VI КЊИГА: Књига благодати – Благодатник

Указујмо што бржу помоћ бедном народу сеоском, вели великан Руски Њекрасов

Ми нећемо рај на небу, Нама треба земни рај.
Па ма за сад био таки
К’о што збори спис овај. велимо ми. [Пелагић]

Наше безбројне оскудице сведоче посве јасно и убедљиво да су досадањи наши власници, духовници и наставници, вековима радили, па и опет нису ништа привредно благодетног урадили.
То се види и отуда што су наше вароши, наша села и наша станишта, у таквом жалосном стању, да не одговарају ни у колико захтевима науке о здрављу и народном привредном благостању; што се наши закони скроз-наскроз противни животним потребама, интересима народа, и што је школска и црквена настава, не само гола млатњава и измотација, него је још посве шкодљива за здравље, за истину, за правду, за слободу и за привредно благостање.

То је било и јесте, зато, што је систем државне управе и црквене и школске наставе био и јесте такав, да он пола вољно а пола невољно ствара скоро сву државну, црквену и просветну господу за готоване, за умне, телесне и моралне богаље, за варалице, брбљивце, изелице, глобаџије и угњетаче.

Јер, ето један је примио »службу народну« да ти продаје имање за дуг државни, општински, црквени и богаташки, ако га ниси у стању исплатити, не питајући какви су узроци тој немаштини; други посветио се звању да те гони у хапс и на робију ако се противиш наређењу оних закона које ти ниси ни прописао ни одобрио; трећи, да те казни ако му ниси у свему покоран и послушан; четврти прима плату да те гони у касарну и логориште, да учиш како се убијају људи на бојишту, и како ћеш јурити у погибију ратничку, па макар то било противу брата, оца, пријатеља и друга; пети те гони и натерује да поштујеш и поздрављаш и оне, који те бацају у сиротињу и несрећу, и које ти и срцем и душом мрзиш и презиреш; шести те учи да верујеш у мантијашке лажи, које су и наука и чист разум осудили, и нагони те да га мораш још зато уважавати и богато наградити годишњом платом; седми ти пописује имање и удара порез без питања да ли ти то одобраваш и да ли га можеш плаћати; осми те лечи за прескупе новце, али ти ретко кад год шта олакша од болова и слабости твојих; девети ти учи децу у загушљивим и посве нездравим зидовима; такво учење им јако руши здравље, а не користи им за срећан и поштен живот и што ће сутра заборавити, чим испит положе или чим из школе изиђу; десети ти нуди да пазариш код њега само зато, да се закидањем од тебе и твојих он обогати; једанаести нуди новац на зајам ради тога да ти после отме и њиву и кућу за приписани дуг и интерес; дванаести нуди ти књиге, новине и слике, које ти никакве користи и поуке не дају; тринаести подилази на сто начина да наруши невиност твоје ћерке и супружанске обавезе твоје жене; четрнаести те шпијунира, да те тиме баци у беду и несрећу; петнаести нуди услуге као правобранилац само зато, да те оштети ради своје комоције и жудњи за обогаћивањем, а ретко то чини у име истинске правде; шеснаести проналази и смишља ново оружје, којим се што брже и што више људи у буни или на ратишту стамњују; седамнаести те нагони силом да купујеш и то оружје, и све оно што уз њега треба, али ретко где да ти га да у руке, него ти и њега отима и чува по магацинима, да ти не би у нужди то оружје употребио противу својих угњетача и варалица; осамнаести производи што лепше ордене, униформе, палете, параде, одежде, митре, круне и много друго војничко-монархично и црквено-религиозно шаренило, које још никада здрављу и благостању народа послужило није, нити ће то икада учинити; деветнаести те нагони да и то све купујеш и на парадама и церемонијама присуствујеш, и све ти то само штету, срамоту и потлаченост доноси, а никако срећу и слободу; двадесети пише законе, који ти нису ни потребни, ни на корист, нити на срећу; двадесетпрви те суди пред првим судом; двадесетдруги суди те пред другим; dvadesettreći петља те пред трећим; двадесетчетврти потписује пресуде, које те терају или на робију или у прогонство из отачаства, или на губилиште, или до куће где ћеш и даље да издиреш највише за ту школовану господу, да их слушаш и да се молиш богу и њима итд.
Кад смо сав тај ужас сазнали, онда смо се пустили да добро проучимо животне потребе народа, па да му донесемо упутства, која ће такво жалосно стање поправити и окренути путем, који води бољем животу, научнијем раду и моралнијем понашању.

Пошто смо већ добро проучили све животне потребе Српског, Бугарског и Хрватског народа, написали смо ово дело, које скроз-наскроз дише духом стварних, животних потреба народних.
Спис овај није машта наша или неког другог, него он је захтев науке и битних народних потреба.
То је наша политичка економија, за коју смемо рећи да је кориснија од свију досадањих политичких економија што их данас има. Овим смо много рекли, али ову ћемо истину делом посведочити; јер она се не бакће празним фразама и шареним формулама, него тражи оно што захтевају животне потребе сваког народа и човека, сваке општине, породице, дружине и државе. Захтеви ови посве су остварљиви свуда и свагда где има свесних, вредних и честитих: наставника, управника, државника, књижевника, новинара, научника, скупштинара и општинара.

Ма како народ сеоски и варошки био »прост« у овој или оној покрајини, ипак ће овакво дело уређења и рада не само срдачно примити, него и усрдно потпомоћи. Јер увидеће да у томе Доброноши, у овоме Благодатнику лежи истинска срећа, благодат и слава народа и државе, општине и околине, омладине и остарине садашњости и будућности.

Ови захтеви наши, који су у исто време и захтеви морала и науке, и уздаси народних потреба, иду овим редом:
1. Почем омладина школска и народна из дана у дан бива све слабија, ситнија, блеђа, кржљавија, нервознија, гуравија, и уопште болешљивија и развратнија, што смо и на другом месту напомињали: то ћемо у овоме делу ставити на прво место дечје, омладинске потребе, па ћемо тек после тога прећи на редовно излагање осталих потреба одраслих.

Да би се то поменуто и врло велико зло отклонило од омладине наше, која је основа и потка народа, општине, државе и породице, то треба подигнути и марљиво издржавати по једно дечиште, забавиште за децу, бар на сваких 100 породица.

Ово важи за сељаке и варошане. Овде ће сва проходавша и непроходавша мушка и женска деца, сеоска и варошка, довођена и руковођена бити. Децу ће руководити у тим дечиштима по један одређени за то наставник. Деца ће остајати тамо по цео дан, осим часа кад се ручава. Наставник ове деце мора бити као родитељ, друг и брат. Он ће их само упућивати, и обилазити при њиховој игри, беседи, забави, шали, зађевици, песми, питљивости, неком пословању и вежбању. Практично учење, писање, читање, рачунање, настаје тек онда пошто деца довољно ојачају. Добровољно шарање и писање по песку оставља им се на вољу. За посве нејаку децу нема никакве поуке, осим да имају довољно простора подесног за здравље да пузе, да лешкаре, да се праћакају и копрцају до сите воље.

Почем се оваква дечишта уређују, једино ради бољег телесног и умног јачања младог нараштаја, од чега зависи и мишићна и умна енергија и генијалност то та дечишта морају бити на местима узвишеним и пространим, вешто засађеним оном засадом крупних и ситних биљака, које су најздравије, и које ће требати у животу људском било за здравље, било за привреду, било за лекарију, било за украс. Борова засада, а тако исто и засада вење, не сме изостати, па макар се нарочита земља за то доносила, из места за њих подесних.

Игришта и путањице између засаде морају бити засуте песком и шљунком. Здравље дечје и шкрофулозно стање неке деце захтева да се ту налазе и веће гомиле песка, да се таква деца на њима забављају и играју.

Насред дечишта треба удесити големо склониште за децу, поред којег ће водити четири широка пута, на четири стране, ради изгледа и бољег проветравања баште. Ово ће бити удешено тако да се помоћу крила његових може подесно отварати и затварати, према појавама времена. У часу непогоде и зиме деца ће боравити у томе склоништу. Ова зграда може да служи и месном народу, као збориште, за разне зборове, састанке, свечаности, забаве и друго штогод.

Склоништа су лети отворена и за децу, и за народне зборове, а зими и у часовима јаке непогоде затворена, по нарочито удешеном плану и начину.
Гдегод има довољно воде на располагању, треба поред дечишта удесити и ваљано купатило дечје с пливаоницом. Јер купање и пливање посве је јака полуга за развијање здравља и тела омладинског. Као што у народној задрузи бораве и расту заједно браћа и сестре, тако ће и мушка деца и женска у овим дечиштима боравити, играти, певати, и друго – што је за децу – радити, у братској заједници.

Дечишта таква треба и морају да се уреде у свакој општини, ако нисмо ради да се изродимо у ништавце телесне, умне и моралне. Јер, ако хоћемо да извучемо невину нашу дечицу из неподесних, а већином и посве нездравих породичних станишта; ако хоћемо да одговоримо гласу науке, која каже вечну и опробану истину, да деца међу маторима пре времена оматоре и телом и духом, а да дечја радост, веселост, живахност, и срећа сине на телу и на лицу њиховом, чим се она састану на игру, договор и забаву са својим врсницима, па ма где то било; што се сто пута више опажа кад то чине деца у отвореној природи, чистог ваздуха и сунчаних зрака.

Ако хоћемо да препородимо овај садашњи махом болешљиви, ветрењасти, размажени, нервозни, тупави, кржљави, и разним болестима наклоњени подмладак, па да га учинимо да буде стасит, вредан, бистар, весео, здрав, животан, мисаон, угледан, пријатан, дружеван и честит, – онда подижимо таква дечишта с купатилама по свим селима и варошима, у најсавршенијем виду.

Пред том потребом нашег најдрагоценијег аманета, треба да се поклони свако, и да на њу сваки прилаже све жртве. Макар се све круне и митре, митрополије и палате продале; чиновничке, богаташке и власничке плате и ренте окрњиле, и њихови накити и балови укинули; али овај омладински, народни сеоски и варошки здравствени и благодетни дом и накит, треба да се оствари величанствено и честито одржава.

Пријатељи омладине могу ово дело садашњег и будућег народа потпомоћи и посмртним завештајем, тестаментом, који ће много користити, па био он учињен у готову или у непокретном имању. Дело народа захтева да се свака општина и држава утркује у томе одиста корисноме делу, као и у свему што се клони на добро народа и омладине. Ово није тешко остварити, па зато света је дужност сваке општине и државе да ово неодложно оствари и у напредном стању одржава све дотле док општине буду свесне да уреде и сву јавну наставу онако како смо означили у књизи: »Нова наука о настави.«

Већ из довде реченога види се да се ово дечиште разликује од чувеног такозваног Фребеловог »Киндер-гартена«. Уз то, у реду је споменути да тај Фребел нема права да се таква дечја башта зове његовим именом. Јер он није први дошао на ту идеју. Идеју ту донео је, и први почео у животу примењивати, још у почетку овога века, чувени социјалиста – комуниста Роберт Овен, богати фабрикант у Њуланарку у Шкотландији. Дакле, ако нећемо признати да је свака мисао производ историјског развитка, целокупног труда људског, а не овог или оног појединца, онда правда захтева да се таква дечја забавишта зову Овенова или овеништа. Али ради лакшег разумевања код народа, биће најбоље да тај назив остане како је означено у почетку овог чланка, а то је; дечја забавишта или дечишта.

2. Да се у сваком срезу оснује и издржава нужни број практичних земљорадничких и занатлијских школа, којима ће бити задатак да поред оног што се учило буде у основној народној школи, уносе и утврђују по народу сви они послови, који су од стварне и применљиве вредности за земљорадњу, сточарство, воћарство, повртарство, занатство, пчеларство, домаћинство и практично лечење људи и марве итд. За боље изучавање тог светог пословања, биће посве подесно место, башта, врт – градина, о којој ћемо у трећем чланку говорити, које ће бити права правцата благодет за народ и омладину његову.

То је животна потреба за народно благостање и напредовање, а не изучавање и знање: асирских, вавилонских, египатских, персијских, византијских, римских, франачких и монголских држава, ратова династија и родословија и других сличних, неразумљивих и некорисних измотација и пустословија, који ни толико немају користи за народ и науку, колико перо за шеширом, капом неког ветропира.
За учитеље речених среских школа, треба постављати садашње попове, официре, и калуђере, узев их од првог поглавара, па до ђакона и монаха; али то корисно звање примиће тек онда пошто их држава или срез спреми за то корисно дело, на курсевима нарочито за то одређеним. Такве школе треба да сврши и сваки срески и општински чиновник, јер они треба да знају дати поуку народу у свима тим корисним радњама, а не само пискарати којекакве беспослице по канцеларијама, које пискарање није и неће никад народу користити.

Време је већ да се канцеларијско пискарање, пустословје и бадависање, војничко дресирање и парадирање, богословско ћаскање и успављивање, преобрати у стварну опипљиву и истинску корисну поуку и радњу, а у корист њихову личну и народну. За благостање народа треба дела – дела корисног, и животодавног, а не шарабатања протокола и хартија, и запевање мртвих молитвица и других сличних беспослица и заврзлама. »Пастири народа«, браниоци отаџбине, »чувари морала, реда и поретка«, учитељи деце и представници знања и науке, биће само онда корисни и нужни народу, кад му помажу радити, указујући му и начин олакшице и бољег успеха при пословању разних радова; кад му уруче, и дају средство у часу неке нужде да се помогне и да се уме избавити из разних друштвених беда, напасти, болести, и других несрећних случајева, код људи и марве, воћарства и повртарства. Данас народ махом мрзи како свештенство и сабљаше,* тако исто и цело чиновништво, а када ови буду тако дружевни и тако стварно корисни народу свуда и при сваком раду и догађају, онда ће их народ омилити и поштовати, као што је Адама Богосављевића и друге њему сличне народне пријатеље и борце.

Данашња мржња према њима долази отуда што народ не види ништа корисног, ни честитог од њих. Народ чује од њих само псовку, »Дај!« »Плати!« »У хапс!« »Напоље!« и вечни клепет чиновничко-поповска млина, али брашна испод тога млина нигде и никад нема. – Од тог имамо само све јаче и теже презадуживање државе и оптерећивање народа и појединаца, а то не унапређује и не спасава државни брод, ни његове грађане, него све већма гура у понор и беду, свађу и несрећу. Стога је овај захтев веома нужно што пре остварити, јер он уздиже народно знање и благостање, и међусобну љубав између народа и поменутих.

* Ако је још некоме нужно војске и ратне спреме, онда нек крупни и ситни сабљаши, уче народ тој вештини убијања и гоњења, у селима код сеоских општина у дане празничне и недељне. Таквим начином војска се не би тако губила по варошима нити би људи тако дангубили и трошили као данас око војачења и парадирања. У то име све војне старешине треба настанити поред већих општина да развијају угледна привредна газдинства и усавршавају поменуте сеоске заједничке баште и воћњаке, пчеларство, свиларство и друге привредне радове. Тако би они користили и себи и народу а не би убијали свој углед по кафанама и пиварама.

3. Почем је баштованство, повртарство врло крупна чињеница, за народну храну и као зачин уз исхрану, од које зависи боље здравље и правилније храњење тела и ума; (јер оно нам даје разноврсна варива за нашу исхрану, и почем оно често пропада или даје посве слабе и недовољне плодове, због јаке суше и невештине), то у сваком селу мора се одредити подесно место за опште заједничко сеоско баштованство, повртарство. За те општинске заједничке сеоске баште, треба набавити учитеље веште, али такве који ће радити упоредо са радницима повртарским, баштованским. Посао тај био би најдостојнији за попа или калуђера.

Тек тиме учиниће праву корист и попови и калуђери. Тамо ће се уверити да башти треба мотика, а не молитва. Ту ће се уверити да више користи народу једна таква башта, но милион богомоља, и да више вреди један дан тог рада, него ли хиљаду дана литургисања, клањања итд. Поред или усред баште треба да тече нека вода, па била река, речица (поток) или вештачки израђени водовод. Где нема реке, речице, извора или језера, треба удесити големи бунар или језерце поред њих, откуда ће се моћи извући довољна количина воде, за поливање поврћа у часу бескишице (суше). Ово мора бити, па било то начином научним или онаквим каквим се помажу садашњи бољи бугарски баштовани. И највећа суша не може таквим градинарима много наудити поред свега њиховог простог водовода. Ово се може троструко усавршити помоћу савремене науке.

Тамо где је оскудица воде и на површини земље и у земљи, као што је случај у Добруџи и у покрајини Калараша у Влашкој, постараће се среска и државна управа, да се доведе вода до села из оних крајева где је има. То није тешко као што се на први мах чини. А наука је изнашла и других средстава како се вода и из ведрог неба извлачити може помоћу једне машине, а тако и из дубине земљине. Народ, који мисли и ради да нешто створи, и да има и ужива у изобиљу оног што тражи наука о здрављу, он ће то одиста и постићи. Док се дође до таквих справа и наука, може се на циљ таквог повртарства спровести сва вода, која се слива с кровова и улица, и она што одилази из перишта, купалишта, бунара, чесама и других места, до одређених водарница, које треба да су удешене крај или у средини градине, баште.
Ради утока тих великих свакојаких отицања и сливања вода, било кишних или снежних поточића, треба ископати и одозго покрити велики језерац, где ће се та вода одржати до часа употребе. И ово није тешко удесити у сваком селу према потреби на два или више места.

Све ово последње може се удесити без икаквих нарочитих гвоздених справа. Кишница се може сачувати и ради пића, акамоли ради поливања и наводњавања башта. Ето у Далмацији кишница се пије као и друга вода, пошто се слије у »цистерне« чистарница, где се слегне и охлади. Додуше, ове су цистерне саграђене од камена, доле широке, а горе уске као бунар.

Ко зна колико користе здрављу тела и мозга зелен и разна поврћа, као: грашак, махуне, разни грахови, разни лукови, купус, ротква, рен, кељ, мрква, келераба, црвени патлиџан, бостан, кисељак, пазија, лобода, карфиол, јагоде и разни грахови кад се узрнаве, и онда кад сасвим сазру, велимо, ко то зна, он ће само и знати и хтети оценити овај наш предлог за одржавање и усавршавање сеоског заједничког повртарства, који су посве крупна чињеница народног благостања и здравља. При том, баште, поред којих треба да има по који ред сунцокрета, вишања, трешања, кајсија, разних фела шљива, крушака, јабука, липа, питомог и дивљег кестења, питомог багрема и другог воћа и дрвља, била би дивна кита за милину, украс и уживање народа и обилати извор пчеларству, које нам треба и за храну, и као зачин, и за лек, и за осветлење.

Баште ове морају подмирити сеоску потребу сваки дан целим повртарством, које је народу и школској омладини нужно као храна и зачин. Где је велико село као што је Лапово, Велика Плана и Велики Извор у Србији, тамо треба и више таквих градина уредити. Док се уреде такве заједничке баште, треба одбори и општине да учине поуком и приказом, да свака породица мора имати и обрађивати свега од поменутог главнијег повртарства. Јер срамна је она кућа сеоска која купује градинарство и воће из вароши, као што видимо око Београда и других места, што је срамно и за такву општину и за њихову школу, цркву и државу; јер њихова је дужност била да народ уче и окрену на такву производњу и привреду, какву ми овде означујемо.

Пријатељи народа нека обавештавају и поведу народ да се предлог овај што пре и што савршеније оствари. То бар није скупо. Све што је за башту нужно, може народ сам својом руком да изради. Не треба жалити труда на оно што иде на одржавање и унапређење нашег здравља телесног и душевног и што иде на наше уживање и задовољење.
Поред баште треба имати нужни број трапова, где ће се зими чувати цело повртарство које је за село нужно.

[Савремена трговина воће и поврће у свежем стању чува за зиму и у нарочитим хладњачама. Ту на ниској температури оно се не квари и задржа хранљива својства. Зими се продаје у смрзнутом стању.]
Док се то не удеси по најсавршенијем начину дотле треба градити трапове и подруме и за сваку кућу и породицу. Тај обичај треба да постане као закон. Како се држе чисто трапови и подруми казано је на другом месту у овој књизи.

