар, већ дозвољава враћање, сливање воде која се вађењем просипа око бунара. Сливајући се у бунар, вода носи собом нечистоћу са земљишта око бунара. Зато се препоручује да бунар буде озидан, да се надзици омалтеришу, као и прилаз уз бунар. Тако се вода не може поново враћати у бунар и загађивати га. У нас се често и стока доводи на бунар да се напоји, па већим извлачењем воде и сипањем у валов долази до већег квашења око бунара, ствара се блато и брже долази до загађивања. Бунаре треба и покривати како не би прашина и друга нечистоћа упадала унутра.]
Бода треба да је увек скорашња, пили је ми или готовили њоме јело; ни кошуље прати не ваља у стајаћој и нечистој води. Вода је чиста само онда кад је бистра као кристал и без икаква мириса и задаха. Пошто се једе воће и пије кисело млеко, не ваља пити много воде, ма она и најздравија била. Мало је нарави којима тако што не шкоди.
Док дође оно свето доба када ће сваки бунар и чесма бити снабдевени најчистијом водом, дотле бунарска вода може се овако очистити.
1. Сваке године исцрпсти воду и очистити дно и опрати добро бунарске зидове;пошто се они оштром четком или метлом прво остружу.
[Ако се деси да се сва вода не може извући, потребно је мотком добро мешатимуљати по дну тако да се што више талога избаци напоље. Бунарске зидове очистити од траве и повадити сва гнезда која врапци праве у отвореном бунару, јер је већина бунара каменом зидана, па нарасте доста корова између камења, а врапцима је погодно да ту свијају гнезда.]
2. Бацати у њ бар неколико пута у години што више чистога раскаљена угљена, живежеравице.
[На дно бунара ставити речног шљунка величине ораха, добро испраног. То неће дозволити да се ствара муљ, а при извлачењу да се вода замућује. Кроз ове слојеве бистра ће вода пролазити.]
3. Држати у води по једну малу полугу гвожђа, које у великој мери воду чисти.
4. Чувати и удесити да у бунар ништа упасти не може.ама може добити. Хлорним кречом треба премазати и зидове бунара и сипати га на дно. Потребно је и површину земље око бунара добро очистити и попрскати хлорним кречом. Хлорни креч не треба штедети, јер се њиме уништи сва зараза у води, која може изазвати тешке болести од којих многи страдају. Дезинфиковање воде хлорним кречом постиже се кад се 15 грама хлорног креча стави на 1.000 литара воде. За посипање хлорног креча око бунара стављамо 200 грама на 1 литар воде добијајући хлорно кречно млеко.
Хлорни креч је бео прашак који мирише на хлор. Треба га држати добро упакован, на сувом месту јер упија влагу. Најбоље је да се држи у затвореним судовима.
Ако на 1 литар воде додамо 200 грама хлорног креча, добија се хлорно кречно млеко; оно служи такође за дезинфекцију измета (да стоји 2 сата) мокраће, клозетске шоље, ђубришта, свињца, штала, стаја.]
5. Пазити да никаква вода озго са земље не тече, јер носи са собом свакојакунечистоћу у бунар.
6. Близу бунара не сме бити: буњишта (сметлишта), паришта, прохода, ђубрета,какве барице, блата итд. јер то, што посредно, што непосредно, продре кроз земљу до бунара и квари воду.
[Ако је бунар био поплављен, или ако је продрла нечистоћа из прохода (нужника, клозета), тада треба исто овако све урадити, а мора се из бунара сва вода исцрпсти и хлорисати бунар најмање 40 дана, а најсигурније је 4 месеца сипати сваког дана хлорни креч.]
7. Удесити тако да бунар буде широк; да се вода једнако црпе и да је слободномваздуху приступачна.
Пресушен бунар снабдети водом.
Кад у бунару пресушује вода лети, онда треба у зимско доба напунити бунар снегом или чистом кишницом, па га оставити две-три недеље. Вода та има неку силу те привуче жицу толико да ће ретко кад пресушити, па макар највеће и најдуже суше трајале. Таква вода боља је и мекша, лакша за пиће.
Суд у коме се држи вода треба сваке недеље добро опрати, па онда оставити према сунцу да стоји бар неколико сати, али тако да сунчани зраци унутра до дна допиру.
* * *
Да би се свеколика друштвена чељад потпуно здравом водом користила, неопходно је нужно да се сви људи збратиме и да заједнички своје послове свиђају и уређују, као што се чини у великој породичној задрузи и у разним бољим дружинама. Уједињене, удружене снаге су у стању сваки друштвени посао као и све уређаје свестраније извидети и уредно према потреби израдити. Задруга је моћна снага. Без таквог удружења друштвених чланова народ неће моћи уживати ни здраве воде, ни хране ваљане, ни удобног станишта, ни чистоће, нити какве праве среће. Тим ће се, при садашњем друштвеном поретку, моћи наслађивати само поједини чланови, а већина људства трпеће оскудицу, па ће отуд живети болешљиво, зловољно и несретно. [Закључује Васа Пелагић о приликама свога доба.]
[Бројни су примери удруживања људи ради довођења здраве воде у насеља. Наша савремена друштвена организација за потребе већих насеља има и посебне, тзв. комуналне службе.]
Која је вода најбоља за сваку туршију?