4. Поред сваке општинске заједничке баште, врта, сеоска општина треба да уредивелики општински заједнички воћњак. Њега ће надгледати и обрађивати управник градине и његови радници. У њему мора бити свакојака воћа, које у вашем поднебљу роди, почев од најкрупнијих јагода и крушака јагодњача и јечменки, па до михољњача и лисичарки. Воћњак мора бити толико велики, како ће моћи подмирити своје село. За сваку породицу даваће се воћа према броју чељади. Да би народ могао довољно уживати благодети воћне хране и зачина и у зимско и пролећне време, то ће повртари и воћари удесити све могуће зграде и трапове да се остави довољна количина разног воћа у траповима и иначе, ради зимске употребе.

Почем воће има далеко већег значаја за храну и лек, но што се обично мисли, то је врло нужно народ о томе обавестити, као и о томе да свако село што боље баште и воћњаке има и усавршава. Ко зна шта вреди за јело и за лек пресна, печена и варена јабука, пресно и суво грожђе, и сува варена шљива, тај ће потпуно разумети важност овог предлога, па ће за остварење његово својски радити. Ни ово дело није тешко остварити и одржавати, тамо где има вредних људи.

У овим сеоским баштама и воћњацима, учитељи и свештеници радиће и посао водити, заједно са ђацима месне школе. Ту ће учитељи, свештеници и други наставници и њихови ђаци, показати примером да знају сваку струку науке применити у корист животних народних потреба. Тим ће показати да су искрени пријатељи народа. Тад ће се уверити да је могуће остварити потпуно ону привредну, здравствену и моралну наставу, какву ми тражимо у нашем делу: »Нова наука о јавној настави«. Тим ће тек посведочити да су достојни носити свето и велико име »народног учитеља, наставника, свештеника и просветитеља.« Без такве наставе и радиности, имена та биће равна позлаћеној фирми, испод које се продаје буђава, трула и кужна роба.

[Све до данас улажу се велики напори да се школа повеже са животом, али она још увек не одговара у потпуности потребама народа. Истина то умногоме зависи и од финансиских могућности, али и од самих људи којима школа треба да служи.]

5. Мада смо опширније говорили »о преображају школе и наставе« у првој књизиовог дела; а у засебној књизи »Нова наука о јавној настави«, и изнели тамо нов и срећоносан наук о настави омладине, ипак упутно је да и овде о томе укратко коју речемо, то јест, како треба удесити школу, учење и наставу за народну децу, па да буде благодетна.

То је ово:

Да се цео садашњи начин и распоред школовања уопште, а нарочито у народним основним школама напусти; па да се уреди школа и настава тако како ће у свему и свагда одговарати истинским и стварним потребама народа, а не белешки, звању, салону, сведоџби, и формалностима којекаквих глупавих педанта и беспосличара. Почем смо у поменутој књизи доказали живим примерима и непоричним фактима, да садашње домаће и школско васпитање и учење не одговара ни потребама народа, ни природи омладине, ни захтевима науке, ни задатку морала и века; и почем се види јасно и чисто да је садашње школовање и учење више убилачко, но лековито и животодавно; више развратно и нечовечно, но примерно и праведно; више накарадно и сумануто, него природно и разумно; више лажно и подло но истинито и поштено; више кукавичко и удворичко, но узорито и карактерно; више завадно – омразно и сујетно, неголи солидарно и озбиљно; више кастинско и сујеверно, неголи народно и здраво-мислеће; више биготно и конзервативно, неголи научно и напредно; више формално и пустоловно; неголи стварно и корисно; више ружно и штетно него благодетно итд. У то име у наставу треба да уђу разни занати и земљораднички ручни послови, поред којих је далеко лакше и »науку« предавати и запамћивати.

[Ова мисао нашла је данас савремену примену у настави опште-техничког образовања. Ту се практично у школској радионици примењује оно што се учи на часовима физике, хемије, математике, биологије и др.]

Сви главни савремени главари педагогије веле да је физички рад и труд неопходна потреба за васпитање и учење омладине. А народне потребе и наука о здрављу то траже још јачим гласом. У име бољег успеха у томе одиста корисноме »школовању« укидају се садашњи разреди и класни наставници у свима народним школама, па се предају педесет или мало више или мање ученика једноме наученоме учитељу, који ће их као брат, друг, родитељ и мајстор учити од почетка до краја њиховог основног школовања, па било то време учења 4 или 6 или 8 година. Кад учитељ изучи ту групу »ђака« онда му се даје друга.

Ничему не шкоди ако буде »буквараца« ученика од 15 година старих. Тим боље за народ и за њих у сваком погледу. Где је општина имућнија нека набави још ког учитеља, јер тада ће моћи један водити и учити ученике наместо разних домаћих, селу нужних заната, а други ће их спремати за земљорадњу, сточарство, воћарство, повртарство, пчеларство итд. Уз такво учење, особита ће се брига обратити да свако дете научи тачно израчунати све домаће потребе напамет и на руској рачунаљци, и да свако изучи све мере метарске, тако, да га нико од бездушних кајшара преварити, нити забројати не може. Без знања граматике и катихизиса, историје и земљописа, народ неће много изгубити, а без знања вештог рачунања и вештог мерења, биће оштећен и преварен на сваком кораку, догод у свету буде новац и лична својина, бог и гаранција за опстанак. Ма какви се недостаци могли уочити у оваквој стварној настави, ипак ће она бити хиљаду пута боља и кориснија за народно здравље, привреду и поштење, од садашњег хартијашког и школског учења. Из оваквог благодетнијег начина учења, лако ћемо прећи на онај потпуно благодетни начин наставе, коју смо изложили у горе поменутој књизи посве опширно, који треба што пре остварити на срећу и напредак омладине и народа. Док се овај предлог оствари, треба успут уредити правило да сеоска деца уче данашње школе редовно од Митрова до Ђурђева дана, онако како је опширно означено у овоме »Народноме Учитељу«. Ово ће давати и омладини и народу далеко веће користи привредне, умне, моралне и здравствене, него садашње летње приморавање у школи.

У име народне и омладинске среће желети је да сваки читалац ове књиге, добро проучи »Науку о сеоској настави«, коју смо ми означили на странама нашег »Народног Учигеља« и у засебној књизи. Јер тамо је изнесена најкориснија и најочигледнија привредна, здравствена и морална настава, која одговара свуда и свагда животним потребама народа. То је новина, која треба да се час пре оствари, ако хоћемо да не лутају наша деца, па кроз то и цео народ и државни компас, кроз кужну странпутицу.

6. Да се свуда уреде и вечно одржавају »Друштва за ширење великог задругарства«, која ће се озбиљно бринути да се по селима уређују велике породичне задруге и привредна економска братства, основани на основици старе српске задруге, а проткане најновијом друштвеном науком. Али и њих треба удешавати свагда и свуда према захтевима колективизма и најнапредније економске науке. Такво братство или економску задругу, састављаће сеоски и други сиротани и сиротице. Општина или срез одредиће и даће им све оно што је нужно братству за успешан рад и бољи опстанак, ако им не буде довољно оно што унесу у задругу сами собом.

У исто време радиће речено друштво да се поред тих породичних задруга и братства, подижу још и велике задруге. Јер без већих задруга и села, није ни мислити за веће знање и напредовање, за повољније благостање и пословање. (О овим већим задругама биће опширније говорено у идућем чланку, у коме се збори о претварању манастира у задруге занатлијске, индустријске или земљорадничке. Тај чланак треба сваки да прочита и да о томе размишља као о највећој светињи, јер то ће нас само спасти од разних несрећа.) Ако је држава, црква и школа истински пријатељ народу, онда ће им прва брига бити, да народ убеде и поведу, да се цело населење наше претвори у веће и мање задруге, задругарства, у већа и мања економска братства. Јер инокоштина је слаботиња и јад, а задруга је богатство и радост. Историја наше старе сеоске задруге то нам јасно сведочи, казујући да је велика задруга увек била богата и изобилна у свему и да је она дала основу оним дивним и узоритим народним српским умотворинама, јунацима, и карактерима. Она је створила и чувала нашу народну песму и мелодију, којом се цело српство данас поноси и наслађује. Нова научна задруга то ће оживети и препородити. У прилог тог великог дела народног узадруживања, ићи ће свуда два следећа фонда.

7. Да се оснује у сваком округу фонд самопомоћи, или окружне самопомоћи.
Зрно по зрно – погача;
Камен по камен – палача;
Помози сам себи, па ће ти и бог помоћи вели нар. философија.
Почем народ још није зрео и одважан да уреди у држави такве законе и уредбе да његов данак и други намети иду у фонд за народне потребе, него он иде сав на разне измотације и плате и пензије оних, који народу више штете него што користе; и, почем државници посве лабаво, немарно и мршаво притичу у помоћ, кад га нека природна или друштвена несрећа задеси и снађе, као: град, суша, олуја, мраз, велике кише, поплава, пожар, гусенице, скакавци, филоксера, помор марве и људи, рат, револуција итд.
Почем су то несреће, које често нападају јаче или слабије, овде и онде, разне покрајине или места неодложна је потреба народна да се донесе закон, по коме ће сваки домаћин плаћати годишње од сваког хектара земље по 50 пара динарских у горепоменути фонд самопомоћи, а чиновник, учитељ, поп, адвокат, доктор, инжењер и други, да плаћају по 5 динара од хиљаду динара плате или ренте, наднице. Новцем овим нек рукује окружна власт.

Овим би начином, овај фонд ускоро нарастао толики да би могао помоћи свима унесрећеним у поменутим напастима. Дело ово тако би било благодетно за народ, да би убрзо нестало безбројних беда и несрећа, које данас народ даве и сатиру. За такво корисно дело, треба употребити и све оне издатке, који се чине на разне мантијаше и њихове дућане – »богомоље«, па тако исто и све оне издатке, што се утроше на разне параде и друге измотације на дан државних светковина и других залудница, као што су разне одежде и униформе итд.

[Данас постоје могућности осигурања усева, воћњака; осигурања стоке. Сељаци уплаћују и здравствено осигурање. У неким комунама то осигурање је потпуно и лечење бесплатно, а у другим – само делимично, тј. лекарска помоћ и лечење плаћају се делимично.

Да је Србија пре 50 година основала и одржавала овакав фонд самопомоћи, то бисмо сада имали читаве милијарде у њему, па би за тили часак могла притицати у помоћ народу, не само у свима поменутим несрећама, него она би тиме заменила и сва данашња осигуравајућа друштва, која милионе из народа исисавају и у неврат односе [процењује Пелагић 1893. године]. А да је велика Русија тако што узаконила пре двеста година, то не би лањске године умирало и трпело од глади око тридесет милиона народа, због неродице у седамнаест округа (губернија), него би се то зло неосетно и без прошње подмирило, од самог интереса таквог фонда. Време је да се освестимо бар у веку садашњих безбројних беда и оскудица. Боље икад него никад.

8. Да се утврди закон о посмртном ујму и дугу, то јест, ујам на право наследства, а у корист фонда за оснивање задругарства, за земљорадничку, занатлијску, надничарско-слугашку сиротињу и друге корисне привреднике.
Треба вам испунити сваку правду.
Вели Христос.*

Кад остваримо овакав закон о посмртном ујму, онда ћемо тек положити и утврдити јаку и
трајну чињеницу за бољи, срећнији, сложнији и моралнији живот народа и човека.
Велимо ми.
* [Да би се што више приближио обичном човеку и задобио његово пуно поверење, В. Пелагић се више пута позива на бога, Христа, свете књиге и т. сл. Међутим, познато је да је писца ове књиге православна црква као безбожника анатемисала и отстранила из редова својих верника.

Почем се из дана у дан све више и све јаче развија сиромаштина по народу, због нагомилавања у појединачне руке капитала и других политичких, природних и друштвених узрока; почем се услед тога све црње и горе шири царство крађа, отимања, проституције и сваковрсног преступа и разврата, неодољива је потреба народна и државна, да народна скупштина што пре донесе и утврди закон о посмртном ујму и дугу, од чега ће се установити фонд за оснивање поменутог задругарства, – задругарства уређеног и руковођеног по начелима колективизма, о чему је опширније говорено у 6. и 9. чланку овог одељка. Голема корист овога закона и задругарства очевидна је за све иоле боље мислиоце. То ће донети и народу и држави, и прогресу и моралу, и науци, најблагодетније плодове и последице.
На основу тог закона, узеће свака општинска или среска управа, једном за свагда од сваког наследства и лутријског добитка, по оволику суму ујма, то јест, по 1 одсто од прве хиљаде наследства, по 2 одсто од друге, по 3 одсто од треће, по 4 одсто од четврте, по 5 одсто од пете, по 6 одсто од шесте, по 7 одсто од седме, по 8 одсто од осме, по 9 одсто од девете и 10 одсто од десете хиљаде. Дакле, од десет хиљада динара или дуката наследства и лутријског добитка, узима се на благостање народа, друштва, државе и отаџбине само 550 динара или дуката.

Даље, од једанаесте хиљаде узимаће се дупло више, и то: по 2 одсто од једанаесте, по 3 одсто од дванаесте, по 4 одсто од тринаесте, по 5 одсто од четрнаесте, по 6 одсто од петнаесте и тако редом до 20 хиљада наследства. Затим узима се по три одсто од двадесетпрве хиљаде, по 4 одсто од двадесетдруге, по 5 одсто од dvadesettreće и тако даље до тридесете. И таквим редом узимаће се по 4 одсто од тридесете, по 5 одсто од четрдесете по 6 одсто од педесете, по 7 одсто од шездесете и тако даље до сто хиљада. После сто хиљада наследства, узима се по 25 одсто од прве хиљаде, по 26 одсто од друге, по 27 одсто од треће, итд. Од по милиона узима се по 35 одсто; од милиона по 60 одсто итд.

Овај закон важи и за оно имање које се нађе у земљи, у развалинама и другим местима. Под овај закон спадају сви странци и туђи поданици, који имају да приме, да наследе неко наследство у Србији.
Тај фонд, који је одређен за умножавање задругарства, а које има задатак да подиже просвету и благостање народне сиротиње, куда спадају и занатлије и занатлијски и други радници, који се удружују у таква задругарства, велимо, фонд тај припадаће среској државној управи или ономе, коме одреди велика народна скупштина.

Фонд овај јесте јаки захтев потреба народних и потреба моралних и културних, јер он ће доносити народу многобројне и големе користи, далеко огромније, него што се то у први мах увиђа. Он ће избавити народ од беде, оскудице, преступа, крађе, разбојништва, незналаштва, сепаратизма, проституције и крваве револуције, опалости, потлачености и многих других несрећа и ругоба. Због тога ће сви истински пријатељи народа, просвете и мира, овај предлог и овај закон радо примити, остварити и вршити га свуда и свагда. Ко то не одобрава и ко се томе срећоноши сиротињском, народном противи, треба га узети на око као злотвора народног и принудити га силом да врши своју моралну дужност, кад није толико увиђаван и поштен да сам врши оно дело, које чини човека човеком и које побољшава стање ближњих својих.

Овај захтев потпуно је умесан и пред судом научног, друштвеног морала. По науци је оно само морално што је праведно, а овај ујам на право наследства у корист фонда за просвету и благостање народа и сиротиње, који ступа у велике и равноправне задруге, јесте и остаће вечно праведна, потпуно праведна ствар, док буде у свету наследства и приватне, личне својине, засебице.

Овај посмртни намет нужан је и зато, да се одлије где је преливено, да се бар покрпи уљудно где је исцепано, да се помогне колико-толико народној оскудици. Он је посве умесан и праведан и зато, што има бездушних богаташа који заборављају своје раднике при смрти, па остављају имање којекаквим развратним беспосличарима и беспосличаркама, или подижу споменике својим псима и коњима, или граде мантијашке дућане: цркве, џамије и синагоге. Међу такве спада и чувени по свету фабрикант Verthajm, који је правио чувене »verthajmove« касе. Он је оставио многе милионе богатства, које су зарадили гвожђарски и други радници.

Па од толиких милиона, крви радничке оставио је тај бездушник само две хиљаде форината »на сиротињу«. То може сваки читати у новинама од 1. децембра год. 1886. Таквих изрода – бездушника препуно је садашње такозвано »отмено друштво«. Тако на прилику, пре десетину година цркао је у Риму кардинал папски Антонели и оставио 80 милиона динара својим љубавницама и сродницима, а за безбројну сиротињу талијанску није се ни сетио тај слуга божји. Један владар при поласку с престола испоклањао је безбројне скупоцене ствари разним развратницима и развратницама и дипломатским картацијама, а за сироте раднике и бедна занатлијска удружења ништа. Таквих примера имамо безброј. Али није чудо што тако бездушно и животињски цркавају богаташи те сорте, него чудо је да и сами многи научници, па чак и први музичари, за које се једнако труби, да они, тј. музика »облагорођава осећања«, велимо и они сами умиру тако, или скоро тако као речени богаташи. Чувени председник музичке академије у Бечу, Франц Лист био је имућан и чувени вештак по тој струци. Он је умро год. 1886. Народу радном, који му је дао све што му треба, није оставио ништа. А доктор Бриски дао је из његове оставштине хиљаде форината францишканима, да се моле богу за покој душе његове. Од тог грозног музиканта и доктора научара, коме треба поповских молитава и у ледном гробу, обратимо се на другу страну. Свуда скоро видимо такве грозне људе. Ето и сам уважени Виктор Иго оставио је париским радницима само педесет хиљада франака од својих пет милиона динара.

Таквих, ето, нечовечних осећања и безбројни табори сиромаштине, и непрегледни случајеви отмица, крађа и других преступа и ужаса, принуђавају нас да тражимо да се узакони такав посмртни ујам, свуда где има сиротиње и богаштине.

Овај посмртни ујам потпуно је моралан, праведан намет и зато, што се зна, а то признају и сви просвећени и поштени богаташи, да је сваки капитал производ туђег труда, јер један човек не може стећи ни 5000 динара готовине целог свог века, па ма како издирао у раду и ма како штедио, ако му не помажу више туђих, других руку и више особа. Ево зато примера: чувени песник и романсијер Виктор Иго оставио је око пет милиона наследства. Он је одиста био у својој струци учеван човек и вредан умни радник. То признајемо сви. Али правда захтева да морамо признати и то, да сав његов умни рад и сва његова вредноћа не би му могла ујамчити ни уљудан живот, да му нису били помоћници они, који копају руде, па граде пера и разне друге справе, који праве штампарије и књиговезнице; оних, који обрађују лан, конопљу, памук и свилу од чега се прави хартија разноврсне каквоће; оних који праве сто на коме седи и пише; па онда оних, који му спремају храну, пиће, стан, одећу, обућу, постељу, осветљење; оних, који му те књиге слажу, штампају, савијају, повезују, разносе по свету и распродају. Па није само то. Има још нешто што не смемо нипошто заборавити, ако нећемо да се огрешимо пред судом науке, историје и морала. А то је ово: Виктор Иго као и сваки други књижевник, научник и »учеван« човек, није своје знање и своју науку добио преконоћ, за један часак, задахнућем неког »духа светог«, него он и они су црпили то своје знање и ту своју науку из целе дојакошње умне и културне тековине људске. И ту културну тековину није спустио на конопцу однекле Господ Бог, него је она производ свих досадашњих телесних и умних радника човечанства. Без њих и без савременог друштва, сви ти научници били би као и други дивљаци.

То исто вреди и за богатство и наследство. Речено је и науком признато и утврђено да сваки капитал није ништа друго до сушти нагомилани туђи труд, туђа зарада. Да је то вечна истина, то тврди не само најкрупнија наука, политичка економија, него и сви факти до којих достиже капитал.
Ево један пример: Капиталист Станко има милион у каси. Он ће поред њега пропасти, ако не буде око њега радника, који му спремају животне намирнице.

Једног дана науми да гради двор где ће живети, башту где ће уживати, и фабрику где ће нешто израђивати, па биле то неке намирнице, или безделице. За те грађевине треба камена, цигле, креча, воде, гвожђа за разне удесне справе и машине. Сам собом не може довући ни велике греде из шуме, а камоли камења и метала из рудника. Ако довуче сам целу грађу на једно место, она ће му пропасти, иструлити, ако је радници не употребе на право место у грађевини.

Ако богаташ проспе гомилу дуката у њиву да израде цигле без радника, то их никада имати неће. Ако остави у брдима, у шумама хиљадама гомила дуката, они му никада ни греде, ни каменчића, ни ексерчића израдити не могу без радничких руку, без помоћи ближњих. Дукати просути на гомилу не могу њиву ни паторити, а камоли узорати, окопати и храну пожњети, свршати и сместити израђену храну у амбаре, до пристаништа, до жељезничких станица, до варошких тржишта. Тако је свуда и при сваком послу: без радничких руку нигде и ништа. Богатство и господство, ништа не може извршити, ни спремити, ни izradiggi без руку, без труда радника-мученика. То треба да зна сваки, а нарочито они бездушници, који се хвале да су стекли имање трудом својим и штедњом својом.

При том, не заборавимо да ако мали капиталиста, не закида сваки дан по неку сумицу од труда оних, који му раде ову или ону радњу, он ће наскоро утрошити готовину и остати сиромах. Што се више закида од туђих радних руку, то се више множи и капитал.

Кад то знамо, онда ћемо признати да је овај захтев не само разуман и умесан, него да је он свагда и свуда потпуно праведан.

И опет велимо: тај захтев праведан је и оправдан је и пред судом хришћанства. У Јеванђељу Лукином у глави 3. стиху ИИ стоји ова заповест: »Ко има две хаљине, нека једну даде ономе, који нема.«
Ко ту заповест неће да врши вољно и тачно, он лаже да верује у неког црквеног бога, он лаже да има вере у Христа, или у Мухамеда, или у Мојсија, па ма се он поваздан богу молио, цркве градио и литургије служио. То су опаке варалице које лажу и људе и оне светиње, којима се они бајаги клањају. За њих је и бог, – хришћанство и мухамеданство, и црква и џамија само јака фирма, под којом варају и глобе људе и народе. А јадни народи још су сувише потлачени и умом скучени, те не виде и не разумеју ту грозну комедију, која се над њима изиграва већ толико векова. Који »слуга божји« не ради и не жртвује за остварење оваквих моралних захтева, народних и људских потреба. тај је лажа и његовог бога и народа, и издајица науке и морала и Христа, који вели: »Љуби ближњег свог као и себе самог.«

Има их који веле: Ми смо стекли то имање, нашим трудом и умом, и нико нема права да њиме располаже. Што се тиче труда, доказали смо да је то богатство, зарада радничка, а што се тиче умног труда и »своје рођене памети«, ево шта вели велики енглески научник и богаташ Луис: »Човекова савест и моћ расуђивања и умовања јесу социјалне, друштвене функције, радње. Ми дишемо социјалним ваздухом, јер наше мисли зависе већином од тога, како су други мислили. Наша памет и наш разум јесу продукти друштва. Човек је ништаван без силе, која потиче из колективног живота и рада друштвеног. И наши наравствени односи, ништа нису без осталог друштвеног света.« Други чувени Енглез, Сир Ф. Еден вели у своме делу, које носи име: »Положај радничког народа у Енглеској«: »Богаташи нису ништа друго но креатура цивилизације и друштвеног уређења. Све богатство основано је и подигнуто трудом других радника, а не трудом тих богаташа.« А Џон Валерс још пре двеста година (1696) писао је овако: »Труд бедних радника, то је рудник богатих; јер ако у богаташа има сто хиљада дулума земље, и по толико фунти стерлинга, и рогате марве, шта ће он учинити с’ тиме без радника, и шта би био тај богаташ без радничке руке и снаге? – Ништа. А што више радника, то ће се више богатства имати.«

На страни овог нашег предлога и захтева стоје и многе иоле увиђавније и поштеније владе и дипломате. Ево и зато пример: енглески министар Шамберлен рекао је у парламенту 1886. 12. марта овакву беседу: »Држава треба да узме у своје руке интересе масе народа, радничког народа, и да га уведе у право благостање, па макар се жртвовали интереси појединаца богаташа и поседника.« А пре тога на неколико недеља говорио је на збору при изборима посланика, да је наступила ера, време социјализма. И он, тај министар, није младић, него старац око 76 година, који о свему своме раду хладно промишља. При том, он није сиромах него крупан богаташ, и један од првих адвоката у пријашње време.

Оваквих није мало у просвећеном свету Европе и Америке. И њихов табор све више и више напредује, и то не само таквих, какав је речени Шамберлен, него и других још ученијих и напреднијих људи и праведних привредника.

Даље, године 1886. у мају месецу побунише се радници Сједињених Држава Америке, које састављају једну републику преко 62 милиона становника, у којој радничка партија, радничко друштво: »Ritter дер Арбеит« – Јунак рада, броји преко милиона уписаних чланова. Одмах у почетку те побуне радници су тражили већу плату и скраћивање дневног рада од 10 на 8 сати тј. они – амерички радници – тражили су да дневно раде 8 сати, да се одмарају и изображавју 8 сати, да спавају 8 сати и 8 шилинга дневно наднице (око 10 динара), за обичне послове, а за тешке радове траже дупло већу плату и дупло мање време рада.
У исто време, и то 3. маја устаје одважно и сам председник ове велике републике, Кливленд, као поглавар те велике републике па шаље једну окружницу конгресу тог великог савеза републиканског, у којој препоручује да се конгрес (скупштина) заузме за праведно дело радника, и да стане противу бестидних и бездушних богаташа, милионара и милијардера, који имају у рукама својим целу индустријску радњу и имовину, па због тога испијају и тлаче радни народ по своме ћефу. Тако збори цар амерички, који не носи круну, ни златали униформу, нити влада по »милости божјој« и привилегији владалачких права и прерогатива, нити прима велике плате и титуле неприкосновености. Та поштена беседа и тражба, тако му је наудила, да га народ бира и по други пут за »цара« републике Америчке.

У исто доба излази међу народ и митрополит из Торонте (Америка), па говори беседе и пише проглас народу да треба радити на испуњавању радничких захтева. Он вели између осталога и то, да сваки прави и добар »католик« треба да буде и »Арбеитер Ritter«, бранилац радника. Таквих честитих првосвештеника и свештеника налази се замашан број на земљишту Америке и Европе. И само такви свештеници имају право носити на себи име хришћанина и човека, наставника и пастира, а друго све лажно је и штетно, па макар се ваздан метанисало и клањало.

То је на делу признао и торински милионар Викторио Андрене, који је године 1887. оставио милион лира талијанских на потпомагање торинске сиротиње. Тиме је рекао: »Твоју зараду, радниче, остављам теби, благодарећи ти за оно, што сам на уживање моје и на славу моју потрошио.«
Још јаче те речи изрекла је на делу чувена париска богаташица, трговкиња, Бусино, која је у години 1887. оставила око 20,000.000 динара на добротворне цели за раднике. Од тих милиона одредила је големе суме на разна париска удружења. За једно најпознатије удружење радничко у Паризу, оставила је читав милиои, а два и по милиона да се подигну три сиротињска дома. сиротишта итд. На такво дело, дело праведно, човечно и морално треба да се угледају и наши и остали светски богаташи, којима ће цео раднички народ као и други поштен свет рећи; слава и част таквим људима.

Не заборавимо да и сами »мудри и моћни« кнез Бизмарк, тај бог немачки и европски, ради да осигура раднике, али наравно не зато што воли раднике, него зато да они не пођу у хајдуке, јер у том случају није ни он у његовој палати и канцеларији сигуран. Али у том случају он заслужује већу пошту од оних наших дипломата, које неки зову »малим Бизмарцима«, и који су толико неправедни да допуштају своме дебелом образу говорити, да у Србији и Оријенту нема места радничком питању. Наравно, овде нема места свему ономе што води рачуна о њиховим невидљиво стеченим палатама и богатствима. Ево шта вели тај обожавани у Европи Бизмарк у парламенту Берлинском, године 1884. 8. маја: »Дајте, господо посланици, раднику хлеба, то јест, рада док је он здрав; дајте му помоћи, кад је болестан и брините се за њега кад је остарио, или осакатио или изнемогао, па неће бити нужни наши изванредни закони. Допустите држави да буде мало социјалистичка, тј. хришћанска.« Тако вели Бизмарк, а наши надридржавници, неће такву беседу ни нама одобрити, а камоли да такву истину сами изговоре у скупштини. Али сићушни мозгови и карактери и нису за велика дела.

Из тога се види да кнез и велики државни канцлер Бизмарк, тражи »право на рад«, за раднички народ. Он под тиме разуме, да треба организовати и потпомагати кооперативне произвођачке задруге. То је признање социјалистичке природе, по начину дипломатском, што му је и његов колега, министар Vinthorst истога дана приметио, велећи: »Кнеже, ваша је беседа социјалистичке природе.«

Врло је интересантно знати за оне који то не знају да је Бизмарка у томе потпомагао и сам цар немачки Вилхелм. Год. 1881. и он је изговорио овакву беседу у народној скупштини велећи: »Још у почетку ове године, изјавили смо наше убеђење да лечење социјалних болести, не треба тражити у сузбијању социјалдемократских иступа, него да треба да лечимо те болести истинским унапређењем бољитка радничкога народа. Стога сматрамо за нашу дужност да овај пријашњи предлог поново препоручимо народном законодавству. Извршењем тога предлога, то јест, истинским унапређењем бољитка радничкога народа, дали бисмо отачаству трајна мира, а паћеницима радницима, дали бисмо оно, на што они имају право.«

Са овим жељама могу се одиста и цар Вилхелм и кнез Бизмарк дичити и поносити пред свима оним варварима владарима, дипломатама и власницима, који се пуштају у такав безобразлук и у такво блато незнања и нечовечности, да јавно и приватно говоре, да у њиховој држави нема места социјализму. Међутим, сваки поштен и иоле свестан човек признаје, да има места социјализму свуда где има притиска и сиромаштине, где има незнања и варалица. И сам Бизмарк у својој беседи државној у скупштини год. 1885. исповеда јавно да је социјализам учинио велике услуге напретку. При том, Бизмарк издаје и једне новине: »Државни социјалиста.«

Ми овим не велимо да се слажемо са тим царским и Бизмарковим социјализмом спекулативним. Такви крњави и унакажени социјализам није и не може бити наш идеал, али то смо навели ради поуке оним дипломатама, владама, властима и владарима »којима су цар Вилхелм и кнез Бизмарк узори, великани и богови, па нека се они угледају на њих у томе делу радничког бољитка, бар толико, а за остало постараће се сами радници и пријатељи њихови и човечанског прогреса.

После толиких примера, који су јасни као дан, уздамо се да ће се овај захтев наш, закон о посмртном ујму на право наследства, свуда примити и остварити без икаквог приговора. Ко то неће, тај је непријатељ Србији и њеним најпречим привредницима, раденицима. Такве треба да узме на око сваки правичан човек, а нарочито сиромаштина и земљораднички-занатлијски народ, па да их још зарана упуте правим путем.

9. Да манастирска имања и здања постану задругарска газдинства или произвођачке задруге, а калуђере укинути. Јер
Дрво, које не рађа добра плода, треба да се посече и у ватру баци.
Вели се у јеванђељу Матејеву глава 3. стих

10.Манастири и мантијаши њихови некада су вредили нешто, а данас они, овакви какви су, служе на штету и разврат народа и људи, и на уштрб науке и прогреса. Велимо ми.
Овај животни захтев треба неопходно остварити. Јер у данашње време калуђери свуда па и код нас постоје на штету и разврат народа, и насупрот науке, природе и морала. Могли бисмо овде навести гомилу историјских и савремених факата, која ће потврдити наш исказ, који је међутим, признат у свему изображену свету као непорична истина.

Али овде није место да та факта износимо. Биће доста, ако упутимо читаоце у околину манастира и у друштва где калуђери живе, да тамо упитају народ, шта бива око манастира, у манастирима, и међу калуђерима, па ће се ускоро уверити да је оно права истина, што малочас рекосмо. Такве гласове и послове чуће и око митрополије и владикане, а то све служи на разврат и штету, не само одраслог народа, него и омладине, обојега пола. – О томе имамо грозне податке, али у оваквој књизи не можемо их ређати на углед побожном и безбожном свету.

Рећиће неко: али треба их бар одржавати као историјске успомене, где је учињено доста доброга за народ. Па шта из тог? И ми признајемо да су манастири и калуђери учинили по коју корисну услугу народу нашем до 1804, год, до Карађорђева доба. Ми знамо да су манастири били заклониште и збориште, где се народ састајао на договор, виђење и упознавање. У њима су се често склапале завере противу угњетача народних и глобаџија, противу силеџија и бездушника. Ту се спријатељивало и прстеновало, играло и веселило. Ту је народ одахнуо душом од свог тешког рада и живота. Ту му је излазила нова и боља слика пред очи. Ту је на више страна чуо гусле српске, тог седог учитеља српске историје; тог приповедача мутних и светлих дана, честитих и рђавих људи; тог будиоца народне свести, тог бунтовника противу угњетача и неваљалаца, тог поштовача одважних јунака и народа; тог весника бољих и срећнијих дана, итд. Не само то, него тамо у манастирима развила се и српска књижевност и дух реформаторски.*

* Чувени реформатори, Богомили, изишли су из манастира и пошли по народу и свету да шире идеје своје које још и данас на корист народа служити могу. (Види о томе књигу »Тумач научних и политичких страних речи«.)

Али на жалост данашњи калуђери и манастири немају и неће да имају тог узвишеног значаја. Данас су манастири развратиште, а калуђери развратници и подлаци. Изузетак је посве мали. Они у Фрушкој гори ћуте кад њихови поглавари издају свој народ своју »паству«, свога браниоца и храниоца, у крило угњетачима и крвопијама народним. Они не подигоше ни гласа ни мача у Србији, кад гробари Србије гомилама убијаху народ у Ђаковој и Милетиној буни, у Катанској братоубилачкој сечи, у Тополској тиранији у години 1878; па тако ни онда кад себичњаци покрадоше и задужише Србију са Бонтуом; кад погазише све слободе народне; кад поубијаше и заробише толики народ у мирољубивом устанку зајечарском; кад растераше народну скупштину и дотераше у њу своје мамељуке »двогласце«; кад загушише најважније народно питање – питање сједињења осталог српства са Србијом и Црном Гором, и кад објавише онај срамни рат браћи Бугарима, са којима треба у пријатељству и љубави да живимо итд. А сад је, као и увек при таквим невољама народа требало да изврше заповест Христову, која вели; »Пастир добар полаже и душу своју за народ свој.« Они то не учинише. Тако равнодушним и немарљивим, неверним и лажним пастирима народа, народ има право да каже да се торњају са врата народног и то неодложно.

Питају нас: па шта ћемо с њима, с калуђерима? – Све старце калуђере треба ставити у један манастир, па нека тамо живе од труда свога до смрти своје. Као старце могли бисмо поставити их да врше поповску дужност по селима где је »парохија остала удова«, издавши наредбу да се нико више не сме у калуђере примити. А све иоле млађе манастирске калуђере треба опремити о државном трошку да сврше практичне земљорадничке школе, па по свршетку поставити их, за сеоске привреднике, или подмирничаре, о којима ћемо говорити у овој књизи.

Или их спремити за неки други посао. Тад ће, и ту ће стећи часно име, и уважено занимање. Ко хоће да се ожени допушта му се. То је корисно и за њих и за народ, и за човека свесна и поштена. То је чувар полног морала, ког су калуђери досад рушили, због рђавих уредаба. Тако се може моралније живети. Тим смо у исто време скинули и ону љагу са лица Хришћанства, којим су га окаљали себичњаци и занешењаци са уређењем чина калуђерског. Тад манастири са њиховим имањем постају извор за народно благостање. Ево којим то начином може бити.

Почем у Србији, садашњој краљевини, има 54 манастира и манастирска добра, и почем они сви леже поред живих река, речица, извора и шума, то ће им држава дати друго пословање, и друго име, име достојније науке, и далеко корисније народу, а то је: да радничка задругарства, или задругарска газдинства, или економска братства, замене име манастира и калуђера. Тад ће задругарства постати жива школа и вечна учитељица народа; јер она ће бити најуређенија угледна газдинства по разним струкама.

[На месту многих манастирских поседа данас су обично задружне економије, плантажни воћњаци, сточне фарме, социјалистичка пољопривредна добра. Бивше манастирске слуге и наполичари, сада су слободни задружни пољопривредни произвођачи.

Задругарства ова биће уређена отприлике овако: Ред и односи задругара треба да се своде у овоме: У то задругарство прима се за члана сваки који хоће да ради по закону уређеног задругарства, па имао он унети шта у њега или не. Каква ће правила бити утврђена за оне који имају унето по нешто у задругу и за оне који уђу без ичега, биће означено самим задругарима. И женско и мушко равноправно је у њему. Свака вера и народност прелива се у задругарску солидарност. Овде је дело рада и благостања, сазнавања и напредовања друштвене среће и лепоте, а не празнозвучне неке вере и народности. Срби признају у свима несрбима браћу и сестре, а тако исто несрби сматрају Србе. То тражи и наука, и морал, и Христос, и интереси задругара. Свесни задругари то треба добро да знају и да врше као највећу светињу, ако су ради срећи својој и својих потомака. Задругарство овакво не треба да је мање од 200 душа, задругара. Што је задруга већа, тим боље, јер много ручица, много израде, вели народна философија, а ми додајемо: задругарство је сила, а усамљеност је без силе и немоћ.

Задругарства та могу се занимати: земљорадњом, сточарством, занатима и већим индустријским пословима. Према средини и околностима изабраће се и занимање, и одредити његов обим и величина.
Све справе за производњу које су потребне задрузи, набавиће и позајмити држава или среска управа или окружна банка, или посмртни фонд, о коме је било речи у малочас наведеном чланку.
Задругарства ће то поступно исплатити, без, или са малим интересом. Задругарства имају једнака права и једнаке дужности, према држави Србији, као и остали њени грађани.

Задругарства се подижу и организују по начелима економске једнакости. Под овим разуме се и то да се сва омладина задругарства мора равноправно изучити и у нужним наукама и занатима. Старешину или управни одбор бирају сви пунолетни чланови задругарства. Ови се могу сменити у свако време, кад се опази да нису зато. Ови су равноправни са осталим задругарима. То је врлина наше старе породичне задруге босанске, као и то, да сви чланови имају једнака права на уживање према науци о здрављу, и једнаке дужности на свако одређено пословање, према снази задругара. Старешина има већа права само при изрицању распореда, што му је задружно веће поверило.

Све спорове задругарства извиђа и пресуђује задругарско веће, задругарски скуп, као што то беше у породичној задрузи. То веће је главни управљач и судија. Ко није тиме задовољан, иступа из задругарства, пошто издржи осуду већа. При иступању даваће му се само оно и онолико, колико и шта досуди задружно веће. Са имовином задругарства рукује управни одбор или старешина. Скуп или веће задругарства први је надзорник, а среска управа други. У задругарству не може нико од чланова њених, нити ико са стране имати »особине«, засебног имања, јер она носи, леже и развија свађу, затајивање, закидање и крађу у задругарству.

Та куга доноси опет још већу кугу и напаст, а то је распадање, деобу задруге. Сва производња њена припада само задругарству, и остаје вечно на увећање и унапређење задругарства њеног укупног и појединачког благостања. Овде се не сме никада изгубити из вида и скинути с ума тај факат, да је особина, та проклета особина, засебна, лична својина, била најјачи узрок опадању породичних задруга српских, – оних дивних и светих задруга, које нам бејаху дика, и сила имућности и творац узоритости, узраста, и честитости, и карактера задругарских и народних. Чувати се треба у овим економски великим задругама, братствима, од те особине као од куге и живе ватре, јер она је најјача чума да завади, да ослаби, и да упропасти, сва та задругарства, ту светињу и најјачу моћ благостања и напретка народног и појединачног.

Ако нам је стало, а треба и мора да нам је стало, до тога да искоренимо голотињу и сиротињу у народу, и да отклонимо све штете и бруке, које нам доносе и све већма развијају у народу калуђери и манастири, неодложно је потребно да се што пре оствари овај предлог, па макар се уредиле тамо и такве произвођачке задруге, какве нам предлаже Драгиша Станојевић у његовој књизи »Интереси српства«, али само да не буду те задруге онако богате као Драгишине са елементима бирократије, буржоазије и међународне нетолерантности. Ово велимо прво зато, што је сто пута боља и ова »произвођачка задруга«; него манастирска калуђериштина, и подела на поједине породице, а друго зато, што смо уверени да ће струја времена, коју потискује нова економска наука, ускоро прелити ову задругу произвођачку у ваше малочас означено задругарство, па после ће се преобразити онако задругарство у прави задругарски или општински колективизам и социјализам. Док дође то срећоносно доба, оваква ће задругарства избавити народ од сиромаштине и пролетерства и од других безбројних беда и несрећа. При том, она ће бити диван учитељ околини својој и целој отаџбини. Без овог очекујемо још већих несрећа и беда, као што су данашње које нас даве и море.