Правио туршију од крушака и јабука, или од краставаца и патлиџана, или од другог чега, не заборави да је за њу најбоља мека вода. За ону туршију која треба сирће а не воду, нужно је сирће прво проварити, па пошто се охлади сасвим, насути га на туршију. Тако исто треба и воду проварити: што дуже ври, то боље, па пошто се охлади, употребити је за туршију. Тад си само сигуран да у туршији неће бити трулежа и мекоте сличне трулежу, јер варењем поцркају животињице, којих има билијунима у води и у сирћету, и који кваре туршију, ма да их ми и не видимо голим оком нашим.
Притом врло је нужно ставити у сваку туршију на дну, на среди и на врху лишћа од вишње, јер оно држи сву природну боју паприке, патлиџана и краставаца.
Отклонимо отров из воде коју пијемо и за кућу употребљавамо.
Народ наш понегде пије такву воду, која му здравље сатире и вољу лабави. Таква је свака вода која се добија из бунара дрветом ограђених, која се задуго држи у дрвеним и бакреним судовима, која се доводи из брда кроз дрвене чункове, лубове, стубине, и која се добија из бунара крај којих има баруштина, ритова, каљуга, ђубрета и друге нечистоће. Не само грозница и суморност него и друге многе болести од пића таких вода добијају се. Како се може добити добра вода и шта треба чинити, па да свако друштвено чељаде чисту и здраву воду ужива, говорено је малочас и на више места ове књиге.
[Под здравом пијаћом водом подразумева се она вода која у себи не садржи сићушне готоване који у животињском и човековом телу изазивају заразне болести (патогени микроорганизми), отрове, која је бистра, безбојна, без мириса, нормалног укуса и нормалне топлоте. Најсигурнији начин је да се загађена вода хлорише, као што смо већ раније рекли.]
Којим се начином дознати може да ли је пијаћа вода здрава?
Да се човек увери да у пијаћој води нема никаквих органских супстанција, може се најлакше овим начином дознати.
У једну флашу треба усути 34 (три дела) те пијаће воде коју намеравамо испитати, и додати у њу још кашику ситна бела шећера. Затим ваља флашу добро затворити и оставити да два дана на топлом месту стоји. Ако се види да је та вода мутна и млечног изгледа, није добра за здравље. Ако ли је пак непромењена и чиста, прозрачна, то је доказ да у њој никаквих нездравих, шкодљивих супстанција нема.
[Најсигурније ће се доказати када се вода однесе на бактериолошки преглед. Вода се мора сипати у флашицу од 200 грама. Флашица се прво прокува 20 минута, па затвори гуменим запушачем који је исто као и флашица прокуван. Када се вода извади кофом из бунара, један део треба просути, па онда пажљиво из кофе налити у флашицу да се приликом сипања вода не загади.]
Коме је наручно нека узме чиста ћумура, па нека га прво добро од трошине испере, па онда у ту нечисту воду баци. Тако ће се вода очистити и за пиће угодна бити.
Још један начин рђаву и мутну воду брзо набистрити и угодном за пиће и остале употребе учинити.
Кад се вода у бурету или на другом месту поквари, ваља растопити у врућој води једно 10 грама, стипсе, (то је доста на 200 литара воде) па сасути у воду и добро је размутити и измешати. Наскоро затим мутљаг и нечистоћа слећи ће се на дно, и после неколико сати вода ће за пиће добра бити, а још угоднија за прање рубља – кошуља.
Брзо пречишћавање воде.
[Када је вода замућена и има труња и крупније нечистоће, треба је очистити. Изгради се таложник на тај начин што се направи базен у који се стави шљунак величине ораха (један слој), затим ситнији шљунак и слој песка. Узети речни шљунак и песак али да су чисти. Преко овог таложника пусти се вода која, пролазећи кроз слојеве, таложи нечистоћу и чиста пролази кроз отвор-цев на доњем делу базена. Сумњиву воду треба хлорисати: 15 грама хлорног креча на 1.000 литара воде.]
Како ћемо изнаћи подземне изворе, источнике?
Кад у равници која је снегом покривена опазимо једно место где снега нема, то је заиста вода под њиме. Даље, у пролеће и јесен кад посматрамо, у исход сунца, поља и ливаде, свуда видимо површину сланом посуту, а где ње нема, ту се у близини вода врело налази. Кад су поља и ливаде снегом покривени, па се при ведром небу примети да се с некога места пара увис диже, и ту се поздраво водена жица налази.
Таквим посматрањем најпре се сваки може уверити где му ваља бунар копати, било за марву, било за усеве.
Како се очисти убилачки ваздух из бунара?
Догађа се на више места да се у бунару, или у неком дубоком лагуму и руднику, или подруму, улеже убилачки ветар и ваздух. Чим тај ветар и ваздух удари кога, он је сместа мртав. Он често стамани, загуши не само понеког копача бунара, понеког радника у лагуму и подруму, него тај убилачки ветар често угуши за један тренутак по десетину, стотину и хиљаду рудара у рудницима. Тамо се он најчешће појављује и многу децу, секу, мајку и љубу у црно завије.
[Кад се убилачки ваздух опази у бунару, одмах треба убацити у њега сламу натопљену кречним млеком. Ако нема сламе, узети какве поњаве, ћебад па их намочити кречним млеком. Креч ће да упије-веже убилачки гас и опасност ће се отклонити. То ћете проверити ако запалите свећу па је спустите у бунар. Ако свећа гори у бунару, отровног гаса нема.