Према уређењу и према односима ове велике задруге, требало би да се што већма удружују и породичне задруге у спојна братства. Свака породица треба да зна, да је инокоштина вечна сиромаштина. А у задрузи сваком задругару је осигурана добра храна, добра одећа и обућа, добар стан и друге намирнице за пословање и живот; ту му је осигурана и младост, и женидба, и човечност, и старост, као и све друго што ујемчава више, мање човечан живот и опстанак. Паметан човек и жена – момак и девојка, све ће отрпети у задрузи ради тог, што му је у њој све ујемчено, што му треба за добар живот и подесан рад. Чим се нађе кукавица, које поцепају и поделе задругу, онда су они тако подељени и скоро ушли у кајшарски и полицијски тефтер, у почетак опадања и пропасти, у беду и несрећу своју, па зато треба да прокуне и пљуне у срамни образ свако) оној »невести« и снаји, а тако исто и задругару оном који први заметне свађу у задрузи, због којекаквих женских ситница и спрдњи, и који тражи да се задруга дели и цепа.* И цело село треба такве да пљује и презире, а власт општинска и државна да изда закон, који забрањује деобу задруге.

То треба да буде вршено као најсветији закон, јер и народна философија осведочава голему корист задруге и задругарства у овим исказима:
Човек без задруге као без руке.
Једна рука, мртвој друга.
Задружна кућа тече имућа.
Задруга берићет ствара.
Доста ручица, пуни амбари.
Инокоштина сиромаштина итд.
* [Мислило се да распадање породичних задруга треба некако зауставити и спасавати поукама и убеђивањем. Међутим породична задруга постала је неодржива у моменту када је појединац са новим пољопривредним алатима у рукама и другим могућностима био у стању да заради више и да живи боље ако напусти породичну задругу.

Али убрзо даља ланчана деоба земље онемогућила је опстанак појединца на малом поседу. Ту се не могу применити ни савремене пољопривредне машине као што су трактор, комбајн и др. Сада је поново постало неопходно уједињавање малих поседа у велика пољопривредна добра. Другог излаза нема.]
Кад би наши државници и законодавци имали у глави толико памети, а у срцу човечности колико имају незналиштва и партијског беснила, онда би они још давно тако учинили са манастирима и калуђерима. Али што они не учинише досад, време је да се учини одсад и то неодложно, јер народ наш даве безбројне оскудице и несреће.

10. Да се утврди закон по коме ће се свака кућа и друга друштвена зграда градити по плану и захтеву науке о здрављу.

Ни најмања зградица не сме се друкчије градити, јер доста је народ чамио и падао у болест и смрт због нездравих станишта и радишта. Време је већ да се то зло и та брука отклони. Да би се томе праведноме и корисноме захтеву што више и што успешније одговорило, требало би да дело грађења свију грађевина узме у своје руке дотична општина, срез или држава. Јер оне имају више средстава и знања да удесе начин да свака грађевина и брзо и честито израђена буде. Нека се гради тако док у народу продре здрава свест, да се он удружи у велике задруге, па да задругарским начином гради све друштвене зграде и да тим путем врши и све друштвене послове: данас мени, а други пут теби, данас нема, а сутра њима, затим вама и тако све редом.

Само задругарским, заједничким радом, може се саградити и одржавати све, свуда и свагда у таквом величавом реду да потпуно одговара захтевима науке о здрављу и народном благостању. Јер задружна кућа ствара имућа. Ово ће дело донети големе користи народу, јер оно ће донети и развити здрав, весео, угледан, марљив и радан народ. Без тога развијаће се све више телесно и умно млитавило и богаљство, и сваковрсно унакажавање. (Опширније о томе читај чланак »о стаништима« у здравственом одељку, у »Народном Учитељу«.)

11. Држава мора удесити све што је нужно: села да су усељена – ушорена удружена на једном пробраном и одређеном месту, свуда где то велике врлети не сметају; јер раштркане куће и породице, ниуком погледу не могу напредовати, и себе и своје стање осигурати од разне напасти. Мудра и честита држава може уселити народ и тамо где је посве брдовито и горовито. То је културна, економска и друштвена потреба. Или се мора народ уселити у повеће општине здружене, или се одрећи цивилизације и прогреса.

За поједине раштркане куће и поједина селца, не може се поставити ни издржавати никаква, а камоли добра народна школа с радионицом. Знамо да се при таквом насељавању, групирању народа, удара на приличне тешкоће и штете појединачне, али су далеко веће штете и несреће, код народа раштрканога тако и амо, горе и доле. Наши управљачи за све време од нашег »ослобођења« од Турака, до данашњега дана, нису учинили ништа кориснога за економски и здравствени бољитак народа, па ни тако насељавање, груписање кућа и засеока у већа села. Време је већ да се та и све друге погрешке исправе, ако нисмо ради да нас уврсте напреднији народи међу најстражње, ако нисмо вољни да нас рођени народ не удави у мору својих неподмирених потреба и беда, и свога праведнога гњева.

12. Да се изда закои за одлучно насељавање и одомаћивање Цигана. У то име треба да влада нареди властима да се споразумеју са дотичним општинама, па да све скитајуђе Цигане населе на одређено место, да се више тако не скитају. Ово питање и уређење истог није ситница, као што мисле неки ситни мозгови, него је ово посве крупна народна потреба, јер свака појава Цигана по селима и варошима, доноси безбројне крађе, варање, прошњу, разврат, беспосличарење и срамоту околини, због њихове неопраштине, издртости, и унакажености. Држава и општина нека им поклони или узајми земљишта за насеобину, и материјал за грађење земуница или кућа.

Ко од њих не зна заната, нека им се дају мотике, секире, трнокопи, косе, српови, и друге алатке за рад, па нека раде под надницу ономе, коме треба надничара, док општина и држава буду свесне, да све Цигане уведе у разна занатлијска земљорадничка и друга велика задругарства, уређена онако како смо у овоме делу већ означили. Они могу задружно да граде черпиће, цигле и друго за себе и продају, поред својих стругарских и ковачких заната. Где нема зато земљишта, онда нека општина или држава купи подесно место и сагради нарочиго за Цигане и циганске радионице ма за какву привредну радњу. Децу циганску треба дати на разне занате под морање, или, да раде са њиховим родитељима и родбином одређене послове.

Таквим начином они се могу ускоро окућити и бити стални и вредни грађани, као што су неки већ на многим местима настањени, и постали честити земљорадници или занатлије. Месне власти треба да их искупе и више пута дугом и разложном беседом поуче у том циљу, па ко неће то да послуша, већ се и даље у скитњи и нераду бави, таквог треба ухватити и опремити да ради на државним добрима догод се не поправи.

Тако исто треба чинити са свима кесарошима и коцкарима кафанским и домаћим, јер и ови варају поткрадају и кваре народ и омладину без броја и рачуна. То треба извршити неодложно сад, кад нису хтели да још одавна изврше наши много хвалисани претходници; јер Цигани не само што чине све поменуте несреће, свуда где дођу, него они чак и народну децу краду, па их унаказе и шаљу у просјаке. То чине и са својом децом и чељади, а неки преврћу очи да изгледају слепи, па иду те просе по народу. Многе Циганке око Београда и још неких места, украду нечије дете па се обуку у босанско или херцеговачко одело, па просе час овде, час онде, као бегунци из Босне и Херцеговине.

Оваквих се највише виђа по Београду, као и других циганчића у најотрцанијем виду, које полиција трпи на срамоту престонице и разврат невиних. Полиција наших претходника видела је сваког народног пријатеља, који протури по народу коју бољу књигу, која као и он збори истините и праведне предлоге, основане на науци и стварним потребама народа; па је она и њих и књиге гонила, глобила и осуђивала хапсом и робијом; а није видела ни бригу водила о несрећама које доносе народу скитарање Цигана, кесароша и других простих и углађених, и у фрак обучених ситних и крупних лопова и беспосличара. Због тога нам је дужност да хитно поправљамо све напуштене и кужне путове и послове наших претходника, власника.

Вечно скитарање, оскудица, беда, гоњење и презрење учинило је, те су данашњи Цигани и подли, и повитљиви, и лажљиви, и тако јадни. Ако се са њима учини тако, као што означисмо, онда ћемо наћи у њима врло вредне и даровите привреднике и људе, суседе и грађане.

13. Кад се зна, да се засебним породичним печењем: хлеба, пите, јајуше, гибанице, идругог којечега, много троши и труда и дрва, онда је нужно градити свуда по селима задругарске фуруне, пећи; то јест саградити по једну задругарску пећ, фуруну, на сваких 25 кућа сеоских, где ће се моћи испећи све што треба. То би учинило велику олакпшцу и уштеду горива, а при том, све би се боље испекло и средило, при доброј управи и смотри општинској, него ли у засебним кућама и кућицама. Чак и при овој потреби друштвеној, огледа се корист и моћ светог задругарства. Ово је крупна здравствена и привредна потреба и добит, коју треба неодложно остварити и у исправном стању одржавати и усавршавати.

[Данас се хлеб све више производи индустријски, у великим индустријским пекарама за целу комуну. Одатле се пециво сваког јутра затвореним колима разноси у продавнице и грађани снабдевају хлебом.

14. Ради уштеде привредних снага и ради сузбијања толиких потрица (штета), нужноје да се у сваком селу одреди особито земљиште, пољане за заједничке општинске попаше или марвениште, за краве, овце, коње, козе, свиње, гуске итд. За сваку ову пасмину марве и живине, треба одредити општинске краваре или говедаре; овчаре, козаре, свињаре, и живинаре. За тај циљ ће се одредити и општински чувари, који ће та блага посебице чувати.

То би учинило велику уштеду. Тад не би свака кућа дангубила око чувања својих двоје, троје, говеда, свиња, и друге марве и живине, него би за цело село било довољно неколико чувара. Тад би сва ова марва била сигурнија и од курјака и од лопова. Тад не би било толике штете и потрица, и толиких свађа и трошкова око процењивања потрице. Зато треба да скуп општински реши да се удеси сеоски (хатар) тако да цело село има и заједничке коснице (ливаде), оранице (њиве за орање), градине, забране, воћњаке итд. Оно би имало голему корист како за привреду тако и за већу међусобну слогу и љубав. Пријатељи народа треба ову корист да разјасне народу до најмањих ситница, јер остварење овога, донело би много више користи, но што се обично мисли, и о којима је ретко озбиљно размишљао ко до сада, а још мање писао предлоге и упутства.

[Развој модерне машинске пољопривреде наводи све више на уједињавање и комасирање малих појединачних поседа у велика задружна или социјалистичка пољопривредна добра. Велике пољопривредне површине се потом разврставају према намени на оранице, воћњаке, повртњаке, пашњаке итд.

15. Сваки спрез одредиће сваке пете године, по неколико дечака да о његовомтрошку изучавају како ће лечити разне болести код људи и марве, и како се намештају пребијене ноге итд.

Ми смо се уверили на више места, да народне лекарице и лекари боље лече многе болести од господе доктора, а нарочито сломљене кости, и болести коња, свиња и оваца. Има Цигана који знају лечити боље сваку коњску болест, од свих доктора на свету. То је посве корисна наука, то треба да зна свако, па и господин доктор, који много уображава а мало користи, за сузбијање марвених болести. И овај захтев треба неодложно остварити, јер народ немилице пропада исто као и његова марва и живина, због оскудице таквих практичких лекара. Овакви практични лекари више вреде за народ него ли марвенски доктори. Они могу донети народу више користи, него цела садашња окружна, државна и општинска власт.

[Тако се некада мислило јер су школовани људи били далеко од народа и његових потреба. Тешко је човек могао доћи до правог лекара. Данас свака комуна школује кадрове за своје потребе. Свако веће насеље има организовану здравствену службу, има свога агронома, ветеринара и друге стручне раднике.

16. Да се свако тржиште, свака пијаца и вашариште сагради тако, да то будеподесно, здраво чисто и оцедито.

Док у свету буде имало продавања и куповања на одређеним и неодређеним местима, дотле ће бити нужно да се речена места уреде тако, како ће одговарати науци о здрављу. У то име на њима мора бити саграђена тврда, чиста и оцедита подина, калдрма, па била она од камена или од цигле, или шљунка. На њима морају бити редови крупне и ситне здраве засаде дрвећа, где ће прво место заузимати липа, кестен и црни багрен. Сеоска пијаца и вашариште могу бити ређе засађени, али унаоколо њих свуд треба да се пружа два реда такве или друге засаде.

Свињска пијаца или обор треба да има унаоколо посве китњасту засаду, да би се онај смрад свињски утољавао и да им врућина мање досађује. Ово је врло нужно и за пијацу поврћа. Испод сваке засаде треба да се постави по која камена или дрвена скамија за одмор утруђених, који ту долазе и производе доносе и довозе често из посве удаљених крајева.

На свима тим пијацама треба да има подесних воданика, водарница са коритом, па били они у виду чесме или згодног бунара, удешеног по горе назначеном начину. Ови пијачни, тржишни воданици нужни су и врло важни, како за народ, који се ту бави и долази, тако и за марву. Јер у блатној, нечистој, припеченој и безводној пијаци страда и народ, и марва од жеђи, блата, прашине и летње припеке. Ово није тешко удесити, само ако управници буду паметни, да на овај овако корисни циљ, обрате све оне издатке који се троше на разне садашње посве глупаве и недостојне светковине, дочеке, осветлења и гозбе, којекаквих готована и угњетача народних. При том, све ове засаде, чесме и поднине јесу и остаће животне потребе народне и леп украс здравствени и за насеље, где се тај удешај налази. То све спада у вечиту и свачију потребу. Што год на то дамо, дали смо на своју корист, на многоструку корист нашу и нашег млађег нараштаја и напретка, лепог примера и гласа.

17. Свака управа мора најстроже пазити, да се казни сваки онај који меша шпирит у вино, ракију и рум, који фарба та пића отровним бојама и биљкама; који сипа воду, брашно и прашак у млеко, или што шкодљиво у брашно, сир, мед, кајмак, маст, путер, зејтин, хлебац; који продаје цркнуто месо и буђаве и укварене намирнице у дућану и пијаци, и за све друго што не одговара захтевима науке о здрављу. Тако исто треба строго сваког оног казнити који криво мери. За сваку нетачност нека му се узме по 100 динара у општинску касу. Ко се ухвати трипут у кривом мерењу, затвара му се радња или се осуђује на годину дана робије, али робије привредне, а не ладолешке.

[Због тога је на пијацама организована тржишна инспекција и здравствена контрола намирница које се продају.]
У исто време опомињемо да се народ чува и од државних и од других варалица, а нарочито оних, којима се порез плаћа.
Чули смо безброј сељака како се жале како им је овај или онај порезџија наплатио дваред порез, или како је исплаћивао сваке недеље по један, по два динара у име пореза, на таман кад је мислио да је довршио целу количину погодишњег пореза, а порезџија или ћата лупи на врата за целу порезу, а о ономе што је дато у име пореза не да ни споменути.

Због таквих и других злоупотреба, треба да сваки узме листу, признаницу на све оно што је коме предао. То је нужно и зато што се чиновници често мењају, те тако рачуни усмени још лакше пропадну. Док је друштво овако уређено како га видимо данас, признаница је највеће поверење. Поред тога народ треба да уреди закон, да се и такве варалице народа строго казне, као и искривљачи, меница, признаница, писама, потписа итд.
[Наплата пореза код нас врши се путем чековне уплатнице код најближе поште. Више не може доћи ни до каквих забуна или малверзација.

18. Да се постави мера децимал* у сваком селу на пролазном путу.
* Децимал = вага.
Ово је нужно да народ може тачно измерити и знати кодико чега носи или вози на пазар, јер има много бездушне ћивтарије и господштине, која закида и вара народ неписменог сељака и на мерењу и при бројању, па или овај бедник куповао или продавао. У пазарне дане треба да буде писар и кмет у тој децималници од зоре до мрака, ради мерења и бележења. Децимал набавља општина, а засипнице колико чега има, дају се бесплатно. И по варошима не може се купити и продати без децимала и мере метарске.

У то име уводе се у народу све мере свију врста мерења по систему метарском, јер разне мере доносе народу разне мање и веће крађе. Кад се све мери по једној мери, мери метарској, онда је народ вичан томе и не да се варати. Завршавајући онај чланак, треба да речемо и ово: Не дајте се варати купци и продавци. Децимал је тачна мера, али и на њој се може губити и красти, само ако се не знају неке подробности о њему, а те су ове: он погрешно мери чим се метне на њега више, него што је означена његова вага, тежина; тако исто он погрешно мери ако је покварен. И у једном и у другом случају може се изгубити по 5 до 8 одсто, а по 50 до 80 на хиљаду кила (килограма).

Због тога, чим узмеш или продајеш више од 50 килограма, одмах гледај да ли пише на децималу значећа вага већа или мања. То се може наћи и читати на сваком децималу баш тамо где стоји вага – кретаљица. Онде је означен број њихове тежине. У то име треба сваки да сам собом прегледа на чему се мери, како се мери и како се рачуна, јер без тога ретко ко да неће оглобити, преварити, свакога ко му у шаке падне. Тешко је наћи поштена човека у овоме грабљивом веку и свету, у коме је новац и богатство и бог и морал, и образ и поштење.

19. Да се даде народу, средство противу бездушних мерача и платаца.
У садашњем друштву, у коме је највећи бог приватна својина, новац, бездушника има без броја, који на сто начина мученика земљорадника и занатлију закидају, варају и поткрадају их око у око, при разном мерењу, бројењу и срачунавању. Има бездушника који при мерењу жита, шљива, разног пића, соли и других намирница, сакрију по 10, 15, 20 до 30 килограма одсто. То су ми казивали сами трговци у Београду и у Шапцу.

То је голема крађа, која често дође до суђења и разбијених глава тамо, где удари бездушник на свесна сељака. У Београду зато умало није остао мртав М. Т. који се у томе варању и закрадању народа особито славио. То доноси народу штету, дангубу, срамоту и квареж. То је зло и ругло.
Због таквих бездушника и финих лопова, дужне су среске и окружне власти, укупно са учитељима и поповима, научити народ сеоски и занатлијски, да тачно зна мерити у све мере и тачно рачунати, просте рачуне на руској рачунаљци.

Овај посао нека се врши у зимско време кад је народ беспослен. То треба чинити сваки дан, догод то не науче и жене и људи и момчадија. То је нужно свакоме. Места за учење нека буду: црква, школа, општина, начелство и друге просветне зграде, које су у близини. Ма како ко био тврд на памћењу, ипак ће за једну зиму све то научити. Ако нешто остане и за другу годину, не шкоди. Боље икад него никад. Руска рачунаљка требало би да уђе у сваку кућу. Није скупа, а може се и уза се носити. Ко од поменуте господе није вешт ни сам да точно мери и рачуна, треба да хитно научи, па да одмах неодложно приступе обучавању народа како у томе, тако и у свему другом, што му је корисно за бољи живот и напредак. Ко се од поменуте господе од тога посла стиди и либи, треба да га народ истера из службе, па био он ко му драго. Јер народу ово помаже, а не поповске молитвице, – чиновничка пискарања и интригирања, и кажњавање људи, чак и зато, што је рекао то и то, и што припада овој, а не оној партији итд.

Време је већ да народ узвикие: Ја хоћу да ми сви чиновници, управљачи и попови буду практични учитељи и водичи за све оно што води благостању и расветлењу народа, а не да ме презиру, за ситнице зивкају, глобе, угњетавају, киње, гоне и заваравају. Ко год од њих није друг и брат, учитељ и пријатељ народу, нек иде без трага и гласа, не треба му. Или нек сви чиновници, власници и управници, почев од владара па до писара, буду од стварне привредне користи и братске удружености, или они нису ни нужни народу.

20. Да се у сваком селу и у свакој вароши саграде задругарска, заједничка,општинска перишта и сушишта за рубље и друге хаљине.

И ово треба да буде удешавано и удешено према захтевима науке о здрављу, и према савременом развићу технике, хемије и физике. Перишта и сушишта треба да су удешена према сунцу. Сушишта морају бити или на узвишеном, потпуно здравом и промајљивом месту, или на крововима, када имају четвороструку корист – код приватних кућа. Тамо се рубље брзо осуши; тамо га можеш безбрижно оставити без чувања од крађе; тамо је и узвишен простор за одмор и далеко посматрање околине, што је душа за здравље тела, мозга и очију; тамо се могу и хаљине и постеља домаћа сваки дан проветравати, ако нема довољно простора чистог око куће; тамо је здраво ноћивати у летње доба. Стога желети би било, да се и код нас почну градити куће са равним и ограђеним кровом, коју особину видимо код источних и јужних народа.
Задругарска, општинска перишта и сушишта, донела би и велику уштеду народу, поред здравствених користи. Овде би се рубље брже, јевтиније и чистије прало и осушило. Овим би се отклониле многе болести садашње, које добијамо често због нечисто, и невешто опраног рубља, и због сушења, које често бива над блатом, ђубретом или поред њега и поред смрдљивог и заражљивог прохода, или у смрдљивим собетинама и кухињама.

Смер и простор овог чланка не допушта нам, да редом изнесемо све здравствене и економске штете садашњег прања, сушења и пеглања, које нам не само разне красте, него и сифилис пренаша и распростире по народу, све даље и даље. Остављамо читачима у аманет да сами о томе опширно размисле и друге обавесте, не заборављајући да је и овај предлог од већег значаја но што се обично мисли у друштву обичних садашњих људи.
[Стога је данас све више градских насеља и великих стамбених зграда где постоје нарочити сервиси са специјалним уређајима за прање рубља. Они свакодневно у одређено време примају рубље на прање и тиме помажу запосленим грађанима.

21. Да се подигне по једно породилиште, болеснички и мртвачки дом у сваком селу, а по варошима они су нужни на сваке две стотине породица.

Сваки тај дом треба да буде на засебном месту, у средини здраве засадне шумице. Данашњи порођај у неподесним становима и поред нестручне и невеште бабице и лоше неге, доноси многим мајкама – не само порушеност здравља и дуготрајне болести, које следују одмах или доцније у току живота мајчиног – него често и саму смрт.

[Данас готово у свакој комуни постоји макар и најскромније уређено породилиште и саветовалиште за мајке са стручним радницима-лекарима, бабицама, друштвеним радницима, психолозима. Труднице, породиље и младе мајке ту могу добити потребну помоћ пре порођаја, о порођају и после тога – у исхрани деце, васпитању и чувању дечијег здравља.

Болница и мртвачница, такође су од неоцењиве користи. Болесник никад не може ни код сељака, ни код занатлије, ни код осталих сиротних и осредњих породица добити ону негу, храну и свежину ваздуха код своје породице, коју добије у добро уређеним и уредно држаним болницама и порођајницама. При том, не треба заборавити, да болесник може често да зарази и остале укућане својом болешћу. Мртвачница отклања онај покварени ваздух и сваку заразу код укућана, јер ће мртвац лежати одређено време у њој, изван одраслих и нејаких укућана. Она ће отклонити многе заразе које прелазе од лешине покојникове у тело укућана, и у хаљине и зидове, међу којима он лежи по сили садашњих неразумних закона и обичаја по 24 до 48 сати.

22. Да се подигне у свакој вароши и у сваком селу по једно големо збориштеили усрећиште.
Ово треба да буде усред дечишта, дечара, дечје градине, о којој је била реч у почетку овог дела, у другом чланку. Оно ће служити народу одређеног места за зборове, сéла, забаве, за јавна предавања, гимнастисање вештачко, за певање и свирање, а тако исто и за склоништа деце у часу непогоде. Због тога што ће оно служити и за склониште дечје, треба га подизати усред дечара, тј. усред дечје градине. Почем ће то збориште или скупиште служити за толике многобројне потребе, – потребе дечје и народне, то оно треба да буде саграђено и одржавано у свему и свагда по упутствима науке о здрављу. То треба да се удеси тако, да је у њему присутан увек потпуно чист ваздух. Оно мора бити огромно, и са најсавршенијим ветрилима за пречишћавање ваздуха. Оно ће бити од најтврђега материјала, тако да му никакав терет и никаква олуја и ватра не могу наудити ни стаманити га.

Оно мора бити удешено тако, да се у летње време од свих страна отворити може, а у часу непогоде и зиме и затворити. Због тога зидови његови треба да се састоје од вешто израђених гвоздених сталних стубова и покретних крила, која се према потреби могу затварати и отварати, уметати и вадити.
[То би били данашњи домови културе, домови пионира, клубови омладине, библиотеке, фискултурне дворане, игралишта, паркови за одмор и забаву итд.

Ово усрећшоте, збориште, биће вазда отворено за беседе и јавна предавања, а тако исто и за недељну школу учења, певања и другог чега.

Ко зна, како се народ трује и у разне болести баца због садашњих тесних и за здравље неподесних зборишта: кафана, механа, салона и других страћара, у часу неког састанка, збора, весеља, јавног предавања (говоришта), села, забаве и неке друге свечаности, тај ће лако разумети благодетну корист речених скупишта, зборишта, која ће одиста бити извор народног развијања, договора, обавештења, поучавања, весеља, забаве, песме и радости, које све скупа саставља задовољство и срећу, и прибавља телесну лепоту и умну и телесну бистрину и енергију. У исто време то ће бити и жива народна школа, учитељица, а нарочито онда кад се тамо држе зборови, скупови и јавна предавања за децу и народ. Ко је у стању да процени сву голему и благодетну корист тих зборишта, он ће признати, да су она битна и животна потреба за свако село и за сваку варош, исто онако као храна и пиће; и да се зато могу те зграде народне с правом назвати усрећишта, које им име ми први дајемо. Она то име заслужују и зато што ће то бити јака чињеница, која ће упоредо развијати и телесну и духовну снагу омладине и одраслих, и обадве енергије код једних и других.

[У овоме је значај физичке културе у подизању омладине и народног здравља, а истовремено и потреба непрекидног обнављања, употпуњавања и проширивања народног образовања.]
23. Да се у сваком селу подигне и уредно издржава по једна лекарска подмирница,* па ма она била над зградом зборишта, усрећишта или на другом месту.

• [То је отприлике идеја о малој сеоској амбуланти са приручном апотеком и лекаром илимедицинском сестром.]
У подмирници тој набавиће се и чувати сва семена и све биљне и друге намирнице, које су нужне за лечење људи, марве, живине и повртарства. Овде ће се увек налазити и сеоски лекар или лекарица, практичар, који ће свакоме давати тражене намирнице и нужне савете, како се и где се што употребљава. Он ће ићи и по кућама и болницама кад је тамо неопходан. У исто време он ће бити земљорадник, и давати поуке о томе светоме земљорадничком раду. Он ће лечити народ онаквим начином, како је означено укратко у чланку какви нам требају лекари уопште и за земљораднике посебице?*

• Подсећамо читаче да тај чланак марљиво прочитају и проуче његову корист. Он је стављен насвоје место у »Народном учитељу«, а на крају лекарског одељка, у »Јеванђељу лекарства«.
Овакви лекари, који су у исто време и радници и учитељи, и саветници, и другари и суседи народа, користиће народу свог села, хиљаду пута више него ли садашњи окружни и »научни« доктори, који су већином за народ права беда и глоба. Тад народ не би трчкарао, дангубио и врат ломио тражећи и чекајући »господина« доктора окружног, па после те вратоломије мора трчкарати и до окружне вароши, и троструко плаћати за апотекарске лекове. Тад народ не би тако као данас пропадао због нетачног узимања лекова, јер његов лекар је ту код њега у селу, па га може зачас упитати за оно што не зна и што је заборавио. Тад се неће чекати на лекара и на лек као данас, где често болест пређе у зло, него је све у своме реду и пред народом, на прагу.

Оваква уредба неопходна је за народ сеоски, а све садашње какви су, плаћене окружне лекаре, докторе, укинути треба. Јер они већином данас овако плаћени од државе или од општине, не маре за народ, и небрижљиво се брину о њему. Ни општина не треба да их плаћа. Сваки овакав лекар биће вреднији и за народ бољи и пријатнији, кад он зависи од народа, него ли кад он има одређену плату, као данас. И у томе треба основни преображај.

[Није чудо што се онда мислило (а у пракси је тако и било), да све ове послове може обављати једно приучено лице, као отприлике неки травар – само да буде ту са народом, у истим невољама, а не негде далеко у граду, где обичан човек не може ни стићи до праве лекарске помоћи. Мисао да лекар треба да буде ту са народом, да познаје народни живот, да »зависи од народа« – остварује се постепено у пуном смислу данас у систему самоуправљања.

24. Одмах до те зграде, или у сеоској градини треба да има у сваком селу и привредна подмирница.
У овој ће се сместити и марљиво чувати сва семена за усеве, и разне практичне справе за земљорадњу и занате, што ће се давати народу ради потребе и усавршавања и једне и друге радње. Речени лекар може и овај посао вршити. То није тешко изучити, само ако смо приљежни и ако имамо зато честите школе. Где је село велико може имати за тај посао засебног управљача, стручњака, али тај не сме бити господин, него земљорадник или неки занатлија. И једном и другом треба да даде село довољан простор земље, за пословање и живовање.

У овој народној подмирници треба одредити место за држање и продавање плугова, вејалица, мотика, српова, коса и свих алата нужних за земљорадњу. Све ове справе мора вешт економ сеоски прегледати јесу ли подесне и лагане за одређену радњу, па све што је неугледно, слабо и тешко вратити продавцу или мајстору, од кога је то узето.

Ово треба и мора да буде зато, што невешт земљорадник, већином купује посве рђаве и неподесне алате, тако да се брзо искваре, и да понеки плуг не могу ни 6 волова вући, а добар плуг иде лако и са два или четири. Има безброј случајева, да сељак дангуби и муку мучи по неколико дана, док однесе лош плуг у варош на оправку. Често се не може ни поправити, јер продавац га не прима натраг, те тако сељак бедни трпи и штету и дангубу.
И ова незгода велика је беда за земљорадника и занатлију; па зато се и та несрећа мора хитно скинути са леђа народних. Свуда, свагда и у свему треба ићи на руку, и чинити све могуће олакшице тим вечно корисним и утруђеним привредницима земљораднику и занатлији, који су били, јесу, и вечно ће остати творци културе и друштвених животних намирница.

Ове намирнице подмирничке и овакви подмирничари, учинили би големе користи народу. И њих треба неодложно у живот привести. То се може само ако се хоће. Садашњи крупни и ситни мантијаши и сабљаши, треба да изуче и да врше обадве те дужности. Тек тада могли би рећи да су пастири народа, и да су пријатељи народа, одбрана народна, и достојни Христа, кога једнако у устима носе, а у срцу и на делу никада и нигде. Посве су ретки изузетци. Ко се од њих противи такву свету и тако корисну дужност вршити, он је готован и варалица и народа, и свога бога и морала. Такве наказе умне и моралне народ не сме ни трпети у средини својој, а камоли плаћати и поштовати. Праведни и увиђавни свештеници и управљачи, утркиваће се да ово корисно дело врше и усавршавају, на корист и славу свог народа. Њима буди слава и част.
[У овој замисли препознајемо данашње пољопривредно-семенске и тракторске станице као пунктове за развој савремене пољопривреде. Само тим станицама не руководе ни »сабљаши«, ни беспослени попови, већ прави стручњаци-агрономи.

25. Да се уреди и једнако одржава у сваком селу друштво или сеоски одбор за смотру и поправку.
Задатак овоме друштву биће да марљиво пази на сваку и најситнију опалост, квареж, рушевину, неуредност, сваку ружноћу, нечистоћу и оскудицу места и месних становника. Тако на прилику одбор тај мотриће на све чињенице и намирнице друштвене, па чим опази неуредност, одмах ће позвати месну власт да се то уреди по одређеном пропису, и захтеву науке о здрављу.

Јер срамно је како за управу, за власти, тако и за сам народ места тога, да чесма или бунар дају мутну, нездраву и недовољну воду, и да је око њих ограда, зидови, поднина, насип и корита у виду кварежа, блата и нечистоће, а водоводи неподесни и тешки. То исто важи кад је неподесан мост, пут, прелаз, платине, стазице, путањице (тротоари) и друго. Још већи је срам како за народ тако и за његову управу, кад су улице, шетаонице, радионице, болнице, зборнице, перишта, сушишта, и друге месне и окружне народне и приватне зграде, неподесне према науци о здрављу.

Све то треба да је чисто, здраво, оправно и угледно, па макар пресушиле све великашке плате и пензије, и све касе шпијуна, ордена, златали униформе, скупоцене параде, богомоље, звонаре, балови и друге уобичајене и трошковите излишности и залудности. Где сиротни појединци не могу поправити и направити ново, и према науци о здрављу удесити своје станиште, њима ће то учинити или моба, по оном дивном обичају старих Срба, или ће то учинити општина, на отплату без интереса. Ово је свети задатак како општини, тако и општинској и среској управи, и самоме народу. Доста је било циганисања и лутања по кужној немарности и заблуди. Хоћемо, да народ живи достојно човеку и науци о здрављу. Ко то неће нек оде у грање.
[У овим порукама и захтевима није тешко препознати заметак данашњих облика друштвенога живота где народ комуне сам брине и решава своје потребе.]

26. Да се у сваком селу и по свим варошима уреди друштво трезвености и разумности.
Њему ће бити дужност да се брине свуда и на сваком месту да отклања узроке који развијају пијанство, помодан, луксузаи и развратан живот, проституцију, лењивост, оскудицу, болест, превару, наказу, ружноћу, крађу, биготизам, убиство и друге заблуде и штетне навике и употребе. То друштво одредиће каштигу новчану на сваки комад луксузне ношње и употребе у кући и соби. У луксуз спадају и приватни господски интови, намештаји, балови* и друго томе подобно, исто као и они дивљачки косметици, којих трпају у косу на глави варошанке; и сељанке крајинске и крушевачке. Овакве суманутости треба казнити големом глобом.

* Поучне и пријатне забаве, које не трају дуже од поноћи, не спадају у развратне и убилачке господске »балове«.

Оно ће у то име удешавати све што је нужно, да сваки и свака ступе у задругарски брак чим дорасту до означеног рока, да би се тако отклонила много штетна и много опасна куга проституције и курварства, које поред свију својих зала развија још и шири венеричне заразе и болести. У друштво то прима се и женскиње равноправно са мушкињем. Такво једно вредно друштво учинило би више добра народу, но све досадашње владе и власти, династије и монархије светске и црквене. Наставници народа треба да то корисно дело поведу, остваре и унапређавају. Ово треба да буде и школи и наставнику, и управнику и власнику, прва брига и главни посао, док се народ обавести да он сам свако своје дело у своје руке прихвати, и да га заокрене на пут чистог разума и правде, привреде и морала.

27. Сеоски одбори треба да раде да се установи савез земљорадника и занатлија по целом народу.
Тако удружени лакше ће моћи свако корисно предузеће и дело унапредити, исвести и остварити. Савез земљорадника и занатлија помагаће само ону партију, владу и власт, која тачно и поштено врши своје дужности и потребе њихове; помажући у исто време вазда и свуда и свако дело у земљи и изван граница наше отаџбине, које иде на то, да утврђује међународну солидарност; да уништи рат и ратно право и оружје, па да се све међусобне државне и међународне размирице извиђају и подмирују изборним међународним судом, који ће се звати суд мира и доброга реда* да изједначи свуда раднички дан у духу захтева науке о здрављу; да укине све што завађа народе и људе, и што их тиранише и експлоатише; да не држи и не плаћа ништа што се не слаже са захтевима науке о здрављу и народном благостању, и да оснажи све што доноси и утврђује економску једнакост и политичку равноправност свих људи и народа; да удешава свуда и свагда да сав привредни народ живи у благостању, под гаранцијом истине и правде итд. Такав савез и такво пословање јесте права, битна, животна и вечна потреба сеоског и уопште целог радног народа** Ову истину признаће не само сваки свестан сељак и занатлија, него и сваки варошанин и научар, који разуме бар штогод из науке о народном благостању и моћи заједничког, сложног рада.

* [Нешто слично установи Уједињених нација]

** Почем данас има ваздан такозваних родољуба, који траже да свој народ што више бројно умноже, то они ће нам пребацити, што овде ништа не рекосмо о начину народног прирастања а умножаваља. Таквим приметачима велимо и овде као и на другом месту, да нам није стало до тога: хоће ли бити на овој земљи много или мало населења, хоће ли бити сто или хиљаду милиона душа. Нама је само стало до тога, да народ наш па и остало људство срећно, солидарно, разумно и слободно живи па ма колико га било, и ма како се он звао.

28. Да се удеси и одреди за народ нова, практичнија, прикладнија, лепша и јевтинија ношња, како за пословање, тако и за свечаности.

Преображај у свему хоћемо па и у ношњи, зато, што је већ одавно време, да се не догони ношња по фићфирићској и безумној моди, него да се ношња и летња и зимска, и свеношња и празничка, удешава према захтевима науке о здрављу. Овај је преображај нужан и стога, што је садашња и женска и мушка сеоска ношња, махом неудесна, скупа, ружна и малотрајна. Женска сеоска ношња на више места не само што је неваљала, него је и гадна и нездрава. Махом је тако и мушка. Топлу памуклију и зимски гуњ, видиш на сељаку и сељанки усред лета и усред рада и весеља, па чак и при игрању. А кад се отрцају те хаљине, онда изгледају посве неспретно, нездраво и гадно. Изгледа човек и женско у њима као накарада. У њима се лако озноји и озебе. Шумадијске коњђе женске, и црноречке и крушевачке, настављене косе, плетенице, косметици и шубаре, још су веће накараде и за здравље и за погледе. Босански шал на глави усред лета, и бачко-банатски кожух, такође су неудесни. Све те и друге накараде женске и мушке треба укинути, па макар помоћу неке замашне таксе, глобарице.*

* Ове врсте глобарине одобравамо, а и сваки разуман и поштен човек одобриће је, јер она искорењава доста крупно зло, које оставља рђаве последице. Глобарина ова као и глобарине на луксузну ношњу и другу каћиперску, фићфирићску употребу, одредиће се у корист зидања и одржавања сеоских и варошких чесама и бунара. Тако исто одобравамо глобити и сваког оног, који додаје у млеко, јело и пиће отровне примесе. Не сме нико ширити глупост и подлост. Ко то хоће, онда удри га по кеси тако, да осети, и да му више никад не падне на ум лудорија и спекулација. Разуме се, оваква глобарина и разне крађе и подвале трајаће само донде, док се приватна својина не преобрати у задругарску, општинску имовину.
Овде се разуме и варошка, господска, нездрава и неморална ношња женска, која се упражњава и врло често »мења« по »моди« и »журналу«. Ту бесну или глупу помодарку треба ударити по кеси, ако неће да слуша глас науке о здрављу и благостању. Тако исто и мушкарце. Овде спада и она јадница, која је нашарала златали или сребреном срмом памуклију, па усред лета по најљућој припеци и жеги игра коло у њој. Паметан човек бежи од памуклије усред зиме, а такве глупаве јаднице мисле, да је то неки украс. Многе су продале или коју њиву или краву, или вола, или своју свету невиност девојачку и супружанску, па су такву памуклију или либаде купиле, па са тиме на збор изишле. Грозно и сто пута грозно…

Да би се таква брука и продаја отклонила, па тако и нездравље избегло, треба да се покуша ово што следује: Ношња мушка празничка, свечана, нека буде наша стара ношња српска, а то је она какву носе у Београду гардисте и патролџије. Само сукно треба да је подесније и носније, трајније, а крој за зиму може бити мало дужи. И за лето је угледније видети кад је огртач мало дужи. А за пословање може бити та иста ношња, али од јаког и угледног платна, беза, а нарочито за лето. А не би шкодило да се за пословање узме блуза француска, која се може удесити и за свечаиу ношњу. Додуше, није на одмет ни она шумадијска и мачванска момачка ношња летња, која се састоји из умерено дугачке кошуље, гаћа, појаса, гуњића, шешира и лепих чарапа и опанака, али треба да изостане из гуњића и ђечерми она вежња срмом, и другим скупим шарама. И та се ношња може препоручити и за пословање и за свечаности и весеља, као и блуза француска. Женска варошка ношња не би требало да буде друга, но онаква, каква се носи у Жупи код Дубровника. Та иста може се удесити и за раднице сеоске и варошке. За пословање она треба да буде једноставна, а нарочито за сеоски летњи рад, а за свечаност и весеље може бити вишеставнија и лепша.

Овај захтев о промени свакидашње радне и свечане ношње, далеко је од веће вредности, но што се то у први мах замишља. Да се он оствари у најпрактичнијем виду, не тражи то од нас само глас естетике, уљудности, него то тражи наука о здрављу и наука о народном благостању и здравом моралу. Да смо имали средства, донели бисмо овде и овакве слике: ношња честитог и разумног мушкиња и женскиња, у часима пословања и свечаности, и у данима хладним и топлим; а према томе одмах и садашњу неразумну и неморалну ношњу. Затим донели бисмо слике: разумни и готовански намештај собе, прозора, астала и постеље, па онда здраву и нездраву игру и шетњу игд. Ја то нисам могао учинити због оскудице. Али надам се да ће ово учинити неки честити грађанин онда, кад се буде ова књига изнова прештампавала.

[Зар се и данас о свему овоме – о моди, о моралу, лепоти и практичности, култури одевања не говори готово на исти начин као пре сто година. Али оно што је овде нарочито вредно јесте хигијенска и практична страна одевања раднога човека.
О култури одевања и становања данас постоји читава наука којом се баве специјални стручњаци-архитекти становања, креатори моде, дизајнери и др.]
29. Да се удесе и вечно и уредно одржавају свуда добри путови* и мостови где год народ има потребе чешће долазити и пролазити.

* Ко Види и оне блатне путове између кућа сеоских у зимско и блатно доба, он се мора згрозити и питати све дојакошње народне управнике и владе: море наше, кам’ порезе наше? море дембели и грабљивци, зар се тако служи народу и отоџбини? Зар је то служба за коју примасте и примате толике плате и пензије?
То је животна потреба коју треба свуда остварити на корист народа. За сваку општину грдна је срамота, што су њени сеоски путови између кућа сеоских онакви жалосни какви досада бише.
Таква иста срамота спада на државне управнике кад су рђави главни, државни, отачаствени путови и мостови. Кад може имати онакве добре путове Швајцарска, Немачка, Италија, Шведска и Норвешка, онда зашто да ми немамо? Зар се сме заборавити, да су такви ваљани путови и мостови животна потреба човекова?

Где се путови насипају истуцаним каменом, тамо општине треба да имају најподеснији ваљак, којим ће се оштрина камена или шљунка уз пут пригњавити и изравнати, да се не мучи животиња, да се не кваре кола, и да се не успорава идење и вожња. Тај ваљак треба да има и ту направу, да се њиме у зимско време где зиме јаке трају, изравна »чачак« и снег, или да се снег с пута у крај истури. Тим начином и путови и путањице чувају се од блата и провала блатних. Честита управа може овим чинити народу велике олакшице и угодности; а то треба и мора да буде у свакој држави, или боље нек је и нема, јер доста је управа државна и општинска водила бригу само о томе да наплати данак и прирез, и да потпише и отера у војску, апсану и робију, да се спреми за којекакво парадирање, и да га научи да буде покоран и послушан, не питајући коме и зашто. – Данас већином, путови су и мостови такви, и да народ и кола, и теглећа марва, на стотину штета и дангуба трпи и сноси. То не сме дуже бити. Народ доста је плаћао и плаћа посредних и непосредних данака и приреза, па треба већ једном да му се са том његовом зарадом удеси све оно, што му ствара олакшање и благостање. Он има право и дужност да то тражи, и да то добије у целој потпуности и исправности све донде, догод поменуте данке и друге терете сноси и издржава.
[Ове поруке и визију о изградњи путева данас далеко превазилази стварни развој друмског саобраћаја и изградња модерних магистрала, установа и уређаја за безбедност саобраћаја. Уз то изградњом асфалтних коловоза и развојем саобраћаја повезани су и преображавају се читави крајеви-насеља и начин живота људи.

30. Да се свуда уреди ваљана друмска засада, то јест, поред путова и главних путањица, да се засади правилан ред крупног гранатог, и лиснатог дрвећа, у виду липе, кестена и других китњастих засада.
Крај путова корисна је таква засада, не само за прочишћавање ваздуха и за прохладу
и лепоту погледа, него она је у исто време и економска и здравствена корист.

Цвеће липово лековито је, а дрво и лико зна се зашто и куда су нужни. Род кестена дивљег са успехом се употребљава уместо сапуна за прање, као лек противу људских и марвенских болести, и као одлична храна говедима, тако исто и лишће. Такви су путови и таква засада украс и слава места, општине и државе сваке. Она придаје живост и веселост и раднику месном, и раднику путнику, и осталим путницима. Она су једна крупна честица бољег и срећнијег живота народног и појединачног, па зато то треба и мора да се свуда потпуно оствари и одржава.

[Данас искуство показује да засађена стабла дуж саобраћајница смањују и ометају видљивост возачу. Опало лишће по коловозу повећава клизавост и смањује сигурност кретања. При великим брзинама засађена стабла поред коловоза сливају се у јединствен непробојан зид и тиме повећава опасност у случају склизавања возила са трасе. Стога су са неких саобраћајница уклоњени читави дрвореди. – Можда би се ове штетне последице знатно умањиле ако би се поред аутопутева на одређеној даљини од коловоза и на потребном размаку стабла од стабла засадиле воћке или друго интересантно растиње које не развија велике круне као што су јабука, крушка, кајсија, вишња; или дрен, леска, глог – нешто што репрезентује крај којим се пролази.

31. Свака општина мора имати по неки сеоски шумарак за разне справе, или поред градине или у сеоском шумарку, у коме ће се подићи и неговати све оно дрвеће, које је нужно: за виле, грабље, рогуље, обруче, подборе, јармове, мотичишга, осовине, трупине, разне држаљице и друге справе и подобне намирнице. Јер народ треба да има у изобиљу тих намирница, које су му потребне за подесније пословање разних радова привредних. То је равно оним потребама од којих зависе у замашној мери животне потребе народа, мада оне изгледају ситне и незнатне, у очима површних мислилаца, који заборављају да је и игла посве ситна, али од ње зависи сва садашња одећа и обућа људска.

32. Да се поред путова и између њива удесе и уредно обдржавају по једна чесма или бунар – водарница – на сваких 5 километара, а где је згодно и чешће.

Ова намирница посве је крупна потреба народна, о којој данас држава и општина успут кадикад у веку помисли, па одмах заборави. Поред тих водарница, треба да буде тврда поднина (калдрма) и тако удешена, да свака кап воде отиче даље од ње, па била она у виду чесме или бунара. Зидови сваке водарнице треба да буду од камена или од најтврђе цигле. Водовади нека су напоредо два, да један иде доле кад се друга вади. Водовади треба да су од гвожђа, и свагда од направе најнапреднијега и најлакшега начина (система). За водовод треба удесити каменити или гвоздени жлеб, на врху као корито, на које ће се они наслањати и у које ће се лијевати вода за марву. Водовади су најподеснији за народ, онакви како их је удесио професор Веља Виторовић. По његовом начину свака се кофа сама излије и врати на своје место. Такву направу он је предао и пољопривредном друштву. Где је згоде треба удешавати американске бунаре; они су посве лаки и јевтини. Поред тих водарница треба да има на пет-шест метара далеко од водарнице неколико корита непомичних, у која ће долазити вода кроз речени жљеб, за појење марве и за прање тела или одеће. На десетину метара поред водарнице, треба да је засађена водарничка или чесменска засада од неколико крупних дрвећа, која нису скона за гром, и која ће дати пријатне и дебеле хладовине, како за људе путнике, и месне околне раднике, тако и за одмор теглеће марве.

Оваква вода и хладовина јесте, како за раднике околине, тако и за путнике и њихову марву, права благодет, нарочито у летње дане.

[Али на модерним магистралама није довољна само свежа вода и добра хладовина. Ту је потребно подићи бензинске станице, мотеле, сервисе, гараже и друге објекте и уређаје за потребе путника, туриста и пословних људи.]

Онај који зна, какву улогу шра вода и одмор у нашем телу и мозгу, тај зна, да је таква вода и хладовина неопходна за наше здравље и за марву; јер то обнавља вредноћу и здравље и код једних и код других.
Те намирнице јесу и биће вечито најкрупније копче и чињенице у згради народног благостања.
Колико вреди за народ и како цени радник такве водарнице и хладнике, ево ће сваки видети из следећих примера: Год. 1880. састанемо се ми са неколико богослова београдских код »Жировног венца«. Ови нам бејаху земљаци родом из Босне и удружени са тројицом сељака босанских, који им као родбина дођоше на виђење. При ручку повели смо говор о многим стварима, па и о црквеним. Дође реч и на моје књиге и учење. Један од богослова рече, да моје књиге радо чита и омладина и народ, али многима је немило, вели, што ви нападате на веру, цркву и бога.

Почем ту седеше и марљиво слушаше наше говоре и сељаци, то им ја одговорим да немам ништа противу оних, који верују, и срцем одају пошту богу правде и истине. Ја нападам само на формалности и трошкове, који се издају у име бога, вере и цркве, које не тражи ни честит султан, а камоли бог. У веку толиких потреба народних, нагонити народ да зида цркве, синагоге, и џамије, и да плаћа толике црквене и џамијске, крупне и ситне свештенике и првосвештенике, кад тај народ нема чиме да покрије своју кућу за себе и стају за своју марву; нити има чим да подмири другу своју потребу; држим да је противу сваке правде и сваког разума издржавати толике готоване, а немати чиме хранити себе и своју децу, и свога раниоца: вола, коња, кравицу. За такву суманутост мора рећи сваки поштен човек да то није само лудо, него и прелудо. Ако има нека сила натприродна, која може људима помоћ неку овде, онде указати, па неће то да чини, без кривославних и православних мантијаша и њихових дућана, цркви, џамија и синагога, онда та сила нема душе ни честитости. Ко има честитост и силу да нешто учини коме, он ће то учинити без толиких трошкова, адвоката у мантији, и шарених молитвица.

Него да бисмо уверили богослове да и »прост« народ разуме нас, и увелико одобрава наше захтеве, обратимо се сељацима са овим речима: »Браћо тежаци! Кажите по души вашој, а не по нечијем атару, да ли ви волијете кад путујете, рецимо, из Брода у Сарајево, наићи крај пута добар манастир и литију, са десетину сјајно обучених владика и попова, хоџа и фратара или добар бунар с коритима и добром хладовином, да се и ви и ваши коњи и волови напијете добре и хладне воде, и у хладовини који часак одморите и са којим залогајем заложите?«

На то одмах узе реч један сељак и рече; »Душе ми брате, волијемо ти ми, а тако и сваки путник и радник, са својим коњима и воловима такав један бунар или чесму и такву згодну хладовину поред те воде, неголи хиљаду таквих литија и манастира, цркава и џамија.«

То исто потврдише и његови другови, сељаци. Богослови осташе као укопани, а ми радосно поздрависмо природну непокварену свест српског народа, који зна своје потребе боље од свих побожних богослова и других богомољаца, – спекуланата.
Овај пример наведосмо само зато, да се увере сви они пустолови који терају народ да гради којекакве лудорије и мамипаре, а не овакве бунаре, чесме, путове и хладњаке. Овим смо изнели још један пример, да неписмени српски тежак уме зрелије и научније мислити и ценити људске потребе, неголи »учени« богослови и политичари, који по 10-
15 година проведоше време и потрошише толике паре »изучавајући науке«, »просвећујући свој ум и разум«. Јадна им таква накарадна просвета, разум и наука!

Рекав толико о томе, ево приступамо даљем излагању народних потреба.

33. Да се и по селима и по варошима удеси по једна добра чесма или бунар, на сваких 25 кућа.*
* Овде није реч за престоничке и друге веће вароши, које могу удесити згоду, да имају чесму у свакој кући, соби и радионици него о онима, које то не могу имати.

Где нема згоде за чесме, тамо се морају становници служити бунарском водом, па због тога треба употребити сву снагу и вештину, да та вода буде што подеснија за здравље, а тако и грађа бунара и справе за вађење воде. У то име, бунар треба да има две добре кофе, као што смо то и на другом месту споменули. И око ових водарница нужан је добар зид, подесна и оцедита поднина, засада, и корита за прање и појило, као што је то казано говорећи о друмским и пољским водарницама. Свака општина и држава ово треба да удеси по свима селима и варошима, јер то је неодложна потреба за сваки народ и за сва времена, и то је потреба људска, домаћа, марвенска и биљска.
Опширније о овоме види чланак »о води« у здравственом одељку, сећајући се вазда и онога што је речено у претходном чланку. Време је већ да сви и сваки увидимо ову потребу, и да озбиљно радимо, да се она свагда у најсавршенијем облику подмирује, удешава, обдржава и ужива.
[Данас наука и техника пружају могућности да и сеоска насеља и домаћинства могу доћи до здраве воде за пиће и тамо где нема природних извора. То се постиже изградњом артерских бунара, акумулационих резервоара и водовода, постављањем хидрофора којим се вода аутоматски доводи из обичног бунара у стамбене просторије итд.]

34. Да се засади по које крунасто дрво између њива и ливада на сваком километру.
Ово је нужно за све земљораднике, да се у одређене часове дана, у часу љуте жеге сунчане склоне, кад једу и кад се одмарају. Оваква хладовина душа је утруђеним радницима. Што више човек путује по истоку Европе, све више и више наилази на ове намирнице народне. А што даље идемо западу и северу, све мање и мање има те благодети, изузимајући Швајцарску.

Гроза спопада сваког честитог човека и нека сумња у савремени морал и прогрес, кад види огромна поља по Мађарској и по Немачкој и Аустрији, без икаквих шумица, хладњака, чесама и бунара; а у летње дане видиш на њима безброј радника – мученика – који свој кратки час одмора и оно мало јела поједу и проведу или под колима као пашчад, или под женским или мушким хаљинама, разапетим на три дрвета или на дршке од мотика. Кад никаква ветрића нема, онда ови људи просто сагоревају од оморине и сунчане припеке, а нарочито ако је поље удолито или у какпом заклону.

Бар у тој запари, у тој несносној жари и оморини да има радник да се напије хладне воде, и да са њоме умије знојно лице и руке своје. Ни тога немају. Воду су донели од куће, и то у дрвеним судовима или у тиквама, и она је око подне постала просто као мокраћа. Такав назив даје таквој води и сам народ онда кад пије такву јадну и нездраву воду. Бедни народ! Он је вековима плаћао и поштовао безбројну државну и црквену господу, надајући се да му створе или од бога измоле такав благодетни ред и поредак, у коме ће имати изобиља здраве воде и хране, истинске правде и подесне справе за рад, а књиге за тачна и јасна упутства за свако дело и пословање; па гле, ужаса! Народ ни до данас од тога ништа нема према потреби својој и својег сточарства и поврћа. – Вечити клепет поповског и господског млина ништа му самлео није. – Таква вода у таквој врућини, и тако гола без хладовине поља нису ништа друго, до пакао онакав како га описује поповштина кривославна и православна за грешнике.

Али ако има под небом неко, који спрема и обдржава тај пакао за некога, онда он је највећи нечовек и изрод, ако у њега не стера све оне црквене, државне, новчане и просветне ситне и крупне власнике, који вечито брљаше и једнако брљају: о реду и поретку државном, о благостању и напретку народа, о моралу и науци, о рају и паклу, о грешнику и праведнику, о интересима народа и државе, који захтевају и нагоне да се редовно и непорочно плаћају данци и намети, а никада се не сетише да отклоне од радног народа земни пакао, који у народу, једнако траје тамо, где нема ових потреба подмирених, о којима се у овој књизи говори. Зар има и зар може бити неког реда и поретка тамо, где није удешено за народ све оно што тражи за човека и за марву, за воће и поврће наука о здрављу, што изискује глас потреба народних? Ако треба некога слати на робију и лудницу, онда је неодољива потреба отпремити тамо све оне, који скупљаше толике паре и друге зараде од народа у име реда и поретка, и у име морала и божје правде, па ипак поред осталих безбројних неправда, народ трпи речене и друге оскудице и несреће, и при раду, и при путовању, и при одмору, и при благовању, и при збору, и при школовању.

Ове оскудице не треба да буду и даље неподмирене, па макар се уништило све што се не може оправдати пред судом стварних наука, и пред судом животних потреба народних.

35. Да се подигне по једна омања шума или шумица на сваких 8 километара, поред села и њива, вароши и варошица.

Оваква шума веома је нужна за свако насеље, јер она чисти ваздух околине. Она ублажава оштрину ветрова, зиме и врућине, па тако по тврђењу научника у тој струци, шума изравнава поднебље (климу) ове или оне покрајине, са поднебљем приморских предела, а и то је крупна корист за здравље народа и за плодородност. Шума задржава у земљи и у себи воду, која је тако нужна сваком насељу, а нарочиго тамо где је нема. Шумска околина пре добије кише, неголи гола места, без шуме. Шуме су животна благодет и зато, што оне као и друге биљке примају угљендиоксид, који човек издише из себе, а издају кисеоник, без којег би људи брзо угинули.

Она је и иначе неопходна за разне народне потребе. Шуме те треба да буду од оне врсте, која је најподеснија, како за здравље и одређено земљиште, тако и за економију. Јелику и бор ипак нигде не треба заборавити, па макар се за њих удешавало земљиште вештачким начином. Јер оне су за здравље и за лепоту најдивније. Од њих добијамо не само огрев и грађевински материјал, него од те боровине можемо добијати и врло пријатну одећу, као што то већ неки вештији народи од нас добијају. Кад се шуме засаде и одржавају по захтевима науке шумарске, онда ће оне брзо напредовати и бити у исто време и одличан естетски украс околине, који разгони монотонију голети.

[На основу новијих изучавања географских, климатских и метеоролошких података данас су пошумљене многе голети, подигнути шумски појасеви. Тиме се знатно ублажава удар ветрова, задржавају снежне олује, а лети освежавају ваздушне масе, повећава влажност ваздуха и поспешује формирање облака. Све то са изградњом канала, акумулационих језера, мора деловати на ублажавање наглих климатских промена и великих разлика у температури.]

36. Поред тога, свака општина дужна је да уобичаји као закон правило, по коме ће свуда и у своје време да засади удесном засадом и шумом све голе брегове, и друга гола места, која нису подесна за обрађивање.

Ово има троструку корист, а нарочито зато, што чува брежуљке и брегове од рушења и кварења земље, које махом бива због јаке кише и наглог топљења снега. Без тога често брегови остану посве голи, и јарковима испрекидани. Тад на њима и паша ишчезава, а извршавањем овог предлога они се могу зеленити и гором и травом, које доноси народу многе и неоцењене користи. Да има у свету честитих влада и власти, наставника и управника, ова би се потреба, као и остале овде споменуте, још давно оствариле и усавршиле. Време је да народ буде толико свестан, па нареди свима поменутим да то све мора бити тачно извршено и руковођено или да иду напоље са места светиње, где честити људи доста добра и благодети учинити могу.

[Непланским сечењем шума, неразумном експлоатацијом и уништавањем шумског подмлатка које су у прошлости чиниле и козе, и сечење лисника за зимску исхрану стоке – читави крајеви били су претворени у голети и пусте камењаре без икаквог растиња и зеленила.

После ослобођења донет је социјалистички закон о заштити шума. Створене су разне установе и окупљен велики број стручњака за чување и подизање шума. Постоји читав покрет за пошумљавање голети, нарочито међу школском омладином. То је позната организација »Горани«. Они сваке године својим акцијама широм земље засаде стотине хиљада шумских садница, па ипак изгледа да нема довољно вредних руку да поново пошуми све голети.]

37. Да се све реке и речице, укупно са потоцима регулишу тако, да не чине при изливима својим ону привредиу и здравствену штету и погибију, коју данас чине.

Тим делом учиниће се големе и безбројне користи народу, како у здравственом тако и у економском, привредном погледу. Колику штету и несрећу доносе народу нерегулисане реке и речице, то може сваки лако знати и оценити, који је посматрао за 10, 15 година на поплаве река: Саве, Дунава, Драве, Мориша, Бегеја, Дрине, Уне, Босне, Бојане, Дрима, Тимока, Мораве, Колубаре, Неретве, итд. Ову вељу потребу народну треба подмирити неодложно и најпотпуније. Овим питањем треба и мора да се бави и држава, и књига, и новина, и школа, и наука, и критика, као и са свима оним захтевима и предлозима, које тражи за народ књига ова, то јест, наука о здрављу и наука о благостању. У име потпуног подмиривања ових потреба, не треба жалити никаква труда и никакве жртве, јер од овог често зависи живот и животни услови народа, који око њих живи.

Али и овај посао, као и онај око прокопавања – канализирања баруштина и ритова, треба поверити вештим, честитим и марљивим људима, да не би уложени труд и новац у ветар отишао, као у држављана, општина, управљача и инжењера у Мађарској, где су недавно превелике суме и дангубе утрошене данас, да пропадну сутра. Радећи овакве ствари, исто као и грађевине школске, болничке и друге, треба узети такав уговор, по коме ће подузимач морати бити одговоран за двадесет и више година. Јер догод постојала буде у свету лична својина, дотле ће сваки гледати да што више стече при грађевини, па ма шта после са њом било. С тога велимо: опрезност треба имати при сваком таквом подухвату.

[На регулацији наших река ради велики број стручњака. Они изучавају стање и ћуди подземних и надземних вода, граде планове и изводе радове на регулацији текућих вода.
У горњим токовима река граде се акумулациона језера. Ту се за време великих падавина вода задржава и сакупља да се не би нагло сручила и изазвала рушења и поплаве. У дане суше она се користи за наводњавање.
У доњим токовима река граде се насипи којим се онемогућава разливање река при великом водостају. Каналима и црпним станицама врши се одводњавање и наводњавање. Колико ту још има посла најбоље знају они поред река!]

38. Да се све баре, баруштине, и ритови канализирају, прокопају, исуше и за обрађивање удесе.
Ово је економска и здравствена штета и погибија без броја, без прегледа и рачуна. Та економска штета могла би се приближно, лако срачунати, али здравствена никако. Ово је огромна, јер она се не излива само на садашње нараштаје, него и на далека поколења, у виду лењости, чамотиње, тужног и бледог погледа и изгледа народног; и у виду разних грозница, врућица, трбобоља, и других болести, које остављају такве рђаве последице у организму народа.

Ко прима данке од народа, па не подмирује и ову голему потребу народну, тога треба упутити без трага и гласа да не запрема оно место, где би честити, вредни и разумни велику корист учинио ономе од кога је плаћен и у име кога стоји на том месту. То је најблажи суд, који се таквим изрећи може. Ко врши своју дужност неће му се никакав рђав суд изрицати. О овоме предмету говорено је још у здравственом одељку »Народног учитеља«, куда упућујемо читаче. Кад толике досадашње владе и власти, династије и монархије, војске и робијаши, не посвршаваше те животне потребе народа и људства, онда је време већ бар на крају овог века (19.), да садашњи управљачи и представници народа то учине у најнапреднијем облику. Где се то не врши са свом вољом и снагом, тамо се не ради да се врши своја морална дужност према народу и ближњим својим, него се прима и чува звање ради олаког живовања и закидања народне зараде и снаге. Такве дембеле и гробаре народа треба испудити из звања, и бољим заменити. Народ, који тако не ради он је кукавица и нехотични гробар свој и свога потомства.

[Регулисањем река и исушивањем ритова, баруштина и мочвара уништавају се и легла комараца и тиме сузбијају појаве маларије и других болести које су у одређено доба године редовно узимале маха.
Само неке баре заштићене су законом и чувају се као резервати и станишта птица, риба, барског растиња. То су Обедска бара, Копачко језеро, Царска бара, Ечка и др.]
39. Да се свака провала између њива и путева и сви кишни потоци што родну и корисну земљу рију и кваре неодложно предупреде, чим се где појаве.

Ово је голема потреба за сваку покрајину, а нарочито тамо где има брегова. Често почне мала провала због исечене шуме или због прокопавања јендека око њива, ливада, винограда, забрана итд. па, ако се то не предупреди, онда оне чине читаве ужасе. Из дана у дан вода почне рити све више и више и једног дана видимо такве провале, које сметају пролазу, и које оборе читаве њиве, ливаде, воћњаке, забране, градине и све редом што потоку на путу стоји.

Због тога треба општинска или среска власт да на то будно пази, па чим се такве провале покажу одмах их испреплетати прућем у пречац и насути сламом или неком травом. Плетар треба да буде утврђен на сваких десет, двадесет метара све докле траје разрива провале. То ће заустављати земљу која долази одозго са водом, па ће тако престати даље рити земљу и проваљивати, и мало по мало обрасти у траву и попуњаваги се, док постане тамо и опет угодно земљиште за пашу и обрађивање. У нас има хиљадама таквих подривања, које, кад се напусте, направе читаве провале, које изеду често дивне ливаде, њиве, воћњаке, винограде, баште, шумарке и путове. Поред тог народног штетоноше и опасног грча и црва, пролазе сваки дан разни чиновници, наставници, мантијаши, научари и књижевници, новинари и други такозвани чувари народа, па нико од њих не устаје противу тога зла; а оно се може отклонити горе поменутим начином. Али и за ово дело треба уочљивих пријатеља народних, а не мрачњака и себичних уштви.
[У Сурдулици постоји и специјална средња стручна школа, где се школују техничари за борбу против бујица и ерозије. Али уз све то од изузетног значаја је обавештавање и упућивање свих грађана да чувају и подижу шуме.]

40. Да свако село и свака варош буду подизани, грађени и распоређени тако, како ће у свему одговорити захтевима науке о здрављу.

Улице не смеју бити уже од 25 метара у ширину, нити без засаде добре и здраве, удешене са обадве стране. Сви они управљачи и планописци греше јако, који допуштају да улице буду уже из неких грошићарских рачуна. Они не знају или неће да знају, да је и тај простор недовољан, да би се могла растерати и уништити она нечистоћа која се развија из оба реда кућа; а нарочито у вароши. Они не знају да уске улице дају повода многим несрећама у погледу народног здравља и задовољства, и сметају животодавцу нашем – ваздуху и сунцу да су приступачни, боље рећи, да се удруже и пољубе с нама. Јер у уским улицама не могу сунчани зраци допирати до сваког станишта и прозора, нити има места за широку путањицу (тротоар), ни за нужну засаду. По милости садашњих планописаца и управљача, наставника и научара, данас су улице варошке већином без засада, а тако и уске, да се у доњим спратовима кућним не види ни радити, а камо ли читати кад се јача облачина натури; јер падају у сенку због других суседних зграда. Та господа не знају да је посве шкодљиво како за здравље очнога вида, тако и за остало тело напрезати очи при оскудици довољне светлости, и да су нездрави станови у које не допиру сунчани зраци бар по неколико сати дневно.

Не само то, него у име зрачења сунчаном светлошћу, станова и радионица, нужно је порушити све зграде, којима тај животодавац оскудева, па и све речене засаде удесити тако да ни оне не сметају нужно допирању зрака. Ако се ко боји широких улица због трошкова око ударања поднине, овда по селима и није прека потреба за камену подину, па тако ни по многим варошким улицама, које нису посве живе. Само по живим улицама нужна је камена поднина, а по другим може се обићи и без ње. Овамо су нужне само чисте путањице поднисане (поплочане) између кућа и главног пута, и на раскрсницама преко целог пута. Путањице треба да су засађене са обадве стране здравом и китњастом засадом, да је путнику и шетачу милина испод ње пролазити. Кад човек и народ ради и плаћа, треба да има свуда и свагда милине за уживање, и творца за човеково здравље чистога ваздуха, а не накараде и кужности, као што већином данас видимо и сусрећемо.
[Са идустријализацијом и електрификацијом, са изградњом модерних путева настале су велике промене и у животу села. Применом машина у пољопривреди, изградњом сеоских насеља, стамбених зграда и уређењем домаћинстава, живот на селу све више личи на живот људи у граду.]

41. Да свака кућа, школа, црква и цело село има своје општинско ђубриште у које ће и сметлиште и трње, и лишће, и пепео, чађ и свако домаће ђубре износити и чувати док сазри, за нужну потребу. У то име, треба ископати рупу подесну зато мало даље од станишта. То место зваће се домаће ђубриште. По селима и варошима треба да има и једно велико општинско ђубриште, у које ће се моћи сносити свако сметлиште, ђубре и сваку нечистоћу и стрвину: од школе, цркве, болнице и сваког, коме је досадно да то држи у своме домаћем ђубришту и који га нема рашта чувати. Општина ће применити и научна средства да ђубриште не даје никаква смрада и не кужи околину и да оно што пре сазре и што већу корист донесе општинској градини, башти.

Где има, којом несрећом, негде пуке сиротиње или другог кога који нема своје земље, ни баште, онда су они дужни исто као и школа, и црква, и судница, и механа, сносити сваког месеца домаће ђубре на општинско ђубриште, које ће бити поред општинске градине, баште.

42. Да се уреди закон по коме мора свако село и свака варош и варошица, да полази задружним начином у одређени дан и месец, на уништење и истребљивање разних штеточина, као: гусеница, јастребова, курјака, кукоља, граховине, метиља, кукуте, бунике, аптике, чкаља, цволике, дивизме* чичка, татуле, зубаче, стричка, репуха, мртве коприве, боце (дикице), трњака, дивљег грашка, и других некорисних травуљина, које запремају голема места по ливадама, пашњацима, њивама, баштама, и сметају укорењивању и растењу, других корисних биљака. Ово је врло крупна потреба народна, мада већина садашњих власника, наставника и научних људи сматрају такав посао за ситницу.

* Ако има међу оним биљкама које су нужне за лек или привреду онда се оне могу неговати само тамо где су нужне и где општина одреди.
А да су сва та господа ситница и умна и морална, видеће и најпростији сељак, чим погледа како жалосно изгледа воћка и друго дрво, кад га спопадну гусенице и оне ситне гњидице; како поменуте травурине прекривају земљиште и ометају растење корисних биљака; како наказно изгледа пшеница у којој се види кукољ и грахорица; како је тужно посматрати лешине марве задављене курјацима, и разну ситну животињу стамањену јастребовима итд.

[У свему овоме данас морају предњачити одговорни друштвени органи, односно њихове стручне службе – за здравство, ветерину, за пољопривреду итд.]
Ко год избегава радити такве и друге корисне послове, њега треба изгурати из народа и са народне плате, јер он је и сам гусеница, курјак и кукољ, па га мрзи истребљивати своју браћу. Ко неће упоредо са народом на посао, он није достојан ни да живи, а камо ли да се храни од народног труда и рада.

43. Да се у сваком седу уреди друштво за јевтинију, моралнију и бржу правду или друштво правичара.
Овим се може у велико помоћи разним невољама и дангубама народним. Јер почем у систему (реду) садашњих закона, уредаба и судија нема оних начела, која одговарају законима природе људске и законима истинске правде, то треба својски радити, да се мало по мало укину сви садашњи судови и све плаћене судије од параграфске правде, те да народ преко изборног суда, пороте, а и сам собом бесплатно правду истражује, извиђа и досуђује, на месту догађаја, где се зато потреба укаже, без садашњег пискарања и параграфисања – као што су понегде мировна већа.

Народ и одбор, кога он у случају нужде избере за свог судију, зна боље предмет коме ће свој глас дати, познаје тачније прошлост и садашњост, поштење или рђавштину, кривца и преступника, неголи плаћени нацифрани судија, који је из бела света указом намештен и послат, да око стола застртог зеленом чојом, дели правду параграфску оним људима којима он ни најмање вешт ни познат није. Ту стару плаћену правду треба час прије укинути и нову бесплатну правду уобичајити. И ова нова неплаћена правда, бесплатно суђење уштедило би народу многе трошкове, дакле умањило би данке, а тако исто и изгубљено време, које се троши око истраживања садашње параграфске правде.

И херцеговачка племена: Шаранци, Језера, Пива, Рудине и Зупци, никада нису имали указних и плаћених судија, параграфлија, нити касационих и апелационих судова, па су далеко боље и поштеније живела са тим својим изборним судом, кога су они звали: »Суд добрих људи«, но они народи где народом управљају указни чиновници, и где плаћене судије правду изричу. За садашње наше прилике могу бити два изборна суда, и то један: јавни улични изборни суд, а други седнички или кабинетски суд. Онај први извиђа и пресуђује разне спорове и догађаје с ногу, тамо где се дело догодило. Што он не може поправити, то ће слати до месне управе, која ће послати парничаре до кабинетског, седничког суда, који ће упут (одмах) дело извидити и пресудити.

Само заплетено дело може се за идуће дане оставити. Али овај кабинетски изборни суд бира, поставља и смењује скупштина. Ма колика грешка и сметња испочетка била при оваквом суђењу, ипак она ће бити сто пута јевтинија, моралнија и поучнија од суђења административног и судског какво је оно било у прошлости. Уз то, то је и жива школа за народ и најправеднија контрола. Овде се не може нико подмитити ни новцем, ни сузним оком ове или оне сроднице, као што бива код параграфских судија. Кад се сетимо тога и других безбројних неправди и подлости при параграфским и указним судовима, онда с правом велимо: садашњи плаћени судови и судије, онакви какви су већином су тешка рана на телу народа и људства. То треба увидети и неодложно ту болест лечити, малочас указаним начином, [предлаже Пелагић].

44. Свако село треба да има свог практичног сеоског лекара или бар лекарског помоћника.
Поред тога добро би било да у сваком селу за невољу има и по један приучени вештак за намештање ишчашених руку, ногу код људи или марве и за трљање болесника. Ови морају бити изучени тој вештини код познатих вештака и стручњака. Ово тражимо као хитну помоћ док се не стигне до лекара и болнице. За ту сврху увек није нужно изучавати универзитетске курсеве, него се то може изучити код народних најбољих вештака у том послу. [Тада је Пелагић тражио такве стручњаке, данас то су обучени здравствени радници.]

45. Свако село треба да има своју читаоницу с књижницом.
У њој треба да се налазе све оне новине и књиге с часописима које зборе и уче народ о привредном стању и општем бољитку и напретку народа. Ако општина није у стању набављати ове и друге неопходне просветне потребе, онда она има права тражити од шире заједнице помоћ, и ова јој мора дати за то, исто као и за све друге животне потребе народне. Државна каса не сме бити другачије сматрана ни од државника, ни од народа, него као народна осигуравајућа банка, у коју се даје данак зато да народ у случају сваке нужде и несреће, може из ње потребну помоћ добити.

Народна каса од сада треба да буде то, јер доста је она ишла ћоравим и убилачким за народ путем, те је била само уточиште власницима и њиховим удворицама и грабљивим делима, и једних и других. За готоване; варалице и угњегаче народа и гониоце праведне и истините речи, не сме више служити ни народна, државна и општинска каса, нити икакви данак, прирез и намет. Него каса, као и све поменуто нек постоји и нек служи само корисном привреднику за олакшицу рада и благостања.

46. Да се апсане, затвореници и осуђеници употребе и руководе онако, како смо то означили у одељку здравственом.
У то име затвор општински биће у општинској башти, да би тако и притвореници и осуђеници сваког дана добијали нужне поуке и разне радове и занате у корист општине, школе и општинске баште. Вешт и вредан управник наћи ће им посла и у летње и у зимско доба. Што ураде биће на корист њиховог здравља, ума, и општине њихове. У апсу се нико ни један дан не може држати беспослен, осим случаја болести. Чин, богатство и »ученост« никог не може извинити и искључити од таквог рада и занимања. И њима и народу треба привредног рада, а не трулог дембелисања.

Дужни су сваки дан да зараде бар онолико, колико је нужно за подмиривање хране, одеће и огрева – оно што општина или држава око њих троши. Није ни паметно ни праведно, да неко други заради за њих те намирнице. Апсане и робијашнице морају бити не само такве, него и далеко удесније за привредну и стварну науку.
Упутно је и овде споменути да број преступника неће ни од сада опадати, него ће све више и више расти, догод на свету буде имало личне својине, о чему је више пута било речи. И одиста, једнако ће, по вољи тих накарадних закона државних, црквених друштвених, – мали лупежи лежати у затвору и на робији, а велики лупежи измигоље се на овај или онај начин, и пландују по дворанама и палатама накићени орденима и другим »почастима«, па доцније крупна звања добијају, као на прилику Вукашин Петровић, Јован Белимарковић, Митрополит Мијаило и други њима подобни.

И кад би било правде и разума онда би требало казнити све оне управнике и државнике и законодавце који одржавају узрок који ствара прости и опасни преступ. Јер док се он не отклони дотле је забадава казнити појаве, преступ и злочин. Кад држава претвори свако лично имање у општинску имовину, у колективно задругарство, онда ће нестати и преступа и злочинаца.

Док се то велико и срећоносно дело не наврши, дотле честита скупштина и добра и разумна влада и власт, могу само знатно умањити број преступника и злочинаца, али их уништити не могу. Дакле и овде као и код других безбројних зала и несрећа друштвених, налазимо узрок у бићу и одржавању личне својине, власништва. Ипак, не само државници но и законодавци, па већином и новинари и књижевници и научари одржавају овај садашњи накарадни, грабљиви, преступнички и убилачки ред и поредак; не увиђајући и не хотећи увидети безбројне ужасе и несреће, које спопадају и даве народ човека и људство, због тога што је друштво уређено по начелу, по принципу личне, властите, приватне својине. О, кад ли ће људи и народи бити толико свесни да ту опасну, развратну, омразну и убилачку кугу људску и народну отуре из друштвене употребе и коначно униште?

[Показало се међутим да неке појаве које потресају капиталистичко друштво не ишчезавају аутоматски са укидањем приватне својине над средствима рада ни у социјализму, поготову у самоуправном друштву где човек у сваком конкретном случају мора на нов начин да процењује и одмерава свој однос према ужој и широј заједници, да усклађује своје интересе са интересима који настају у процесу заједничког рада, како својим понашањем не би нарушио слободу и права својих ближњих. Савлађивање свих тих противуречности представља веома сложен и дуготрајан процес изграђивања и хуманизације међуљудских односа.]

47. Дух овог благодатника тражи и то: да се казни свака влада и власт и сваки управник и наставник, који озбиљно не ради код омладине и народа одраслог, да се овај благодатник у најсавршенијем облику оствари. Јер, дрво које не рађа добра рода, треба га посећи и у ватру бацити, каже се и у Библији. Ми велимо да треба нештедимо гонити све оне владе и власти, које не врше своју моралну дужност према гласу животних потреба народних, и захтевима науке и прогреса, па их са бољим привредницима и мислиоцима заменити. – Тако у суштини и треба разумети оно што се данас зове ротација.
Говорећи о томе посве је упутно и нужно да кажемо овде и то које су владе и власти честите и разумне, вредне и поштовања достојне. Из тог ће се видети и оне које су рђаве и зле.

То чинимо овим редом, велећи;
Мада је у данашња времена под притиском садашњих светских посве развратних и нечовечних закона и уредаба, тешко стећи име честитог и разумног човека, и име честите и разумне владе и власти; и, мада је чувени француски филозоф и државник Гизо рекао, да је свака влада и власт у начелу своме зло, и опет ми велимо да свака влада и власт може и данас у велико добити то дично име, – име разумне и честите, и да оне у садашњем свету, при оваквом друштвеном склопу и слепилу, могу отклонити многа и многа савремена зла, и учинити веома много добра и користи народу и околини својој, само ако су ове толико разумне* и честите, да тачно схватају потребе народа и да вољно врше своје дужности према народу, – према ономе народу, који их издржава знојем труда свога, и да отправљају своје дужности према захтевима науке, прогреса и морала.

* Прослављени филозоф Хегел вели на једноме месту: »Dass дас Wirchliche zugleich дас vernüflige«, што ће рећи нашим језиком: што је истинито то је у исто доба разумно; а чувени публициста и књижевник немачки доктор права Ферд. Ласал каже: што је истинито и што се бави истраживањем истине, то је у исто време научно и научарски.

Ми тако велимо зато, што су у садашњости владе и власти тако крупни чиниоци и снажни покретачи или заустављачи свих друштвених послова, а нарочито тамо где народ полаже много на вољу божију и на душу и памет »учевних људи«, и на »науку« светог писма, које вели: повинујте се властима, јер је свака власт од бога.

То што споменусмо и вапијуће потребе народа нагнаше нас да напишемо ову малу по обиму, али посве велику по садржини књигу, у којој ћемо бити превећ кратки, али и јасни.
Мада нас држе многи за човека посве претерана и идеалисту, ми ипак овде нећемо тражити од влада и власти ништа што је »претерано«, »прерано«, »фантастично« и »немогућно« остварити.
Ми тражимо овде само оно што може свуда и свагда остварити и тачно вршити свака разумна и честита влада и власт.

Уосталом, ми сами, за себе не тражимо ништа од њих, од влада и власти или владара.
Ми ћемо изнети и означити овде укратко само оно што тражи од њих наука о здрављу и наука о народном благостању, дакле, ми тражимо само цигло то: да владе, власти свуда и свагда док их на свету имало буде, одговарају гласу народних жеља и потреба, захтева науке и моралних дужности, а то је, да врше и усавршавају за народ свуда и свагда оно што смо означили у овом благодатнику. То исто тражимо и од владара и владарки, и од крупних и ситних мантијаша и сабљаша, док и њих у свету буде било и требало да буде.

То и ништа више. То бар није нимало претерано, ни увредљиво.

Дужности њихове ево у чему су:
1) Да сматрају радни народ за извор народног бића и напретка, и да му свуда исвагда на руку, срећу и напредак иду, уредивши и тачно обдржавајући окружне банке као народне штедионице.
2) Да пазе народ као браћу своју, и да се са њим понашају као са другом и старијимбратом, а не као са »потчињеним« и »млађом рајетином.«
3) Да траже и награђују научне и практичне проналаске, и да их приказују народу,да се он њима користи у здравственом, економском (привредном), васпитном и уопште у знанственом погледу.
4) Да се утркују да пруже народу сваку корисну алатку, књигу и другу културнуимовину, чиме ће се он користити при разном пословању и уређењу своје породице, куће, општине, школе, задруге и државе.
5) Да своде чиновнике и канцеларије на најмањи број, а управу и правосуђе нанајјевтинији и практичнији начин уреде.
6) Да настоје да калуђери и попови, док их у свету имало буде, постану стварни,привредни, просветни и здравствени учитељи и водичи народни; радећи упоредо са народом свуда и свагда онда кад народ ради.
7) Да манастире и манастирска имања преобраћају у велике произвођачкерадионице и велика задругарска газдинства, имања, где сви задругари имају једнаке дужности и једнака економска, васпитна и политичка права, као што је опширно означено у »Народном благодатнику«, што би уздигнуло манастире до природног њиховог циља, узора и значаја, све дотле док они постојали буду у свету.
8) Да сиротне појединце и бескућнике удружују у задругаре, дајући им средства запословање и рад, било у тим манастирским задругама или на другом за задругарство подесном месту.
9) Да својски раде да се сви Цигани уселе и настане на једном за њих određenommestu, давши им или нужног земљишта за земљорадњу или алата и предмета за разне послове занатлијске и домаће, што је такође опширније означено у поменутом благодатнику.
10) Да стварају и поштују највећи »ауторитет« у гласу истине и правде, и у гласународа и општине, а не у голом облику овога или онога власника или чиновника, владара и првосвештеника.
11) Да уче народ да сам собом извиђа и пресуђује све могуће распре, зађевице,спорове и свађе изборним начином на месту догађаја, без канцеларијског пискарања и параграфског преживања судова, адвоката, касација и апелација и другог заврзлавања, као што смо то напред опширније означили.
12) Да сваки захтев народни беспорно и хитно извршавају без икаква одлагања исувишног пискарања.
13) Да често похађају и прегледају радничке радионице, рудокопе и фабрике, где ихима, радећи озбиљно и непрестано, да тамо буде све саграђено, спремно, удешено и оправљено према захтевима науке о здрављу, и да радници буду награђени да могу живети према захтевима науке о здрављу и према васпитној потреби својој.
14) Да у договору среске скупштине и општине, руше све куће и радионице, школе иболнице, механе и кафане, читаонице и зборнице, нужнике и друге грађевине, које не одговарају плану и захтеву науке о здрављу; па да удешавају и налазе средства и начина да то све буде саграђено, руковођено и одржавано у духу захтева науке о здрављу.
15) Да обавештавају народ да пренесу свако село, сваку радионицу и сваку варош изнездравог на здраво место, и по могућности поред здравих и текућих живих река и извора.
16) Да уче народ како ће имати, не само довољно, него и у изобиљу здраве воде уместу становања, и на месту пословања, јер вода је посве крупан чинилац нашег здравља и благостања, пошто две трећине нашег тела заузима сама вода.
17) Да се марљиво брину у зимско време: да се отклони свака клизава поледица,свака низбрдица око бунара, станова, чесама и путањица, куда свет долази и пролази, да не би дошло у опасност здравље народа и ствари, које носи и преноси. Овај захтев сматрају за ситницу сви они учени и високоучени, којима је вид краћи него уши, а срце равно крмачином; али за праве зналце човекових и народних потреба и овакве ситнице састављају део народног благостања или народне штете и несреће. Сићушни умови не виде ни крупних, а камоли ситних потреба народних. Бистар ум, психолог, кадар је све и добре и рђаве ствари увидети и упут корисног преображаја тражити.
18) Да поучавају становнике свог места како је корисно и здраво имати довољношумњака и воћњака по месту и околини села и вароши, и да то одмах и остварују, да неодложно на делу примене.
19) Да свака власт, заједно са свештеницима, док ових на свету буде имало, обавестинарод да и празником коси, жање, врши, купи, бере у згодно и за рад подесно време, и да удешава рад свој тако да му не пропада покошено сено, пожњевено жито и друге намирнице од кише и неуредног пословања. Јер гроза спопада човека кад види како безбројно жито и сено пропада или сасвим пропадне због непажње и немарљивости или због календарских празника. То смо опазили чак и на државним добрима, а такозвани управник и економ тог имања усред дана спава, карта се, билијари се, и по кафанама и механама дрежди, гледајући како се ружно време спрема да упропасти непокупљено суво сено, жито и другу летину. Лаже, ко вели да је богу правде и истине противно што вредни људи своје прешне послове и у празничне дане свршавају. То је опширно доказано у привредним мудролијама.
20) Да убеде и поведу народ да сагради свуда добре путеве и мостове, засађенеудесним дрвећем, поред којих треба да има чесма или добар бунар на сваких пет или шест километара, а поред тих воданика (чесама или бунара), треба да има добра подница (калдрма), удесна каменита корита и хладовина од шушњастог, живог дрвећа, да се земљорадник и уопште путник у свако време, сам и са својом марвом напије добре воде, и одмори.
21) Да се канализују и суше све баруштине и сви ритови, да не сметају здравственоми економском благостању народа, као што то чине Макиш, »Венеција«, шабачке, неготинске и друге баруштине.
22) Да се изливне реке и речице регулишу тако, да својом поплавом не чине народуекономске и здравствене штете, и да се удесе све потребе – згоде и уставе да се реке могу подесно употребити за наводњавање земљишта кад је и где је то нужно.
23) Да се ровине и потоци испреграђују плетаром и садом од иве, багрема, дуда идругог дрвећа, за то удесног, те да се тако даље не руше, и да се таквим начином, мало по мало уравнају, за обрађивање.
24) Да се све штетне појаве, као што су голубачке мушице сузбијају и коначноотклоне, а то је могуће потпуно постићи кад су владе, власти у договору с народом марљиве да употребе противу таквих штеточина сва средства, која нам пружа искуство и савремена наука.
25) Да се сваке године у одређени дан, под надзором и суделовањем меснихчиновника, изнесу из села и вароши сва сметлишта и ђубре на она места где је земља најмршавија. Коме је овај посао гадан и прост, он треба да да оставку, па нека тражи салонски рад, јер такав није достојан да буде у народу, у таквом важном звању. Честит службеник зна да такви радови условљавају благостање народа, и његову плату и државу.
26) Да пазе да нигде не сме бити бачена по улицама и баштама парчад: стакла,порцулана, одломљених, заоштрених комадића и других сличних одломака, на које се сиромашни боси свет нагрдити или повредити може, што вуче са собом болести, трошкове и дангубе.
27) Да се сваке године у пролеће устаоштвом (акцијом) мештана, почупају свенекорисне и шкодљиве разне травурине, као што су: боца (дикица), татула, цволика, дивљи грашак, кукурек, репух, зубача, ветроваљ, мртва коприва, чичак, кукута, водопија, млечика, кукољ, метиљ, чкаљ, дивизма, стричак, оструга и друге њима подобне; и да свака породица и општина таквим истим начином, заједнички и удружено, истребљава у своје време: курјаке, лисице, јастребове, гусенице, ровце, вране и све друго, за што се зна да је шкодљиво за народ и његове намирнице.
28) Такве владе и власти не држе за постидно него за честито дело, кад науче и упутенарод, да свако ђубре и сметлиште и све што је добро за гнојење земље, смештено буде на одређена места, – ђубришта, где ће стајати до означеног рока сазревања, па онда разносити горепоменутим начином на њиве, према потребама и према одређењу општине, или задруге.
29) Честите владе и власти особиту бригу воде о свему бољем, успешнијем исавршенијем пословању у земљорадњи, сточарству, воћарству и свему другом што спада у област бољитка народне привреде. У то име чланови њени морају сићи по селима и у празничне и недељне дане сазивати народ на одређено место и поучавати га најпрактичнијем пословању. На пример, уочи жетве треба поучити убедљиво народ да сва жита треба жњети или косити мало призелена, и чим престоји мало на сунцу одмах га треба слагати у крстине или дети у стогове. Јер кад се тако ради онда не отпада жито од снопова и класја, и добија зрно бољи изглед и већу тежину. Тако уређено жито више се тражи и плаћа, но оно које се обрађује по досадашњем начину итд. Ови органи сеоских власти треба да знају све оно што иде у прилог усавршавању привреде, јер није довољно само казнити људе за којекакве ситнице власничке и данак сабирати и звати их да присуствују разним дочецима и парадама и пискарати по канцеларијама, него треба поучавати себе и друге ономе што осигурава благостање народа. То није тешко за вредне и свесне људе, а ко од њих није такав треба га изјурити из службе.
30) Овакве владе и власти марљиво се утркују да у договору општина и научараизналазе начина како ће и чиме ће засађивати разне баре, ритове, блатна и ниска места, да час пре постану сува земљишта удесна за усеве и друге корисне радове.
31) Оне у исто време удешавају у договору с народом још и то, да се свуда где јемогуће без великог трошка подигну воданишта – резервоари, вештачка језера, где ће залржавати излишну воду до часа суше кад је нужно наводњавати и заливати усеве. Таква воданишта у случају суше од велике су користи и за марву и за усеве, а она се могу подићи између брегова са мало трошка и труда. Она се могу подизати једно иза другог да се тако што више задржи воде за речену употребу. Ова је ствар нужна и важна за народ свих покрајина, а нарочито тамо, где кише бивају ређе и где је земља стрма и безводна; због тога је дужност свакој влади и управи да и о овоме озбиљну бригу воде.
32) Влади и властима је у дужности да побуде, да поведу па и принуде све докторемедицине и докторе марвенске, да се удруже у разне групе испитача по сваком округу, а нарочито у престоници, па да марљиво изналазе начин како ће искоренити разне болести, које су се одомаћиле, као што су код људи: сифилис (фрењга), грозница, врућица, тифус, срдобоља, јектика и друге; и код марве надун, сакагија, куга грозница, метиљ и друге.
33) При том, честите владе и власти труде се и свагда и свуда озбиљно послују удоговору општине и среза, да све апсане и робијашнице преобрате у учионице, где ће и апсеници и осуђеници добијати корисну поуку, и изучавати и упражњавати разне корисне занате, који су нужни и нама и народу и држави; чувајући их од разврата и опадања телесног и умног, које обично бива без рада и нужне промене, код сваког, а камоли код затвореника.
34) Оне доносе закон, по коме се сваки кесарош, сваки осведочени крадљивац(лопов) и убица због крађе и силовања, осуђује на вечиту робију у руднике, да ради у корист свог издржавања и прихода општини или држави. То важи и за све оне Цигане који побегну у скитњу од одређеног им места становања. Ово треба и мора да буде зато, што лежање по две, три године у Пожаревцу или у граду, не вреди ништа ни за њих, ни за државу. А на таквој васпитној и привредној робији зарадиће своје издржавање, па и држави коју цркавицу.
35) Оне договорно с народом озбиљну бригу воде и о томе: како ће уредити друштвотако да у њему не буде узрока, због којег бива »преступника и злочинаца« простих и криминалних знајући да се ти несрећни узроци не могу отклонити само затворима и робијама, вешалима и батинама, глобама и прогонством, него уређењем разумним и праведним, заснованим по примеру задругарском, колективном.
36) Такве владе и власти удешавају својевремено са народом фондове од наследногујма, па онда окружне банке и штедионице, и друга средства, да се хитно и обилато може притећи у помоћ народу у некој нужди, које често бивају, због поплаве, пожара, суше, болести људске, марвенске и воћарске, града, олује, мраза и других природних Друштвених напасти и несрећа. Државна и општинска каса треба да постоји једино ради таквих потреба народних и ради просвете, реда и неге, а не ради владара и њихових династија, њихових парада и прохтева, и ради којекаквих варалица и угњетача, удворица и потркуша, пискарала и брбљова.
37) Честите владе и власти настојавају живо да се у свакоме месту, вароши и селууреде и тачно одржавају друштва трезвености, друштва за оснивање, ширење и одржавање задругарства, друштва за смотру и поправку, и друштво разумности, презирући и саме све оне забаве и балове где се испија шампањац, где се облачи по пропису, где се остаје дуже од поноћи, где се праве маскараде и комедије, где се шири разврат и готованство, где се карта и дембелише. Та друштва треба да буду уређена и руковођена онако како се одређује у »Народном доброноши« итд.
38) Добре владе и власти одређују себи као редовни задатак и то, да све бакалнице,житнице, брашнарнице, пиљарнице и друга сместишта намирница, прегледају сваког двадесетог дана, па пошто је нездраво, да се забрани продавати под строгом каштигом. Јер нико нема права да баца у болест, да трује народ због ужежена и поквареног или црвљивог жита, брашна, хлеба, масти, зејтина, варива, масне и смочне хране и других намирница друштвених, које купујемо од произвођача или посредника.
39) Честите владе и власти марљиво истражују и хитно отклањају све узроке, којидоносе, одржавају и шире буди које болести и заразе; у народу, марви, и пољопривреди.
40) У то име све честите владе и власти, саме и помоћу »друштва разумности«,сазнају које особе имају падавицу, шкрофуле, хистерију и сифилис (фрењгу), па ту напаст хитно лече и одвајају од друштва, народа, јер су неке од ових болести посве опасне и за млађи нараштај и све оне који са таквим каквог додира имају. Таквим особама треба забранити ступање у брак, јер пород њихов биће наказан и слабуњав. Особу заражену сифилисом треба терати у болницу исто као и сваког другог опасног преступника, јер преступник убија неколико њих, а такав болесник баца у зло безбројне жртве. Породицу треба казнити, која не јави власти за таквог болесника и која удаје или жени такве болесне особе.
41) Не само то, него све честите и разумне владе и власти ретки су саучесници оних,који проводе живот и време у дембелисању и око билијара и картања, где се зачиње и развија разврат, и умно и телесно опадање и унаказивање. Оне презиру и владалачке дворове, где се тако што ради.
42) И уместо тога оне посећују знанствене зборове и научне клубове, и траже усвакој прилици да обогате ум свој са што више стварног и корисног знања, не само ради саме науке, него ради тога да се том умном тековином што више користи и добра учини народу, па кроз то и себи. Кад је народу добро и њима је.
43) Органи такве владе и власти не сматрају себе ни зашто друго, до за вршиоцавоље народа и подстрекаче на све оно што је корисно, дично и поштено, како за цео народ, тако и за поједине чланове његове.
44) Честите владе и власти презиру све оне јадне управнике и чиновнике, којиизбегавају братско дружење с народом, хоји причињавају дангубу, штету и увреду народу, потрзајући људе на одговор, због тога што је овај или онај оговарао дела или недела његова или неког другог члана владе или власти, или владара-насилника, угњетача и развратника.
45) Честита влада протерује и не трпи ни часа у служби и све оне лењивце икукавице, чиновнике, који посве учтиво и вољно не врше упут (одмах) захтеве народатражиоца, чим се они за што пријаве и чим они што затраже и запитају, него му отежу одговор: сад је доцкан, дођи сутра или други пут, чиме причињавају народу и штету и дангубу, и труд и повреду права. Овакви нечовечни изговор мора се казнити изгнањем из службе, јер народ плаћа чиновника зато да му буде учитељ, старатељ, брат, друг и хитни извршилац његових потреба, а не зато да се дује и копечи како је он власт, господин и нешто више од народа, нити зато да се он над народом надтреса и да га кињи и дангубе му и штете причињава. То је оно што обично зовемо бирократијом.
46) Оне презиру и из свог друштва изгоне, и сваког оног чиновника, који злостављатражиоца или ма ког другог члана народног за којекакве ситнице, а тако исто и за свако изнуђавање и примање мита, итд.
47) Накратко рећи: разумна је и поштена свака она влада и власт, која се свуда исвагда брине и труди да сав народ и сваки члан народа буде слободан, просвећен, здрав, енергичан, вредан, напредан, срећан, међусобно солидаран и тако образован да свуда где је нужно покори силу физичке природе, која често може причинити големе штете и напасти, не дајући нам оне користи и благодати, коју би могли имати, само да боље проучимо њене законе, и начин, како је можемо у своју корист што више придобити и употребити.
48) Само такве владе и власти, само такви управљачи и чиновници, заслужују даврше послове народа, да примају зато плату и награду и да се зову поштени и разумни људи. Само за такве вршиоце воље народне, може се рећи да су достојни свог места и да су изображени, добри, корисни, праведни, честити, разумни и вредни.
49) Према тим исказима ове књиге и према овако ужасно напуштеним народнимпотребама, може да увиди сваки иоле разуман човек да све досадашње светске владе и власти нису скоро ништа учиниле да достојно оправдају своје моралне обавезе према народу, науци и прогресу; нити су учиниле што видљиво и разумно, те да подмире те велике и свете потребе народа и захтеве науке и прогреса, него су се само бринуле и арчиле народну имовину и снагу на одржање себе и својих у власти и сили, и да што више заграбе из руку народа и из касе државне. Око тог су се оне бориле док су на власти и кад су изјурене отуда. Изузетци су на жалост посве ретки. Где се не ради и не мисли овако како је означено у овоме делу, тамо се развија све већа и јача сиротиња и беда, неправда и јад. То одмах ствара мржњу према свим чиновницима, па богме и свештеницима и свему ономе што они заступају и представљају. Таква мржња код једних рађа гнев, код других сузе, а код неких и једно и друго. А историја нам оставља на свакој страници својој доказе, да такав гнев и сузе стварају преступ, растројство, буну и револуцију. Будимо razummi и увиђавни, па отклањајмо горе реченим начином свуда и свагда све узроке, који доносе и развијају рђаве појаве.
То су вечне а свете дужности свакој влади и власти, и свима њеним органима и владарима, док буду народу и свету потребни.

На заврштеку понављамо још и ово:
Ко не врши свесно, вољно и тачно све поменуте и друге сличне дужности своје као управник, судија, државник, наставник и владар, њега треба прво опоменути да се поправи, па ако не уме или неће то да учини, онда га треба без икаквог оклевања или сажаљења из звања напоље изјурити, а за учињени преступ и строго казнити, па макар ко он био. Јер неваљалство, глупост, преступ, разврат, издаја, злочин, бесноћа и охолост не сме се под круну и митру, титулу и звање крити и без ружења, осуде и каштиге оставити. Јер тако што деморалише – развраћа и поштене посматраче. То кочи корисни напредак и доноси недогледне беде, срамоте и несреће целом народу и држави.

Који народ тако не чини, он и нехотице све више и више даје маха указним, неуказним и привилегисаним неваљалцама, угњетачима, грабљивцима и дембелима, да се вољно ојачају и осиле, те тако да још већма шире царство своје обести и грабљивости на штету, срамоту, напаст, беду и несрећу народа и државе; као што то већином чинише дојакошњи власници и управници Србије.
Да је народ Србије имао такве уредбе и управнике, чиновнике и наставнике школске и црквене, он би данас био у правом благостању и Србија би била као благодетна и срећна држава, без садашњих безбројних оскудица и тешких дугова и невоља.

Све садашње зло може се поправити и Србија спасти и прославити само овим путем како смо означили у овоме благодатнику и спасу Србије.

Ко држи да је то претерано и немогуће, он је посве недотеран до умног и моралног стига; јер за лењиве кукавице и незнашце, све је прерано, немогуће, и претерано.